Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Biti uporan, radan i pun energije su poželjne odlike svakog lidera. Očigledno je da je Premijer uspeo da uveri veliki broj građana Srbije da je on upravo takav i da je pogodan za lidera. Međutim, sada je došao trenutak da pokaže još jednu osobinu koja je više u njegovom interesu, nego u interesu njegovih političkih protivnika. Mora pokazati da ume da “zakoči”. Mnogi lideri, političari ili vladari su odlazili u istoriju upravo zbog toga što nisu razumeli kada je trenutak da zastanu, uspore ili zakoče. Lepo je slušati savetnike i ponavljati “idemo napred”, ali da bi išao napred moraš znati i da zastaneš onda kada je to potrebno.

Postoji mnogo građana Srbije kojima se ne sviđa način na koji Premijer komunicira sa javnošću. Prema standardima Evropskog suda za ljudska prava, to je stvar ukusa, sve dok nema poziva na nasilje i govora mržnje. Političari mogu mnogo toga reći u toku političke borbe, saopštenja i izjave nas mogu šokirati, rečnik može biti izuzetno oštar, a svaka politička opcija ima pravo da u javnosti otvara one teme koje smatra relevantnim. Iako se Premijer i njegovi saradnici trude da to prikriju, apsolutno svima (pa i njegovim glasačima) je jasno da mediji nisu otvoreni za sve i da nisu mesto gde se može voditi politička borba (a u demokratskom društvu je upravo to prostor sučeljavanja različitih mišljenja).

Pored komunikacije sa javnošću, broj građana koji je zadovoljan načinom na koji se Premijer odnosi prema institucijama suštinski opada (iako istraživanja govore o zadovoljstvu građana “smerom u kome ide Srbija”). Čak i građanima koji su glasali za Premijera (glasali su za njega, a ne za listu), potpuno je jasno da je on Alfa & Omega u Srbiji i da svaka odluka vodi od/do njega. Jasno im je da ne samo da nema jakih institucija, već i da su ljudi na čelu državnih organa “jaki i samostalni” onoliko koliko Premijer to dozvoli. Štaviše, posle iskustava u proteklih nekoliko decenija, građani (bez obzira na nivo obrazovanja) umeju da prepoznaju kada u javnosti postoji upadljivo odsustvo kritike onog koji je glavni u državi (dok svi oko njega mogu biti podložni kritici).

Što se tiče međunarodne zajednice, svima je jasno da je u poslednje četiri godine izabrana stabilnost (regionalna i unutrašnja). Regionalna stabilnost se najviše odnosila na pregovore sa Kosovom, ali i na druge države u regionu. Premijer je iz ovog predmeta dobio “jaku četvorku” i to je bio razlog zbog koga je od zvaničnika sa Zapada dobijao česte pohvale iako stanje u Srbiji i nije bilo baš tako sjajno. Tačnije, pohvale su bile veoma diplomatski sročene, ali ih je služba za odnose sa javnošću najčešće predstavljala kao hvalospeve Premijeru i vlastima (ovaj deo počinje da neodovoljivo podseća na 90-e). O Premijeru kao garantu unutrašnje stabilnosti građani malo znaju, jer se on i njegovi saradnici često trude da govore o “nekima na Zapadu kojima je u interesu nestabilnost u Srbiji”, iako je istina upravo suprotna. Zapadu (a naročito EU) je unutrašnja stabilnost Srbije apsolutni prioritet. Čak i po cenu izostajanja unutrašnjih reformi.

U dva slučaja je zahtev da se “prikoči” stigao i od zapadnih partnera. Prvi je kampanja protiv Ombudsmana. Tu se nije radilo o liku i delu Saše Jankovića koji je trenutno na toj javnoj funkciji, već o činjenici da se kroz kampanju protiv njega rušila jedna od nekoliko institucija mukotrpno građenih u poslednjih 15 godina. Ovaj atentat na nezavisnu instituciju, u situaciji kada pravosuđe i daje čeka reformu (i nezavisnost) bio je u stvari velika zloupotreba principa ljudskih prava, po kome mediji treba da se bave “temama od važnog društvenog interesa”. Drugi slučaj je navodni državni udar. Za to igranje sa unutrašnjom stabilnošću nema ama baš nikakvog razumevanja na Zapadu, budući da oni koji se bave Srbijom umeju jako dobro da čitaju ne samo novine, već i glavne urednike. Kuda se krenulo sa pričom o državnom udaru, bilo je jasno političarima na Zapadu više nego građanima Srbije.

U takvom stanju smo stigli i do izbora. Postoji opšta saglasnost da su izbori bili nepotrebni, a sada to shvata i Premijer. Kočenje je bilo moguće tako što će se (makar do nekog nivoa) obezbediti ravnopravni uslovi za sve političke partije. Umesto toga, kao da se krenulo u skladu sa rečenicom iz Nušićeve “Gospođe ministarke”: “Može nam se, pa ne moramo više da trpimo!”, pa je vidljivost opozicije bila tek tolika da se zadovolji forma, a ne suština. Uprkos trudu da se dokaže suprotno, stvaranje okruženja za fer i poštene izbore isključivo leži na onome ko vrši vlast, budući da on kontroliše sve mehanizme neophodne za to. Da će atmosfera oko izbora biti prilično problematična, videlo se tokom cele 2015. godine, najviše zbog načina na koji se postupalo prema novinarima i organizacijama za ljudska prava. Ili su pritisci bili direktni i bez objašnjenja (zabrana akcije “7000”) ili su napadi dolazili od navodno nepoznatih lica, a predstavnici vlasti (često i sam Premijer) davali izjave da je “istraga u toku” i da će “istražni organi uraditi svoj posao”.

Izbori su se završili i procenti su u ovom kontekstu nebitni. Činjenica je da je Premijer pobedio i da je njegova odgovornost za sve što se događa u Srbiji neprekinuta. Kao neko ko bez ikakvih (političkih) problema vrši vlast pre, tokom i posle izbora u Srbiji, ne postoji niko sem njega ko može biti odgovoran za funkcionisanje RIK-a i apsolutno sve što se događalo u izbornoj noći i posle toga. Najblaža ocena za rad RIK-a od samog raspisivanja izbora, preko izborne noći pa do postizbornog perioda je “katastrofa” i o tome je mnogo toga već rečeno. Kada smo već stigli do situacije koja je neprihvatljiva za “krhku demokratiju” (kako nam to reče gospodin Vučić), upravo u interesu Premijera je da zakoči, preuzme odgovornost i pokuša da izbegne put udaljavanja od demokratskih standarda i procedura. Činjenica je, takođe, da problem sa RIK-om postoji već nekoliko izbornih ciklusa (ili je možda bolje reći da ova institucija nikada nije ni bila garant fer i poštenih izbora).

Premijer očigledno ne shvata da su slobodni izbori jedno od osnovnih ljudskih prava, i da je ovo pravo nemoguće poštovati parcijalno, a da to ne izazove loše posledice po Srbiju. U nekim drugim slučajevima kao što je sloboda okupljanja (konkretnije: dopustimo Prajd, pa zabranimo “7000”) nije bilo previše reakcija sa Zapada niti loših posledica, ali su izbori nešto sasvim drugo. Nevažno je da li je lista DSS-Dveri osvojila 4,95% ili 5,05% glasova, već je pitanje da li je država nesposobna (ili ne želi) da sprovede pristojne izbore. Ova veštačka dilema je bila prisutna i kod Prajda – da li ste nesposobni da ga obezbedite ili ga ne želite. Samim tim se postavlja pitanje kako Srbija može da tvrdi da je spremna za Poglavlje 23, kada je i sam temelj demokratije (fer i slobodni izbori) doveden u pitanje.

Umesto poslednje prilike da zakoči, Premijer je odlučio da nastavi grubo i agresivno. Mnoge od njegovih najnovijih izjava se bez obzira na grubost mogu podvesti pod političku borbu, pa mu se za oštrinu ne može ništa prigovoriti (opet imajući u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava). Međutim, on je nedostatkom reakcije odlučio da ohrabri dalje urušavanje RIK-a, umesto da (oštro) zahteva od ove institucije da brzo, u skladu sa propisima i bez ikakve dileme saopšti tačne rezultate. Njegova uloga kao državnog organa sa najvećim autoritetom je da zahteva potpuno sprovođenje zakona na isti način prema svima i bez odlaganja. Umesto toga, on i njegovi saradnici su optužili članove opozicije da su dolaskom u RIK u toku izborne noći izvršili pritisak na RIK. Ne postoji nikakav propis koji zabranjuje onima koji su učestvovali na izborima da dođu u RIK i interesuju se za rezultate (u ovo se ne ubraja incident koji je izazvao Boško Obradović). Pored toga, umesto da svojim izjavama podrži autoritet pravosuđa (koje jedva daje znake života), on obesmišljava i ovu instituciju. S jedne strane, veoma emotivno saopštava detalje navodnog napada na novinarku RTV Pink, ne ostavljajući mogućnost da je to događaj o kome tužilaštvo i sud treba da daju svoju reč i utvrde činjenice. Istoga dana, odgovarajući na pitanje o slučaju rušenja objekata u Savamali od strane maskiranih osoba, on je odgovorio da će slučaj “ispitati nadležni organi”, iako je jasno da se u ovom (kao i u mnogim sličnim slučajevima), to neće desiti.

Sve u svemu, savet (starom/novom) Premijeru je da zakoči i učini sve da mediji i pravosuđe rade ono za šta postoje i to na način na koji oni to čine u demokratskom društvu. Pored toga, jake institucije i opozicija mu mogu biti samo od koristi na duži rok i ne treba im uporno sužavati prostor za funkcionisanje. Krajnje vreme je da Premijer shvati da je dobra kritika najveća pomoć koju neko može da dobije.

Autor je programski direktor Civil Rights Defenders za Zapadni Balkan.

Peščanik.net, 02.05.2016.

Srodni linkovi:

Mario Reljanović – Postizborna pomrčina

Branka Dimitrijević – Postizborni lični stav

Vladimir Gligorov – Izbori, a na izborima

Nadežda Milenković – Vaistinu cenzuse!

VIDEO – D’Ontov upad u RIK + transkript

Sofija Mandić – Noć bez zapisnika

Dejan Ilić – Dan mrmota

Saša Ilić – Vučićevo gluvo doba

Vesna Rakić-Vodinelić: Parlamentarni izbori 2016 – III

Dejan Ilić – Iz pobede u poraz

Sofija Mandić – Kadija te tuži…

Nadežda Milenković – Sezona lova i ribolova

Dejan Ilić – Noć kada je umro CeSID