U zapisima ovim nisam se bavio Haškim sudom jer ko bi čitao one hiljade stranica, ali sada jedno sećanje mučno kao neko objašnjenje.
U Grand cafe Riche u centru Monpeljea sedimo jedni uz druge jer otvoren je početkom devedesetih godina XIX veka i nije ništa menjano. Novine i stranice knjige šušte, a sa zidova gledaju nas znamenite ličnosti davnih posetilaca – a jedan viri iz kočije – punačko lice s naočarima debelim kao prst, uz njega je dama: tu se zaustavio bio kralj Aleksandar sa kraljicom Dragom na putu za Blaritz. Išli su u posetu majci kraljici Nataliji koja je tu provodila dane izgnanstva. Novine šušte a to je – uz knjige – melem umornom putniku. Dan vedar skoro topao i vetar s Pirineja ili s Alpa „poliva“ po leđima. Toplo je ipak za decembar – godina je 1999. I pune novine opširnih izveštaja iz Haga o nekom Goranu Jelišiću. Osuđen je na 40 godina robije i kada bude izdržao kaznu – piše u svim novinama – biće mu 70. Imao je 23 godine kada je počinio zločine u Bosni, tačnije u Brčkom. Sekao je zarobljenicima uši još živima a kada su žrtve u agoniji još davale znake života pucao im je u glavu – javno, pred strojem svojih saboraca. Te su okrutnosti do detalja navedene i – guram novine podalje, hvata me užas. I neko gađenje. Tužiteljka Karla del Ponte je tražila doživotnu kaznu no sudija Klod Žorž je izrekao punih 40. Grozote nisu za citiranje jer mučnina steže grlo – uz neko žaljenje za mladićem koje nikako ne umem da objasnim.
Od tada me sudski zapisnici iz Haga ne zanimaju mnogo je to za čoveka narušenog zdravlja – jabučice na prstima gore mučnina steže.
Došla mi je u ruke s velikim zakašnjenjem knjiga Miodraga Petrovića „Susreti sa Dobricom Ćosićem – necenzurisani razgovori“ koja je u Nišu objavio IP Zograf Niš 2000. godine – dakle stara knjiga i ne bih se laćao čitanja da se nisam prisetio autora – iz davnih dana – čije sam analize pesničkog univerzuma Vaska Pope čitao. Odlične analize kao i one o B. Miljkoviću – jednom smo zajedno bili gosti časopisa „Književna kritika“. O istorijskom romanu se govorilo i o Ćosiću. Čoveka nisam godinama video. Kao izdavač je potpisan Despot Despotović i tu počinju moje nevolje s ovom knjigom. U knjizi inače nema mnogo zanimljivog i sve je D. Ćosić bolje i preciznije kazao u najnovijoj knjizi „Bosanki rat“ iz 2012. Uz knjigu imam i pismo D. Despotovića advokatu Todoroviću – nisam siguran da je to Dragoljub Todorović – i tu počinju nove moje nevolje koje nikako ne umem da objasnim. Autor je – saznajem iz pisama koje razmenjuju advokati – „bivši prijatelj D. Ćosića“. Navodno poznati pisac je kada je knjiga izašla tražio da knjigu uništi „jer će ga ta knjiga odvesti u Hag“. Slede navodno tužbe protiv D. Despotovića koji je knjigu prodavao 2007. i 2008. i prodao je 700 primeraka – kako to ide dalje sa tužbama ne znam, ali knjiga koja je u mojim rukama je muka. Da ponovim: ničeg u knjizi nema što poznati pisac nije mnogo puta publikovao. Šta su advokati – i Ćosićev i izdavačev – uradili ne znam, a ne znam ni šta će uraditi, niti me to zanima. Moj problem je knjiga jer knjige ne treba uništavati, a autor i izdavač će se na sudu valjda dogovoriti i videće se šta je pisac kazao kako nije bilo. I pisac i izdavač imaju reč – moja nevolja je knjiga sama. Ima slučajeva da sagovornik falsifikuje – ne jednom je to bilo – no to se može samo na sudu utvrditi uz stručno veštačenje. U prisustvu poznatog pisca i njegovog sagovornika sa advokatima koji svoj posao znaju.
Ostaje problem opet u vezi s Hagom i strahom da se tamo ne stigne ali i tu stvari valja volje objasniti.
Ako je bilo straha kod ljudi zbog Haškog suda godine 2000. sada je taj problem skinut s dnevnog reda.
Ovde se ne bavim piscem D. Ćosićem već samo svojom mukom sa ovom i ovakvom knjigom. Haški sud privodi kraju svoj posao u mandatu koji mu je SB UN odredio i nema razloga za strah – dobro je što je tako – niti Hag kome više preti, a najmanje piscima koji su se oglašavali svojevremeno. Priča autora ovih palanačkih zapisa se tu završava, ali ne i nevolje s knjigom koja postoji. A knjige uništavati greh je i zločin no – o tome neka odluči sud domaći a ne onaj u Hagu, a autor ovoga zapisa čita svaku knjigu koju kupi ili od nekog dobije. A čitanje – govorio je Valeri Larbo – je „nekažnjivi porok“.
Srećni su ljudi – kaže negde Kjerkegor – koji ne pamte sve i ne muče se svojim sećanjima.
Zapisi iz palanke
Peščanik.net, 09.05.2012.
ODLAZAK DOBRICE ĆOSIĆA (1921-2014)- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mirko Đorđević (see all)
- Naša su kašnjenja kobna - 20/04/2024
- Mirko Đorđević i Druga Srpska crkva - 20/04/2024
- Decenija bez Mirka Đorđevića - 18/04/2024
