Dobro je poznavao kralja, bar onog koji je nedavno umro; sadašnji zaista i ne vredi mnogo. „Ali to nije nikakvo rasuđivanje, Fabricio“, odgovarao bi Malvika, „Poneki vladar može i ne biti na visini, ali monarhistička ideja i dalje opstaje“. „To je tačno, ali kraljevi koji su ovaploćenje određene ideje ne bi smeli da se generacijama spuštaju ispod određenog nivoa, inače će, dragi rođače, stradati ideja“.
Đ. T. di Lampeduza, Gepard, Beograd 1998, 22.

Ovaj fiktivni dijalog vodi se 1860. godine između dvojice plemića. Nema tu jasnog antimonarhizma, ali izvesna sumnja je već tu. Sama ličnost vladara, ne samo njegova funkcija, odavno je postala važna i svest o tome da se ne bi smelo spuštati „ispod određenog nivoa“ odavno je prevladala nad mističnom snagom osveštanog monarhističkog načela, kako ga u dijalogu sagledava Malvika.

Danas je sasvim opravdano drugačije rezonovati, sa drugog kraja takoreći: samo još retke ličnosti, istinski predstavnici nekih opšteprihvaćenih društvenih vrlina i vrednosti, u stanju su da održavaju u životu jednu antikvarnu ideju protiv koje govore temeljni politički, socijalni i društveni principi. Primera radi, jedan od tih temeljnih principa je – ravnopravnost svih građana. Sama činjenica da monarhija predstavlja najočigledniji vid institucionalizovane neravnopravnosti i rođenjem stečenih političkih i socijalnih privilegija morala bi da bude dovoljna da se sruši ovaj bizarni ostatak prošlosti, uvredljiv za elementarne pojmove ljudskog dostojanstva. Ipak, kao danak tradiciji, čak i u nekim nesumnjivo modernim društvima institucija monarhije opstaje kao svojevrsni istorijski i civilizacijski paradoks, kao tolerisana anomalija. Na sreću, ne i neiskorenjiva.

Činjenica da monarhije još uvek opstaju u mnogim državama nije, međutim, ni izbliza tako bizarna koliko ideja da bi tamo gde su ukinute trebalo da budu – vaspostavljene. Tu smo već na terenu, dakako principijelno mogućih, politički prisutnih, zakonom nesankcionisanih, ali potencijalno opasnih, a u najboljem slučaju savršeno besmislenih političkih projekata, koji na žalost nisu lišeni privlačne snage, naročito kada su „oplemenjeni“ demagogijom kraljevskih razmera. U vremenu krize i opšte dezorijentisanosti društva, politički „lov u mutnom“ je redovna aktivnost, pa i zgodna prilika da se zbunjenim i lakovernim ljudima podmetnu lažni lekovi i šećerne vodice, kao rešenje svih problema. Ili bar većine. Takav politički projekat je i ideja da bi u Srbiji trebalo vaspostaviti monarhiju, na čelu sa Aleksandrom Karađorđevićem, glavom nečega što sebe već naziva „kraljevskim domom Srbije“, kao kraljem i njegovom suprugom, Katarinom Karađorđević, lepšom polovinom ovog morganatskog braka, kao kraljicom. Naime, o tome šta bi monarhija navodno predstavljala za Srbiju pregnantno nas obaveštava Karađorđević u svom saopštenju iz 2006: „Kraljevina Srbija će obezbediti najbrži put u Evropsku Uniju, privući nove investicije, pomoći ekonomski rast i obezbediti zaposlenje, socijalnu zaštitu, penzije i odlično obrazovanje naše omladine.” Naravno, i ptičje mleko…

Sve to, kao i neke sasvim konkretne pojedinosti o kojima će ubrzo biti reči, dovodi nas, uprkos svim razlozima – od pristojnosti, koja sugeriše uzdržavanje od komentarisanja ličnosti, do načelnog uverenja da pojedinac nije naročito inspirativan niti koristan predmet analize – do osvrta na pojedince, glavne protagoniste ovog zanimljivog političkog igrokaza. Otuda je potekao ovaj tekst, u kojem se kao predmet zanimanja uzimaju pojedinci, i to uglavnom njihova javna ili javnosti poznata, politička dimenzija, takoreći „drugo kraljevo telo“. Prema uzusima publicističkog žanra, treba dodati da su autoru teksta strani lični animoziteti prema narečenim Karađorđevićima, budući da ih ni ne poznaje, ali da svakako gaji najdublji prezir prema monarhiji, a samim tim i prema ambicijama, pretenzijama i političkom delovanju Karađorđevića, čijim se tek jednim segmentom ovaj kratki prilog i bavi.

U kratkom vremenskom intervalu od nekoliko dana mediji su izvestili o dva događaja, koje povezuje, zapravo, jedino njihovo „kraljevsko“ ishodište. Jedno je ispovest službenice koja je bila zaposlena „na dvoru“ i koja je bila žrtva maltretmana i šikaniranja, pa i fizičkog napada, a druga je vest o poseti Aleksandra Karađorđevića Leskovcu. Obe vesti bile su istovremeno i inspirativne ali i neizazovne. Naime, sve je toliko očigledno i belodano jasno, da je neizazovno zanimati se temama koje ne sadrže nikakvu naročitu kontroverzu. Sa druge strane, pažnje je vredno nekoliko detalja, što zbog svoje besprizornosti, kada je reč o prvoj vesti, što zbog neshvatljive, gotovo uvredljive lakoće sa kojom se izgovaraju neverovatne besmislice u očekivanju da se u sve to poveruje i da se preko svega pređe, kada je reč o drugoj vesti. Na te detalje, uz jedan pokušaj njihovog tumačenja, treba skrenuti pažnju javnosti, kao na ilustraciju o kakvim ličnostima i o kakvim shvatanjima se radi.

U prvoj vesti javnost je mogla da sazna kako je nakon maltretiranja i poniženja koje je doživljavala „na dvoru“, devojka zaposlena u PR službi doživela da je „princeza“ Katarina Karađorđević lično pozove telefonom i zameri joj da je izdala monarhiju. Prema svedočenju bivše radnice PR službe, narečena „princeza“ treba da je tom prilikom uputila i nešto što veoma liči na pretnju, upozoravajući devojku da priča za novine može samo da joj naškodi i da „dobro razmisli da li išta dobro iz toga može da proistekne“. Osim toga, saznali smo da je zaposlenima navodno skretana pažnja da je radno mesto „na dvoru“ čast, a maltretiranoj službenici je stavljeno do znanja i da je istupom u javnosti razočarala princezu.

Zaista, osim još jednog skretanja pažnje javnosti na problem, ova belodano jasna situacija ne zaslužuje opširniji komentar. Ipak, zavređuje poziv na ne toliko nezamislivo domišljanje i zaokruživanje slike. Najpre, kako se to izdaje monarhija koje ni nema? Nije li po sredi jedan oblik ozbiljnog raskida sa realnošću, ispoljen pri drugom obliku antisocijalnog ponašanja, koji sadrži elemente pretnje? Zamislimo, situaciju da pomenuta gospođa zaista postane kraljica. Takvi stavovi i način razmišljanja i ponašanja zaista su dostojni samo najdubljeg prezira i ne bi trebalo da „krase“ ličnost sa izvesnim pretenzijama na posebno poštovanje i uvažavanje. Konačno, zbog čega je osobita „čast“, koju posebno treba naglasiti, zaposlenje „na dvoru“? Postoji li jedan jedini argument prihvatljiv bilo kome ko odgovorno, savesno i ispravno obavlja svoj posao, bilo gde, da je isti taj posao više dostojan poštovanja ako se obavlja „na dvoru“. (Pošto sam istoričar, cinično bih dodao da se epitet „dvorskog istoričara“, osim valjda na samom dvoru, u ostalim sferama vrlo loše kotira, štaviše kompromitujući je.) Sve to, ukoliko je izveštaj medija tačan, jasno govori o primitivnim, staleško-feudalnim rezonima jedne priučene a nedoučene princeze, kojoj ne samo da nedostaje aristokratske prefinjenosti (da se i sam poslužim jednom konzervativnom i sasvim uslovnom frazom), već i elementarne ljudske pristojnosti.

Druga vest je veselija. Objavljena je u dnevnoj štampi ali je, zbog neverice u ono što piše i iskrene sumnje u sadržaj, vredelo proveriti da li je objavljena i na redovno ažuriranom „zvaničnom“ sajtu takozvane „kraljevske porodice“. I zaista, vest je uredno objavljena, na osnovu čega se može zaključiti da je i verodostojna. Dakle, Aleksandar Karađorđević u poseti Leskovcu. Povod – otvaranje još jedne ekspoziture propagandnog udruženja „Kraljevina Srbija“, čiji je cilj i predmet propagandno-političke aktivnosti, držim, dovoljno očigledan. Vest, kao i prethodna, u suštini lišena kontroverzi, pa time i podjednako neinspirativna, ali neka posluži za još jedno fokusiranje na problem monarhije i glavnog nosioca monarhističke ideje, pretendenta, princa, Nj. K. V.-a, Kralja, kako kome drago, a. k. a. Aleksandra Karađorđevića, lično. Šta je u Leskovcu poručio građanin (još od francuske revolucije ustanovljen način međusobne atribucije pred zakonom ravnopravnih pojedinaca) Karađorđević? Najpre je, po već do otužnosti dosadnom marketinškom modelu (triput ponovljena laž postaje istina), po ko zna koji put ponovio svoju ništa manje dosadnu i otužnu impresiju, ničim nedokazanu niti dokazivu, o tome da bi monarhija popravila imidž Srbije u svetu. Pored toga što je ovakav rezon beznadežno oslobođen smisla, malo je valjda ljudi među onima koji pokušavaju da razmišljaju izvan marketinških trikova i da makar malo proniknu u suštinu stvari, kojima papagajsko ponavljanje o imidžu nije signal upozorenja da se radi o najpovršnijoj besmislici, u koju ne veruju valjda već ni oni koji je uporno izgovaraju, bez obzira na nivo do kojeg razumeju stvarne probleme ovog društva. Od onih kojima je umesto rešavanja tih stvarnih problema uporno u glavi „slika koja se šalje u svet“ trebalo bi se čuvati kao od otrova, ne samo zato što ništa ne razumeju, već i zbog toga što su sposobni jedino da čine štetu.

Međutim, ma koliko zamarajuć bio deo o imidžu, „analiza“ razloga zbog kojih srpski političari ne žele monarhiju najavljuje bolju zabavu. Naime, pretendent na nepostojeći presto Srbije podučio je svoju publiku da „političari nisu raspoloženi za ovakvo rešenje jer nekoliko političara žele da budu predsednici Srbije“. U pojednostavljenoj, ali doslednoj interpretaciji, jasno proizilazi, dakle, da neko ko u zemlji koja je republika želi da bude kralj zamera političarima (valjda zbog njihove sebičnosti?) da ga u toj nameri sprečavaju jer imaju ambiciju da budu predsednici?! Na stranu sve što možemo da zamerimo domaćim političarima, ali zaista, ako bi me išta navelo da glasam za nekog od njih na predsedničkim izborima to je Karađorđevićev argument protiv njih.

Svoje viđenje političko-istorijskih prilika Karađorđević je, prema pisanju tog dnevnog lista, nastavio još jednom konstatacijom: „Nisam protiv republika koje imamo oko nas, ali naša monarhija je srpska monarhija“. Na to je dodao da su „koreni Srbije monarhistički“. Istini za volju, malo je država čiji „koreni“ nisu monarhistički, a baš među onima „oko nas“ nema nijedne, tako da ovaj argument ostaje da visi, beslovesan i besmislen, kao još jedan „pričajte-usta-da-niste-pusta“ pokušaj kojim treba zavarati prostotu (ili prostodušnost) Jututunaca.

O skromnim pretenzijama Karađorđevića svedoči i njegova izjava da bi njegov posao kao kralja bio da bude „ambasador našim političarima“. Doduše, možda će neko u ovome videti daleko ambicioznije namere, na primer – uzurpiranje dela diplomatske službe. Ali ni u najdobronamernijem tumačenju ovakva izjava nema ama baš nikakvog smisla. Kralj može da bude ambasador svoje zemlje, ali da bude ambasador njenih političara – to je teška degradacija šefa države, ma bio on besmislen i besposlen koliko samo jedan kralj može da bude.

Ova ponešto alanfordovska logika vrhuni u Karađorđevićevom objašnjenju kakav stav imaju njegovi sinovi prema pretenzijama svog oca. Ne posustajući ni za tren, ovaj kreščendo antologijskih izjava, analiza i poruka, Karađorđević završava tom „iznenađujućom” informacijom o svojim sinovima: „Oni bi bili vrlo srećni da ja budem na čelu naše zemlje kao kralj“.

Kako je svojevremeno rekla proslavljena mis šarma, „komentar u ovom slučaju zaista nije potreban“. Ipak, odužilo se… Posle čitanja ovoga sto je napisano, autoru se učinilo da je pisanjem u vezi sa nekim ljudima i pojavama nemoguće pokazati neki istraživački talenat, upotrebiti polemičku veštinu. Sve je tu, kao na tacni. Treba pustiti njih same (te ličnosti i pojave) da kažu o sebi šta imaju. Ipak, neko skretanje pažnje je, čini se, i potrebno i korisno.

Karađorđeviće, osim nezasluženih privilegija, svakako karakteriše, i to u daleko većoj meri nego neke druge, „prave“ kraljevske porodice, jedna druga osobenost, a to je da su neiscrpni izvor materijala za tabloide, pa i za kritičke i satirične tekstove. Ipak, uprkos tome, oni uživaju status koji, osim poreklom (što je veoma mršav argument, kada nije praćen nekim „opipljivim“ ličnim ili društvenim vrlinama), ničim drugim ne zaslužuju. Istini za volju, neprijatna iskustva sa njima, kakva su imali pojedini zaposleni „na dvoru“, kako se saznaje ovih dana, manje-više su pojedinačna. Većinom, iskustva vezana za Karađorđeviće su, ipak, beznačajna, smešna, groteskna, naročito zbog komične „kraljevske“ aure koju oko sebe stvaraju, podržani mnogim drugim dobrovoljnim učesnicima te farse. Međutim, pojedinačna i smešna – za sada. Ne treba prepustiti slučaju da li će ljudi uočiti ili ne svu besmislenost monarhističke ideje i da li će, ako ih iko uopšte bude pitao da li su za obnovu monarhije ili ne, o tome odlučivati pod utiskom demagoških poruka karađorđevićevske propagande ili na osnovu širih uvida u suštinske probleme monarhističkog uređenja. Za sada, najbolji saveznik u borbi protiv monarhističke ideje su sami Karađorđevići, sa svojim nezgrapnostima, gafovima, porodičnim svađama, bahatošću i pohlepom. O tome svakako treba informisati javnost u Srbiji. Međutim, dok se monarhistička propaganda razgranava, ne postoji jasno artikulisana republikanska ideja, koja bi konkurisala, inače vrlo nelojalnoj monarhističkoj propagandi, koju ni karađorđevićevsko štetočinstvo neće trajno činiti neprihvatljivim izborom. Nema nikakve garancije da će se izbeći konsenzus elita da se, na kraju krajeva, odigra i na tu kartu, kako bi se konzervirala mračna ideologija koja Srbiju već više od dve decenije aktivno sprečava da krene putem suštinske i sveobuhvatne modernizacije društva, u kojoj nema mesta za mitove i legende o “zlatnim dobima” ni za demagoška obećanja iste takve budućnosti na trulim temeljima civilizacijski prevaziđenih vrednosti.

 
Peščanik.net, 19.01.2012.


The following two tabs change content below.
Srđan Milošević
Srđan Milošević, istoričar i pravnik, naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije. Diplomirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odeljenju za istoriju. Studije prava završio na Pravnom fakultetu Univerziteta UNION u Beogradu. U više navrata boravio na stručnim usavršavanjima u okviru programa Instituta za studije kulture u Lajpcigu kao i Instituta Imre Kertes u Jeni. Bavi se pravno-istorijskim, ekonomsko-istorijskim i socijalno-istorijskim temama, sa fokusom na istoriji Jugoslavije i Srbije u 20. veku. Član je međunarodne Mreže za teoriju istorije, kao i Srpskog udruženja za pravnu teoriju i filozofiju i Centra za ekonomsku istoriju. Jedan je od osnivača i predsednik Centra za istorijske studije i dijalog (CISiD). Član je Skupštine udruženja Peščanik. Pored većeg broja naučnih i stručnih radova autor je knjige Istorija pred sudom: Interpretacija prošlosti i pravni aspekti u rehabilitaciji kneza Pavla Karađorđevića, Fabrika knjiga, 2013.
Srđan Milošević

Latest posts by Srđan Milošević (see all)