Ima u Majakovskog poznata pesma u kojoj, futuristički zajapureno, veli se da nema više koračanja desnom nogom, jedino leva, leva, leva! Kad mu se ovo ne bi odbilo na pesničku šalu, ispalo bi da levim maršom ruske revolucije mogu koračati samo jednonogi invalidi.
Ali bilo je jedno drevno vreme u kome ljudi još uopšte nisu razlikovali levu od desne strane, levo od desnog. Tako se bar veli u knjizi proroka Jone, koji govori o stanovnicima mnogoljudnog grada Ninive kao totalnim ignorantima u ovom pitanju. Ne znam tačno kada je stari populus načinio tu podelu strana sveta vlastitog tela, osobito kada je, tokom dugog razvoja, desna ruka postala sposobnija za bilo koje „rukovanje“, a leva ostala u senci, u nekoj vrsti dekadentne hendikepiranosti. Tek povremeno kuražni ambideksteri uspostavljaju ravnopravnost u baratanju vlastitim ticalima a drugi, sasvim ležerno ističu svoju levorukost. Ova frakcija, međutim, mada sve brojnija, u našem, još uvek postojećem uzusu pisanja s leva na desno, opasno preti sopstvenom pismu da ga tim načinom zakrmači. Iz svega još uvek ne izlazi kako je u tom prijeporu između l. i d. došlo do ideološke razlike, otkud to da su „desni“ označeni kao nekakvi reakcionari, konzervativni i zatucani dripci, levičari kao čovekoljubivi revolucionari koji će doneti raj na zemlji?
U vreme dok sam još bio naivan da svake nedelje odlazim na fudbalske utakmice, zapažao sam onde stvari koje baš nisu imale izravne veze sa ovom igrom. Posebno to da se tamo igrači mnogo udaraju po nogama, pa onda jedan od toga hramlje sve vreme, do kraja utakmice. A da ne bi odmah otišao u svlačionicu, stavljali su ga „na levo krilo“, da onde statira. Naravno da je kasnije čitava igra išla preko desne strane, dok onaj što hramao je, ostajao je u svom položaju statiste pored aut-linije. Tako uopšte više nisam gledao šta se na terenu događa nego sam jedino posmatrao ovog mog tragičnog junaka sa leve polovine, koji i jeste u igri, a zapravo i nije u njoj, nego samo glumi da je još uopšte nekakav igrač te utakmice.
Toj osobi mogao bih da posvetim još dosta teksta, samo kada bih se na tako nešto usredsredio. Jer mi je jasno da pišući o ovom sa levog krila, koji tamo statira, pišem o položaju različitih ljudi, stavljenih iz nekog razloga, u stranu. Sećam se one pripovesti Dostojevskog u kojoj nekakav čovek iz podzemlja vrlo polaže na to da bude u nejasno sastavljenom kafanskom društvu, koje ga neće. Pa se opire njihovom odgurivanju, na silu želeći među njih da se uturi. Zato mi je fudbaler koji trčkara pored aut-linije mnogo miliji. On ne pravi nikakvu tragediju od toga što ga boli noga i što mu zbog toga više ne dodaju loptu uopšte. Jer zna da bi inače svaku takvu priliku potpuno uprskao.
Naravno da sam svim ovim i ja sasvim upropastio svoje gledanje utakmice. Ipak, iz toga izvlačim jedno vrlo važno pitanje: da li je to mesto na levom krilu neko ubito mesto, puno poniženja, gde samo nekakav povređeni igrač koji hramlje, pronalazi svoje „mesto“?! Zašto ga nisu stavljali da statira na desnoj strani, nego uvek na levoj? Pa su svi na tu levu stranu gledali kao na najgoru zabit, kao da je ovaj što šepa, samim tim poslan u neki fudbalski Sibir do kraja života ove utakmice. Zar je moguće da svakoga ko nešto zabrlja, svaku manjkavu pojavu, ljudi stavljaju na tu stranu, kao nešto manje vredno, „levo“. Levak u nas ionako ne označava samo onog što levom piše, nego pre nekog uvrnutog stvora, nespretnjakovića, skoro budalu.
Vidim da ova pripovest postaje aktuelna pri bilo kojim izborima, ma u kakvoj zemlji. Jer cela ta parada ubacivanja ceduljica sa kojekakvim imenima u kutije nalik onima od deterdženta, najčešće se svodi na pitanje da li će pobediti „levica“ ili „desnica“. Oni umereni uopšte nisu interesantni, pitanje je samo u tome da li će društveni život jedne zemlje odvijati se tako da ćemo pisati desnicom ili levicom, da li ćemo maršovati desnom ili samo levom nogom, kao u projektu Majakovskog. Jedino što pisanje savremene evropske politike izvodi se danas uopšte prilično traljavim rukopisom, pa se ne razaznaje koja ruka za ovo je kriva.
U Hrvatskoj, gde je upravo obavljeno ovo ubacivanje ceduljica u kutije od deterdženta, ima još uvek mnogo opasnih divljaka, voljnih da barataju kojekakvim oružjem, mislim da uopšte nije bitno kojom rukom to se može izvoditi. Postoji takođe onih koji bi se tim divljacima voleli odupreti, samo ne znaju kako. Ima ih i koji ne žele da idu na ovu utakmicu uopšte, pa čuče doma. Ovo je moj izveštaj sa nedavno odigrane nedeljne utakmice u lijepoj našoj domovini, sa stadiona njenih parlamentarnih izbora. Na drugima je da odrede stranu sveta na koju ljudi te zemlje većinom gledaju. Budući su zapravo, u tim stvarima neupućeni, koliko i drevni stanovnici, inače lepog grada Ninive.
Feral Tribune, 23. siječnja 2008.
Peščanik.net, 02.01.2010.
