Radio emisija 21.05.2010, govore: ekonomista Miroslav Prokopijević, antropološkinja Svetlana Slapšak i teoretičarka marketinga Nadežda Milenković.

Svetlana Lukić: Niko ne bi rekao da je danas 21. maj, osim Crnogoraca; oni su nam na današnji dan pre četiri godine poklonili ono što smo oduvek sanjali: samostalnu, nezavisnu i samo našu Srbijicu. Na referendumu su se izjasnili da hoće da nas napuste i od tada smo ostavljeni samima sebi i ćudima prirode, što nikada ne izađe na dobro.

Teritorijalni integritet ovih dana je najviše ugrožen na teritoriji Trgovišta, Uba, Vršca, Zaječara, Leskovca, a neprijatelj je voda. Predsednik je obukao svoju specijalnu kožnu jaknicu, obuo nepromočive cipele, nabacio zabrinut pogled i posetio nesrećno Trgovište obećavajući pomoć patriotskih biznismena. Odmah se odazvao Miodrag Kostić, zvani Kostić Šećer, koga je Privredna komora proglasila biznismenom godine. On je, umesto da časti drušvo za stolom u klubu Privrednik, tih milion dinara obećao meštanima Trgovišta.

Nagradnu za životno delo Privredna komora je dala višedecenijskom gazdi od Vranja i Simpa, kome se još pre nekoliko godina javno divio sam predsednik. To je čuveni Dragan Tomić. On se nije izjasnio, ali se meštani Trgovišta nadaju da će ih se velelepni biznismen Tomić setiti i poslati makar neki kauč umesto onih koje im je odnela voda. Privrednoj komori je ostalo još da podeli dve nagrade, jednu za prekovremeni rad – Ratku Mladiću, i nagradu za sampregorni rad, posthumno, Slobodanu Miloševiću.

Oglasio se, besno, i načelnik sektora MUP-a za vanredne situacije, izvesni Predrag Marić koji je rekao: „Vreme je da neko za poplave odgovara.“

Tu rečenicu je pre 3.800 godina u Vavilonu izgovorio Hamurabi i napisao Zakonik. Nekoliko članova tog prvog pravnog zapisa u ljudskoj istoriji jasno govore kakve kazne očekuju one koji budu odgovorni za poplave, ili one koji ne budu održavali kanale za navodnjavanje i time dovedu do plavljenja obradive zemlje.

Gospodin Marić i gospodin Tadić, koji je prilikom prvih prolećnih poplava nagovestio da će neko odgovarati za plavljenje kuća i obradive zemlje, izgleda ne mogu nekome ništa jer, po zakonu, niko konkretno nije odgovoran. Što bi rekao Mrkonjić za Koridor 10 – o njegovoj izgradnji su svi brinuli, ali niko nije bio konkretno odgovoran. Koliko puta smo do sada čuli tu rečenicu: to nije u redu, nije moralno, ali zakon nije prekršen. Ni ona pohlepna žena, bivša zamenica direktora PIO Fonda, koja je uzela otpremninu od 20.000 evra na osnovu racionalizacije državne uprave, a onda se sutradan zaposlila u drugoj državnoj funkciji, nije prekršila nijedan zakon. Ministar za rad Ljajić misli da postoji zabrana za takvo ponašanje, ministarstvo finansija vodi računa samo o ukupnoj sumi koja se isplaćuje na ime otpremnina i ne zanimaju ih konkretni slučajevi, ministar za državnu upravu Marković kaže da je bio protiv toga, ali da su ga ignorisali, Cvetković je potpisao postavljenje gospođe Slavice zvane 20.000 evra, ali to je bilo po zakonu, mada nije moralno i gospođa Slavica je onda iz ličnih razloga podnela ostavku, ali je ostalo kviz pitanje: koliko još ima Slavica koje broje evriće sedeći na nekoj novoj državnoj stolici.

Što da ne sede, kada Tadić sedi na stolicama predsednika države i šefa stranke, i to je po zakonu. Ustavni sud se oglasio nenadležnim za ovo pitanje, profesor Čupić je rekao da Tadić nije u sukobu interesa. I nije, on i nema nikakav interes, osim da se slika, istoga dana u Trgovištu gde obećava nasipe, u Simpu gde je svratio da oda počast Tomiću, u Vranju gde obećava da će im nabaciti posao šivenja odeće za vojsku Srbije, ne bi da krši svoja ovlašćenja, ali zna čoveka – Šutanovca, a i od strateške je važnosti da se ljudi, Srbi, ne sele sa juga zemlje. Svi znamo zašto.

Onda je stigla vest da je predsednik “započeo“ posetu Kipru. Započeo znači da će ostati nekoliko dana, a jedino opravdanje za tako dug boravak u tako maloj zemlji je ako predsenik hoće da je obiđe peške, mada je zvanično rečeno da je tamo da unapredi privrednu saradnju između Srbije i moćnog Kipra. Prošlogodišnja razmena sa Kiprom iznosila je 15 miliona dolara; šta smo trgovali za 15 miliona, mi njima vagon malina, oni nama vagon limuna, pa to je manje novca nego što je koštala turneja po Kipru Tadića i njegove svite.

Velika vest iz sveta je da su američki naučnici prvi put kreirali sintetičku ćeliju, tj. stvorili su veštački život; za nas je to još jedno suvišno otkriće, jer mi ne znamo ni šta ćemo sa prirodnim životom, još nam samo treba veštački, da se i sa njime mlatimo.

Na početku Peščanika čućete Nemanju, a zašto baš njega – zato što je Nemanja Somborac. Ovog časa nekoliko Somboraca, nadam se da ih ima puno, u Domu omladine u Somboru javno sluša ovu emisiju, a to je samo početak jedne akcije koju su smislili Nemanja Dubravac, koga ćete sada čuti i njegov drug Srđan Bajić. Evo o čemu se radi.

Nemanja Dubravac: Pre par dana razbijen je izlog jedne trafike u Somboru, unutrašnjost je polivena benzinom i trafika je zapaljena. To nije ništa novo u Srbiji, ali problem je što se isti ovaj događaj već jednom desio sa istom trafikom, ’99. godine i to na početku bombardovanja. Vlasnik trafike naravno nije Srbin, a počinioci naravno nisu pronađeni. Tu trafiku Somborci zovu Zeka, po obliku štanda za kokice ispred nje i ona je odavno već postala znamenitost našeg grada i uopšte orijentir za Somborce. Čak i taksi službe koriste to kao jedan od orijentira u gradu iako se okolo nalaze važnije institucije. I naravno, to je samo jedan od loših događaja po kojima je Sombor dospeo u medije.

Ne znam da li se sećate, pre par godina je bio bojkot albanskih pekara u Somboru, onda slučaj kada su somborski skinsi ubili jednog čoveka na svirci u Kuli itd. Strašno je koliko se loših stvari dešava u gradu, a ja nisam toliko star da znam iz iskustva, ali sam od svih ljudi čuo da je Sombor bio grad poznat po kulturi i umetnosti. Međutim, sad nije ni to toliko strašno, najstrašnije je što nema reakcije građana. Svi su toliko oguglali na ovakve probleme gde je potrebno reagovati, svakodnevni problemi se tako često pojavljuju da su ljudi izgubili taj osećaj za normalnost i zajednicu. Pre tri godine bio je taj bojkot pekara, mene je bilo blam kada sam čuo da se to dešava u mom gradu i da uopšte nije bilo reakcije, odnosno kontrareakcije na to. To je, dakle, uvod u ovu akciju koju danas organizujemo moj drugar Srđan i ja, jer smo shvatili da više ne smemo da dopustimo ovakve događaje i da ne smemo da ostavimo te događaje bez komentara.

Odlučili smo da kao fizička lica, vanstranačke ličnosti organizujemo akciju. Mi smo mislili da koristimo slogan “Ako vam je dobro onda ništa” jer se savršeno uklapa, nadam se da Nadežda i vi nećete imati ništa protiv. Cilj akcije nije da se okupi velika grupa ljudi, nego da se javno osudi ovakav događaj, da ljudi znaju da u Somboru žive normalni ljudi, da Sombor nije samo grad divljaka, da se za Sombor čuje bar po nečemu dobrom. Moramo da reagujemo, jer ako ove divljake naviknemo da mogu da rade šta hoće, čak i ako nema nikakve osude ni javnosti onda ni vlast neće osećati nikakav pritisak ni obavezu da reaguje.

Što se tiče same akcije, mi vas sada već slušamo u Somboru, deo akcije je uživo emitovanje Peščanika. Ovo bi trebalo da se dešava u somborskom Domu omladine, nadam se da nas nisu otkazali. Posle javnog slušanja ove emisije imaćemo par gostiju, profesora i aktivista koji će govoriti o paljenju trafike i uopšte diskriminaciji manjina u Somboru, pošto naravno nije sve samo na nacionalnoj osnovi. Takođe ćemo u toku akcije po simboličnoj ceni prodavati materijal što ste nam poslali, hvala vam za to, majice Peščanika i knjige u izdanju Peščanika, a sav prihod od toga ćemo proslediti vlasniku trafike. Takođe, za kraj okupljanja smo planirali da pozovemo sve posetioce na kolektivni šoping kod Zeke. Kao što sam rekao, naš cilj nije da se okupi, ne znam ni ja, stotine ili hiljadu ljudi, već da se pokaže da postoji neko u Somboru ko će osuditi ovakav ispad. Nadam se da će se ljudi bar oko jedne stvari okupiti i reći da više ne može, ispod ovoga dalje ne ide. Samo što se uvek pitam koliko nisko moramo da idemo da dođemo do te neke zajedničke tačke gde će se ljudi najzad složiti i reći – jednostavno, ne može više.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Nemanja Dubravac. Još jednom pozdravljamo naše slušaoce u Somboru, a u nastavku emisije Peščanik slušaćete ekonomistu Miroslava Prokopijevića. Govorićemo o kursu dinara, ali i o decentralizaciji Srbije. I ne znam da li ste videli vest da je vlada Srbije odlučila da Fond za razvoj i Nacionalnu agenciju za regionalni razvoj izmesti iz Beograda u Niš, odnosno u Zaječar, a navodno, najavljuje se da će neka ministarstva preseliti iz Beograda – na primer Ministarstvo rudarstva u Bor, onda poljoprivrede u Novi Sad, onda Nacionalni investicioni plan u Kruševac itd. I ko je inicijator? Ko bi drugi nego Mlađan Dinkić koji je nedavno postao šef jedne nove stranke. Tako oni zamišljaju decentralizaciju Srbije, svako selo i svaki grad će dobiti po neko ministarstvo. Da počnemo od teme pada dinara, odnosno rasta evra, a onda ćemo stići naravno i do decentralizacije Srbije i do Grčke, koja nam je sve bliže i bliže i bliže.

Miroslav Prokopijević: Kad dođe do pada valute uzrok je samo jedan – te valute ima više nego drugih valuta, u ovom slučaju dinara. Koji su razlozi što ga ima više i kakve su posledice? Razlog što ga ima više naši zvaničnici kriju, država je kao ona u vreme komunizma, čim se nešto neprijatno desi to se krije, bile to grobnice, bio to kurs dinara, bila to neka afera itd. Međutim, sa dinarom je nezgodno, to ne može da se sakrije, to svako vidi, ko god prođe pored menjačnice, uzme novine u ruku vidi, i ta stvar ne može da se sakrije. Sad, šta bi mogli da budu razlozi, pošto država ćuti, pošto zvaničnici daju kontradiktorne izjave smišljeno ili slučajno, pre mislim da je slučajno, jer za zemlju haosa takva koordinacija bi bila nezamisliva. Razlozi bi mogli da budu da je, jedan – država nešto plaćala, kao što je to radila u nekoliko navrata, pa da je zbog toga višak dinara, na osnovu sredstava koje povlači od MMF-a i od raznih netržišnih fondova, i drugi mogući razlog – da neke banke, posebno grčke banke, izlaze iz dinarskih pozicija, iz trezorskih i drugih zapisa. Kada dobiju dinare pretvaraju ih u evre koje onda povlače u svoje matične banke, a imaju i veliki problem zbog krize evra. Pretpostavljam da su to dva glavna razloga. Koje su posledice? Posledice su da su svi koji su držali dinare u proporciji, izgubili neku vrednost, to je trenutna inflacija, trenutni inflatorni porez. Dugoročnija posledica je da će svi koji su uzeli kredite koji su denominovani u evrima morati da odvoje nešto veću sumu da bi plaćali te kredite. To je najneposrednija posledica. Jedna od posledica je da će se sa padom dinara naša konkurentnost neznatno popraviti, da će se izvoz popraviti, da će uvoz neznatno da oslabi itd.

Od dobrih stvari na širem planu je da je ova finansijska kriza krenula malo da popušta, da još nema svih znakova oporavka, ali da neki se pojavljuju, posebno u Americi. Od loših znakova je to da kriza evra preti da nastavi opštu krizu i štaviše, da je produbi. Evropa bi posebno time bila pogođena ako bi kojim slučajem do toga došlo. To je verovatno jedna od najlošijih ekonomskih vesti u zadnjih nekoliko decenija. Najveći problem u zemlji predstavlja to što ljudi i dalje gube posao, što se dozvoljava da se radi preko drugog računa kad odete u blokadu, umesto da se firma likvidira i da jedno vreme ne može da radi na tržištu itd. Stvara se sve veći nered u domaćoj privredi i ne vidi se da postoji ikakva želja da se korupcija, kriminal, sve te neke negativne pojave polako i sistematski suzbijaju. Umesto toga neka je politika koja pokušava da živi sa tim i da nas navikne na to, što, čak i ako bi uspeli da se naviknemo, nije nemoguće, ali to ekonomski vodi vrlo lošim rešenjima. To vodi daljem otpuštanju, smanjivanju ulaganja, manjem rastu životnog standarda i slično.

Svetlana Lukić: Država je odlučila da nastavi ono sa čim je krenula 2006. godine, oni se hvale da su nekim subvencijama uspeli da obezbede 17.000 radnih mesta, pa se govori da će sa 4.000 do 10.000 evra pomagati otvaranje svakog radnog mesta. Pa se pominje Niš kao grad u kome će se eventualnim investitorima po radnom mestu davati 1.000, odnosno 10.000 evra subvencija.

Miroslav Prokopijević: To je jako loše rešenje. Ono što bi trebalo da rade je da poboljšaju pravila igre i poslovno okruženje neposredno reformišući i poslovno okruženje i državu – onda bi bilo više ulaganja i više radnih mesta. To bi trebalo da rade, ali oni to ne rade. Ono što rade – a ne bi trebalo – daju subvencije da bi neko nekoga zaposlio. To se, ko god je to radio, pokazalo kao loše rešenje, iz prostog razloga što tako de fakto zatvarate komercijalna radna mesta, radna mesta gde neko radi i na tržištu preživljava, a otvarate radna mesta koja finansirate iz budžeta, čije je trajanje obično samo onoliko koliko traje period podrške, znači godinu dana. Tako da ti neki ljudi koji dobiju takve poslove imaju iluziju da su zaposleni, a posle godinu dana to izgube, pa budu u još gorem položaju nego što su inače bili.

To je jedna iluzija, narod ne zna mnogo o privredi, pa vlast tako pokušava da izbori neke poene kad već ne radi ono što bi trebalo. Postoji konfuzija nadležnosti, ali postoji, što je još opasnije i konceptualna konfuzija. Otprilike, neko nas je kao naterao da idemo u privatizaciju i liberalizaciju i koješta, sad je to navodno loše, misle neki, i sad oni hoće da vrate stvar unazad, da izvrše renacionalizaciju, da ponovo država ulaže, da se vratimo na model koji smo imali 50 godina i zbog koga smo propali. I to je ono što je u čitavoj stvari najgore, jer kad imate krive predstave, radite gluposti, a mislite da ste strašno uspešni, dok zapravo zemlju uvaljujete u velike ekonomske probleme. To već stvara probleme, investitora nigde, mesecima nismo čuli da je iko za recimo desetak ili više miliona evra došao ovde da ulaže. Neće ni doći ako je takva koncepcija. Još je pogrešnije da se, pošto nemamo svojih sredstava, ili zadužujemo ili prodajemo neke firme koje su još i profitabilne, ala Telekom, kako bismo finansirali ove neprofitabilne stvari. Dakle, to je bacanje para, to je presipanje iz šupljeg u prazno koje će nam se samo obijati o glavu u predstojećem periodu.

Svetlana Lukić: Odlazeći guverner Jelašić je nekoliko puta to rekao i ponavlja da je tempo zaduživanja Srbije zabrinjavajući. I druga stvar koju često pominje jeste da nije isključen grčki scenario u Srbiji.

Miroslav Prokopijević: Obe stvari su potpuno tačne, ali čim neki zvaničnik to kaže to znači da je ta stvar upadljivo tačna, da to nije nešto o čemu treba malo više razmišljati. Što se brže zadužujete, dug raste brže u odnosu na nacionalni proizvod, pa postoji rizik da, ukoliko to potraje, uđete u dužničku krizu. I drugo merilo, ako se zadužujete tempom bržim od koga vam raste izvoz. Mi radimo i jedno i drugo. Sad, na sreću, naš javni dug nije bio tako visok, 31 odsto, ali on je sad već prešao 40 odsto, jer samo ovaj kredit MMF-a od 3 milijarde je 10 odsto našeg BDP, a ovo sve drugo od, ne znam, Rusa, Kineza itd, to je još jedno 7-8 odsto možda i više, i to kad saberete, znači mi smo sa 30 došli negde na 47 odsto. To je strašno brz tempo zaduživanja, istovremeno, BDP nam je prošle godine pao po realističnim procenama skoro 5 odsto. Ove godine će možda da stagnira, možda da blago raste, a možda opet da padne. Prema tome, BDP u jednom, a zaduživanje u drugom, to je taj put prema dugu koji ne može da se servisira. Koji je to nivo duga koji ne može da se servisira, to je različito za razne zemlje. Bilo je afričkih i azijskih zemalja koje sa 30-40 odsto duga nisu mogle to da servisiraju. A istovremeno imate Japan koji ima 200 odsto duga za koji se pretpostavlja da će čak 2015. imati čak 250 odsto ako poživi do tada sa tim teretom, i za koga se još nije otvorio problem finansiranja duga. Ili Amerika koja je na 90 odsto sada, a 2015. će biti 110 odsto.

Međutim, kao što vidite neke zemlje EU već sa 60-70 odsto počinju da bivaju u problemima, kao što je Portugal. Britanija sa preko 100 odsto uspeva da ga servisira. Prema tome, slabe zemlje su na većem riziku da sa nižim nivoom zaduženosti zapadnu u dužničke probleme. Mi smo naše kreditore već navikli na to da svako malo bankrotiramo. Znači, koliko juče smo pregovarali sa Pariskim, Londonskim klubom, rekli – ovo je teret koji mi ne možemo da plaćamo, pa su oni to nešto opraštali, restruktuirali itd. Dakle, to je nešto sa čim verovatno finansijeri i danas računaju kad je u pitanju Srbija, ali ako radimo tako što s vremena na vreme proćerdamo nečiji novac ili deo novca, to ne može da bude pozitivna stvar i zasluga. Prosto, to što proćerdamo, to i nešto više ćemo da platimo sutra. Kako? Recimo, jednog dana ponovo bankrotiramo, pa kad finansijeri dođu, kao što su i sada došli pošto smo bankrotirali i reprogramirali dugove, oni kažu – dobro, vi ste zemlja velikog komercijalnog i političkog rizika, ovo, ono, kod vas kamatne stope nisu 5 nego 12 odsto. Tako da vaša privreda i fizička lica kroz neko vreme de fakto sve plate. Međunarodne kreditore brinu ove velike stvari, kao što je ovo sada u evrozoni, jer to su takve sume koje ne mogu da se obrišu gumicom, a da ne nastane veliki cirkus u čitavoj Evropi. Jer, to što duguju Grci, Španci, Portugalci, Italijani – svi ti dugovi stoje u nekim bankama, u nekim penzijskim fondovima, investicionim fondovima itd. Znači, to će da ruši i banke, investicione fondove i penzijske sisteme. Tako da je to jedna velika stvar i dao bog da nekako minemo, ali mala je šansa da ćemo da promaknemo a da se to ne desi.

Svetlana Lukić: Uvek deluje samo taj deo pregovora sa Londonskim i Pariskim klubom i onda kažemo – evo, oprostili su nam, možemo sve ispočetka. Nema ništa ispočetka, samo sad plaćaš u ratama.

Miroslav Prokopijević: Samo se menja način na koji se plaća. Oni koji imaju pare uvek traže način, poslednja stvar koju će da urade je da se pomire sa gubitkom. Ima nekad takvih situacija, recimo, to što je Somalija dugovala to će ko zna kad da se naplati, kad se zemlja ponovo konstituiše, ali će zato kamatne stope biti ubitačne i kod domaćih i kod stranih banaka koje sutra dođu u Somaliju kad se situacija jednog dana normalizuje. Poslednja stvar koju možete da očekujete je neki akt dobročinstva. Dakle, sve što danas zabrljate, moraćete da platite ako ne sutra, ono prekosutra.

Kad se gleda background Španije, Grčke i Portugala, mislim da je socio-istorijski moguće naći vrlo lako objašnjenje, zapravo ono je kao na dlanu. To su bile tzv. desne diktature koje su ustvari srušile levičarske snage, sindikati, interesne grupe, civilni aktivisti itd. Kad su srušili te nacionalističke diktature, onda su oni rekli – e, sad mi od države hoćemo rente. Te rente bile su zaposlenja više nego što ima radnih mesta, posebno u državnoj službi, te rente su bile više penzije, naravno više nadnice nego što bi bilo logično. Te rente su bile razne beneficije, dug godišnji odmor, 13, 14. i 15, a u nekim zemljama i 16. plata, i nijedna vlada ni levo, ni desno od centra se nije usuđivala da to takne, da to dovede u pitanje. I smatralo se – udri, troši, naći će se neko koji će to da pokrije.

Kada je stvorena evrozona, ona je uvela pravila koja nisu možda toliko rđava, ali je rđavo bilo njihovo sprovođenje, odnosno nekažnjavanje prekršilaca. Oni su napravili prvu grešku jer nisu predvideli da izbacivanje one zemlje iz evrozone koja dramatičnije krši poseban budžetski deficit i javni dug tokom više godina. Takva mogućnost po pravilima evrozone ne postoji, jedino postoji mogućnost da se sama zemlja povuče, a niko neće da se povuče ako može da dobije i tako ublaži svoje nevolje. Drugi veliki problem je što su to pravilo budžetskog deficita i javnog duga počele da krše i zemlje koje su do juče bile primer monetarne i finansijske discipline, poput Nemačke, i onda naravno nisu mogli da kazne Grčku, Portugal i ove druge zato što i oni krše. Bila je tu i Francuska kao druga, osovinska zemlja evrozone. Dok nije došla ova kriza oni su još uvek su uspevali da prodaju svoje vrednosne papire na finansijskim tržištima, smatralo se – eto, jesu zaduženi, jeste, krše pravila, ali pošto nismo kaznili prekršioce prvih 7-8 godina ne možemo ni sada da počnemo. Jednostavno, ta stvar je krenula po nekoj lošoj inerciji i zapravo nju je ubrzala finansijska kriza koja je drastično smanjila nacionalne dohotke, a zemlje su nastavile da troše kao da se ništa nije desilo. Budžetski deficiti su postali dvocifreni i bilo je samo pitanje trenutka ko će prvi da klecne – to se desilo sa Grčkom. Sada je ta stvar sa sve ovim paketom od 750 milijardi takva da se bojim da to ne može da se zaleči. To je otišlo predaleko i to se vidi po reakciji finansijskih tržišta. Političari su uradili šta su mogli, a mislim da oni ne mogu da angažuju više novca, a i kad bi mogli, ne može ceo problem da se reši na taj način. Njima je sada potrebno da se, s jedne strane, pokriju ogromni deficiti, da se oni značajno smanje. Druga stvar je da se ove visoko zadužene zemlje nekako ekonomski restartuju. Ta operacija ne može da se izvede. Zašto ne može da se izvede? Zato što su te zemlje gurajući plate i penzije iznad ravnotežnog nivoa postale totalno nekonkurentne. Španija je svoj prosperitet ovih desetak godina sagradila na sektoru usluga, a ne na tome što su izvozili klime, automobile itd. Izvozili su nešto automobila, ali to je bilo simbolično. Njen ekonomski razvoj je vrlo sličan ovome što je bilo u Srbiji, znači, poljoprivreda je vrlo mala, mada je imala nešto, posebno voće i povrće koje su prodavali po zapadnoj Evropi, industrija je simbolična.

Ono što bi sad moralo da se desi je da kod njih plate i penzije naglo opadnu, možda i za 40-50 odsto, jer su plate i penzije recimo u Španiji i Grčkoj kumulativno za 7-8 godina otišle po 60-70 procentnih poena. Za to vreme su u Nemačkoj i Austriji otišle po 16-17. Drugim rečima, Nemci su se kažnjavali niskim nadnicama da bi održali konkurentnost, a ovi su trošili i uništili svoju konkurentnost. Tako da je to sada strašno veliki problem i ja se bojim da će nam možda deset narednih godina proći u u prolasku kroz ovu krizu. Biće bolnija, posebno u Evropi, u Americi možda ne tako dramatično, jer nažalost, većinu dugova drže evropske banke i evropski fondovi, a ne američki. Ali, bojim se, 10 narednih godina možemo da apcigujemo odmah.

Svetlana Lukić: Prošle nedelje je formirana ta nova stranka, Unija regionalnih stranaka, na čijem je čelu Mlađan Dinkić, i ono što može da se primeti, kao da raste taj animozitet tzv. unutrašnjosti Srbije prema Beogradu. Da li je možda Dinkić kao čovek koji je savladao tehnologiju pravljenja stranaka i pravljenja biračkog tela, preko noći shvatio da je to sada potencijalno biračko telo?

Miroslav Prokopijević: Tu postoji ono što je instinkt političkog preživljavanja sa jedne strane, a sa druge strane postoji neki dublji problem. Instinkt političkog preživljavanja je kod Dinkića, koji vidi da se istopio, da je samostalno verovatno ispod cenzusa, s jedne strane, i instinkt malih stranaka koje traže prevozno sredstvo za ulazak u parlament po receptu Palme i sličnih, koji su se prislanjajući se na veće stranke nekako ubacili u republički parlament. Dakle, to je obostrani interes. Koliko će uspeti, nisam baš siguran, jer ta filozofija s kojom oni nastupaju deluje prilično potrošeno. Ono što im, pak, ide u prilog to je što se u Srbiji doista oseća, da sve ide za Beograd, u Vojvodini kažu – i kiša ide za Beograd, a kamoli ostale stvari. Tako i ostali krajevi isto smatraju. Iz neke nevladine organizacije iz Niša su mesec dana gledali dnevnik na RTS-u i merili kad se pojavljuje prva vest koja nije vezana za inostranstvo nego za Srbiju, a da nije iz Beograda. Konstatovali su da se vesti iz unutrašnjosti u dnevniku najranije pojavljuju u 18. minutu. U raznim krajevima Srbije, u zapadnoj Srbiji, oko Niša i na jugu Srbije, oseća se da im je pun kofer toga da se sve beogradizuje, da se sve centralizuje. Postoji i jedna objektivna dimenzija tog problema, prvo, Srbija je vrlo centralistički organizovana, a drugo, i dalje se centralizuje politički, ekonomski i populaciono. Tačno idemo prema situciji koja je ubitačna, da će nam recimo za dvadesetak godina 80 odsto populacije živeti u delu od Smedereva preko Beograda, Pančeva, do Novog Sada, a da će ostali deo teritorije naseljavati onih preostalih 20 odsto, ponešto malo u dolini Morave i još ponešto oko Subotice ili Vršca, i dolina Drine, ova srpska strana, Loznica i Šabac. Znači, ono što mora da se uradi i to vrlo promišljeno i vrlo dobro, da se ne ide na silu, jer te stvari ne mogu na silu da se urade, ne možete vi čoveka da zadržite u Aleksincu ako on neće. On mora da i tamo ima ono što ima u Beogradu ili u Novom Sadu, znači struju, vodu, da mu radi široki internet, da na lokalu ima sve normalne usluge, da deca normalno mogu da se školuju, da ima škola, u većim gradovima fakulteti i slično. Dakle, na silu to ne ide, ta stvar brzopotezno i ne može da se izvede. Ono što mora da se uradi je da u taj sistem mora da se ugradi mehanizam poreske konkurencije, znači, da se dopusti tim opštinama da međusobno konkurišu u fiskalnom smislu, da se dopusti regionima, da regioni imaju nekakve nadležnosti, ti koji bi sutra postojali, da imaju neke regionalne vlade. E sad, to će naravno biti jako teško sprovesti, i tu može da se vidi da smo mi na neki način možda osuđeni da tako centralistički umremo u nekom demografskom ozbiljnom smislu.

Zašto će to biti teško spovesti? Zato što centralna vlast bilo kakvo otuđivanje sredstava iz njenih ruku doživljava kao direktno ugrožavanje, a pošto ga doživljava kao ugrožavanje onda to naravno ne može tako da kaže, nego kaže – zemlja se cepa. Onda udare kuknjavu na nešto na šta su ljudi osetljivi zbog prethodnog raspada Jugoslavije i odlaska Kosova. Dakle, s jedne strane, to je faktor koji koči sa centralne strane ovaj proces, a i postoji koji koči i sa lokalne. Ako hoćete da uvedete poresku konkurenciju onda morate da reformišete opštine. Ako hoćete da reformišete opštine morate pola ili više zaposlenih da otpustite, da potpuno restrukturirate opštine, da uvedete nekoliko mehanizama koje je recimo uvela Inđija. Na primer, da čitava opština bude organizovana kao jedinstveni šalter pa da se sve službe reorganizuju, da se uvede elektronska vlada, da se uvede služba 24, 48 sati, to su oni limiti za otklanjanje pojedinih problema, da se uvede zoniranje. Naravno, da se redukuje čitav sastav ljudi koji su zaposleni u opštini. To opštine neće da rade, one ovakav model koji bi mogao da pomogne doživljavaju kao pritisak i zasukivanje rukava, što oni neće, jer da hoće već bi te reforme sproveli. Ja se bojim da je svaki pokušaj neke ozbijnije decentralizacije, što je trenutno verovatno najteži problem u Srbiji, osuđen na neuspeh, jer se razbija na hridi i sa jedne i sa druge strane, i na lokalu i na centralnom nivou. Tako da pretpostavljam da i ta komisija koja je osnovana i politički savet koji ona prati, gde ima 5-6 ministara iz sadašnje vlade, oni su već na neki način degradirani. Zašto? Zato što su osnovani recimo pre jedno godinu dana, možda malo manje, a u međuvremenu su glavni zvaničnici poput Borisa Tadića rekli da njima ne pada na pamet da vrše decentralizaciju. On kaže sada, to su smešne izjave, da će prvo da gradi puteve i pruge, pa kad izgradi do tih dalekih delova Srbije onda će da je decentralizuje. A kako grade puteve i pruge i mostove to vidimo iz toga što ni jednog, ni drugog, ni trećeg nigde nema. Prema tome, oni se grdno kaju što su to osnovali i sad političkom blokadom pokušavaju da sapletu čitavu stvar, posledica toga su vrlo loše konsekvence za Srbiju.

Odbijajući promene, reforme, odbijajući da modernizujemo državu i da popravimo poslovno okruženje stvorili smo jedan sistem koji samo ceo može da se promeni. Neka bitnija poboljšanja i detalji nisu mogući. Od tih malih mnogi odustaju kad vide kakvi su otpori. Evo, sad je bila giljotina propisa, to nije pozitivna reforma, to je samo da se sklone neke stvari koje baš upadljivo smetaju, rasteruju biznis i ovo malo investitora što je ostalo. Krenulo se i stalo, a gde bi tek bilo kad bismo išli u pozitivnom pravcu, da kažemo – evo, ovo su obrisi novih pravila igre koje želimo da sprovedemo. Znači, korak od ovoga što nismo u stanju, od giljotine propisa, do decentralizacije je džinovski. Ljudi su razvili već nešto kao drugu privredu, ništa ne može da se promeni, vlada neki potpuno onako fatalizam, sve polako truli, ali se tešimo što bar ne truli brzo. Standard propada, ali sredstva od MMF-a, sutra od Telekoma ili od ne znam čega, još to nekako može da se drži da klizanje dinara i standarda bar ne ide brzo.

Stvorena je jedna poprilično fatalistička atmosfera koja ne pogoduje bilo kakvoj ideji promene, i zato na političkoj sceni ustvari i niko ne govori o promenama, nego se samo govori ko će šta da proda da se ovo makar usporeno propadanje nekako nastavi, da ne bi nastupilo naglo propadanje. Španci su juče izneli 10 milijardi obveznica koje su hteli da prodaju, prodali su 3, prosto nije bilo interesovanja kod investitora pri kamatnoj stopi od 4,2%. Da su ponudili 5 možda bi prodali 4 ili 5 milijardi, a da su ponudili 6 prodali bi sve. A ko će nama da kupi i koja bi to kamatna stopa bila? Kod MMF-a više ne moramo da kucamo, jedan broj godina njihova vrata biće zatvorena. Kad prodamo to imovine što imamo onda je stvar završena i onda ćemo da se nađemo tamo gde i zaslužujemo da se nađemo. Nemamo mi šta da kukamo na drugoga‚ mi smo našu sudbinu kao birači i politička elita držali u svojim rukama, mogli smo da radimo šta smo hteli. Nismo ništa ozbiljno hteli da uradimo, ovo je cena za to.

Svetlana Lukić: Mnogo ljudi govori, ne znam da li iskreno ili neiskreno – pa, dobro, pošto mi sami nismo u stanju, nateraće nas. Taj spoljni faktor, štap ili šargarepa, ustvari više ne postoji. Nema štapa, a ni šargarepe, i da to sa EU izgleda više nije neki veliki adut.

Miroslav Prokopijević: Nažalost, nije nikakav adut, jer oni su sad zabavljeni i biće godinama zabavljeni svojim problemima i nikakvog tu proširenja neće biti, sem što će možda u nekom trenutku Hrvatska ući unutra. Pošto nismo imali snage da se menjamo zato što je to za nas dobro, mi smo odabrali liniju manjeg otpora. Linija manjeg otpora je bila – evo, idemo prema EU, pa kao sad tu nešto treba da radimo, da se menjamo da bi ušli u EU. U suštini sabotiramo promene, jer da smo hteli proveli bi ih sami, jer su korisne za nas kao ogromnu većinu. Tako da se sada gasi ta stvar i mi na neki način ostajemo kao gluvo pseto koje je izgubilo svoj čopor pasa, tako da smo kao negde izgubljeni u svemiru i sve više na to podsećamo. Bojim se da ćemo sve više na to podsećati i nisam siguran da kad budemo ostavljeni van nekog spoljašnjeg pritiska, koji je jedini dovodio do nekih, makar minimalnih promena, da ćemo biti u stanju bilo šta dobro da napravimo.

Svetlana Lukić: To me je podsetilo na izjavu ministarke finansija koja je rekla kako dinar nije baš naglo išao, 80, 90 pa 100 dinara za evro, kaže – mogli su građani da se adaptiraju. Ona stalno poručuje da se adaptiramo kao ona žaba koja se kuva.

Miroslav Prokopijević: Tačno, jer da je bacite u vrelu vodu ona je trenutno gotova, a ovako će da živi još jedno vreme sve dok ne dođe voda do ključanja. Ona je tu potpuno u pravu, samo je iz svoje naivnosti otkrila tehnologiju čitavog posla. Jer, čitav posao jeste u tome da se uspori to klizanje nizbrdo i ništa više. Sad smo se svikli na fatalizam, sad niko i ne pomišlja, pa ne može ni da se uzbuđuje oko toga što nije drugačije, i sad samo polako klizi, što ministarka kaže, a oni nam pomažu da to ide malo sporije, a ne brzo kao što bi moglo da ide.

Svetlana Lukić: Znate onu čuvenu izjavu koju malo-malo pa čujemo, a to je da naši problemi nisu ekskluzivni, da ako se nešto ovde loše dešava obično se kaže – toga ima svugde u svetu. To je tačno. Evo, na primer, jučerašnja vest iz Francuske, čak je i pariski gradonačelnik šokiran činjenicom da je jedan lopov ušao u pariski Muzej moderne umetnosti i ukrao slike vredne najmanje 100 miliona evra, a odneo je čovek Pikasa, Matisa, Modiljanija, Braka. Prosto se ušetao u muzej i odneo slike. Naravno, i mi imamo lopove, tako je i kod nas, jedino što se naš lopov ušetao u novosadsko brodogradilište i ukrao bager. To je peta građevinska mašina koju su lopovi u poslednjih nekoliko meseci lagano odvezli novosadskim ulicama. Krajem aprila ukraden je neki bager vredan 85 hiljada evra, a težak je deset tona, i njega su lepo odvezli novosadskim ulicama. Inače, taj parking sa koga je ovaj bager odvežen, nalazi se u neposrednoj blizini Žandarmerije i kasarne Vojske Srbije, gde u svako doba dana ima stražara. Neke vesti nam mnogo ne znače. Ne znači nam vest za koju kažu da je veliko naučno otkriće, da su američki naučnici uspeli da razviju prvu sintetičku živu ćeliju, tj. da su kreirali veštački život. Mi ne znamo ni šta ćemo sa prirodnim životom, a kamoli sa ovim veštačkim.

Naši razni susedi i stotine hiljada ljudi nešto rade sa svojim prirodnim životom, odnosno bune se, počev od Zagreba, gde se traži ostavka gradonačelnika Bandića, do toga da u Rumuniji sindikati najavljuju generalni štrajk, već je protestovalo oko 50 hiljada ljudi, a njihove mere štednje kažu da će plate biti smanjene čak za 25 odsto, penzije za 15 odsto. Grčka je potpuno paralisana, Atina, Solun, trajekti su ostali u lukama, škole ne rade. Španska vlada usvaja mere štednje vredne 15 milijardi evra. Bune se i slovenački studenti. Slovenački studenti imaju problema što im vlada ograničava pravo na rad, uzvikivali su: „Uzimate nama, a dajete Grcima“. Eto, Grci su sada postali izvinjenje za sve, postali su deo svakodnevnih parola. Svetlana i ja smo ovih dana bile u Ljubljani na promociji Peščanika, koju su organizovali Liberalni klub i, pre svega, Srpski kulturni centar koji se na našu radost zove „Danilo Kiš“, a njegova predsednica je Svetlana Slapšak, naša redovna sagovornica. Svetlana je antropolog po zanimanju, praktično svaki trenutak kada može poslednjih nekoliko godina, pa i više, provodi u Grčkoj koju jako voli. Mi smo iskoristili priliku da napravimo intervju sa Svetlanom Slapšak, koja ne samo da voli nego i jako dobro poznaje grčku istoriju i grčku sadašnjost.

Svetlana Slapšak: Prvo je bilo zasnovano na potpuno nerealnoj i utopističkoj i politički jako intoniranoj tzv. ljubavi između Srba i Grka, koja se uvek završavala veoma loše. Druga stvar, ja zaista ne razumem kako u Beogradu ne razumeju da osoba koja sa titulom ’njeno veličanstvo’ živi u sred Beograda, u dvoru, potiče iz porodice koja bi mogla sama da pokrije grčki dug. I naravno, problem grčke vlade, a i ne samo problem grčke nego i problem mnogih država u Evropi je upravo u tome što sve mere koje se sprovode, koje izgledaju veoma surovo, koje usput neguju veoma rasistički govor, mržnju prema susedima, mržnju prema južnjacima i sve ostalo što danas čitamo kada se piše o Grčkoj, zaboravljaju na najjednostavniju moguću meru, a to je da bogataši plate ono što su sami zabrljali, to je, oprostite, ipak najosnovnije.

Ako jedna porodica može da pokrije grčki dug u bar tri rate, i ako možete da pohvatate po grčkoj bar 100 takvih ljudi koji bi to udruženi mogli da plate, verovatno ne bi izgubili jako mnogo kada bi to platili i situacija u Evropi bi bila drugačija, nije reč samo o Grčkoj, reč je o celoj Evropi. Ja se veoma bojim. Možemo imati teoriju zavere da to Amerikanci rade da bi podigli dolar, što je čak verovatno i realno. Možemo napadati sistem boniteta i pokvarene banke i biznismene, koji ništa nisu uradili sa krizom, samo su je produbili. Možemo krivicu bacati na mnoge, ali ja mislim da je ipak najosnovnije ako hoćemo da izbegnemo veoma krvavu pobunu nižih slojeva i sirotinje i onih koji ne mogu da prežive da bar u evropskim društvima težinu rešenja krize jednostavno treba prebaciti na bogate, koji su najveći korisnici krize, koji od krize najviše dobijaju i koji su u najvećoj meri isto tako i krivi za krizu. Dakle, to je neki tip razmišljanja koji se prosto nameće, ali ja primećujem da u celoj Evropi ima relativno malo ljudi koji hoće da razmišlja na taj način. Mislim da u delovima sveta koji je, kako se to zove, postsocijalistički, još uvek postoji ugrađen strah od države, od represije, od sistema, i da se ljudi prosto ne usuđuju ni da misle ni da govore u tom pravcu.

Stvar sa Grčkom je najjasniji i najočitiji primer nečega što se jako malo proučava danas, a to je evropski kolonijalizam prema Grčkoj, prema Balkanu, koji je počeo zapravo onoga trenutka kad se Turska povukla posle neuspele opsade Beča, kada se otvorio kopneni put i kada su evropski kolonizatori shvatili da im se možda više isplati da bezbedno putuju kroz Balkan do Turske nego da ulažu u veoma komplikovane i rizične operacije prekomorskog putovanja i iskorišćavanja urođenika na drugim krajevima sveta. Oslabljena Turska je isto tako, kao i inače, bila raspoložena za trgovinu i počeo je jedan potpuno novi talas komuniciranja sa Istokom, Bliskim i Dalekim, sve preko Balkana. Imaginarij Balkana je posle toga postao nešto na čemu su Evropljani veoma mnogo radili, s tim što postoji jedna linija, čitajte Mariju Todorovu, ali postoji jedna druga linija tumačenja, a to je da su žene koje su putovale sa muževima diplomatama u Tursku pisale nešto drugačije nego što su to pisali putopisci. U svakom slučaju, dvojni je interes sa Grčku krajem 18. veka. Jedan je taj putopisni, etnografski, politički, na modelu Napoleonove ekspedicije u Egipat, koja je otkrila jedan potpuno drugačiji lik kolonijalizma, možda etički ne mnogo bolji od starog holandskog i engleskog, ali svakako inovativan u tom smislu što je Napoleon u ekspediciju u Egipat pozvao pesnike, prevodioce, geometre, biologe, arhitekte, crtače, dakle više od 200 profesionalaca, i da je njegova ekspedicija u Egipat, koliko god bila odvratna i kolonijalna, ipak značila to da su ti ljudi zabeležili, nacrtali, dokumentovali i ostavili nam podatke koji su više nego dragoceni, jer mnoge životinjske vrste su u međuvremenu nestale, piramide su prvi put precizno izmerene i razne druge stvari. Dakle, to je kolonijalizam sa, ako hoćete, naučno-prosvetnim kapitalom, koji je potpuno drugačiji od onog starog evropskog kolonijalizma.

Dakle, imamo tri linije kolonijalizma, jedno je putovanje do Turske, drugo je pogled žena putopisaca, za koji mislim da je jako važan, i konačno Napoleonova ekspedicija koja je dala određen model otkrivanju novih prostora. Sve to je važno jer se krajem 18. i početkom 19. veka, upravo za vreme Napoleonovih ratova, u Evropi pojavila jedna grupa koju bih nazvala razočaranim intelektualcima. To su ljudi koji su doživeli Francusku revoluciju kao mogućnost, a onda se ta mogućnost pred njihovim očima zatvorila i nastalo je neverovatno masakriranje Evrope za vreme Napoleonovih ratova, i ti ljudi su želeli ne samo da ostvare nove odnose nego da ostvare i novi prostor u kojem bi se ti novi odnosi preveli. I kada se desila pobuna u Grčkoj 1821. godine ti ljudi su prosto pohrlili na teren, kako bismo rekli, među njima su bila imena kao što je Bajron, ali ih je bilo apsolutno iz celog sveta, ti su ljudi pohrlili da pomognu zapravo stvaranju jedne utopije. Možete li da zamislite tu šansu? Pred sobom imate mogućnost stvaranja nove države koja bi mogla biti ona idealna demokratija koju je Francuska revolucija zamislila. I taj egzodus internacionalnih brigada u Grčku je imao neke fantastične posledice. Oni su se uglavnom nastanili na zapadnim grčkim ostrvima, na Jonskim ostrvima koja su već bila dobro obaveštena o Francuskoj revoluciji i imala neku vrstu buržoaske vladavine. I tu su se ti specijalci koji su bili kao i u Napoleonovoj ekspediciji, ali samoinicijativno sakupljeni, dakle štampari, slikari, novinari, oficiri isluženi iz američkog rata za nezavisnost i tome slično, oni su se tu okupili sanjajući jednu novu Grčku koja je imala neka obličja Stare Grčke, ali to nije bila najbitnija komponenta. Naravno, imate tu i Bajrona, koji u svojim ekspedicijama u Grčkoj ima albanske telohranitelje i verovatno ljubavnike. No, u svakom slučaju, ti ljudi su bili spremni da umru za Grčku, dobar deo njih je to uradio.

Ako odete u jedno seoce na zapadnoj obali Grčke koje se zove Misolongi, po mom dubokom uverenju tamo bi morao biti veliki spomenik Evropskoj zajednici, vidite da su u opsadi Misolongija u završnoj eksploziji poginuli Finci, Poljaci, Rusi, Italijani, Nemci, Šveđani, Amerikanci. Sve živo što je tražilo neku novu mogućnost za revoluciju tu je dalo svoj život. Imate neverovatan utisak tog međunarodnog groblja koje je danas u Misolongiju, koji je to duh bio. Nažalost, i zbog pada Misolongija i zbog drugih stvari te interbrigade nisu bile sposobne da pobede Turke, i pojavljuje se jedan drugi aspekt te stvari, a to su tzv. velike sile – Francuska, Engleska i Rusija, koje se uključuju u proces davanja slobode Grčkoj i koje ubacuju nove ideološke elemente, koji u interbrigadama nisu bili najvažniji, a to je da je to hrišćanski narod koji se bori protiv Turaka, i drugo, da se obnavlja klasična Grčka, što je naravno čista besmislica. I u toj situaciji naravno, kada donesete flotu, vojnike i topove, stvari se dosta bitno promene, tako da je Grčka ’27. posle konačne bitke kod Navarina stekla nezavisnost. Prve godine nezavisne Grčke pokazuju tendenciju, isti proces će se ponavljati na Balkanu i sa drugim narodima, međutim Grci su bili ljubimci Evrope, Grčka je bila tačka strateška i tačka kulturnog uticaja koju niko nije hteo da pusti iz ruku. Grčka se organizuje kao republika i samo posle dve godine vladavine prvog predsednika republike ubiju sumnjajući da je ruski špijun, i stvara se jedna situacija u kojoj se sada velike sile takmiče oko toga ko će stati Turcima za vrat i uzeti Dardanele, i sa druge strane ko će zavladati tim dragocenim novim prostorom ideološke konstrukcije, što je Grčka. Veoma brzo velike sile dolaze do zaključka da su Grci zapravo kao deca, jeste da su naslednici antičke Grčke, ali oni su kao deca i njima treba čvrsta evropska ruka da bi postali država, zato im umesto republike daju bavarsku dinastiju, i kralj Oton ukrcava se u Tiranu, stiže u Grčku i postaje grčki kralj, s tim da ne zna ni jednu reč grčkog jezika. I sada imate konstrukciju grčkog dvora, nove nemačke aristokratije, koja uvodi šašave kostime koji su mešavina bidermajer kostima i nekakve zamišljene grčke folklorne kostimografije, uvode pivo koje drže kao monopol dakako, i vladaju u zemlji u kojoj zapravo narod nema apsolutno nikakve veze sa njima. Ideja kako treba vladati Grcima, čiju prošlost Evropa treba da iskoristi da je kolonizuje, da je upotrebi, da je zloupotrebi i sve ostalo, a da Grci istovremeno budu luda deca koja ne znaju šta da rade, taj model krasno funkcioniše – nekoliko ustavnih kriza, manje-više svaki dan ulične pobune, teško dobijanje Ustava sa teškim problemima itd. Sve dok bavarsku dinastiju ne zameni danska dinastija, i sad dobijamo danske kolače, danski uticaj i sve ostalo.

Istorija Grčke je zapravo zastrašujuća, to je neverovatna manipulacija jednom malom zemljom, kojoj se sa jedne strane stalno daje loša, premasna duhovna hrana o tome kako su oni preci cele Evrope, a sa druge strane im se ne daje čak ni osnovna sloboda samoopredeljenja. Uz to ide naravno da je Grčka stalno napumpana kreditima i stalno dužna, ’dužan kao Grčka’ zapravo odražava krizu 19. veka i zato je to srpska poslovica koja veoma realno odražava stanje. I u toj situaciji Grci se naravno uče da mrze svoje gospodare, da mrze kralja, da teško dopiru do osnovnih elemenata samostalnosti i da su istovremeno veoma prijemčivi za priče o tome kako su oni najvažniji, kako su najbolji, kako su svi ostali varvari, a naročito Sloveni i ceo centralni deo Balkana, umesto da bude osnovna potpora, Grčka postaje područje u kojem novi narodi formiraju svoje države koje su formirane po istom modelu – mi jedini, najstariji, najpametniji, i sve ostalo u konkurenciji sa Grčkom, i rađa se neverovatan balkanski nacionalizam, za koji je, dozvolite, u istorijskoj konsekvenci ipak kriva Evropa, koja je izdvojila Grke, dala im privilegije, a istovremeno ih držala kao roblje i stvorila situaciju u kojoj Grci sami veruju da su bolji od svih ostalih. Potpuno sumanuta situacija u kojoj se stvaraju nerealne, neprirodne ljubavne veze, kao što je recimo ova između Srba i Grka, koja nikada nije funkcionisala. Doduše, Grci su se divili crnogorskom junaštvu i junaštvu srpskih vojnika i sve ostalo, na račun Bugarske i Turske dakako, i obrnuto. Svi su radili protiv svakoga zato što je to ideološka konstrukcija koja je nepodnošljiva, koja ne može da stvori zdrave odnose u jednoj regiji sasvim sigurno. Dakle, kada govorimo o balkanizaciji, kada govorimo o buretu baruta, nemojmo zaboraviti dragocenu ulogu Evrope koja se odrekla kolonijalizma Napoleonovog tipa, pristala na jedan drugi oblik kolonijalizma u kojem je bilo jako važno prikazati kulturno-kolonizovano kao manje pametno.

U situaciji kada imamo Grke koji su potlačeni i istovremeno veruju da su najbolji, onda možemo razumeti kako su Grci preživeli istoriju 20. veka. Sa jedne strane kralj koji je vladao 50 godina, Georgije iz danske dinastije, i sa druge strane situaciju u kojoj je Grčka svaki put morala da bude ideološki eksperiment. To se naročito dobro videlo posle uspešno sprovedenog narodnog ustanka u Grčkoj. Nemojte zaboraviti da su Grci prvo imali fašizam od ’36. godine sa metaksom, i sa druge strane su imali Drugi svetski rat koji je trajao od ’39. godine do ’49. godine, mnogo duže nego bilo gde drugde. No, za vreme Drugog svetskog rata, kada su Italijane uglavnom zamenili Nemci, grčki pokret otpora se veoma lepo razvio u nekoliko političkih grana, što je sasvim prirodno, bio je i komunistički, i polukomunistički, i nekomunistički pokret otpora. I oni su međusobno možda i mogli dobro da sarađuju da nije došlo do Jalte, gde je Staljin bez većih problema prodao Grčku kao istureni klin kapitalizma na Balkanu, a sve ostalo maznuo. I u toj situaciji ko je pomagao Grčkoj još nekoliko godina? Jedino Tito i Jugoslavija, dok i oni kada su se rastali sa Staljinom više nisu smeli da rizikuju, zaustavili su priliv sredstava pomoći i vojne pomoći Grcima na severu Grčke, i Grčka je ostala i građanski rat se završio krvavim porazom levice. Treba primetiti još i to da je ’45. godine, kada su Grci pobedili u svom ratu, isterali Nemce, uspeli da pobede, bili snaga među saveznicima, da su potpali zapravo pod britansku kontrolu, koja je izazvala nekoliko incidenata, od kojih je verovatno najgori bio bitka za Atinu, koja je počela time što su na trgu Sintagma, koji danas vidimo na televiziji svaki dan, britanski vojnici pucali na masu i pobili stotinak ljudi.

To je izazvalo još gori nastavak građanskog rata, koji se konačno završio neslavnim masakrima, kao i time da je više stotina hiljada Grka moralo da napusti zemlju, pri čemu su izgubili građanska prava, i da su im u prijateljskim socijalističkim zemljama, kao što su Poljska i Mađarska ili Sovjetski savez, dali uglavnom mogućnost da žive veoma izolovano, a u Sovjetskom savezu su ih poslali u azijske republike. Dakle, odvratna sudbina jednog partnerskog savezničkog pokreta. Kada pogledate fotografije iz Drugog svetskog rata, iz grčkih oslodobilačkih pokreta, vidite onu istu inscenaciju kakvu vidite u Jajcu ili u Bihaću, vidite ćilime i zastave država saveznica i najbliža centru i grčkoj zastavi je jugoslovenska zastava. Dakle, Grčka je doživela šok nedoživljene socijalističke revolucije, što je skoro isto toliko strašno koliko i šok doživljene socijalističke revolucije, kolonizatore Britance koji su se odlikovali velikom surovošću, koji su sekli glave i uopšte se ponašali kao da su Balkanci, rekli bismo, po stereotipnim naracijama.

Posle njih su došli Amerikanci koji su potpuno upropastili Grčku opet nerealnim kreditima, razvojem industrije sa kapitalistima izvan Grčke, sa izrabljivanjem, eksploatacijom, socijalnim razlikama, divljom urbanizacijom, zapuštanjem agrikulture i drugim katastrofalnim ekonomskim potezima, što je trajalo uz kraljevsku dinastiju koja se tome jako veselila, sve do ’67. godine, kada su napravili jedan od mnogih vojnih pučeva, koji je doduše imao uspeh i sedam godina je trajala vojna diktatura. Ja sam tada prvi put otišla u Grčku i bila neposredni svedok studentske pobune. Ja sam se na dan kada je pobuna počela našla u procepu između Arheološkog muzeja i Univerziteta politehnike, gde se sve to dešavalo. Dakle, svojim očima sam sve videla. Zato je potpuno razumljivo kako su u Grčkoj komunisti imali toliko uspeha, premda su bili nepriznata stranka na strani Staljina čak i kad se pojavila nova komunistička partija za unutrašnjost, obožavali su Jugoslaviju i Tita jer su smatrali da je Tito primer nezavisnosti.

Da vam samo napomenem kako je mogla izgledati tipična sudbina grčkog komuniste koji je recimo preživeo građanski rat, izgubio sve što je ikada imao, uključujući i porodicu, morao da ode daleko od svoje domovine bez građanskih prava, vratio se u tu domovinu krajem ’80-ih godina i doživeo pad Berlinskog zida i pad socijalizma. Šta mu je drugo ostalo onda nego da postane nešto vrlo specifično, a to je komunista hrišćanin i nacionalista, što je isto tako fenomen koji beležimo u Grčkoj? Ukratko, Grčka je jedna strašno nesrećna zemlja, u kojoj su tek ’80-ih godina pokušali da uvedu nekakve opšte mere smanjivanja socijalnih razlika, povratka izgnanika, onih koji su preživeli, davanja građanskih prava i tome slično, ali je to uvek bila zemlja neviđene sirotinje i isto tako neviđenih bogataša. I u toj situaciji opet sam živi svedok toga kako se živelo pod diktaturom jer sam poslednju godinu diktature sama doživela. Za razliku od naših zemalja i naših krajeva, u Grčkoj oni koji su bili toliko siromašni da nisu mogli da pobegnu na zapad, živeli su u najneverovatnijoj bedi, ali nisu hteli imati nikakvog kontakta sa državnim sistemom tiranije, odnosno pukovničke, vojne diktature. To je nešto što mi nismo imali, taj deo folklora nismo naučili od Grka. Tako da, postoji Grčka koju mi uopšte ne poznajemo, Grčka ponosne sirotinje, Grčka ljudi koji rade kao ludi. Ja zaista ne znam odakle stereotip o lenjim Grcima, nisam upoznala lenje Grke. Upoznala sam Grke koji se snalaze, koji nalaze i neku vrstu zadovoljstva u tome da obaraju Evropsku zajednicu. Ko ne bi? Ali, sa druge strane, zaista mislim da ono što se dešava u Grčkoj je zastrašujući primer nebrige Evropske zajednice za članicu. I mislim da u osnovi svega, nemojmo zaboraviti, Evropski parlament je pretežno desni parlament, nema razumevanja i niko, ali apsolutno niko, od Merklove pa na dalje, ne spominje socijalni problem tih država i mogućnost da se eventualno dobra i odgovornost i krivica rasporede na sve, a ne samo na siromašne. Mislim da je to tako ozbiljan problem, da se veoma ozbiljno isto tako bojim krvave revolucije u relativno malo vremena koje nam preostaje od ovoga stoleća.

Bojim se da će doći do strašnih nemira u Evropi, koja ima potpuno drugačiju socijalnu strukturu od Amerike. Bojim se da će kulturno sećanje i socijalno sećanje na jednakost koja je u Evropi u nekim delovima postojala izazvati ljude da reaguju tako što će bogataše nasilno lišiti onoga što neće da dele sa drugima, i da je to zapravo finale onoga što će se u Grčkoj dešavati.

Budućnost EU je da konačno kaže NE Americi, bez obzira na Obamu, koji nas je potpuno razočarao, da se razumemo, da napusti politiku kapitala nesigurnih banaka i boniteta, i da napravi veoma duboke i veoma radikalne socijalne reforme, i da težište krize odnosno teret plaćanja krize prebaci na bogate, što Evropska zajednica neće uraditi i time je potpisala svoju smrtnu presudu. Evropa je sasvim sigurno samu sebe dovela do ove tačke, ali u tome su najviše učestvovali, najviše koristili i najviše besramno uživali bogati. Dakle, ukoliko Evropa nije u stanju da socijalno uredi svoju situaciju tako da građani koliko toliko ravnopravno podele težinu krize, odnosno ukoliko podele, onda više nema krize, onda Evropa zaslužuje krvavu revoluciju koja joj sledi. Ja ne govorim kao euroskeptik, govorim kao neko ko se boji. Ja se bojim prolivanja krvi, dosta mi je prolivanja krvi, ali se isto tako bojim da je to jedan od realnih izlaza za krizu. Grčka je ušla u Evropsku zajednicu bez kvalifikacija, bez uslova koji su docnije traženi za druge članice. Kada poredite primer Grčke i danas Turske, to je jednostavno sramotno da Turska ne može da uđe u Evropsku zajednicu samo zbog konzervativnih članova te Evropske zajednice. Sa druge strane, taj položaj Grcima omogućuje da se u sred Evropske zajednice ponašaju tačno onako kako su evropski kolonizatori hteli – kao razmaženo dete, iživljavajući se na Makedoniji, iskorišćavajući Evropsku zajednicu, smejući se na evropska pravila. I taj položaj razmaženog deteta se danas sasvim sigurno sveti Grčkoj, ali sa druge strane to pokazuje da Evropa zapravo pravih kriterijuma nikada nije imala, i da je u Evropi čak i onda kada je primila tzv. nove članice preovladavao neki, ako hoćete, antikomunistički narkotik, koji je doveo do toga da u novim članicama preovladavaju krajnje egzotični tipovi vladavine, kao što je recimo bila vladavina poljskih blizanaca. To je zaista jedan od najmonstruoznijih oblika vladavine koji smo ikada imali u Evropskoj zajednici.

Kada sve to imamo u vidu, bojim se da Evropska zajednica zaista previše kalkulira, previše podleže stereotipima, i premalo brine za pametne diskusije u Evropskom parlamentu. Da li vi pamtite neku diskusiju u Evropskom parlamentu? Ne, ne samo zato što nisu sve pametne nego i zato što ih evropski mediji ne prenose. Da li postoji možda evropski časopis u kojem bi neki Litvanac mogao da sazna kakva je sudbina Slovenije bila u 19. veku i zašto slovenački nacionalizam, i koji bi mogao da ga obavesti koje su prednosti Turske, koje su prednosti Hrvatske, zašto ne Bosna itd? Takvog časopisa nema. Evropljani su neobrazovani jedni o drugima, to je skandalozna situacija. Problem je upravo u tome što Evropa, odnosno Evropska zajednica, odnosno Evropski parlament nije u stanju da predviđa socijalnu situaciju koja se može razviti iz današnje krize. I što se toga tiče, ja zaista mislim da su neki problemi Srbije paradoksalno smanjeni time što su evropeizirani.

Srbija više nije usamljena zemlja ludaka, kako nacionalisti vole da prikazuju kada su umorno raspoloženi, nego je deo evropskog organizma, bez obzira na to koliko će čekati na ulaz. Taj položaj zahteva sasvim posebnu odgovornost, koju u Srbiji unatoč tome ne vidim. Nažalost, tog evropskog ponašanja i priprema, koje recimo Grčka nije imala, zato je i ostala ovakva kakva je, jednostavno nema u Srbiji. Opet se stvara situacija da se nova Evropa bogati članicama koje su tretirane kao manje ili više razmažena deca, manje ili više privilegovani, ili manje privilegovani nećaci u porodici, umesto da se razvija evropski mentalitet, odnosno pre svega evropska senzibilnost za zakonitost, to je najmanje popularna evropska ideja. Zašto se Srbija ne bi ponašala kao da je u Evropskoj zajednici? Je l’ je nešto sprečava? Dobar primer za to je Turska, koja je upravo to radila, pokušavala je da uvede mere, ponašanje, mentalitet, način života koji bi bio evropski, bez obzira na to da li će biti primljena, jer za slučaj Turske skoro sigurno ima jako malo nade. Ali, između ostalog, taj Erdogan, koga optužujemo za uvođenje fundamentalizma, je posle jako dugo vremena došao u Atinu da se sa Grcima direktno govori. Sa druge strane, paradoksalno je to da neki od fundamentalista koji su na važnim mestima u turskoj vladi i u administraciji se recimo zalažu za besplatna školovanja. Dakle, nemojmo gurati stvari u pogrešne fioke, pokušajmo ako ništa drugo da napravimo dobar raspored fioka, da vidimo koji su sve aspekti mogućne evropeizacije svake posebne zemlje.

Mislim da je jedan od najstrašnijih političkih grehova Evrope, koji pokazuje njenu nesposobnost da se suočava sa novim situacijama, položaj Bosne. Bosna bi se mogla relativno brzo i relativno logično urediti tako da bude evropska država, a to se već jako dugo vremena ne dešava nego sve ide na gore. Na vizuelnom planu je to više nego jasno. Kada putujete recimo kroz severnu Bosnu vidite ruševine kuća, u jednom delu su to srpske, u drugom su hrvatske, u trećem su najvećim delom muslimanske kuće. Ja se sećam iz svoje mladosti, kada sam putovala po Jugoslaviji ’60-ih godina, da više nije bilo ruševina Drugog svetskog rata. Pa ko te ruševine drži tako? One se drže zato da bi se opomenuli ti koji su nekada tu živeli da se nikada ne vrate. Pa šta hoćete onda da radite u toj državi? Koju politiku vi hoćete da vodite kad su mrtvi stalno među vama i vi jedni drugima pretite njihovom sudbinom? Prvo i osnovno jeste skinuti te ruševine, dati ljudima nekakve kredite da prežive i onda delovati na solidarnosti, građanskoj svesti, obrazovanju i laičkoj vladi, za boga miloga. To su neki najosnovniji uslovi, na tome su se stvarale evropske države posle Drugog svetskog rata podjednako kapitalističke kao i socijalističke, taj recept nije bio loš.

Svetlana Lukić: U sledećoj emisiji naša gošća biće doktorka Milena Jauković, lekar specijalista u Urgentnom centru, koja svih ovih godina otvoreno govori o problemima u zdravstvu i ne samo o propustima Ministarstva zdravlja i samog ministra Milosavljevića, što nije teško, taj čovek svakog dana pruža neki povod da se obrušimo na njega, već o onome što je mnogo teže, a to su propusti i ponašanje njenih kolega lekara. Jer, i među lekarima, naravno i ne samo među njima, vlada neka strašna, ponekad i užasna solidarnost. Međutim, doktorka Milena se sinoć javila da sa vama podeli jednu vest koja je stigla iz Negotina, a nažalost reč je o jednom tragičnom događaju, a to je na neki način i nagoveštaj onoga o čemu ćemo govoriti u sledećem Peščaniku.

Milena Jauković: Danas sam nažalost čula jednu vrlo tužnu i ružnu vest koja se dogodila u Negotinu. Radi se o mladoj ženi, pacijentkinji koja je preminula od karcinoma grlića materice. Karcinom grlića materice se smatra 100 odsto izlečivim oboljenjem pod uslovom da se na vreme otkrije. Ova mlada žena, koja je preminula i koja je ostavila troje dece za sobom, dolazila je na redovne preglede u bolnicu u Negotinu. Koliko sam videla danas preko medija, ona je redovno dolazila na preglede, ali izgleda da joj nije uopšte rađen Papanikolau test, i posle dve godine otkriven je slučajno karcinom u poodmakloj fazi i nije joj bilo spasa. Komentar zamenice direktora te ustanove je bio: „Pa ta pacijentkinja se u toku te dve godine nijednom nije žalila zaštitniku prava pacijenata.“ Komentar je zaista užasan, na stranu što to zahteva javno izvinjenje. Prosto, naravno da za svaki slučaj mora da se ispita i da se vidi o čemu se zaista radi i ko je sve napravio propust, a propusta je sasvim sigurno bilo. Oni će biti tuženi, znači tri doktora su je pregledala, ali to isto govori o jednoj surovosti, govori o propustima, govori o lakom prebacivanju greške sa jednog na drugog, i prebacivanju čak u ovom slučaju greške na preminulu pacijentkinju. Šta je ona mogla da kaže zaštitniku prava pacijenata kad pacijentkinja nije ni znala da li je njoj urađeno sve što treba ili nije? Znači, ona ne može da proverava da li je doktorka nju pregledala kako valja, ona odlazi s poverenjem kod doktora.

Pacijent ne mora da zna šta sve treba da se radi, koje su sve dijagnostičke procedure, onda bismo svi bili doktori, nego prosto ode i prepusti se nekom doktoru koji prati i koji kaže ’ovaj nalaz je uredan’, ali pri tom doktor mora u određenom vremenskom intervalu da radi, da kontroliše, da prati šta sve treba da se radi. Dakle, u konkretnom slučaju nije do sada ništa od toga rađeno, a zaštitnik prava pacijenata se obično angažuje onda kada se zna da je nekakav propust napravljen. Ne može neko ko ne zna da je načinjena greška, jer da je znala da je greška, pa već bi išla kod četvrtog ili petog doktora i rekla ’spašavajte me’. Nije odgovor za javnost niti za nesrećnu porodicu, nije odgovor ’ona se nije obratila zaštitniku prava pacijenata’. Dakle, kakav god da je, on je težak i neprijatan, neprijatan je i za ustanovu, prosto ne precenjuje bol i za porodicu, ali prosto mora čovek da pođe od toga da li je napravio neki propust, da se vidi da li je napravljen i zašto je napravljen propust. Znači, ako dve godine nije rađen patohistološki nalaz, naravno ja govorim uslovno jer nemam papire kod sebe, ali da je rađen patohistološki nalaz, onda bi se i znalo da postoji neka sumnja, dve-tri ćelije koje su sumnjive, bar nešto. Znate, nešto bi se ipak učinilo. Ali, jedno je propust koji je napravljen, ukoliko je napravljen, to treba još da se dokaže, a drugo je komentar zamenika direktora, ne zna se šta je strašnije, i propust sam za sebe i neko ko brani nekoga neviđenog ili viđenog koji je napravio propust ili za kojeg još uvek ne zna, ne ulazeći u dubinu tragedije koja je napravljena.

Svetlana Lukić: Bila je ovo doktorka Milena Jauković, a sada ćete čuti Nadeždu Milenković. Sa Nadeždom smo počeli razgovor o mobingu, jer je ona bila žrtva mobinga, i govoriće vam i o svom iskustvu. Kao što znate, poslanici u Narodnoj skupštini su nešto glasali, izglasavali, stavljali amandmane na zakon o mobingu, što je cinično zato što, prvo, polovina od njih nema pojma šta je to, a većina bi mogla prva da odgovara za mobing, ali to je priča o kojoj će nam govoriti Nadežda Milenković. Ona će biti poslednja sagovornica današnjeg Peščanika, kao što i treba.

Nadežda Milenković: Nije mobing neka tema koja je za nas karakteristična, ima je u celom svetu. Međutim, kad se to dešava u nekoj Velikoj Britaniji ili, ne znam, Americi, ti ipak tamo imaš neke institucije, imaš neku kulturu menjanja radnog mesta. Ja se sad zaposlim ovde, pa ako za pet godina ne napredujem, nešto nije u redu sa mnom ako ne promenim radno mesto, grad, profesiju. Drugačije je nego ovde i naravno imaš već neke procese protiv poslodavaca, imaš neki sindikat razvijen, neku tu kapitalističku tradiciju, i to drugačije izgleda nego ovde kod nas, jer mi smo iz socijalizma upali pravo u robovlasnički sistem, onako samo smo se strmoglavili, i postoji ta neka ideja ljudi koji su poslodavci – ako sam te platio, ja te posedujem. Slučaj koji smo svi zaboravili u Nišu, onaj gazda nekog mega marketa što je terao kasirke da nose pampers pelene da ne bi izlazile do WC-a nego da rade ceo dan. Ja mislim da je tema dobra, mada to su tzv. te luksuz teme. Znaš, treba da si srećan što uopšte imaš posao, a sad bi ti, ne znam, neke uslove na radnom mestu, pa da te niko ne šikanira. Luksuz tema kao ljudska prava, prava životinja, gej parada… Ima važnijih stvari, a u trenutku kad mnogi nemaju posao, 700 hiljada ljudi gladuje, imaš paralelno i tu kampanju. Tako da, malo ispadneš bezveze što uopšte započinješ to i što se boriš protiv mobinga i uopšte zlostavljanja, kad eto ti ljudi barem rade, pa sad šta im fali, neka se malo pritrpe.

To je taj neki opšti stav, taj naš prokleti patrijarhat. Nemamo tog iskustva na poslu, u radu, od nekog socijalizma, ono čuveno ’niko ne može da mi plati tako malo, koliko malo mogu da radim’, upali smo u ovo koje stvarno nije kapitalizam, čak nije ni feudalno društvo, baš robovlasnički sistem koji možeš da vidiš svuda, od partija, civilnog sektora, privatnih firmi. To više nije partokratija, ovo je partopatija, ovo je već patologija šta se dešava zbog toga što vladaju partije, što drže mandate, što zaposle svoje ljude u javnim preduzećima i svuda. I sad, naravno ti ljudi uglavnom nisu kompetentni, onda oni prirodno imaju potrebu da oteraju ljude koji su kompetentni, koji imaju integritet, koji bi da imaju i svoje mišljenje pa da ga kažu. Nema firme, nema sektora u kojem to ne cveta, ne da ga nađeš kao pošao si da tražiš mobing, pa evo ga jedan, nego to cveta, to je prirodni princip koji se sad uspostavio. To je dodatni problem kad se to dešava u firmi koja se bavi ljudskim pravima. Znači, ako je to Ministarstvo za ljudska prava i onda tu imaš mobing, onda je to mnogo strašno. Činjenica da su mnogi ljudi bili protiv Miloševićevog režima ne znači da su bili za demokratiju, i to je ovo što je Velja Ilić rekao ovoj Trivanki: „Ja sam doneo demokratiju, sram vas bilo!“ Pa ne, nisi ti doneo demokratiju, ti si predvodio kolonu i jesi obarao kamione nekog petog oktobra, koji i nije bio revolucija nego zaštita glasova odnosno rezultata demokratskog glasanja, ali to ne znači da si ti demokrata, a sigurno ti ne daje pravo da posle toga bahataš, šutiraš novinare, psuješ i biješ okolo.

Protiv Miloševića su bili razni, i monarhisti, i anarhisti, i vojna lica, ali to ne znači da su oni nosioci demokratskog procesa. Kad pogledaš, u stvari vidiš da je većina tih koji su sada kao pod tom firmom demokratsko nešto, stranke i partije, zapravo autokrate, autokratski vode stranku i tako se i ponašaju. Evo, izbori u G17 plus, jedan kandidat. Ko? Iznenađenje – Dinkić. Nema protivkandidata. Mislim, koliko su se Hilari Klinton i Obama borili ko će da dobije prevlast u partiji da bi išao na izbore, i OK, sada najtešnje sarađuju, ne što biraš, niko nije zadat. Znaš, ovi stalno pljuju Tita – pa imao je sve funkcije, pa maršalsku, pa ovu, pa onu, zaposeo vlast. Pa ne vidim veliku razliku, istinski ne. Dakle, poštujem Rome, ali Cigani mi malo onako idu na živce, malo ih onako prezirem. Poštujem ljudska prava, ali ne može peder da bude u mojoj instituciji, u mom ministarstvu ili u mom Sava Centru. To je posledica toga što oni suštinski stvarno nemaju taj demokratski princip razmišljanja, pa onda usvajanja stavova. I to je ono što ti ja često pričam, mi moramo da se uterujemo u političku korektnost. Ne možeš da kažeš Ciganin, moraš da kažeš Rom, moraš da kažeš Albanac, moraš da si politički korektan prema ljudima, kroz taj proces moramo da prođemo, a posle možemo da se zafrkavamo s tim i da nam bude smešno kako smo morali da budemo politički korektni.

Amerikanci su nam ’99. održali jednu veliku lekciju o zaštiti ljudskih prava. Kad proceniš da su negde ugrožena ljudska prava, ti ideš da intervenišeš. Kad nema intervencije bombama, pitanje je ko ovde i kako interveniše. Povremeno dođu iz Brisela, iz Haga, ali neko mora da nam stalno daje te zadatke, da nam kaže – ne, to ne može. Evo, sad ovo poslednje sa reformom pravosuđa, kao i za gej paradu, opet će neko morati da dođe i da kaže – ljudi, ovo ne možete, morate ovako, to je standard, kao ono džez standard. Kad sam malopre rekla luksuz tema, oni je namerno i zloupotrebljavaju i postave tako da je to luksuzna tema o kojoj sada salonski nešto raspravljaš, a nije suština, a zapravo jeste suština, ljudska prava su suština od koje se posle gradi društvo. Evo, nedavno je Palma opet probao svoju čuvenu tezu. Pitanje je bilo – zašto se ne odreknete jedne funkcije? Zašto i dalje insistirate kad je protiv zakona? „Zato ja šetam po Srbiji…“ Čovek šeta po Srbiji i malo-malo neko mu priđe i kaže: „Gospodine Palma…“, to mi je onako kao gospodine Legija, obožavam to gospodine pa nadimak, „hvala vam što držite obe funkcije, jer da nije bilo vas, onaj zakon protiv diskriminacije… i sad bi se pederi ljubili…“ I srećom, mislim da je bila Danica Vučinić, da mu nije dala: „Neću da vam dozvolim da to zloupotrebljujete.“ Ali, on tako objašnjava zašto on krši zakon.

To postoji i u ovome što se zove civilni sektor, imaš ljude koji poštuju Rome, a Cigani im idu na živce. Znaš, nije obavezno da neko ko se bavi nekom pojavom, da je on suštastveno tu pojavu prihvatio, razumeo. Neko može da se bavi pravima žrtava, a da pravi oko sebe žrtve od svojih zaposlenih saradnika. To je ta neka nakaradna ideja – ja sam za ljudska prava, ali za neka ljudska prava nekih ljudi. To ne može, ili jesi ili nisi, ili ih kršiš ili ih štitiš, ne možeš sada da ovde štitiš a ovde kršiš, da prebrojavaš žrtve a da imaš Gvantanamo u sopstvenoj firmi. To je kao, ne znam, Simon Vizental da je jurio naciste, a istovremeno progonio Jevreje koji rade s njim. Znači, ako ti nemaš tu svest, a nemaš je jer ne moraš da je imaš, pošto uspevaš i bez toga, ti onda se baviš zaštitom ljudskih prava dok druga ljudska prava, ista ta možda koja štitiš, samo gaziš, i to onako par ekselans.

Ja mogu da svedočim iz prve ruke, bila sam zgranuta, jer naročito ne očekuješ zlostavljanje i nepoštovanje i urušavanje ugleda i ponižavanje ljudi u firmi koja u svom imenu ima to pravo, ljudska prava. I u stvari je to jako ilustrativno, jer kad je to počelo da se dešava meni, odnosno timu koji se okupio oko projekta, i kad sam ja dunula i vatru sunula, kao što mi nadimak kaže Nadeždaja, onda je bilo kao – pa kako Nadežda može tako da razgovara sa naručiocem posla? Pa baš zato, jer ti si naručilac posla, nisi naručilac mog ugleda, integriteta, dostojanstva, moje duše, bre, Faustu jedan. Ti možeš da naručiš i moje dostojanstvo i moje dobro osećanje, ali to mnogo više košta, i sad ja mogu da ti kažem cenu – da, daću ti da me ponižavaš i da se tako ponašaš prema meni, a cena je… i sad ispostavim sad neku cenu. Ali ne, ti nećeš tu cenu da platiš, ti hoćeš da platiš posao odnosno projekat, a da džabe dobiješ moj integritet i ugled i privatni i poslovni. Zato ti kažem, mi smo skliznuli u robovlasničko društvo, da ti imaš ideju da ako nekoga plaćaš za posao, da si njegov vlasnik. Ja dajem pare, dakle ja te posedujem. Ne, zato i kažem da je mnogo teže kad se to dešava pod firmom brige za ljude, za ljudska prava, za humanitarni rad. Nekako si navikao da se to dešava u partiji, onda te država zlostavlja svakog dana.

Šta je drugo mobing nego to što ne dobiješ zarade po tri godine, što dobiješ da potpišeš ugovor o radu koji već sam po sebi nije dobar? Imaš taj slučaj, to sam ti pričala, 11-12 sati radno vreme koje ti uđe u ugovor. I jedino to da se stvarno donese zakon, i da sad stvarno ljudi počnu da podnose prijave, i da stvarno neko odgovara po tim prijavama. Može da se promeni klima i da se ta pojava relativno stavi u nekakve okvire koji su onda kontrolisaniji. Evo, još jedna nova reč koja se od nedavno pojavila, to je spinovanje. Znači, takva postavka stvari – aha, mene kritikuješ. Znači, ti si da ti dođe Toma Nikolić? OK, čestitam ti Tomu Nikolića. Znači, ja ne smem da ti uputim kritiku ako si moje dete, a ne mogu da ti kažem da kad radiš nešto da to nije dobro, jer ćeš ti kao dete da kažeš – aha, ti nećeš mene da ti budem dete? Aha, ti hoćeš da ti neki siledžija bude dete? Ne, ja neću da mi siledžija bude dete, kao što neću da moje dete bude siledžija. Znači, upućujem ti kritiku. U partnerskom odnosu, u braku imaš prava da kažeš kad ti nešto smeta, to se i u teoriji i u praksi komunikacije zovu ’ja poruke’, jer treba da sročiš tako da ne poništavaš osobu, da njoj ne lepiš etiketu nego da joj kažeš – jako mi smeta kad radiš to i to. To je normalna komunikacija, to je ono što se zove nekonfliktna komunikacija, odnosno najmanje su šanse da to preraste u konflikt, da druga osoba počne da se brani, ali ovi naši se odmah tako brane.

Kaže Tomica Milosavljević: „Aha, vi novinari biste najviše voleli da sam ja u kolicima ili još bolje, da sam mrtav, jer u ovoj zemlji samo mrtav…“ I sad, naravno, odmah skok na Đinđića. Čekaj malo, čekaj. Kako smo skočili do Đinđića? Kako je sad Đinđić postao poštapalica za svaku kritiku? Aha, ti bi hteo da me ubiju, pa tek onda ćeš da me ceniš ? I onda ti zapuše usta, nažalost ne svakome, evo tebi i meni ne, kao što vidimo. To je spinovanje, kad tako postaviš da ako kažeš nešto protiv nekog novinara koji je nekada bio protiv Miloševića ili protiv neke organizacije iz civilnog sektora, to znači – ista si kao Šešelj, i Šešelj kritikuje tu osobu. Da, ali iz potpuno različitih razloga. Ali, oni su bolji u tom spinovanju od nas. Aha, ako me kritikuješ, znači ti želiš da ti dođe Toma Nikolić. I sad, ti moraš da ćutiš, odnosno ne moraš i ne treba da ćutiš. Ono što je meni dodatno strašno, kao što mi je strašno kad to pronađem negde u civilnom sektoru, u nevladinim organizacijama, strašno mi je kad vidim da to rade žene, koje su po definiciji više zlostavljane. To sam recimo u nekim marketinškim agencijama sretala da su žene te koje zaista zlostavljaju svoje saradnike onako najstrašnije.

Kako je uopšte mobing logičan i moguć? Zato što oni stalno o sebi govore vlast, i kad tu reč upotrebljavaš, i kad tu reč i mi upotrebljavamo, onda izgubiš stvarno značenje. Ne, oni su službenici na javnom položaju, oni su službenici u javnom servisu, ali pošto se sami zovu vlast, stalno pričaju ’dolaženje na vlast’, ’silaženje s vlasti’, ’mi kad postanemo vlast…’ Znači, taj termin vlast onda ima neku potpuno drugu lepezu, neki drugi sadržaj, od toga – ne, vi ste činovnici u javnom sektoru, u javnom servisu, ti si tu da opslužuješ ovu državu, ali pošto se zoveš vlast, onda te i ja tako vidim, i onda se ne bunim.

Ne znam da li si čula da će poskupeti putarina na autoputevima. Razlog – pa, pošto su im ukinuli da strancima naplaćuju one čudovišne cene oni nisu ostvarili profit. S punim pravom oni sad traže da poskupi, pritom za koje autoputeve? Za Novi Sad ustvari nemaš autoput, to je 40 godina ravan drum koji povremeno ima dve trake s jedne ili s druge strane. Pritom, to nije putarina, to je porez koji platiš, jer bilo gde da se uključiš, bilo gde da se isključiš ti platiš isto. Obožavam ono kad slušam – mole se vozači da obrate pažnju na udarne rupe. Kako na autoputu da obratim pažnju na udarne rupe? Pritom, umesto da zapušimo rupe mi im dajemo imena, mi im tepamo. Imaš ono zvanično što se zove kolotrazi, to su ona udubljenja uzdužna koja prave kamioni i piše znak – pazi kolotrazi i udarne rupe. Sad je ponovo poskupeo benzin, po ko zna koji put. Opet ta neka čudna računica, najzad su priznali da je skuplji nego u Švajcarskoj, pre su uvek imali opravdanje, pa kao, skup je benzin i u regionu. Pa, ne možeš da se meriš sa regionom koji ima drugi standard. Nije važno koliko košta benzin tamo ako su ovde plate tri puta niže. Moja ideja je bila da pozovem slušaoce Peščanika da slušamo Peščanik u kolima, naravno na sred ulice. Ti nemaš građanski protest. Benzin samo poskupljuje, šoferi ne izađu da protestuju. Šta, sad će benzin da bude 7.000 dinara, mislim, ne znam šta će da ih zadovolji. Kolika će da bude putarina do Niša na primer? S jedne strane nema reakcije od nas, treba da neko nađe onu mučenicu Milu, onog psa pa da se javnost uzburka i da se stvarno nešto uradi. Ili da ubiju navijača ili nešto, a i to ne traje, to je sedam dana u vrh glave. Stvarno živimo zarobljeništvu, mi smo u zarobljenoj državi u kojoj oni dok imaju 126 ili 127 poslanika znaju da nikom ništa neće da se desi. Šta god radio, neće da te izbace, jer ako te izbace gube većinu. Znači, ovi koji su na vlasti oni su onako potpuno zaštićeni. Svi koje oni postavljaju su takođe zaštićeni, radio ne radio, bilo mobinga, ne bilo mobinga, kako god kršio ljudska prava ili šta god da napraviš, eventualno ako baš neki medij bude mnogo insistirao imaćemo kao neku izjavu za javnost, a ako ne insistira onda nikom ništa. I to je taj problem, mi se ne bunimo, oni se ne bune i ustvari nam je mnogo dobro.

Svetlana Lukić: Veoma često može da se čuje – to nije bilo protivno zakonu. Evo, sada ova gospođa…

Nadežda Milenković: Što je uzela otpremninu, pa se zaposlila u javnom preduzeću?

Svetlana Lukić: Da, pa sećaš se oni poslanici koji su uzimali benzin otprilike da mogu da obiđu zemaljsku kuglu dva puta, pa kao, to nije moralno, ali je sve po zakonu.

Nadežda Milenković: Tako su i Toma Nikolić i Vučić uzeli stanove, pa su ih otkupili, pa su ih onda prodali, pa sad je ovaj dobio neki neverovatan kredit, bez obzira što je prešao starosnu granicu. I vrlo često i oni sami kažu – možda to nije moralno, ali je po zakonu. I kad ti to kažu ljudi koji treba da vode državu ili je stvarno vode, to je onda baš da se uplašiš. Oni čak nemaju ni tu potrebu da probaju, pa da ti kažu makar nešto što može da prođe, možda što nije tako ogoljeno, pa da se ti zamisliš… Nemaju tu potrebu, a znaš, ne može zakon da predvidi ako pokušaš da ubiješ čoveka toljagom, kamenom, tupim predmetom, oštrim predmetom… Pa, ne može zakon da izgleda tako da ti svaki put nabroji sve. I pretpostavka je naravno da što si na višim funkcijama da se ne rukovodiš samo zakonom, da se svakako rukovodiš zakonom na svakom mestu, ali da postoji, zato si i biran, zato si i izabran iz naroda, znači od svih nas koji možemo da budemo ovakvi i onakvi, ti si izabran zbog specijalnih kvaliteta. Pretpostavlja se da nekog morala imaš.

Svetlana Lukić: Neki put nas vidim kao da okolo svi idemo hodajući na rukama, znaš, i kad neko hoda na nogama ti kažeš – vidi ovu budalu, jer smo razvili mišiće tako da možemo da hodamo na rukama. A neke druge veštine koje ljudi treba da savladavaju ne savladavamo, nego prosto gubimo vreme svi zajedno.

Nadežda Milenković: Zato što smo mnogo i dugo zlostavljani i tome se ne nazire kraj. Tebe zlostavljaju od vrha, do ljudi čim izađeš na ulicu, ovako ili onako. E, sad, po zakonu treba da te neko zlostavlja tri meseca permanentno da bi to zvanično bio mobing. Pa, evo svi odmah da podnesemo prijave, 20 godina.

Svetlana Lukić: Čujem vrlo lep gest juče ministra policije koji se izvinjava građanima zbog toga što moraju da čekaju u redu za pasoše, što je dobro, ponekad makar tako da ti neko kaže izvini. Ali onda pomislim, da li se ti meni izvinjavaš za pasoše da mi se ne bi izvinjavao za Rašku, jer si ti taj isti čovek. Ne znam kakav odnos da imam prema tome. Kao i ovo, Bajatović prima milion i ne znam šta, ali daje u humanitarne svrhe, kažu da nešto od toga daje u humanitarne svrhe. Pa kao, zar nije bolje da daje u humanitarne svrhe, šta si zapela za tih milion i 300-400.000 kad on daje čovek u humanitarne svrhe.

Nadežda Milenković: Pa, zato ti kažem, spinovanje, kreira se ta atmosfera nemoj da mračiš. Sad ti mračiš, stalno tebi nešto ne valja, pa evo, makar čovek daje pare u humanitarne svrhe, jeste da ima nenormalnu platu. Jeste da je ovaj bio Miloševićev portparol, ali evo, sad se izvinio građanima zbog pasoša. I sad, ako ti to pamtiš ili ako ti nije dovoljno dobro da bi mogla da zaboraviš, kao dobro, izvinio se, što kažeš, nisi za Rašku. Ne mogu to da budu stvari koje se potiru, nije isto, tolike masovne grobnice po Srbiji, pa kaži nešto, izvini se tu, pa afera kofer, sateliti, pa šta sve ne…

Od drugih ljudi dobiješ reakciju da mračiš, da sad tvoje insistiranje na tome stvarno nije seksi, dosadno je to, kao jebote, hajde, živni, doći će i to proleće na kraju, biće i sunca, ti ćeš i dalje da imaš te svoje teme. Ali to je kreiranje takve atmosfere u društvu da si ti dosadan, da ako imaš kritičko mišljenje, ako neke stvari koje su se pojavile kao afere, pa nisu doterane do kraja, hoćeš da podsetiš na njih ti ustvari dobiješ taj epitet – samo kritikuješ nešto, ništa ti ne valja. Čovek se izvinio tebi ni to ne valja. Mislim da je to pažljivo kreirana atmosfera da se to tako desi i sad kao više taj Peščanik, mislim, sad tu neki ljudi, pa nešto pričaju, daj, nema muzike… Evo, sad ima i muzike u Peščaniku, da zadovoljimo sve ukuse. Oni hoće… slušaj ovo – oni – sad ja počinjem da zvučim paranoidno, dakle ljudi koji su na vlasti ili koji znaju da će doći na vlast, pa sad pripremaju teren za sebe, zaista hoće tako jednu nekritičnu masu koja nigde neće da se pobuni, a da zapravo mogu da rade šta hoće i da vladaju. I opet se vraćamo na tezu robovlasnički sistem u kojem sad ti smetaš i ne znam, možda još dva medija i novina. To i oni momci iz pilane što imaju manjak prstiju, pa možeš da nabrojiš ko ima tu kritičku misao i ne napušta je.

Problem sa životom je navika, nekako se navikneš da si živ, da je to to, da je to narednih 20 godina. I naravno, imaš tu neku odluku na šta nećeš da pristaneš, koliko imaš mogućnosti da se protiv toga boriš. Ne dam, za istu cenu ne dam i svoje dostojanstvo i ugled i pamet i sve, pa sad idemo dalje. Znaš, mnogi ljudi nemaju mogućnost da reaguju iz sto razloga, mnogi ne mogu to da kažu, naročito ne javno, naročito ne preko nekog medija. Ali zato ako ti imaš tu mogućnost onda imaš obavezu. Kao i ti što imaš obavezu da praviš ovu emisiju i ja imam obavezu da je slušam, kao i pola miliona drugih, i da sad samo ne damo, kao što si ti jednom rekla da ste vas dve zauzele na blickrig medijski prostor i da se to zove Peščanik i da to branite. Sad, svako ponešto koliko može da odbrani i gde može da se ne preda. I sad, uzmeš pa živiš, što je rekao Zoki Radmilović, kad su ga pitali kako glumiš, on kaže – pa, uzmeš pa glumiš. Tako i mi, uzmeš pa živiš, šta sad.

Svetlana Lukić: Kao što je rekla Nadežda, sad ćemo da uzmemo život i da ga živimo, ali evo, ja apelujem na naše zakonodavce da što hitnije izglasaju zakon koji kaže da kao što nikada nećemo priznati nezavisnost Kosova, nikada nećemo dozvoliti da ove sintetičke žive ćelije, tj. veštački život budu uvezeni u našu Srbijicu.

Kao što se u nekim zemljama zabranjuje razvijanje nuklearne tehnologije, tako i nama pod pretnjom spoljnih, a i unutrašnjih sankcija treba zabraniti petljanje sa sintetičkim živim ćelijama. Navodno, ovaj pronalazak će omogućiti novu industrijsku revoluciju, međutim, mi nismo savladali ni ovu prethodnu, a i sa tekovinama Francuske revolucije imamo ozbiljnih problema, sa članom 1. Deklaracije o pravima čoveka koji kaže – Ljudi se rađaju i žive slobodni i jednaki u pravima.

To veruju naši slušaoci, pogotovo ovi koji su se danas okupili u Somboru da izraze solidarnost sa svojim sugrađaninom Gorancem, jer su mu nedavno po drugi put zapalili kiosk za prodaju semenki i kokica. Dakle, naši slušaoci iz Sombora koji su danas kolektivno slušali Peščanik, sada će održati jednu malu tribinu, a potom svi zajedno otići i uručiti simboličnu pomoć ovom čoveku i pokušati da mu pomognu da ponovo izgradi svoj kiosk i izdržava svoju sedmočlanu porodicu. Drago nam je što smo mogli malo da učestvujemo u ovoj akciji naših prijatelja iz Sombora.

Hvala vam još jednom što ste slušali Peščanik svi zajedno. Doviđenja do idućeg petka.

Emisija Peščanik, 21.05.2010.

Peščanik.net, 21.05.2010.


PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija