Otkako je postao ministar spoljnih poslova, Vuk Drašković je pokazao nesumnjivu volju da Srbija i Crna Gora, zbog svog čudovišnog odnosa prema ratnim zločinima, ne ostanu devedeset deveta rupa na svirali međunarodne politike. Nažalost, konkretno je još uvek malo toga učinjeno, najverovatnije zato što su konkretne mere van nadležnosti njegovog ministarstva, dok ostali rade kako su navikli i kako misle da je najbolje, to jest pokušavaju da spreče ili ponište i ono malo stvarnih napora. To se dobro videlo sasvim nedavno, kada je Ministarstvo spoljnih poslova obavilo svoj posao prosledivši haške optužnice nadležnom sudu, na šta je predsednik vlade reagovao histerično, jer on smatra da je trebalo do u beskraj otezati stvar, i, ako je iole moguće, sasvim je zabašuriti.

Kad mu već nisu dali da radi svoj posao (popravljanja odnosa sa svetom – tako što bi se raščistile krivice iz prošlosti) Drašković je bar dao nekoliko jasnih i poštenih izjava iz kojih se vidi šta se od njega može očekivati (na primer u ponoćnoj emisiji radija Slobodna Evropa, 16. jula). Govorio je, naime, da se dobro zna kakve su na tom području zakonske obaveze, i prema domaćem i prema međunarodnom pravnom poretku, i da on, za razliku od legalista i legitimista i ostalih “profesora pravnog fakulteta” koji se upinju da se zakonima narugaju, ima nameru da se tih obaveza pridržava. Još je izražavao svoju zgranutost nad činjenicom da su u Srbiji javno mnjenje, politička klasa i mediji – svi zajedno i bez nekih velikih izuzetaka složni u odbrani zločinaca, ubica i pljačkaša, kao i to da on ima nameru da, za razliku od svog predsednika vlade, čija su usta puna pravoslavlja, poradi na tome da, onoliko koliko je to u nadležnosti političara, ovaj narod pred boga iziđe očišćen pokajanjem. Neka mu bog u tome pomogne.

Drašković govori da ne razume kako se moglo desiti da Srbi “prvi put u svojoj istoriji, umesto u knjigu jagnjeta, trajno budu upisani u knjigu zločina prema kojoj će Večiti sudija prilikom svog drugog dolaska suditi narodima”. Nažalost, sve dok bude tako mislio o prošlosti “nebeskog naroda”, a naime, da mu se ove vrste nestašluci dešavaju “prvi put u istoriji”, nikada i neće moći razumeti zašto se desio takav pad u zločin i beščašće. Jer, to što Drašković kao političar i kao pisac već decenijama, paralelno i sasvim nevezano sa svojim univerzalnim hrišćanskim stavovima, govori o srpskoj prošlosti – nije nikakva istina o Srbima, već dosta pojednostavljena, prizemna, guslarska ideologija o “nebeskom narodu” koji, sve dok ga Slobodan Milošević nije usrećio svojom vladavinom, nikada, nikome, nije ništa nažao učinio. Drašković je tako naivno uveren u moralnu nadmoćnost Srba nad celokupnim čovečanstvom, da je u stanju da izjavi kako su jedino oni, za vreme poslednje decenije, pružali otpor zločinačkoj politici, i da su jedino oni “svetla obraza izašli iz bratoubilačkog klanja”. Svi drugi su, valjda, okoreli zločinci bez izuzetka?! Ovo više nije samo idealizacija neke daleke srpske prošlosti, nego i sasvim krivo viđenje događaja čiji smo svedoci. Vredi li u takvom slučaju dokazivati da su i kod srpskih suseda, na čijoj se teritoriji rat vodio, postojali ljudi i organizacije koji su štitili prava srpskih civila? Ili da je za svetao obraz jednog naroda potrebno nešto više od šačice mirovnjaka koji su u tom narodu omrznuti da gore biti ne može?

Naivno je misliti da Srbi svetlaju obraz u ratu, a kaljaju ga u miru, da su, dok ubijanje traje, protiv ubijanja (a ko onda ubija?), a kada oružje zaćuti postaju ostrvljene pristalice pobijanja civila i skrivanja tela izmasakriranih žrtava po policijskim dvorištima i poligonima. Ubijanje i navijanje za ubice su međusobno najdublje povezani, rađaju se i postoje zajedno, i samo se zajedno mogu iskoreniti. A što se raznih naroda tiče, u svakom je oduvek bilo svakakvih ljudi, i od istorijskih okolnosti zavisi kakvi će preovladati. Naravno, bilo je i u Srbiji protivnika ubijanja, ali je mnogo više bilo onih koji su sve ovo vreme mislili isto ovo što misle i danas: ili da je ubijanje bilo opravdano, ili da su za ubijanje krivi drugi, ili da je pitanje krivice sporedno ako se kosi sa takozvanim nacionalnim interesom. Da za ubijanje nisu znali, neka pričaju nekom drugom.

I dok se Drašković muči da sam sebi objasni zašto se njegove iluzije ne slažu sa dešavanjima na terenu, meni je čudno nešto drugo: kako to da čovek sa toliko i takvih nacionalističkih predrasuda ipak smogne dovoljno razuma i hrabrosti, pa da osudi ono što je u njegovom narodu za osudu, i da krene u uspostavljanje normalnih odnosa sa susedima. Sve dok pisac i političar insistira na guslarskoj predstavi o nevinašcetu među narodima, mogao bi se steći utisak da se radi samo o parcijalnom i privatnom pristupu pitanju ratnih zločina. Naime, među zločincima za čije se izručivanje Drašković zalaže, ima ih koji su učestvovali u organizaciji atentata na samog Draškovića, a sasvim je moguće da bi ostali nekažnjeni ako bi im sudilo samo domaće javno mnjenje i domaće pravosuđe.

 
Danas, 27.07.2004.

Peščanik.net, 26.07.2004.