Ko treba da snosi teret krize? Sadašnje ili buduće generacije? Da li kriza najvećim delom treba da padne na pleća sadašnih generacija ili troškove koliko god se može treba prebaciti na one koji dolaze posle nas? To je pitanje koje sebi treba da postavi Vlada, ali i građani, javnost Srbije, kada prosuđuju i presuđuju (o) merama koje se donose. Iako zvuči kao etičko (a možda i patetično) ovo pitanje je, u stvari, prevashodno ekonomsko. A nametnula ga je ovih dana ponovo “opasno” približavajuća misija Međunarodnog monetarnog fonda i novi paket “ponuda” koje Vlada priprema da dočeka ne baš dragog, ali koga je sama (u pomoć) zvala, gosta.
Osetljivost i nervozu, koja tim povodom (a i inače, čini se) vlada u Srbiji najbolje ilustruje “frka” koja je stvorena oko novonajavljenog zakona o porezu na dohodak građana. Nešto što se pojavilo kao informacija na konferenciji za štampu pretvorilo se posle nekoliko dana u vrhunsko otkriće i predmet pravog malog informativnog rata u kome se ubrzo nije znalo ko gde udara ni šta je istina. Ono što je izvesno, međutim, jeste da taj zakon, sa 12 milijardi dinara, koliko bi godišnje doneo, ma koliko to građane bolelo, ni izbliza ne može da reši problem.
A problem je, razume se, ogroman manjak u državnoj kasi. Koji stalno raste. Kao što je “Novac” pisao pre dva broja, umesto 90 milijardi, koliko je predviđeno rebalansom budžeta, fiskalni deficit će ove godine biti najmanje 140 milijardi dinara, a najverovatnije oko 150 milijardi. Ili, drugačije rečeno, ne tri odsto, koliko je predviđeno rebalansom, ne ni 4-4,5 koliko se do nedavno prognoziralo, nego punih pet (ako ne i više) odsto bruto domaćeg proizvoda.
Ove godine će taj manjak, po svemu sudeći, biti pokriven zaduživanjem, što na stranom (krediti), što na domaćem finansijskom tržištu (zapisi Trezora). Već dogodine, međutim, taj “model” će izaći iz mode i više neće moći da se koristi. Čak ni u slučaju da se deo para koje je MMF pozajmio Narodnoj banci prebaci kao pomoć budžetu što će biti jako povoljno (jer je kamatna stopa svega 1,5 odsto) ali neće biti dovoljno. MMF je, suprotno ranijoj praksi, u poslednje vreme pare za budžet dao Mađarskoj, Ukrajini, Bosni…pa je vrlo verovatno da bi izašao u susret zahtevu Srbije. Ali, pod određenim uslovima.
Nikakvim specijalnim, doduše. Samo će tražiti, kao što uvek traži, tzv. fiskalno prilagođavanje, tojest da vidi politiku koja, ako ne baš momentalno do ujednačavanja prihoda i rashoda dovodi, onda tome u nekom razumnom, a to znači kratkom roku, godinu-dve dana najviše, vodi.
To, opet, znači povećanje prihoda, smanjenje rashoda ili – oboje. Svaka najava povećanja poreza na dodatu vrednost izaziva u privrednim krugovima lavinu protesta i najcrnjih predskazanja. Povećanje dažbina je naravno loše. I ne treba da nam uzor budu zemlje, poput Mađarske ili Hrvatske, u kojima je PDV bio veći, 20 odnosno 22 odsto, pa je sad još i povećan na (čak) 25, odnosno 23 odsto. Ali je zanimljivo da oni koji su najviše bune idu u te zemlje i u njima otvaraju firme. A cene, dok po Evropi padaju, u Srbiji i dalje rastu!
Isti je slučaj i sa oporezovanjem plata. Solidarni porez je propao još u začetku. Mada, kako vreme više prolazi, sve se više čini da je to bilo najbolje (i najbezbolnije) rešenje. Uzgred, uprkos svoj kuknjavi, plate su u Srbiji u prvoj polovini ove godine, dakle u jeku krize, bile za dva odsto realno veće nego u prvom polugođu prošle godine, kad kriza nije bila ni na vidiku. Pa vi sad vidite.
Da li je uvođenje neke varijante solidarnog poreza bolje od povećanja PDV-a? Prvo rešenje bi izazvalo široko nezadovoljstvo jer pogađa sve i to direktno. Ali, s druge strane, to nezadovoljstvo bi bilo više “difuzno” i, mada široko, bilo bi “plitko”. PDV, s druge strane, ne pogađa direktno (u tome je njegova najveća prednost), nego posredno i to samo kupce pojedinih proizvoda, ali bi baš zbog toga mogao da jače pogodi pojedine firme. To bi, pak, moglo da dovede do otpuštanja i, sledstveno tome, do koncentracije nezadovoljstva na pojedinim “tačkama”. Nezadovoljstvo bi, dakle, u ovom slučaju bilo ređe, ali dublje i veće, pa bi zato čak po socijalni mir moglo da bude opasnije.
Naravno, reforma javnog sektora je neophodna. Ali, ne treba zaboraviti da to između ostalog znači i – otpuštanje. Da se ovog časa iz javnog sektora otpusti 40.000 ljudi, to bi na godišnjem nivou donelo uštedu od (svega) jedan odsto BDP-a, odnosno oko 25 milijardi dinara. Više nego nedovoljno.
Po svemu sudeći, dakle, taj novi paket mera, koji će uglavnom važiti od 1. januara naredne godine, moraće da obuhvati od svega po malo i zahvati od svakog po nešto. Šta i koliko, moraće da bude predmet detaljnih analiza i preciznih ekonomskih, ali i političkih, računica.
Jedno je, pak, sigurno. Taj paket u najvećoj meri treba da ide na račun sadašnjih generacija. Manja potrošnja danas zaloga je veće proizvodnje sutra. Zato pitanje u naslovu ovog teksta nije toliko moralno, koliko razvojno.
Blic, 01.08.2009.
Peščanik.net, 01.08.2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Paljenje Rajhstaga i druge basne - 07/11/2024
- „Kad je teško – Čović“ - 28/09/2024
- Spiskom na spisak - 10/09/2024