Odnos Srbije prema Evropi je ambivalentan i kontroverzan. Neki bi rekli da je baš takav odnos tipično evropski! I zaista, Zapad je bio taj koji je prvi formulisao i verovanje u sopstvenu izuzetnost, ali i reakciju, ideologije koje su odbacivale osnovne evropske vrednosti. Zbog toga ću danas kao ključno izdvojiti pitanje: da li je ambivalencija koja postoji u srpskom javnom mnjenju upravo ta tipično evropska kontroverza, ili srpski slučaj treba posmatrati kao poseban, kao izuzetak.
Za početak, malo istorijskih podsećanja. Srbija je bila prva pokrajina Osmanskog carstva na evropskom tlu koja je ustankom iz 1804. pokrenula proces oslobađanja. Uz Grčku, koja se oslobodilačkom procesu priključila 1821, ta borba je vođena nekoliko decenija, sve do konačnog priznanja nezavisnosti Srbije na Berlinskom kongresu 1878. I dok je u spoljno-političkom pogledu Srbija menjala svoje saveznike, od Austro-Ugarske do Francuske, Rusije i Velike Britanije, u svom unutrašnjem uređenju stabilno je, od proglašenja nezavisnosti, preuzimala evropske obrasce: u prvo vreme iz austrougarskog, a kasnije isključivo iz francuskog, britanskog i belgijskog iskustva. Iz tih zemalja preuzet je, naročito u poslednje dve decenije 19. veka, ustavni i zakonski okvir, kao i institucionalni poredak.
Dakle, izgledalo je kao da Srbija ima uslove da postane uzorna evropska država. To se međutim ipak nije dogodilo. Zadatak koji sam danas pred sebe stavila jeste da objasnim prepreke koje su se tokom modernog razvoja Srbije našle na njenom evropskom putu, kao i da proverim da li te prepreke, kao istorijski procesi dugog trajanja, i dalje utiču na njen ambivalentan i kontroverzan stav pomenut na početku. Pokušaću u ovom kratkom vremenu da izvedem analizu na tri nivoa:
1. da pokažem u čemu su bile kočnice i prednosti srpskog društva;
2. koja je bila uloga i pozicija njene intelektualne i političke elite;
3. kako je odnos same Evrope uticao na procese približavanja i udaljavanja Srbije od Evrope.
Počeću kratkom analizom srpskog društva. Sve do komunističkog eksperimenta, srpsko društvo bilo je agrarno, gotovo petrifikovano u svojoj zaostalosti. Tokom skoro sedam decenija, od sticanja nezavisnosti do Drugog svetskog rata, procenat gradskog stanovništva sve do 1941. nije prešao 20%. Pritom, radilo se o malom zemljišnom posedu, jer je većina od oko 55% seljaka imala svega oko dva hektara zemlje, što je jedva moglo da nahrani mnogočlane porodice. Ključna privredna grana bila je, prirodno, poljoprivreda, a izvoz prehrambenih sirovina bio je, uz nepovoljne kredite, glavni izvor stanog kapitala. Domaćeg kapitala bilo je malo, što je ionako tanku građansku klasu dodatno činilo slabom. Sve ukupno radilo se o tradicionalnom, patrijarhalnom, predmodernom društvu, koje je nešto veći razvoj doživelo tek u međuratnom periodu, sa stvaranjem Kraljevine Jugoslavije. Najveću promenu društvo je doživelo u vremenu komunizma kada je sprovedena nagla industrijalizacija i urbanizacija, ali kada su i stvoreni uslovi za ekonomski, društveni i državni krah koji se dogodio u Jugoslaviji 90-ih godina.
Takvo društvo pružalo je niz povoljnih uslova za stvaranje i učvršćivanje populističkih, kolektivističkih i egalitarističkih idejnih koncepata, bliskih ruskom narodnjaštvu, koji su bili suštinski suprotstavljeni zapadnim idejnim uzorima i evropskom sistemu vrednosti. Ideologija formulisana još šezdesetih godina 19. veka, bila je suprotna idealima individualizma i racionalizma, pa je prirodno bila i antievropska. Ona je propagirala koncept Sonderweg-a, po kome Srbija treba da nađe sopstveni put razvoja i time preskoči faze kroz koje je prošlo zapadno društvo. Taj srpski Sonderweg doživljavao se kao čuvar specifičnog nacionalnog identiteta koji je svoju sigurnost nalazio u ušuškanosti patrijarhalnog društva, a u nerazvijenosti video svoju prednost. Ta ideolgija je tokom poslednjih 150 godina menjala svoje forme, stavljala naglaske čas na socijalni egalitarizam čas na nacionalizam, prelazila s levice na desnicu, ali je uspela da održi kontinuitet i da ostane dominantna uprkos izuzetno dinamičnoj političkoj istoriji koja se događala u Srbiji i regionu Jugoistočne Evrope.
Sve to davalo je argumente za tezu društvenih naučnika da evropski orijentisana, ali nejaka društvena elita nije mogla da pokrene petrifikovano i siromašno društvo i da ona nije imala snage da ga modernizuje i evropeizuje. Međutim, studije elita urađene poslednjih godina vode ka sasvim suprotnom zaključku. Pokazuje se da su elite, iako tokom poslednja dva veka međusobno veoma različite, suštinski kočile gotovo svaku mogućnost razvoja društva. Prva je na to ukazala nemačka istoričarka Mari Žanin Čalić, koja je u svojoj briljantnoj studiji „Socijalna istorija Srbije“ pokazala da su političke elite, od samog stvaranja autonomne kneževine Srbije tridesetih godina 20. veka, dakle kada su imale mogućnost da podstaknu društveni razvoj, stvorile set zakona kojima je u oblasti poljoprivrede, trgovine i zanatstva u suštini zakočen razvoj. Time su bile sprečene ili usporene akumulacija kapitala i društveno raslojavanje koji su mogli stvoriti više slojeve društva sposobne da postanu nosioci modernizacije.
Novija istraživanja društvene istorije pokazuju da se taj proces dešavao na čitavom nizu pitanja. Tako istorija žena pokazuje da je politička elita okupljena u Narodnoj skupštini svesno odbijala da promeni odredbe Građanskog zakonika kojima je regulisan položaj žena, pa su one na snazi bile čitavih 100 godina: od 1844. do 1945! Kao glavni razlog za to u skupštinskim debatama navođeno je da ženama ne treba dati pravo na rad, nasleđivanje, obrazovanje ili razvod zbog toga što bi se time promenila patrijarhalna matrica društva, u kojoj se video garant očuvanja određenog tipa identiteta koji se doživljavao kao neophodan radi uspešnog ostvarenja najvažnijeg cilja – nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja. Isti argumenti korišćeni su kada se raspravljalo o zakonima kojima bi se ubrzala urbanizacija ili kojima bi se omogućio brži razvoj Beograda. Tada se govorilo da je grad neprijateljsko tkivo, da će on promeniti „dušu našeg naroda“, da „ćemo omekšati“, da „više nećemo biti spremni za boj koji nas očekuje“… S istim argumentima odbijani su zakoni u poslednjim decenijama 19. veka: o izgradnji železnice 1888, ili na primer narodnom zdravlju. Argumenti su se uvek, posle mnogo dana diskusije u skupštini, svodili na isto – te novotarije, modna iživljavanja kao što su železnica ili vakcine otupiće oštricu „našeg naroda“, odvući će ga s jedinog ispravnog, gotovo svetog zadatka, koji se tada nazivao „oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda“.
S druge strane, društvo je pokušavalo da se izbori za normalnost. Od prvih zakona koji su to omogućavali, od osamdesetih godina 19. veka, stvarana su udruženja građana kao prve institucije civilnog društva, tako da ih je do Prvog svetskog rata bilo više stotina. Od prvih zakona koji su obezbeđivali kakvu-takvu slobodu štampe, osnivale su se veoma kvalitetne dnevne novine i časopisi, tako da je političkih dnevnih novina od 80-ih godina do Drugog svetskog rata neprestano bilo između 10 i 15, sa zavidnim nivoom kvaliteta i kritičnosti. Od ranih godina nezavisnosti, žene koje su školovane na stranim univerzitetima počele su kampanje u kojima su se obraćale skupštini sa zahtevima da se njihov pravni položaj poboljša. Političke stranke koje su osnovane svega nekoliko godina posle organizovanja prve moderne partije u Velikoj Britaniji, pokrile su čitav ideološki spektar, od socijaldemokratije do konzervativne stranke, pri čemu su gotovo sve bukvalno prepisale programe svojih evropskih uzora. Bilo je i duhovitih slučajeva koji su na nivou svakodnevice pokazivali da je društvo osećalo potrebu za modernizacijom i evropeizacijom, koje je elita kočila. Navešću samo jedan primer.
Prva komisija koja je od istoričara i ostalih predstavnika akademske elite postavljena da odredi imena ulicama imenovana je 1895. Veliki broj ulica dobio je tada geografske nazive, ali kada se oni analiziraju vidi se da je taj prostor bio strogo kontrolisan: na beogradskim ulicama pojavila su se samo imena gradova, planina ili reka koje su ocrtavale granice zamišljene Velike Srbije. Izvan tog imaginarnog prostora našlo se mesta smo za jedan toponim: Moskvu. S druge strane, u to isto vreme, više stotina beogradskih kafana nosile su takođe uglavnom geografska imena, samo što su kafedžije, rasterećene nacionalnih opsesija izražavale jasnu potrebu da Beograd bude deo sveta, pa makar preko imena njihovih kafana – od Port Artura do Sidneja, od Njujorka, preko Malog Pariza, Male Ženeve i Monaka, do Sevastopolja. To je komičan, ali jasan primer kako je društvo pokazivalo potrebu da živi u svetu koji ga je okruživao, dok je elita sistematski pokušavala da mu suzi vidike.
O čemu se tu istorijski radilo? Poslužila bih se dijagnozom koju je za nemački slučaj dao istoričar Fric Fišer, kada je nemačku politiku u periodu od ujedinjenja 1871. do 1945. objasnio društvenim i ekonomskim interesima „saveza elita“. Slično bi se moglo zaključiti i za srpski slučaj. Mnogo je primera koji dokazuju da su elite, svesno ili ne, održavale srpsko društvo na određenom stepenu nerazvijenosti. One, iako su za to imale mehanizme, nisu oslobodile društvo nametnutih stega, nisu želele da puste slobodan razvoj jer bi on vodio jačanju društva i smanjenju, inače skoro neograničene, moći elite. Razni delovi elite, od crkve, preko intelektualaca i predstavnika kakvog takvog kapitala, do vojske, imali su interes da do evropeizacije i modernizacije suštinski ne dođe, jer bi ona ugrozila njihov neprikosnoveni položaj kakav mogu imati samo u nerazvijenom društvu.
Kakve veze ove istorijske reminiscencije imaju sa današnjom Srbijom i njenom današnjom ambivalencijom prema Evropi? Direktne. Počnimo sada od kraja osamdesetih godina 20. veka. Kao i ostatak Istočne Evrope, bivša Jugoslavija imala je tada, posle sloma komunizma, šansu da transformiše svoje društvo i približavanjem Evropi izvrši tranziciju ka modernom društvu. Srbija ni tu priliku nije iskoristila. Umesto da pokrene razvojne procese, ona je pokrenula proces razgradnje jugoslovenske države i pokušaj etničkog razgraničenja, što je dovelo do ratova 90-ih, novog zaostajanja, udaljavanja od procesa integracija. I tada je, tokom devedesetih godina, društvo pružalo otpor – na mobilizaciju za rat odazvalo se svega oko 20% pozvanih, formirani su nezavisni i prema ratnoj politici kritični mediji, udruženja građana, političke stranke koje su se protivile nacionalnom programu. U nekoliko navrata vođene su višemesečne demonstracije koje su za cilj imale svrgavanje Miloševića, ali i prekidanje s ratnom politikom. Ali elita, politička i još više intelektualna, svoj interes prepoznavala je u projektu stvaranja velike srpske države, čemu je ponovo, i krajem 20. kao krajem 19. veka, žrtvovala ekonomski i društveni razvoj Srbije.
Onda je došlo do svrgavanja Miloševićevog režima 2000, čime je bila otvorena nada da će se proces promena brzo pokrenuti, da će se zakašnjenje u tranziciji iskoristiti da se ne ponove greške urađene u drugim istočnoevropskim zemljama i da će sve biti podređeno evropskom putu Srbije. To se ponovo nije dogodilo. Uprkos neprestanom deklarativnom izjašnjavanju vlasti za Evropu, integracija se odvija veoma sporo. Nezavisno od prepreka koje postavlja sama Evropska unija, Srbija nije izvršila neophodne reforme koje su preduslov da se pregovori o pridruživanju uopšte nastave. Nedavno je kancelarija vlade za odnose sa Evropskom unijom izašla sa podatkom da je Skupština usvojila svega jednu četvrtinu zakona neophodnih za priključenje Evropi. Ili, uzmimo samo primer pasoša: za osam godina država nije uspela da napravi biometrijske pasoše koji su neophodan preduslov da se ukinu šengenske vize građanima koje trenutno ne mogu da izađu iz Srbije.
Ipak, glavna prepreka evropskim integracijama Srbije, jeste odnos prema ratnim zločinima i nesaradnja sa Tribunalom u Hagu. Dakle, opet dolazimo na isto: nova elita zadržala je stari nacionalni program. Ona nije pokazala volju da ga suštinski dovede u pitanje i da otvoreno suoči društvo sa uzrocima koji su ga doveli do najdubljeg posrnuća 90-ih godina i do zločina genocida. Zbog toga mnogi kritičari danas u Srbiji govore da do promene 2000. suštinski nije ni došlo, odnosno, još gore, da je promena najuže vlasti sa Miloševićem na čelu izvršena da bi se sačuvao nepromenjeni nacionalni program koji kompromitovani Milošević više nije mogao da sprovodi. Transformacija društva i dalje je spora i nevoljna, iako društvo ponovo šalje jasan signal da želi promenu i da je kao svoj cilj postavilo ulazak u Evropu. Pokazano je to na dramatičnim predsedničkim, kasnije i parlamentarnim i lokalnim izborima 2008. na kojima je Demokratska stranka predsednika Borisa Tadića, čija je predizborna parola i glavni program bila upravo evropska Srbija, pobedila ultranacionalističke protivnike. I sva ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da evropske integracije podržava preko 60% građana. Ipak, iako je na svim izborima posle 2000. društvo dalo jasan evropski odgovor, elita je svojim kočenjem učinila da je transformacija srpskog društva najsporija od svih istočnoevropskih zemalja posle 1989.
I sada, nakon svega, da se vratim na početak i na početku postavljeno pitanje: da li je Srbija poseban slučaj ili su dileme koje je cepaju baš upravo ono najevropskije u njoj? Usudila bih se da kažem, iako se moje kolege ni u inostranstvu, a pogotovo u Srbiji, ne slažu sa mnom, da srpski slučaj ima neke elemente koji ga čine posebnim. Oni proističu iz suštine nacionalnog programa koji, gotovo nepromenjen, nose njene elite od sredine 19. veka. Suština tog programa svodi se na stvaranje velike etničke države. Problem nastaje u trenutku kada se taj program suoči sa realnošću, odnosno sa činjenicom da je takvu državu, bez masovnih ratnih zločina, nemoguće napraviti na etnički izmešanom Balkanu. Tu država može biti velika, ali etnički mešovita, ili etnički očišćena, ali u tom slučaju, za ukus proždrljivih nacionalnih elita, nepodnošljivo mala.
Sada bi neko imao pravo da mi na ovo prigovori da pokažem jedan evropski, a posebno balkanski narod, koji nema maksimalistički nacionalni program i istorijski kontinuirane pokušaje da stvori „veliku državu“. Naravno da takvog naroda nema i da postoje iscrtane mape velike Hrvatske, velike Albanije, velike Bugarske, velike Grčke… Tu zaista u srpskom slučaju nema ničega jedinstvenog.
Ono što jeste jedinstveno jeste činjenica da je Srbija u poslednja dva veka, radi ostvarenja tog programa ratovala 10 puta, što je više od ma kog susednog naroda. Uz to, potrebno je reći da je bilo i izvesnih istorijskih okolnosti koje su podržale ideju da je rat najbolje rešenje: na prvom mestu mislim na činjenicu da je Srbija za svoje zahvate u regionu uglavnom dobijala podršku velikih sila, gotovo uvek Rusije, a od početka 20. veka i Francuske i Velike Britanije i da je zahvaljujući toj ali i drugim činjenicama, u svim ratovima dobijala znatna teritorijalna proširenja. Sve do poslednjih ratova za jugoslovensko nasleđe ona nije doživela veći poraz koji bi uticao na preispitivanje te vrste politike. Od suseda pomenimo na primer Grčku koja je doživela strahovit poraz od Turske 1923. ili Bugarsku koja je izašla kao poražena iz većine svojih ratnih avantura, što je čuvenu američku istoričarku bugarskog porekla Mariju Todorovu uputilo da zaključi da je najveća bugarska istorijska sreća što je izgubila skoro sve ratove, jer je tako bila prisiljena da odustane od veliko državnih opsesija i da se koncentriše na samu sebe. Po obrnutoj analogiji, mogli bismo zaključiti da je najveća kob Srbije bila njena uspešnost u ratovima. Ta činjenica bogato se propagandno koristila na početku ratova 90-ih, kada se, ne baš sasvim istorijski tačno, ponavljalo da Srbija nije izgubila nijedan rat, čime je trebalo da se stvori neka iluzija da se radi o sudbini, fatumu koji će u svim vremenima određivati pobednika. Do pobede nije došlo, ali u Srbiji i dalje ima jako mnogo pokazatelja da se od tog projekta nisu digle ruke i da se trenutna faza doživljava samo kao pauza. Mainstream sistem vrednosti i dalje je u nacionalističkom ključu, vladajući diskurs ostao je nepromenjen, pluralizam se i dalje guši i diskredituje manihejskom podelom na patriote i izdajnike. Radi se o opsesiji koja dovodi do iskrivljavanja slike o realnosti, do sve većeg falsifikovanja prošlosti i svesnog širenja lažne slike o njoj, preko školskih udžbenika, izbora novih praznika, naziva ulica ili državnih simbola… Sve to stvara utisak o zemlji koja je ispala iz istorije, koja ne može da pronađe svoj put, koja je svoj razvoj žrtvovala nacionalnom fantazmu, koja seiri u ropcu sopstvene propasti. I posle četiri izgubljena rata u 90-im godinama, važni delovi njene elite ne dovode u pitanje program koji je do toga doveo, a jedan od kandidata za patrijarha njene crkve nedavno je kao uzor države izdvojio, kako je rekao, jednokrvnu Republiku srpsku, nakaznu tvorevinu proisteklu iz bosanskog rata.
E, sada je vreme da u priču uvedem i treću stranu najavljenu na početku – Evropu. Evropa tokom poslednih dvadesetak godina nije posvetila dovoljno pažnje srpskom problemu. Sada s prvom možete da me pitate i zašto bi, nije li i to što ja sada kažem deo te iste nacionalcentrične arogancije i opsesije za koju optužujem druge? Mislim da nije, jer Srbija zaslužuje da se Evropa njome pozabavi na jedan daleko ozbiljniji način nego do sada. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što je ona i dalje jedna od ključnih zemalja koja doprinosi nestabilnosti u regionu jugoistočne Evrope, pa samim tim i same Evrope. Ta nestabilnost koju i dalje proizvode njene nesmanjene nacionalne ambicije otvara prostor za veće mešanje i arbitriranje Rusije, koja se istorijski, upravo preko Srbije na području Balkana dokazuje kao velika sila. Ako nemam više vremena da navodim dodatne razloge zbog kojih bi Evropa trebalo da se ozbiljnije bavi srpskim slučajem, ova dva mi se čine sasvim dovoljnim.
I na kraju – šta je sa Evropom? Pojednostavljeno rečeno, poslednjih petnaest godina evropska politika svodila se na kažnjavanje Srbije. Tokom rata bile su to otvorene sankcije, a posle promena 2000, radilo se o čitavom nizu postavljenih prepreka integraciji Srbije u Evropu. Za takvo što Srbija je dala mnogo povoda, ali se postavlja pitanje političke celishodnosti politike sankcija. Prvo, takvom politikom Evropa je doprinela kriminalizaciji srpskog društva, jer je svaki embargo, prirodno, samo način da se u normalnim okolnostima legalni poslovi sprovedu na nelegalan način, što je dalo izuzetnu snagu organizovanom kriminalu i korupciji, koji su inače endemske bolesti mnogih društava jugoistočne Evrope. I još gore: politika kažnjavanja upravo je davala snagu, argumente i moć izolacionističkoj eliti, čiji interes i jeste sprečavanje razvoja, evropeizacije i modernizacije, kao što je ranije pokazano. Sankcije jesu idealni uslovi u kojima takav tip elite deluje i jača svoju unutrašnju moć. S druge strane, javlja se jedan još ozbiljniji problem: budući da ni posle 9 godina upornog glasanja i opredeljivanja za evropske integracije, društvo nije osetilo nikakvo poboljšanje, stanovništvo će s vremenom tanjiti svoj evropski potencijal, pa može i samo da počne da tone u depresiju izolacije, u kojoj će, kao što to njegova elita i pokušava da mu predstavi, videti svoju poslednju zaštitu i samoodbranu. Osećaj odbačenosti od Evrope može, uz ideološku potporu koju će elita vrlo rado ponovo ponuditi, dovesti do jačeg vezivanja nacionalističke elite i društva koje je ranije, kao što je pokazano, na razne načine pokušavalo da taj čvor olabavi. U tom slučaju Srbija ponovo može postati veoma opasno mesto i trajni izvor evropske nestabilnosti.
Izlaganje na skupu Pred vratima Evrope, Barselona, 19-20.02.2009.
Peščanik.net, 17.02.2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dubravka Stojanović (see all)
- Posthumni život Ustava iz 1974. - 23/02/2024
- Prošlost dolazi - 30/11/2023
- Prošlost dolazi, 2. deo - 24/11/2023
