O rezultatima parlamentaranih izbora govore: Vesna Rakić-Vodinelić, Dimitrije Boarov, Vesna Pešić i Dejan Ilić.

Svetlana Lukić: Ovo što proteklih dana živimo u Srbiji najviše liči na burlesku, književnu formu koja svoje komične efekte proizvodi zahvaljujući velikom neskladu između teme i njene stilske obrade. Ovo što se dešava sa prebrojavanjem glasačkih listića bi spadalo u takozvanu nisku burlesku, u kojoj se neka uzvišena tema, a to bi u demokratiji trebalo da bude poštovanje izborne volje građana, prikazuje nepojamno bednim stilom.

Svašta smo gledali, od prevrtanja džakova sa izbornim listićima, guranja u skupštini, pa sve do pretnji krivičnim prijavama. Pre neku godinu smo imali hiljadugodišnje vode koje su nam napunile potoke i poplavile pola zemlje, a sada imamo, kako kaže jedan član Republičke izborne komisije, hiljadugodišnju situaciju u kojoj jednoj koaliciji nedostaje jedan jedini glas da pređe cenzus.

Milenijumska čuda su u Srbiji toliko učestala od kada je Aleksandar Vučić na vlasti, da Hristovo vaskrsenje i nije neki big deal, a sam čudotvorac se negde izgubio. Ili je umoran od onoliko prevrnutih lopata i zakopavanja kamena temeljaca, ili je pak prehlađen zbog vetrova koji su ga šibali dok je otvarao deonice puteva u izgradnji. Ili možda zajedno sa Nebojšom Stefanovićem ispituje ulogu Viktora D’Onta u krađi glasova Srpske napredne stranke. Ne može biti slučajno da D’Ontova formula baš njemu smanjuje broj poslanika, i to u trenutku kad treba da napravi odlučan proboj u bolju budućnost.

I dok čekamo da vidimo kako će se ova burleska završiti i kakva Srbija će vaskrsnuti, razgovarali smo sa Vesnom Rakić-Vodinelić, Dimitrijem Boarovim, Vesnom Pešić i Dejanom Ilićem. Slušate najpre Vesnu Rakić-Vodinelić.

Vesna Rakić-Vodinelić: Mislim, zapravo, da je uzdrman sam Vučić, zbog toga što je i on imao svoj scenario, bar tako meni izgleda. Naime, ko god je gledao u ekran te takozvane izborne noći, mogao je da vidi da je CeSID izašao prvi put potpuno nepripremljen za ono što smatra svojim poslom, dakle da je davao nekakve podatke u koje je gotovo svako mogao da sumnja. Ono što bih istakla kao dva vrlo bitna podatka koji ilustruju koliko CeSID nije dobro uradio svoj posao, bez obzira na sve ograde koje su dali, bio je podatak da koalicija SNS-a ima nekih 56% glasova, pa onda neverovatan podatak da Savez vojvođanskih Mađara ima preko 30% u Vojvodini.

Meni se čini – premda nisam nikad bila zastupnica teorije zavere – da je možda neka maglovita ideja, šlampavo sprovedena, bila u tome da CeSID, držeći nas prikovane za ekran, stvori utisak da su samo 4 liste prošle cenzus, i da onda mi sa tim utiskom zanoćimo, pa ujutru, kad se probudimo, videćemo šta ćemo dalje. Dakle, ne verujem da je to bio nekakav plan koji je bio do kraja smišljen, nego jedna proba. E sad, kad se pokazalo da se ti procenti ne poklapaju sa uzorkom koji se IPSOS objavio, niti sa uzorkom koji je objavila CRTA, i kada su verovatno stigli prvi izveštaji sa biračkih mesta političkim strankama, i kad su političke stranke sabrale, je l’ tako, te podatke, videlo se da nešto nije u redu, odnosno da je veći broj, a ne samo 4 liste, prešlo cenzus.

I onda su se skupili predstavnici nekih opozicionih stranaka, ne svih naravno, Šešelj nije išao sa njima zato što je, vrlo interesantno, podatak o njegovom uspehu na izborima bio sve vreme vrlo stabilan – i pojavili su se u Republičkoj izbornoj komisiji. Ja mislim da reč „upad” uopšte ne odgovara onome što se desilo. Vi ne možete silom upasti na sednicu Republičke izborne komisije, dakle, mora neko da vam dozvoli. Takvo odobrenje daje, po redovnom toku stvari, predsednik Republičke izborne komisije, koji je, među ostalim svojim brojnim funkcijama, i član Glavnog odbora, možda i predsedništva, glavne političke stranke, dakle Srpske napredne stranke. Tako da o nekom upadu uopšte ne možemo govoriti, a svako ima pravo da, ako mu bude dozvoljeno, prisustvuje sednici Republičke izborne komisije.

Naravno, u celoj stvari ima još jako mnogo detalja koji moraju da izazovu pažnju i koji potvrđuju tezu da se pravo na slobodne i poštene izbore, za koje smo bili duboko uvereni da smo ga osvojili 2000, polako, kako traje ova Vučićeva vlast, sve više i više kruni.

Vesna Pešić: Ja mislim da on nije zadovoljan tim rezultatom zato što je on ipak dobio 27 poslanika manje nego što je imao. On će ipak morati da traži koalicionog parnera, zato što je on već raspodelio određeni broj glasova velikom broju stranaka koje je stavio na listu. Recimo, nisam mogla da verujem, ali Rasim Ljajić, na primer, ima 10 mandata, PUPS ima 6 mandata, Vuk Drašković 3, Nenad Popović 4, tako da on sad zavisi od njih. Tako da se onda opet unazad postavlja to pitanje zašto je on te izbore uopšte i raspisivao. Morao je i on na neki način znati da će to da se smanji.

Drugo, zašto se on ljutio – pa zato što se on uvek nekontrolisano ljuti. Morate uvek da uzmete, kad je reč o Vučiću, taj njegov karakter i taj faktor ličnosti njegove u obzir. Recimo, on se strašno naljutio i naveo zanimljiv primer: da je u Sjenici, gde živi 95% Bošnjaka, koalicija DSS-Dveri dobila neke silne glasove. I onda je počeo da govori „evo, i ja sumnjam, i u stvari niste vi pokradeni, ja sam pokraden”. Sve to deluje, po mom mišljenju, jako mutno, ne može ni blizu da se kaže da su to fer i pošteni izbori. Znači prvo, medijska propaganda. To da čovek koristi državnu funkciju da putuje čak u Mostar… On je koristio državnu funkciju neprekidno, što je izbornim pravilima nedozvoljeno.

A onda, radili su i veoma pedantno. Ja sam često navodila primere, recimo kod nekih opština koje su oni simbolično, po svaku cenu, hteli da dobiju, zato što znamo da je na Vračaru već 25 godina uvek pobeđivala Demokratska stranka – oni su organizovali mesecima unapred, to je bilo i na Vračaru, ali i u drugim mestima: socijalna pomoć, krečenje, farbanje, zvanje, pritisci, lekari, merenje šećera, pravna pomoć… I drugo, nije mi bilo jasno ponašanje Upravnog suda da, ako taj RIK, kakav god da je, konstatuje da ima 5 hiljada falsifikovanih potpisa pa odbije tu listu – Upravni sud kaže „može”.

Znači, pre nego što su počeli izbori je bilo mnogo toga: i korišćenje medija, čak je Prva televizija imala i ono, odakle je on poreklom, ko su mu deda i baba… To je bilo strašno koliko je on iskakao i dominirao, dok nijedan duel nije održao sa svojim protivnicima, a onda je čak, kad je imao nekakve razgovore, zvao neke ljude iz nevladinog sektora da s njima razgovara, pa tako sa Natašom Kandić, sa Jelenom Milić, sa nekim novinarima koji su, po mom mišljenju, napravili grešku zato što u izbornoj kampanji, ti ne možeš da budeš deo njegove kampanje. Šta ćeš ti tu?

I ono što je moja poenta na ovim izborima, to je što nije postojala nijedna tema. Svi ti slogani koje je on izgovarao su potpuno prazni: „Ujedinjeni možemo sve”, onda „Srbija pobeđuje”… Koga to pobeđuje Srbija? Neke neprijatelje, opoziciju, koga to pobeđuje? Sve je to isprazno, čak ni neku naznaku šta bi ta vlada radila, kuda se kreće Srbija nismo dobili. Jer mi smo i na prošlim izborima videli da on nije rekao da će biti štednje. Drugo je sad pitanje ko se slaže s tim, ko se ne slaže, to je drugo pitanje, ali on nije rekao da će ta vlada takoreći čim dođe da smanji penzije i plate.

Vesna Rakić-Vodinelić: Rekao je upravo suprotno.

Vesna Pešić: Rekao je upravo suprotno. Šta mi možemo da očekujemo kad tu teme nije bilo? Tako da kad pomislimo šta dolazi posle – pa ne znamo, šta mu bude dunulo, to će da bude. Mi možemo samo da pretpostavimo da će on nastaviti aranžman sa MMF-om, ali kuda ide Srbija, to nije ni u naznakama bilo pokazano. I konačno što bih rekla, on je napravio jednu strukturnu grešku, a to sam pronašla kod Habermasa, kada su bili neki izbori u Nemačkoj koje je on kritikovao i rekao da kada imamo predstavničku demokratiju i kada su izbori za predstavnička tela – a ovo su bili izbori za predstavnička tela, od parlamenta do pokrajine, do lokalnih izbora, znači za skupštine – da je veliki skandal da to pretvaraš u plebiscit. Znači, ne možeš da pretvoriš predstavničku demokratiju u plebiscit, a sam Vučić je rekao da je to neki referendum u vezi sa njim, pa se on pojavljuje i u malim opštinama, svuda – on protiv svih ostalih. Time su parlamentarni izbori, na kojima treba da dobijemo predstavnike građana i njihovih interesa, praktično poništeni.

Dejan Ilić: Jako je zanimljivo da on sada govori, kao čovek koji ima apsolutnu kontrolu u zemlji, čiji je član stranke na čelu Republičke izborne komisije – on govori da je pokraden. Čovek koji kontroliše policiju, izvršnu vlast, sad izlazi i kaže „ja sam pokraden”. On posle izbora nastupa kao opozicija. Mi smo u izbornoj noći shvatili da su oni dobili izbore, a on sad nastupa bukvalno kao opozicija, kaže „ja sam pokraden na izborima”. Pokrala me opozicija, dakle ljudi koji su bili nevidljivi odjednom su stekli takvu moć, ušli u Republičku izbornu komisiju…

Šta su oni tamo tačno uradili? Kako se kradu glasovi u Republičkoj izbornoj komisiji? Uđete tamo i šta uradite da biste ukrali glasove? I da li još neko sedi tamo da to gleda? Kako se to dogodi? Tamo je sedeo čovek koji je iz njegove stranke? Je l’ on gledao? Je l’ on ume da nam opiše kako su to oni ukrali? Stavili u džep, izneli…? Ali on sad nama govori kao čovek iz opozicije, bez ikakve moći, „ja sam pokraden, tražim pravdu”. Ko si ti u stvari? Predsednik neke stranke koja, eto, nema dovoljno moći, pa sad traži zaštitu, ili si ti nekakav predsednik vlade koji garantuje za regularnost, koji ima nekakvu izvršnu vlast, koji može da sprovede zakon. Šta se tu događa?

Druga stvar koja mislim da je strašna jeste to razbijanje ustanova; tu vidim isti scenario, ali identičan kao posle poplava, kao scenario sa plagijatima i kao scenario sa padom helikoptera. Desi se za sve nas strašna stvar, poput poplave, ili bruka poput plagijata, ili strašna katastrofa poput tog pada helikoptera, ili ovaj put za njega strašna, sad se njemu desilo nešto strašno, jer on nije dobio onoliko mandata koliko je želeo da dobije – i on izlazi i kaže, posle 10 sati uveče je izašao i rekao „ovo je moja želja: pregledano je 77 odsto, mi imamo preko pola, dve liste nisu prošle cenzus”. On je izdao naredbu. On je izašao i rekao je „ja hoću da ovo budu rezultati”. I sad muk. I onda se desila ta noć. Sećate se, inače, kako je helikopter pronađen u 5 sati ujutru? E, a izgleda da su oni već u pola 10 znali gde je pao i kako je pao i sve, ali su onda cele noći sklanjali šta se dogodilo. I sad odjednom nastupa muk, i ide cela noć.

E, ovoga puta su ljudi znali šta se sprema, pa su sedeli tamo i gledali, i onda šta će onaj nesrećni čovek, izašao ujutru i rekao „svi prešli cenzus”. I sad mi pomislimo „u redu, izašao si sa svojim željama, nisu ti se želje ispunile, ne može sve, čak ni kad si i predsednik stranke i predsednik vlade, ne može baš uvek realnost da se savije prema tvojim željama”. Razumna osoba bi se povukla. Ne. On iz dana u dan pojačava retoriku i vrši sve jači pritisak. I sad, cela država se savija, sva tela kreću ponovo u akciju da se stvarnost savije prema njegovim željama. To je neobično, u najmanju ruku opasno stanje, i ovi ljudi koji ga slušaju i poslušno izvršavaju te njegove migove, naredbe i gledaju da izađu u susret njegovim željama, oni guraju stvari u vrlo lošem smeru.

I videćemo kako će to dalje ići. On nije odustao od toga da plagijat nije plagijat, on nije odustao od toga da niko nije kriv za pad helikoptera, on nije odustao od toga da je država postupala kako treba u slučaju poplava. Ništa od toga on nije promenio, on je ostao vrlo dosledan. Ako se bude ponašao kao što se ponašao tada, on će izgurati ovo. Ja mislim da smo mi onda vrlo blizu jedne ozbiljne krize koja nikome od nas nije potrebna. Meni tako izgleda.

Vesna Pešić: Ja mislim da neće, zato što tu postoji taj strani faktor do koga je njemu stalo, i ti su izbori praktično završeni i neće on ići na to da sve anulira. To je ona njegova karakterna crta… čak neki politički potezi, da kažem možda i nisu tako loši, nego je pitanje njegovog lošeg karaktera, i to se u stvari brka. Ali kad dođe baš do crte, on će ipak uraditi ono što se od njega očekuje. Svi su čestitali da su obavljeni izbori kako treba i Mekalister, i Merkelka, a sad će on da broji ponovo. Ma neće.

Vesna Rakić-Vodinelić: Pa mislim da ne treba svemu tome da nasedamo. Ako neko, makar bio i premijer, padne u nekakvu histeriju i hoće da se obračuna sa D’Ontom na primer – mislim da je njegov osnovni problem D’Ontova formula koja je dovela do takve raspodele mandata, pri čemu je dobio isti broj glasova, isti procenat kao i prošli put. Ali tu uvek postoji još nešto na šta ozbiljan čovek mora da računa. On može da eventualno nekog označi kao tog D’Onta i da se tu istutnji.

Dimitrije Boarov: Ja bih se složio s tim da je bilo neizdrživo do koje mere je on, malo je reći, dominirao u medijima. Mislim da je Vučić imao više konferencija za novinare u tih mesec dana nego Obama i Putin za dva mandata, tako da je taj pritisak, po mom mišljenju, ispucan, i ja verujem u srpski narod da će mu on jednog trenutka dosaditi. I to je, po mom mišljenju, već postalo kontraproduktivno, po kafanama su se ljudi već sprdali s tim kamenima temeljcima, aktivnostima… Ta vodeća stranka sa Vučićem na čelu, sve je to bilo uopšteno, ništa se nije moglo identifikovati šta će posle izbora biti akcenti, prioriteti, a s druge strane, ti slogani, na primer „Ujedinjeni možemo sve” – to je jedna stara floskula srpska, je l’ da, od one sabornosti, i ja mislim da je Srbija, da parafraziram onu floskulu Škrebićevu, umorna od ujedinjavanja. Kako naiđe neki čovek koji preuzme nesrazmeran obim vlasti, on krene da ujedinjava.

Dobro, to ima veze sa jednim mehanizmom starim… sinoć sam čitao neku knjigu gde se citira Monteskje, koji kaže da se despotija zasniva na društvenom dremežu. Mi nemamo dremež i u tom smislu Vučić, eto, nije despot. On se ipak udvara narodu, nema tu poziciju… Milošević je retko nastupao. Ali da ne dužim dalje, ja mislim da je cela ova zavrzlama oko te neregularnosti ipak prozaičnije naravi na obe strane, jer, primetili ste, Sanda Rašković je bila ogorčena, a kad je čula da su ušli, onda je rekla „u redu je brojanje”. A onda se nezadovoljstvo preselilo kod Vučića koji očigledno nije projektovao ovakav ishod izbora i sad se našao u raznim nevoljama, i ja bih se složio da je on u jednom trenutku, s tih 77% u 10-11 uveče pokušao da izvrši pritisak da je to nekako završeno, i da je on nezadovoljan što to nije završeno.

On je dodao još, kaže, „ostale su neke opštine gde ovi koji su na ivici cenzusa nemaju nikakve šanse”. To deluje kao jedan oblik pritiska. Ali neregularnosti su tu još od predizborne faze, od neregulisane obaveze sučeljavanja, makar ne zakonski, može to biti neka društvena uzansa, da se mora organizovati neki susret konkurenata. Ja mislim da su jedna od neregularnosti hroničnih u Srbiji, ti izborni spiskovi. I u mom ulazu su bila dva-tri onako nalepljena listića s nekim nepoznatim ljudima. Ali sve u svemu, ja ne verujem da Vučić može reskirati da proglasi ovo neregularnim. Tu bi on imao daleko više štete nego koristi. Hoću da kažem da je taj Vučićev pritisak na javnost bio nepodnošljiv, ali s druge strane, i sama ta opozicija, oni kažu da su medijski izolovani, a u stvari su bez novaca i bez ideja.

Vesna Pešić: Ako uzmemo i saberemo te procente, hajde da vidimo koliko je to opoziciono biračko telo, ono što zovemo tom građanskom SRbijom, a da nisu Šešeljevi i nacionalisti? Znači, ja procenjujem to na nekih 20-25%. I šta se tu dešavalo? Dešavalo se da su te stranke jedna drugoj uzimale glasove. Ja znam kad smo mi prošli, kad je bilo neviđeno navijanje za LDP. Čak i u takvoj situaciji, mi smo i onda jedva prešli cenzus, jer ti fizički u Srbiji ne možeš da nađeš više od 200 hiljada ljudi koji će da kažu ono što je tada LDP izgovarao. Znači ne možeš fizički, jednostavno ih nema. A kad uđete u parlament, vi uđete sa 12 poslanika, a radikalna stranka sa 85. Taj deo Srbije koji glasa za Dveri, za Šešelja, za Vučića, oni su daleko, daleko većii. Ovo je jedna manjina.

Mmislim da se to delimično može tumačiti i vezom između vođe i tranzicionih gubitnika, te sirotinje, tih ljudi koji su dezorijentisani i koji jedva čekaju tog vođu. I kad on demonstrira moć, oni se vezuju za tu moć, zato što oni ne očekuju mnogo više od toga da kažu „hajde, zaposli mi sina, daj mu 100 evra”. Srbija nije uspela da napravi zemlju građana. Prema tome, tu je jedna velika disproporcija. Pa čekajte, koliko smo mi bre 5. oktobar pripremali, pa ni tu nije na kraju bilo jasno jel Milošević dobio, ni u tom poslednjem momentu kad su se i Rusi i Amerikanci urotili protiv njega. I šta je bilo? Milion i 800 hiljada glasova je dobio Milošević.

Previše se očekuje od tog veoma malog biračkog tela, koje ima neku školu, koje je obrazovanije, koje ima nekakav racionalniji način mišljenja, jedan drugi pristup politici, koje očekuje da politika bude javna stvar. Ovaj drugi deo biračkog tela, ne možemo da se lažemo, on je hteo gazdu. A ja opet to tumačim, kad se gledaju ti podsistemi, da u stvari, kada imate potpunu disfunkcionalnost u ekonomskoj sferi, drugi podsistemi postanu, kako mi to zovemo, preopterećeni. A zašto sada i stručan i nestručan mora da traži posao preko toga? Zato što jednostavno nema posla. I onda se preko toga zatvara krug.

Ti koji su na vlasti vide da, kad tako zapošljavaju, da se stvara klijentilistički sistem, zato što ti guraš i od dole. Nisu samo oni tvorci te partokratije, nego se partokratija stvara upravo zbog toga što nemaš gde i što ti čekaš da ti država nešto udeli, i zbog toga mi te države ne možemo da se otarasimo. Sociološki gledano, ja bih rekla da je problem i taj što Srbija nije uspela da stabilizuje jednu elitu. Jer kad vi pogledate, recimo, francuske političare, nema nikoga ko nije završio visoku školu, bilo da je desno ili levo. Znači ti imaš jednu elitu, i ne može svako sa ulice da se kandiduje za političke funkcije. Znači, to je veliki problem, što mi tu elitu nismo stabilizovali. Čini mi se da ono što je Boarov nekada govorio, da je u Srbiji postojala ta jedna mala elita koja je bila poštovana – mi smo to izgubili. Sada je to potpuno nestabilno, oni odlaze u instranstvo. Tako da u stvari mi tu elitu nismo mogli da održimo, niti je imamo i onda dolazimo u situaciju da nama vladaju najgori. I na kraju zaista moram da se složim: nijedan narod ne zaslužuje da njime vladaju najgori, a mi smo sad u toj situaciji.

Dimitrije Boarov: S druge strane, Vučić je krenuo u tu politiku saradnje sa MMF-om, tu dolazi generalni sekretar NATO-a, onda je počeo da priča o tome da treba da se pomirimo sa susedima. Mora se priznati da je on tu napravio skoro jednake iskorake kao, na primer, Tadić. Tadić je naročito oko Kosova cinculirao, Rusije, išao je tamo, prodao NIS na brzinu, između dva kruga predsedničkih izbora, da bi se provukao. Ne može se reći da je to bilo pametno. Kad Vučić kaže istorijski izvanredni izbori, on možda ima na umu svoj sopstveni strah da će se biračko telo možda ipak ponašati racionalno, jer ovi protivnici kažu „treba vratiti plate”. Ne može se reći da se opozicija nije igrala demagogijom…

Vojvodina je osiromašila, poljoprivreda je u katastrofalnom stanju. Vučićeva administracija je povukla – istina, vešto je to izvedeno, preko ministarke koja je iz Socijalističke stranke – prema poljoprivredi užasne poteze, prepolovila je subvencije, pa nije isplatila, pa je naknadno nešto isplaćivala, hoće da uveze neke preduzetnike velike, kompanije u poljoprivredu, pa će taj niz malih proizvođača postati nekonkurentan – jednostavno, ne zanima ga Ustav, nije dao ni deo budžeta koji je obećan po Ustavu, nema pravnika koji to može obrazložiti. Zašto je on ipak napravio lavovsku pobedu u Vojvodini?

Godine 2012, kada je Toma Nikolić bio glavni naprednjak, oni su dobili 22 mesta u pokrajinskom parlamentu, a sad su dobili 63, znači tri puta više, a u međuvremenu je Vojvodina rapidno propadala. Znate, plata u Vojvodini, i u aparatu državnom, je niža od republičog proseka. Pa to nikad nije bilo u istoriji Vojvodine. Ta korelacija između tih loših poteza ovoga puta apsolutno nije smetala Vučiću da pobedi. Zašto?

Problem je u tome što su demokrati, koji su bili okosnica vlasti, prikrivali od Vojvođana da oni nisu nikakva vlast, da je autonomija prazna, da je ona fasadna, da nema nikakva ovlašćenja, ali oni su to prikrivali od Vojvođana i oni su tvrdili da je vraćena autonomija, a što je najgore, i ponašali su se kao vlast. Imali su velike crne automobile, dobro su živeli, nije se štedelo na tim spoljnim manifestacijama. I sad, kako je Vojvodina tonula, oni su ispali krivi, jer oni su doživljavani kao vlast.

Kampanja protiv njih je bila brutalna, da brutalnija nije mogla biti. Mislim, to je prešlo svaku granicu neukusa. Hapsili su tamo te funkcionere. Ispalo je da su samo političari u Novom Sadu lopovi, a u Beogradu nema lopova među političarima, već samo među tajkunima. A u Novom Sadu se nakupili političari, sve lopov do lopova. E, oni su bili u velikom strahu, i onda se nisu usudili ni da igraju na tu vojvođansku kartu, pa kad su videli da gube, onda je logična reakcija da kažeš „ovi hoće da nam unište Vojvodinu”. Zna se kako se brani nešto. Ne, oni i tu su na pola usta… prosto su bili lično poplašeni i preplašeni i nisu ni pokušali da naknadno potraže neka uporišta u tom narodu. A verovatno ne bi ni dobili. Oni su 16 godina na vlasti. Oni su postali stranka činovnika. A bili su opasno sebični, nijedno ozbiljnije mesto se nije moglo bez njihovog aktiviste popuniti. Tako da sve zajedno gledajući, ta Demokratska stranka nije mogla ni računati na neki uspeh; čak i da nije bilo ovog pritiska užasnog i ovih pretnji, ona bi izgubila izbore, tim pre što se ta vladajuća koalicija brzo podelila. Oni su uspeli da se odbrane da mogu ceo mandat da žive, pre dve godine, tu su se složili, ali su se posle toga brzo podelili na one koji su računali da treba da ostanu na vlasti čak i ako Vučićeva stranka pobedi – mislim na Pastora i Čanka – ili da prežive nekako uz vlast, a da demokrate puste niz vodu, jer njima je bilo, svima je bilo jasno da demokrati nemaju više nikakve šanse.

Tako da mene ne čudi ta prilično visoka pobeda, 45% glasova su oni dobili. Ali kad pogledate, Vojvodina ima 2 miliona stanovnika, ima milion i 700 hiljada glasača, pa ako uzmete 45% od 970 hiljada, koliko je ljudi ušlo da baci glas, i sa 350 hiljada glasova u jednoj regiji od 2 miliona stanovnika, a samo 400 hiljada ljudi se doselilo u Vojvodinu u poslednjih 10 godina. A vi sa 350 hiljada glasova možete da ostvarite natpolovičnu većinu u skupštini Vojvodine. To je opet jedna dugačka i zasebna priča.

Vesna Rakić-Vodinelić: Ali povezana i sa tim što je Vojvodina pristala da se proporcionalni sistem primeni i na nju…

Dimitrije Boarov: To se tako glatko pristalo, to je neverovatno.

Vesna Rakić-Vodinelić: Da, umesto da bude onaj kombinovani sistem koji je ipak garantovao veću odgovornost svakog poslanika… Ja, moram da kažem, nisam razumela kako sun a to pristali.

Dimitrije Boarov: Pa to je u okviru tog straha. Kod demokrata u Novom Sadu su dva straha bila glavna: da ne ispadnu separatisti, što je blesavo – separatisti u odnosu na državnu vlast, i u odnosu na stranačku centralu, da ne bi izgubili u drugim delovima Srbije navodnu popularnost, tako da su oni jako defanzivno nastupali… oni su čuvali taj mandat te 4 godine, svoje plate, svoje načelnike, svoje pokrajinske sekretare, svoje ljude, da izdrže 4 godine, a svuda su popuštali.

Vesna Pešić: A zašto Čanak nije prošao? Pa šta je s tim autonomaštvom?

Dimitrije Boarov: Prvo, stari autonomaši su nestali. Nova formula autonomije nije stvorena, i Čanak nije mogao igrati mnogo na tu kartu, i kod tih Vojvođana mojih proširio se glas – ne možemo mi s Pajtićem, on smeta, inače bi Vučić dao Vojvodini para, nego je besan na ove žute, ‘ajde mi…

Vesna Rakić-Vodinelić: Pa dobro, ima tu zdrave logike.

Dimitrije Boarov: Ali Čanak je gubitnik na ovim izborima, ne s obzirom na istoriju njegove stranke, ona je bila tu, uvek između 6 i 8 %, nego je puštena prognoza da je on sad 12%, da je veći od Demokratske stranke. Tome je doprineo i Pastor, koji je opet uklješten između Pešte i Beograda… Interes je Beograda da taj Orban, kakav je takav je, bude advokat Srbije. Ja mislim da je bolje da ne bude Orban advokat Srbije u procesu približavanja Evropskoj uniji, ali je činjenica da je Orban onako gospodski častio 180 miliona evra, da je dao da se deli po Vojvodini. 180 miliona evra, pazite, to je skoro ovo što uštedimo na penzijama i platama.

Svetlana Lukić: Čekajte, preko koga, preko Saveza vojvođanskih Mađara?

Dimitrije Boarov: Pa tu se sada pokušava da se stvori jedan privid da to institucije rade, a u stvari je direktno stranci dao 180 miliona evra da deli. I sad, Pastor koji je jedan odmereni autonomaš, po mom mišljenju, a s druge strane je i dosta leporek, sad je on smislio: on ne bi da dobije neku kertesijansku ulogu, kao Kertes je l’ da, da bude jedini saradnik centralne vlasti. Vučić je već sutradan posle izbora, ‘ajde da promenim malo temu, odmah rekao „predložiću Pastora da postane predsednik skupštine”. Ali Pastoru to ne odgovara i on je u više intervjua uoči izbora govorio da treba u tu koaliciju da uđu i dve autohtone stranke, znači neka stranka koja okuplja vojvođanske Srbe, misleći na Čanka, iako je Čanak njega vređao u raznim kampanjama mnogo puta.

Zanimljiv je tu, naročito u Vojvodini, kao i u Srbiji, taj prodor Radulovićeve grupe Dosta je bilo. E sad, koliko je on u Vojvodini pokupio neke ostatke Dinkićeve još struje, koliko se dopao vojvođanskim biračima u ekonomskom delu tog programa, a koliko time što se nije izjasnio oko nacionalnih i krupnih državnih pitanja. Jer zanimljivo je, bolje su, u suštini, prošle stranke koje se nisu izjašnjavale o tim velikim pitanjima. Ali ja demokratima posebno to zameram, da se taj model štednje odbaci. E sad, možda oni, kao socijaldemkrati – jer oni sebe smatraju socijaldemokratima – smatraju da je ta ideja socijalne države primerenija srpskoj situaciji, mada, to je dugačka diskusija, da li je liberalna država antisocijalna. Do pakla vode razni putevi.

Vi možete kazati ovako: hajde da 800 hiljada ljudi imaju manje plate i penzije, pa da te pare damo u smederevsku železaru, da bi 5 hiljada ljudi imalo posla. Ili da kažete: hajde svi da se stisnemo, još 20% da skinemo plate, pa da sačuvamo i Bor, možda će nam trebati kroz 60 godina, možda se bakar ponovo pojavi kao neka važna strateška sirovina i ode cena uvis. Hajde da se stisnemo još 10%, pa da Beograd bude zračna luka, što bi rekli Hrvati, regionalnog značaja. A neće biti, jer Ergodan je smislio treći aerodrom u Istanbulu sa 130 miliona putnika, a Atlanta, koja je najveća u Americi, ima 110 miliona putnika. Tako da, socijalna država se zasniva na tome – hajde da se stisnemo da pomognemo sirotinji, a na kraju sirotinja ostane sirotinja, a upropasti se srednja klasa.

Dejan Ilić: Ja sam pažljivo slušao i, naravno, priča je predivna i deluje potpuno logično, ali mi fali jedan element: ljudi koji su glasali u Vojvodini nisu imali prvi put da biraju između Demokratske stranke s jedne, recimo, i SNS-a sa druge strane. Oni su imali iskustvo Srbije od 2012-2016, i videli su kako izgleda SNS na vlasti, i ako nijedno mesto u Vojvodini nije moglo da prođe bez kadrova koje su određivali Demokratska stranka i njihovi partneri, sve to važi i za Srbiju 2012-2016. Ljudi u Vojvodini su to jasno videli, i kad su oni birali, nije taj bes protiv Demokratske stranke, meni se čini, bio presudan. Dakle, Demokratska stranka je uradila sve što je mogla da dune vetar u leđa SNS-u, ali mislim da je presudio jedan drugi momenat, to je ono drugo što ste rekli, a to je – novac.

Dakle, oni su rekli „u redu, ovi su verovatno isti, ili su još i gori, ali novca nema. Mi novac moramo da imamo, a ovi su takvi da će nam zaustaviti sve, uzeće nam i neće to vratiti. Dakle, s njima se nekako mora”. I to je jedna racionalna odluka. Dakle, nije samo Demokratska stranka i to kako su oni radili doprinelo tome, nego i jedna vrsta ucenjenosti. To sad već liči na stare priče između Vesne Pešić i mene, je li, gde se mi obično ne složimo, gde Vesna Pešić kaže „mi nemamo elitu, a siromašni i neobrazovani rade to što rade”. Ja se ne slažem sa tim, dakle, istina je da su i siromašni na neki način ucenjeni, jer im ovi ljudi kažu „evo, daćemo vam džak brašna”, ali ne vidim da se akademska zajednica ponaša dostojanstveno, ne vidim da se ti najobrazovaniji ljudi ponašaju dostojanstveno. Oni isto ulaze u dogovore, oni isto imaju podanički mentalitet u odnosu na vlast.

Vi imate vlast koja vas dovede u situaciju da ste potpuno zavisni od resursa kojima samo i isključivo raspolaže onaj ko je na vlasti. Suzili su vam potpuno prostor da samostalno brinete o sebi, da samostalno donosite odluke, radite i zarađujete, i da u tom smislu budete autonomni. Morate da se dogovarate s njima. Oni to koriste, i zato se ljudi opredeljuju za njih. Tako da mislim da nije stvar siromašni i neobrazovani  ili Demokratska stranka, i greh koji ona nosi sa sobom, a taj greh je zaista ogroman – nego jedna vrsta društva koje zapravo forsira tu vrstu potpune zavisnosti građana koji više nisu građani nego podanici, od vladara. Pa na duge staze takvim vlastima nije u interesu da građane podigne, nije im u interesu da građani postanu autonomni, ekonomski nezavisni, da donose samostalno vlastite odluke o tome šta će raditi, kako će živeti, s kim će poslovati. Dakle, takva vlast radi sve da građane još više unizi, da ih osiromaši, da ih učini što više zavisnim od samih sebe.

Zato je važno Smederevo, zato je važan Bor, zato što je to taj primer paternalizma, i to je simbolično važno: evo, mi brinemo o vama. Vi ste glupi i nesposobni, mi smo vam potrebni da vas zbrinemo. Kad vi ljudima oduzmete prostor da samostalno deluju, da samostalno donose odluku o tome šta će i kako će da rade, sa kim će da rade, vi onda zaista ljudima kažete „pa da, mi zapravo drugog izbora i nemamo”. I tako vlast vezuje. Na duge staze, ljudi su sve siromašniji, vlast je sve moćnija. I onda mi imamo ovaj jedan začarani krug iz koga ja izlaz vidim onog trenutka kada resursi više ne budu dovoljni da se podmire sve potrebe, ali će iz takvih situacija izlaziti jedan sličan sistem.

Mi sada imamo u parlamentu stranku kao što je SRS, imaćemo verovatno i DSS-Dveri i imamo SNS. Kad izračunate, oni dobacuju otprilike između 60 i 70%. Dakle, vi ćete imati parlament u Srbiji koji je 70% ne neka desnica-centar, nego krajnja desnica. Ja mislim da je to slika koja u ovom trenutku počinje da se formira i u nekim drugim evropskim državama i da je to trend koji mi možemo posmatrati iznutra.

Vesna Pešić: Ono što nas sada zarobljava je da su stranci digli ruke od nas. Evropa je digla ruke momentalno od Srbije. Niti je u stanju da ide na uvećanje unije, što znači da EU hoće da ostane kako, da mi kao formalno idemo ka Evropskoj uniji, da se to ne preokrene u nešto drugo, što ne bi nikako odgovaralo. Ali da mi pratimo nekakve njihove procese – to apsolutno ne. Znači, evropska periferija survava, i kad tu dolaze investitori, oni te tretiraju kao jednu zaostalu, privredno korumpiranu zemlju, sa jeftinim robovima i radnom snagom. To je danas Srbija. Taj se brod sada sa ulaskom ovih desnih, ulatranacionalističkih stranaka, malo nakrivio na tu ultranacionalističku stranu. I to može donekle da oteža situaciju Vučiću, zato što je on igrao između tog Zapada, Merkelke i Rusije.

Čitala sam na EurActivu jedan članak, gde neki portparol ruskog ministarstva procenjuje naše izbore. On sa velikim oduševljenjem kaže da su ovi izbori doneli za njih dobre rezultate, zato što sad imaju 4 poslanika, od Nenada Popovića, koji su direktno ruski poslanici, a i time što su ojačali Šešeljevi su oduševljeni, koji traže integraciju sa Rusijom, i naravno, Dveri – pominje ih sve poimence, gde se vidi da čovek potpuno razume ko je tu ko. Kaže, mi smo i do sad bili zadovoljni, relativno, Vučićevim ponašanjem, nismo imali mnogo zamerki, ali sada će naša pozicija biti mnogo ojačana. Eto, to su možda nekakvi problemi gde će se situacija menjati, i za samog Vučića, gde će mu biti mnogo teže da vodi spoljnu politiku, i gde će se taj ruski uticaj, kako lepo i sami Rusi kažu, pojačati preko ovih stranaka koje vuku na jedan drugi vrednosni sistem, i s obzirom na smanjen broj Vučićevih poslanika – mislim da će mu biti mnogo teže nego što mu je do sada bilo.

Dimitrije Boarov: Za mene je neka vododelnica da li će Vučić otpustiti socijaliste ili neće. Sad su se stvari namestile tako da se potreba za socijalistima vratila na sto. Ja mislim da je jedna od njegovih ideja zbog kojih je išao na te prevremene izbore, bila da otpusti socijaliste. Sad su se stvari tako namestile da sad socijalisti izgledaju kao bolji partner od drugih, a s druge strane, njihov korpus je takođe smanjen.

Vesna Pešić: Dosta je smanjen, 14-15 poslanika su i oni dobili manje.

Dimitrije Boarov: Očigledno u Kremlju nisu procenjivani kao dovoljno odani…

Vesna Pešić: Nisu, tačno.

Dimitrije Boarov: Pogotovo sam vrh te stranke. Meni je, čisto zabave radi, bila smešna ona izjava Vučućva kako se on branio u Moskvi. Išao je u Moskvu, da ne bi izgubio svoj deo biračkog tela ovde, pred izbore, išao je u Moskvu, ali kako se branio od one evroazijske ekonomske unije, kaže, geografija je tu kriva, nismo na njihovoj terioriji. Nije verovatno znao šta da kaže, jer se boji i ovde reakcije, i tamo. S druge stane, dok god vlast u Srbiji, po mom mišljenju, vuče te socijaliste na vratu, ona ne može reformisati Srbiju i ne može je uvesti u Evropsku uniju, jer oni su zapravo jedna neobična stranka. Oni imaju relativno čvrsto biračko telo. Oni nisu, po pravilu, neškolovani – istina, malo su stariji – ali oni su jako dobri saboteri svakog napretka u Srbiji. Tako da, tu je Vučićev problem broj jedan, po mom mišljenju.

E sad, kad gledam i SNS i SPS i to malo ljudi vanstranačkih, ja ne vidim tu neku bolju vladu koju bi Vučić mogao da sastavi. Prvi problem je što niko ozbiljan verovatno neće s njim da radi. Taj njegov način vladanja jednostavno eliminiše svakog ozbiljnog čoveka, jer nema nijedan ministar nikakvu autonomiju, svaki treba da aplaudira i ustaje kad Vučić ulazi u salu. To su opasne stvari, jer to odbija ozbiljne ljude, on neće da se viče na njega i hoće da ima neku autonomiju.

Sama SNS stranka sa tim vrhom, to je tanko jako, i upadljivo je da je on bio zakazao u februaru taj unutrašnji obračun, pa je prebacio na maj, pa je sad ispalo krajem maja, 28. maja im je skupština, a to sve zajedno govori da on nije u lagodnoj poziciji ni sa gledišta svojih planova. Razumem što je skrajnuo Tomu Nikolića, ta osovina je izgleda fatalno pukla, tako da on nema ni kandidata iduće godine za predsedničke izbore, i osnovni je problem što zapravo on ima sad, što se ekonomije tiče, još dve godine. To je prva stvar koju je rekao u tom ponosnom govoru, kaže „četvrta i peta revizija sa MMF-om”. Možemo diskutovati da li je taj model ekonomske politike dobar ili loš, ali je model. Ali mi ne vidimo koji bi on model, da recimo nije prinuđen sa MMF-om da radi, jer ne može se to proglasiti ekonomskim modelom. Ekonomska politika ne zavisi samo od modela, nego i od inovativnosti, od preduzetništva samog premijera, i to je najkomplikovanije.

Vesna Rakić-Vodinelić: Ali možda i od toga koliko je drugima omogućio slobodu za preduzetništvo. Ali to nije omogućio.

Dimitrije Boarov: To je sad pod b). Ali ja se pitam za a).

Vesna Pešić: Ja se slažem potpuno sa Boarovim da će verovatno morati da pravi koaliciju sa socijalistima, tako da, on će možda imati tu težinu iznutra da sastavi vladu, i da socijaliste možda neće moći da izbegne, i da možda sad lavira pod pritiskom ovih agresivnih, kao što su Šešelj i Vjerica Radeta, i tako dalje. To će biti malo teže. Ali opet, s druge strane, to njemu pruža ovo što su mnogi već rekli, šansu prema inostranstvu da kaže „pa evo, ja sam taj centar, ja sam taj koji držim tu proevropsku poziciju, a ovi, da li hoćete ove?” Tako da će to možda spolja da izgleda bolje, ali iznutra mislim da će mu biti teže.

Vesna Rakić-Vodinelić: Slažem se sa ovim poslednjim što si rekla. Ja mislim da on uopšte zapravo i nije toliko strahovao od Šešeljevog povratka niti od te presude. Ja mislim da je on projektovao Šešelja na onoliko koliko je on dobio, da je to moglo lako da se predvidi, i to je, ponavljam, jedina stabilna pozicija na ovim izborima koju niko nije dovodio u pitanje. To je jednostavno nešto što su svi prihvatili, i njegov motiv jeste da se pokaže pre svega prema zapadnom svetu kao dobar momak s kojim se može računati, jer alternativa je, zaboga, drugačija.

Ali ja sam uvek imala problem, moram da kažem, sa pozicioniranjem Vučića, takođe i njegove stranke. Ja još uvek nisam uverena i ne mogu da tvrdim da njegova stranka u celosti pripada u krug proevropskih stranaka. Njegove izjave, sve ono što on čini, njegova saradnja sa MMF-om, to ostavlja jedan utisak da je to nekakav proevropski put, ali nikada ne znam šta treba da se desi da se taj prroevropski put zameni nekim drugim putem, eurazijskim, putinskim i tako. Ja jednostavno nisam uspela da se oslobodim teskobe svoje, da li je on zapravo jedan odani proevropljanin, ili je to više priča a manje činjenica. I u tom slučaju, znate, ja ne vidim koji bi on problem imao u nekoj perspektivi.

Mislim da zapravo Šešeljeva stranka koja je vezana za njegovu ličnost će biti jaka dok god postoji ta ličnost, a nas mnogo više treba da interesuje ova desnica, i to ne toliko DSS, koliko Dveri, koji se generišu iz jednog mnogo više profašističkog sloja nego što možemo da zamislimo. Meni se čini da, s obzirom na to, ako ostanu ovi izborni rezultati, da on odista neće imati mnogo prostora, da će morati da računa, pre svega, na socijaliste, ali ne bih isključila ni to da računa i na neke delove takozvane proevropske koalicije. Ne treba zaboraviti da se u svim tim svađama oko izbornih rezultata mnogo manje pominje koalicija SDS-LDP, iako su oni tu približno kao ova desna koalicija. Dakle, to je nešto što ja ne bih isključila.

Vesna Pešić: Ja ne očekujem da će se bilo šta bitno promeniti, ni u sastavu vlade, a mislim da će se nastaviti ovi procesi koje smo već kritikovali i ranije, da će i dalje dolaziti do rasturanja institucija, da će i dalje rasti klijentilizam i partijska država, partokratija, i da će i dalje biti taj antiradnički, necivilizacijski, pa moram da kažem i neliberalni odnos prema ljudima, zato što se svaki građanin mora ispoštovati, i njegova prava, i ta prava takođe spadaju u neku liberalnu tradiciju, iako bi neko možda mislio da su ta radnička prava potekla iz Marksovog „Kapitala”, ali nisu. Prema tome, očekujem da će taj antiradnički stav, dalja destrukcija institucija, pojačani autoritarni model, kontrola medija, sve ovo što smo pričali do sada, da se to ništa neće bitnije promeniti, da će to da ostane. A što se tiče ekonomije, ja tu ne očekujem ništa, zato što ni od jednog ekonomiste nisam nikad čula koji je plan, od čega Srbija može da živi.

Dimitrije Boarov: Srbija u velikoj meri zavisi od evropskih ekonomskih trendova, i svetskih, a tu stvari ne stoje dobro. Kako kaže jedna ekonomistkinja, problem je što je puk’o Sejov zakon, da svaka ponuda stvori tražnju. Sad se ispostavilo da ne može svaka ponuda da stvori tražnju, tako da u međunarodnom okruženju ne može se očekivati da se Srbija povuče ozbiljnije u neki brži razvoj, tako da je zadatak unutrašnji teži i komplikovaniji. Prvi je problem da se identifikuje problem na jedan ozbiljniji način. Ja se bojim da su se i ekonomisti gotovo listom prestrojavali uvek uz vlast. Oni su prva od tih elitnih profesija koja se prilagodi vlasti, jer oni najviše znaju da cene vrednost novca, tako da ne postoji ni konkurencija neka ozbiljna, ideja o tome šta treba da se čini. Ali pre svega, ispostavilo se da je pretpostavka svih pretpostavki pravna država, čak i u ekonomiji. A kad jedna populistička stranka dominira…

Vesna Rakić-Vodinelić: Nema tu pravne države.

Dimitrije Boarov: Pravne države teško tu može biti. A bez pravne države, ne vrede ni modeli. Taj model ekonomske politike dogovoren sa MMF-om, on je za nevolju. On nije za razvoj, on je samo hitna pomoć. Tako da to ne može biti filozofija ekonomska ove vlade. Jedan moj prijatelj kaže „treba i u Srbiji turizam”, kaže, „tu se zapošljavaju najneobrazovaniji i najviše”. Ali za turizam je, pored resursa, potreban i drugačiji imidž države. Evo vidite izjave britanske ministarke unutrašnjih poslova. Ona nas doživljava kao divlji zapad, gde je smešno očekivati neku stabilnost i mir. Tako da geostrateški, Srbija je nebitna. Ta Moravska dolina, famozna, sad dva meseca neće biti otvorena pruga London-Istanbul. To je nekad bila ozbiljna pruga.

Vesna Rakić-Vodinelić: Orijent ekspres.

Dimitrije Boarov: Sad će se dva meseca opravljati. Pa kakva je to pruga, ako može dva meseca da ne radi?

Dejan Ilić: Ja ću se vratiti na ono što mene tišti. Dakle, mene zaista brine okruženje Srbije. Brine me Mađarska, Hrvatska sa tom svojom krajnjom desnicom na vlasti, i dobijamo parlament u Srbiji, koji nekako vrlo odgovara tim trendovima koje vidimo, makar u ovim zemljama Evropske unije. Brine me to što onda postoje dobri razlozi da se ne poštuje pravo i da se ne poštuju ustanove. Jer onda se lako zapodeva svađa, lako se podiže strah, lako se predstavlja kao zaštitnik, i lako se onda sve institucije koriste u nekakve svrhe. To prosto govori da ćemo mi i dalje imati vlast koja je pokazala jasne tendencije da zakon, pravo i institucije savija prema svojoj volji i prema vlastitim potrebama, i mislim da se sada ne samo u Srbiji, nego i oko Srbije, stvara okruženje koje će ići na ruku takvim pričama, i da imamo ljude koji su spremni da to bez ikakvog razmišljanja zloupotrebe.

Ne mislim da će se išta bitno promeniti, zaista mislim da su ovi izbori bili višak. Mislim da ćemo dobiti sve isto što smo imali, kao i do sad, jedino što mislim da će se pojačati pritisak, jer je vlast videla da je ranjiva, videla je da može da joj se odlije, videla je da ljudi ipak mogu da budu neposlušni. Sada će pritisak biti još jači, ali ja mislim da to neće potrajati dugo. Nas čekaju sledeće godine ponovo izbori. Ja se nadam da će ta neka druga strana, do koje je, recimo, nama negde stalo, ili meni makar, da će onda bolje odigrati nego što je igrala poslednja tri puta. To će biti četvrta prilika u kojoj će ta strana dobiti šansu da popravi nešto. Ja čak mislim da u tom smislu mi jesmo srećno društvo, jer dobijamo u kratkom vremenskom roku tri prilike, ozbiljne, da popravimo greške koje su napravljene. Nije to mala stvar. Jednom ćemo, ja mislim, odigrati kako treba.

Vesna Rakić-Vodinelić: Ja ne mogu da kažem da ovi izbori nemaju baš nikakav značaj. Pitala sam se pre njih da li će se autoritarna vlast, lična vlast Vučića povećati ako jako mnogo uspe na ovim izborima, ili ako mu taj uspeh bude bio uzdrman. I meni se čini, po njegovoj reakciji na to uzdrmavanje, na neispunjena njegova očekivanja, da će on malo taj svoj autoritarizam prikočiti, i malo možda tu svoju nasrtljivost medijsku obuzdati, zato što verujem da je njemu potpuno jasno da ta nasrtljivost medijska ima svoje granice, i posle toga prelazi u ozbiljno smetanje. Tako da mi se čini da je bolje, ako, naravno, ovi rezultati o kojima govorimo danas ostanu, je l’ tako, ako ne budu preinačeni – a onda znači da je spreman na sve – dakle, ako ti rezultati ostanu, da će to ipak, čini mi se, njega malo zauzdati.

Naravno, to zauzdavanje neće ići dovoljno daleko da možemo uopšte govoriti o pravnoj državi, o stvarnom uživanju i poštovanju ljudskih prava. To su nekako svi zaboravili. Ja nikada nisam čula da je bilo ko iz ove sadašnje vlasti govorio o demokratiji, o ljudskim pravima. To nije, prosto tema za njih. O pravosuđu ponešto nekad kaže samo ministar pravde, a bolje je da ne kaže, jer pravosuđe u njegovoj interpretaciji je, zapravo, neko pravosuđe XIX veka. Tako da, u tom pogledu se neće ništa bitno promeniti. A naravno, ako nemate elemente vladavine prava ozbiljno postavljene, onda ne možemo ozbiljno računati na nekakav veliki bum, ni ekonomije, ni bilo čega drugog, ni kulture, ni obrazovanja, ni zdravstva…

Dimitrije Boarov: Ni približavanja Evropi.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik. Govorili su Vesna Rakić-Vodinelić, Dimitrije Boarov, Vesna Pešić i Dejan Ilić. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

Peščanik.net, 02.05.2016.

Srodni linkovi:

Mario Reljanović – Postizborna pomrčina

Branka Dimitrijević – Postizborni lični stav

Vladimir Gligorov – Izbori, a na izborima

Goran Miletić – Kočenje (ili Saveti Premijeru)

Nadežda Milenković – Vaistinu cenzuse!

Sofija Mandić – Noć bez zapisnika

Dejan Ilić – Dan mrmota

Saša Ilić – Vučićevo gluvo doba

Vesna Rakić-Vodinelić: Parlamentarni izbori 2016 – III

Dejan Ilić – Iz pobede u poraz

Sofija Mandić – Kadija te tuži…

Nadežda Milenković – Sezona lova i ribolova

Dejan Ilić – Noć kada je umro CeSID