Poslodavci pokušavaju da iskoriste imigrante za smanjivanje plata. Uzroci opadanja plata i produktivnosti u Velikoj Britaniji nemaju veze s migracijom. Ograničavanje migracije nije pravi način da se spreči eksploatacija migranata od strane poslodavaca.
Tri navedene tvrdnje izgledaju kontradiktorno. Razlog je to što su načini na koje razmišljamo postali duboko polarizovani, između ostalog i zbog brexita, pa nam često ne uspeva da određene probleme sagledamo celovito i sa svih strana. U aktuelnoj debati o nedostatku radne snage i potrebi da razvijamo privredu „visokih plata, visokih kvalifikacija i visoke produktivnosti“, imigracija se istovremeno prikazuje kao rešenje problema i njegov uzrok. S jedne strane čuju se tvrdnje da nije istina da poslodavci pokušavaju da iskoriste imigrante za obaranje cene rada; s druge strane, kako kaže Boris Johnson, „niske plate, slab rast, niske kvalifikacije i niska produktivnost“ proizvod su upravo „nekontrolisane imigracije“. Ni jedno ni drugo nije tačno.
Poslodavci su oduvek nastojali da iskoriste marginalizovane grupe i angažuju njihove pripadnike da rade po nižim cenama i pod znatno lošijim uslovima; to se nije događalo samo sa imigrantima, već i sa ženama, mladima, starima, nezaposlenima.
Klasičan primer je priča o krojačkom odeljenju Fordove fabrike u Dagenhemu 1968. godine, dramatizovana u filmu Proizvedeno u Dagenhemu. Rukovodioci Forda klasifikovali su zaposlene žene kao „nekvalifikovanu“ radnu snagu i dali im plate za 15% niže od plata koje su za isti posao dobijali muškarci. Žene su organizovale štrajk i konačno uspele da izdejstvuju promenu takve politike, što je najzad dovelo do usvajanja Zakona o jednakim platama 1970.
Žene su uvek činile veliki deo radne snage. Ipak, ne tako davno, mnogi su ih videli kao uzurpatore poslova koje obavljaju muškarci i proglašavali ih krivima za trend opadanja cene rada. Henry Broadhurst, sekretar britanskog Saveza sindikata, pisao je 1875. da se sindikati moraju pobrinuti da žene ostanu kod kuće, „tamo gde pripadaju, umesto da se takmiče za zaradu sa velikim i snažnim muškarcima sveta“. Posle Drugog svetskog rata Savez sindikata je pozdravio zatvaranje vrtića otvorenih za vreme rata i pozvao žene da se vrate poslovima u domaćinstvu, da bi se, kako je rečeno u godišnjem izveštaju iz 1948, „izbeglo nanošenje velike štete životu nacije“.
Danas niko ne tvrdi da žene treba isključiti iz sveta rada da bi se sprečila mogućnost da budu eksploatisane kao jeftina radna snaga. Većina insistira na jednakim platama za žene i muškarce. Ni za migrante ne bi trebalo da bude drugačije. Najsigurniji način da se cena rada zaštiti nije korišćenje imigrantske populacije kao žrtvenog jarca, već preduzimanje mera da svi radnici dobiju pristojne plate i uslove rada.
U svakom slučaju, tvrdnje da je imigracija glavni uzročnik niskih plata i pada produktivnosti u Velikoj Britaniji padaju u vodu već kod prve provere. Od 27 zemalja Evropske unije, njih čak 20 imaju veću produktivnost od Velike Britanije. Šest od tih 20 zemalja – Nemačka, Irska, Austrija, Švedska, Španija i Estonija – imaju veći postotak stanovništva rođenog izvan zemlje nego Britanija. One takođe imaju manje procente nisko plaćene radne snage i u njihovim društvima jednakost je veća. Direktna korelacija između imigracije, produktivnosti i plata prosto ne postoji.
Istraživanja takođe pokazuju da migracije unutar same EU nisu imale mnogo uticaja na plate u Britaniji. Neke studije su potvrdile da su radnici na dnu dohodovne lestvice zaista iskusili manji pad zarada. Ali taj efekat je bio ograničen, a ukupna ostvarena korist svakako je neutralisala neželjene efekte, čak i za najslabije plaćene radnike. Naravno, iznenadni nedostatak radne snage u nekom malom ali vitalno važnom segmentu kao što su vozači teretnih kamiona može dovesti do skoka plata. Ali to niti je trajno rešenje za nisko plaćeni segment radne snage, niti dovodi u pitanje empirijske dokaze da imigracija, budući da pored ponude generiše i tražnju, ne mora nužno negativno uticati na nivo plata.
Novija imigracija nije značajnije uticala ni na produktivnost u Britaniji. Između 2000. i 2008. produktivnost je značajno porasla, uprkos velikom prilivu migranata iz Istočne Evrope 2004.. Tek sa finansijskom krizom 2008. došlo je do pada produktivnosti, a oporavak je nakon toga bio spor.
Umesto da niske plate, nisku produktivnost i visoku nejednakost u Britaniji objašnjavamo imigracijom, bolje bi bilo da razmislimo o tome kako su socijalne i ekonomske politike uvedene 80-ih godina doprinosile nastajanju fleksibilnog i deregulisanog tržišta rada i kako je to, uz propadanje sindikata, omogućilo pomeranje fokusa sa kapitalnih investicija na eksploataciju relativno jeftine radne snage.
Članstvo u sindikatima opalo je sa 13,2 miliona 1979. na 6,2 miliona 2016, da bi se prošle godine donekle uvećalo i dostiglo 6,5 miliona. Manje od četvrtine radnika učlanjeno je u sindikate. Oni kojima je sindikalna zaštita najpotrebnija – kao što su radnici u gig ekonomiji – obično nisu članovi sindikata, mada sada postoje nove organizacije, kao što je IWGB, koje se bave upravo ovim segmentom radne snage.
Istraživanja iz mnogih zemalja potvrđuju značaj sindikalnog organizovanja i kolektivnog pregovaranja za povećanje plata. Broj članova sindikata u Britaniji udvostručio se u periodu od 1937. do 1979. U istom periodu, deo dohotka koji je otpadao na 1 procenat najbogatijih opao je za dve trećine. Od 1979. do 2014. članstvo u sindikatima se prepolovilo, a udeo dohotka 1 procenta na vrhu više se nego udvostručio. Iz Amerike takođe stižu „konzistentni dokazi da sindikalno organizovanje smanjuje nejednakost“.
Torijevci pozdravljaju to što je manjak vozača doveo do rasta plata, ali niko od njih ne želi da vidi obnavljanje sindikata, što je verovatno najefikasniji mehanizam za zaštitu životnog standarda radnika. Kada radnici pokušaju da se izbore za veće plate i bolje uslove rada, torijevci prete dodatnim ograničavanjem sindikalnih aktivnosti. Čak četvoro članova sadašnjeg kabineta – Priti Patel, Kwasi Kwarteng, Dominic Raab i Liz Truss – potpisnici su, zajedno sa Chrisom Skidmoreom, zloglasnog manifesta Oslobođena Britanija koji se podsmeva britanskim radnicima kao „najvećim lenjivcima na svetu“ i zahteva da se poslodavcima olakša davanje otkaza.
To je vlada u čijem su mandatu plate medicinskih sestara opale za 5% u odnosu na 2010. To je vlada čiji sistem socijalne zaštite pružaocima usluga daje platu od svega 17.695 funti godišnje, a sada razmatra predlog da se ta plata dodatno smanji. Kako planiraju da reše problem manjka radne snage u ustanovama staranja? Ne tako što će odobriti sredstva za povećanje plata, već uvođenjem nove kategorije „viza za socijalne i zdravstvene radnike“ i uvozom radnika iz inostranstva.
Prebacivanje krivice na imigrante je politički jeftino, ali društvo bi za to moglo platiti visoku cenu. Tako se skreće pažnja sa stvarnih razloga niskih plata i onemogućuje se kolektivno delovanje kojim se brani životni standard građana. Želite veće plate? Nemojte tražiti krivce među migrantima. Nemojte stvarati nestašice. Pomozite obnovu sindikata.
The Guardian, 10.10.2021.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 30.10.2021.
