Kosovo 1999, foto ©Gary Fabiano

Kosovo 1999, foto: ©Gary Fabiano

Presek jedne političke biografije

Odlazak Dobrice Ćosića ostao je u senci dramatičnih poplava, a naslovna strana Politike od 19. maja bila je kadrirana u ćosićevskom maniru, kao nacionalna tragedija: Na levoj strani bio je Ćosićev portret, dok je na desnoj bila objavljena velika fotografija njegovog anonimnog vršnjaka u čamcu, koji je plutao poplavljenim obrenovačkim ulicama. Mediji ipak nisu propustili da objave poslednji pozdrav velikanu, jedni žaleći za njim a drugi nastojeći da rezmiraju njegove književne učinke. Autori članaka, gotovo sinhrono, nisu propustili priliku da njegove kritičare nazovu lažovima i bolesnicima (Politika), arivistima i lovcima na grantove (Vreme). Svejedno, usudiću se da iznesem svoje viđenje stvari uprkos škrgutanju zuba novih bardova.

Uistinu, Ćosićev politički rad počinje najpre u Rasinskom patizanskom odredu tokom Drugog svetskog rata, a književni u terenskoj redakciji Mladog borca – glasila Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije. Časopis je pokrenut 1944. i izlazio je do 1951. U njemu je mladi partizanski komesar objavio prve proze i sa tim simboličkim kapitalom, ušao je u Agitprop i CK KPS i postao funkcioner u rangu republičkog ministra kulture. Obavljao je mnogobrojne političke funkcije, javne i tajne tokom pola veka, od poslanika, preko agenta partije u vreme Mađarske revolucije 1956. do “šefa opozicije” i predsednika SRJ. Njegov obiman izveštaj (objavljen je samo manji deo u knjizi Sedam dana u Budimpešti) iz revolucionarne mađarske prestonice umnogome je doprineo da Tito i rukovodstva zauzmu čvrst stav spram događaja u susednoj zemlji. Pre toga, Ćosić je obavio jednu tajnu misiju, pristavši da otputuje na Goli otok i izvesti rukovodstvo o stanju “ljudski prava” u tom logoru. O tome će progovoriti tek četrdeset godina kasnije u pero svom ličnom biografu – Slavoljubu Đukiću (Čovek u svom vremenu, 1989). Kao srbijanski partijski aparatčik, bio je privržen Aleksandru Rankoviću, za kog je vezao svoju političku sudbinu, a preko njega i za Službu bezbednosti na čijem čelu je stajao Ranković, sve do Brionskog plenuma 1966. Do tada je drug Marko, kao i premijer Vučić danas, bio šef svih policijskih i tajnih službi. Ćosićeva veza sa Rankovićem bila je pre svega zasnovana na zajedničkoj kosovskoj politici, koja se sprovodila unutar Službe. Smena Rankovića uticala je da se Ćosić 1968. usportivi rukovodstvu SKJ, otvorivši pitanje Kosova koje je oslobođeno uticaja Rankovića nastavilo svoj put ka autonomiji. Politička likvidacija Rankovića, međutim, bila je samo vidljivi deo spektra promena. U tom periodu, Služba je pretrpela ozbiljne transformacije i cepanja, naročito u Srbiji i na Kosovu (Zanimljivo svedočenje o događajima na Kosovu, nakon smene Rankovića, ostavio je Škeljzen Malići u knjizi Kosovo i raspad Jugoslavije). Čitava garnitura političara-bezbednjaka je smenjena a njihovo ponovno, doduše neformalno organizovanje obavio je upravo Dobrica Ćosić, postavši političkim liderom otpadnika i grešnika Službe, čiji će resantiman eskalirati nakon Ustava iz 1974. Budući da je uživao zvanični status disidenta, kakav nije bio poznat ni u jednoj komunističkoj zemlji Istočnog bloka, Ćosić je najpre preselio svoju akumuliranu moć u odaje SANU, a potom u SKZ, odakle je nastavio da vodi rankovićevsku politiku. Budući da je bio naklonjen literaturi i povesti, Ćosić je kao preduzimljivi agitpropovac, organizovao koncept književnog i istorijskog odeljenja SANU po uzoru na Službu. Naime, akademici su morali da prođu nacionalnu trijažu kako bi svakog časa mogli da budu (zlo)upotrebljeni za srpsku stvar. Isto se dogodilo i sa SKZ-om, na čiji rad i izdavački program je uticao do današnjih dana. Ćosić je izvršio trajnu vojnu mobilizaciju srpske kulture, čiji je epicentar očigledan u osamdesetim godinama. Ključna reč njegovog projekta bila je “Kosovo”, dok se politički operativni sistem zasnivao na rešavanju srpskog nacionalnog pitanja. Za potrebe svog programa, koordinirao je rad desetine akademika na zajedničkom projektu pisanja programskog teksta za budućnost srpske politike, koji je ostao poznat pod nazivom Memorandum SANU (1986), dok je svako od tih akademika ponaosob dao enorman doprinos Ćosićevom programu. Neki od njih bili su izuzetni stručnjaci u svojim oblastima, ali su pod paskom Ćosićeve militarizacije kulture skrenuli na kolosek nacionalizma i zauvek propali kao naučnici. Takav je bio slučaj dr Dimitrija Bogdanovića i dr Radovana Samardžića. Bilo je očigledno da je Dobrica Ćosić, koristeći svoju političku moć, potčinjavao intelektualce poput Nikoliša, Mihiza, Medakovića, Isakovića i trasirao njihov rad. O tome je ostavio važne zapise u knjizi Mića Popović, vreme, prijatelji. No trebalo bi imati u vidu da su sva Ćosićeva prijateljstva bila vojno subordinisana, tj. znalo se da svi oni rade za njega, a da im on za to uzvraća milošću delegiranja poslova od nacionalnog značaja. Tako se gradio i kanon savremene srpske knjiežvnosti.

Drugi ešalon njegovih kadrovika regrutovao se iz Udruženja književnika Srbije, među kojima su “najdarovitiji”, poput Matije Bećkovića, tokom vremena prelazili na dvor, tj. u SANU. Srbijanska kulturna infrastruktura je konačno oblikovana tokom osamdesetih godina, upravo pod uticajem ovog lobija, koji je do danas ostao da upravlja kulturnim resursima. Tokom osamdesetih godina, Ćosić je uspeo da upregne u svoj pogon mnoge kulturne manifestacije i festivale poput Vukovog sabora u Tršiću, o čemu je odlično pisala Dajana Đedović, pokazavši izložbom dokumenata i fotografija iz druge polovine osamdesetih kako je tekao proces aproprijacije kulture za potrebe nacionalističke politike. Nimalo slučajno, na jednoj od tih fotografija, u Ćosićevom društvu će se pojaviti budući kontroverzni biznismen Miroslav Mišković, obojica na istorijskom nacionalnom zadatku. Tih godina, Ćosić je uspeo da pridobije i pisce poput Mome Kapora, ali kako će se pokazati i Milorada Pavića i Borislava Pekića. Njegov bliski saradnik i urednik, pisac Vidosav Stevanović će se otrgnuti iz njegovog zagrljaja, dok će Mirko Kovač ostaviti nezaobilazne eseje za razumevanje katastrofalnog učinka ove političke figure u nedavnoj prošlosti Srbije i Jugoslavije.

Ključan trenutak u karijeri Dobrice Ćosića bilo je prepoznavanje Slobodana Miloševića kao eksponenta koji je kadar da iznese njegovu viziju za rešavanje srpskog pitanja. Nimalo slučajno, ustoličenje Miloševića, uz sekundiranje ćosićevske intelektualne elite, događa se u vreme jubileja Kosovskog boja. Prvi zadatak novog vođe bio je upravo ukidanje autonomije Kosova i “uspostavljanje policijskog reda” u pokrajini. Samo zahvaljujući Dobrici Ćosiću, Milošević je ostao na vlasti nakon martovskih demonstracija 1991. Kao predsednik SRJ, Ćosić je bio i Vrhovni komandant Vojske SRJ (1992/1993) i to u vreme eskalacije rata u Bosni. Imao je neposredni uticaj na Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića. Ne treba zaboraviti ni to da je upravo on bio glavni čovek za formiranje srpskih nacionalističkih partija u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, kao i Hrvatskoj, na čije lidere i njihove odluke je neposredno uticao. Vrlo često, njegov dom na Dedinju, bio je ratni štab, odakle se komuniciralo sa ratnim komandantima u Bosni. Republiku Srpsku je smatrao svojom tvorevinom, a genocid u Srebrenici falsifikatom. Takođe, u vreme njegovog predsedničkog mandata, izvršena je otmica i likvidacija muslimana na železničkoj stanici u Štrpcima. Ali ni taj zločin kao ni mnogi drugi, u sudskim procesima nije otišao dalje od kažnjavanja nekolicine neposrednih izvršilaca.

Dobrica Ćosić je svoj poslednji intervju dao Nedeljniku 24. aprila ove godine, na mesec dana pre svoje smrti. U tom razgovoru sa novinarima, on je ponudio odgovor koji će verovatno srpski mediji i političari prihvatiti kao univerzalnu floskulu. Naime, Ćosić je tom prilikom rekao da “na Kosovo više ne vredi trošiti ni atom snage”, kao i da je “istorija to rešila mimo nas”. Bilo je ovo njegovo poslednje poricanje vlastite odgovornosti za sve što je kao političar učinio u svom veku. Ipak, ostalo je mnogo pisanih tragova o njegovom javnom i tajnom radu. Jedan deo njegovog javnog rada vezuje se za literaturu i o tome se zna gotovo sve. Bio je jedan od najčitanijih pisaca, budući da je izgradio kulturni model koji može da apsorbuje samo takvu vrstu štiva. Laguna sada sprema novo izdanje četvorotomnog Vremena smrti u susret godišnjici Prvog svetskog rata, odakle je Ćosić izvukao svoju karađorđevićevsko-pašićevsku tradiciju. Iako je, između ostalog, bio i pisac, nikada u životu nije izgovorio rečenicu: “Ovo je moja poetika”. Umro je sa rečenicom: “Moja politika”. Upravo je to bio Dobrica Ćosić. I ništa izvan toga.

Peščanik.net, 28.05.2014.

TEMA – ODLAZAK DOBRICE ĆOSIĆA (1921-2014)

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)