Prošlonedeljni događaji su na mene ostavili dvojak utisak. S jedne strane, i pored predsednikovih aluzija da kod nas ipak nije nastupila Staljinova godina 37, mi vidimo da se sve odvija baš po takvom scenariju (naravno, ne po stepenu surovosti). Strogo kontrolisana televizija i dalje nastavlja da maše svojim ubojitim mlatilom i da udara teškim optužbama koje joj neprekidno dostavlja Istražni komitet. Gospoda zadužena da štite zakon, nimalo se ne obazirući na poslovičnu tajnost istražnih postupaka, svakoga dana štedro zasipaju javnost novim i svežim predmetima o prestupima vezanim za Rosoboronservis, firmu koju je nekada osnovao i potom kontrolisao bivši ministar odbrane Serđukov, a koja je, uzgred, jedina bila ovlašćena za sve poslove sa vojnom imovinom. Prema poslednjim podacima istrage, prodaju slatkog parčeta vojne nekretnine lociranog u samom centru Moskve (na uluci Arbat), dakako za „nelogično male pare“, organizovao je lično on – ex ministar Anatolij Serđukov. Da kojim slučajem danas živimo u vremenima kada su još važila stara pravila putinske vertikale, ja bih pomislio da ova dugačka inkvizitorska operacija sa hapšenjima njegovih najbližih saradnika i stalnim nagoveštajima o „vrlo velikoj verovatnoći“ da će i on biti pozvan na saslušanje, ima za cilj da Serđukova nateraju da i on sam nešto važno „propeva“. Zanimljivo – a šta? Sigurno ne šifru za aktiviranje nuklearnog koferčeta koje je i on, kao ministar odbrane, svojevremeno takođe morao da čuva pod svojim krevetom.
Istovremeno su „teleoperativci“ ruske televizije gledaocima upriličili „dokumentarnu reportažu“ o bivšoj ministarki poljoprivrede Eleni Skrinik, optužujući je za učestvovanje u krađi budžetskih sredstava u iznosu od ni manje ni više nego 39 milijardi rubalja. To je ravno jedna milijarda evra, što je pet puta više od onoga za šta terete svu bulumentu Serđukova zajedno. Najzanimljivije je to da se oba ova predmeta posredno dotiču jednog od najprisnijih Putinovih saboraca, suosnivača stambene zadruge „Jezero“, a neko vreme čak i premijera RF, Viktora Zubkova. Serđukov je bio (ili je još uvek, to niko ne zna) Zubkovljev zet, a posle Skrinikove (nakon čega je postala ministarka poljoprivrede), Zubkov je postavljen na čelo saveta direktora Roslizinga, državne firme preko koje su prolazile sve mahinacije u vezi sa krađom budžetskih sredstava namenjenih poljoprivredi. I sada Skrinikova svu odgovornost u vezi više nego mnogomilionskih krađa prebacuje (normalno) na Zubkova. To jest, sva ova dosad neviđena „borba protiv korupcije“ se u stvari može svesti ne na borbu između klanova, već na borbu unutar jednog klana, skrivenu iza debelih zidina Kremlja.
U isti mah, ima se prilično jak utisak da putinska vertikala vlasti počinje osetno da vibrira. Svi izbori (i parlamentarni, i predsednički) su ostali za nama, ali glavni akteri političke scene Rusije se ponašaju kao da je predizborna kampanja tek počela. Nacionalni lider odjednom menja svoj usamljenički život u Novo-Ogarjovu i baca se u mahnitu javnu aktivnost. Već je utvrđen i objavljen datum Putinove megakonferencije za novinare, kao i datum obraćanja Federalnoj skupštini Ruske Federacije, pri čemu će ova dva sudbonosna događaja deliti pauza od samo nedelju dana. Osim već pomenutog, za decembar su zakazane i potvrđene čak četiri posete inostranstvu. Naravno, može se pretpostaviti da je sa Putinom sada sve u redu, da je kičma najzad prestala da ga boli i da je on sada zdrav, bodar i prepun energije koju je sakupio u poslednjih par meseci. Mada u takvim slučajevima (znam to nažalost iz svog ličnog iskustva), lekari uvek preporučuju da je bolje pričuvati se malo i još neko vreme pripaziti na svoje zdravlje.
Aktivan je i Dmitrij Medvedev, bivši član bivšeg tandema. Pljušte intervjui čas sa francuskim novinarima, pa sa novinarima Komersanta, a onda i TV obraćanje vozačima Rusije, upućeno iz tesne kožne jakne, na fonu crnog džipa prestižne marke BMW. I svaki put publika saznaje nešto šokantno, kao da sve te reči izgovara nekakav Žirinovski, a ne Medvedev. Uzmimo samo njegovu bećarsku izjavu o mogućnosti njegove ponovne kandidature za predsednika Rusije. Po svojoj realističnosti, ova se izjava Medvedeva može uporediti još samo sa takođe njegovom inicijativom o uvođenju kazni od pola miliona rubalja za pojedine saobraćajne prekršaje.
Nimalo ne zaostaju ni ostali narodni dobrotvori, politički trudbenici nižeg ranga. Na primer, vicepremijer Dmitrij Rogozin, praktično ne silazi sa ekrana i već danima obaveštava javnost o svom ličnom zadovoljstvu povodom uručene ostavke tvrdoglavom Serđukovu. „Taj inadžijski samovoljnik je sa predstavnicima vojno-industrijskog kompleksa godinama vodio beskonačne pregovore o cenama za isporuku domaćeg naoružanja našoj armiji“ – u raznim varijacijama nam skoro svakog dana ponavlja Rogozin.
Iz nekog razloga su baš sad svi oni rešili da podređenom stanovništvu demonstriraju svoj svetli lik, svoj stas, svoju umešnost i spretnost, ne bi li osvojili biračke glasove koji im u sledećih pet godina ama baš ni za šta neće trebati. Može se pretpostaviti da je svo ovo, besumnje prilično veliko, uzbuđenje izazvala laka (kako tvrdi Putinov sekretar za medije gospodin Peskov) fizička slabost našeg alfa ždrala. Ali budući da se naš nacionalni lider svim zainteresovanima trudi da pokaže da je živ i zdrav, to jest hoće da im poruči „džabe se nadate“, to istovremeno treba da znači da će i sva ova uskomešana aktivnost pridvornog osoblja, (doduše malo kasnije) biti adekvatno ocenjena i potom već obračunata.
Naslućujem da ova bučna kavga koju nazivaju „borba sa korupcijom“ nije nimalo slučajno počela baš u vreme Putinovog prinudnog osamljivanja u Novo-Ogarjovu. Za sada postoje dve verzije koje pokušavaju da objasne ove događaje, i one se međusobno ne isključuju. Prva govori da je alfa ždral do te mere iznemogao, da su ostale guske i patke iz njegovog šarolikog jata, i ne pitajući ga za dozvolu, počele same da se razmeštaju oko onih hranilica u kojima leže najslađa zrna. Druga nas uči da treba biti obazriv, jer on se bio prvo pritajio, a onda naglo ozdravio i rešio da malo proredi taj gusti lopovski čopor svojih najbližih saradnika. Po mom mišljenju, isto toliko osnova ima i treća verzija. Ona polazi od pretpostavke da Putin još uvek iskreno misli da je pretnja „narandžastom revolucijom“ za njega najveća opasnost i sada, kada na dnevni red dolaze masovni sudski procesi nad učesnicima demonstracija od 6. maja, vlast i čitavo pravosuđe se suočavaju sa jednim dosta velikim problemom. Opozicionari mogu biti optuženi za bilo šta, ali narod, ma do poslednjeg čoveka, toj istoj vlasti više ništa ne veruje. Možda se zato ova „kampanja protiv korupcionaša“ i vodi sa takvim zamahom i sa toliko histerične dreke. Treba pokazati stanovništvu da je veliki i pravedni Putin, radi istine i pravde spreman da žrtvuje sve, pa čak i svoje najbliže drugove, a kamoli tamo nekakve bednike koji za džeparac primljen od Stejt departmenta, izlaze na ulice i protestuju.
Ежедневный Журнал, 30.11.2012.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 04.12.2012.
