Isak Asimov, robot

Isak Asimov, robot

1.

„Kad čovek može znati da nije marioneta? Kako čovek može saznati da nije marioneta?“1

To se pred sam kraj treće knjige pita jedan od glavnih junaka danas već klasičnog naučnofantastičnog (sf) serijala Zadužbina Isaaca Asimova, prvobitno zamišljenog kao trilogija, da bi se kasnije razvio u epsku celinu od čak četrnaest knjiga. Početna trilogija se pak formirala iz niza više-manje čvrsto povezanih priča, da bi kasnijim dodavanjem – posle čitavih trideset godina – bila proširena sa još dva romana koji govore o događajima iz fikcionalnog vremena koje sledi za onim opisanim u Zadužbini, kao i sa dva romana čije priče joj vremenski prethode. Naknadno će, objavljivanjem novih knjiga, sa serijom biti povezane i ranije već napisane priče o robotima, čime će konačno biti zaokružen sveobuhvatni, širom galaksije rasprostrti izmišljeni svet Zadužbine, to jest prvog i drugog Galaktičkog carstva.

Priče iz izvorne trilogije Asimov je pisao i objavljivao u sf časopisima od 1942. do 1950. Prva knjiga Zadužbina objavljena je 1951. godine, druga Zadužbina i carstvo 1952, dok je završni tom Druga zadužbina izašao 1953. Danas je opšte mesto da je svoje prvo Galaktičko carstvo Asimov oblikovao prema opisu Rimskog carstva iz osamnaestovekovne šestotomne Istorije opadanja i propasti Rimskog carstva Edwarda Gibbona. U svakom novom delu svog epskog niza, Asimov će jednostavno i precizno prepričati središnju, naizgled jednostavnu fabulu na koju je oslonio svoju razuđenu narativnu konstrukciju:

„Prvo Galaktičko carstvo raspadalo se. Gnjilo je i paralo se već stolećima, a samo je jedan čovek u potpunosti shvatio tu činjenicu.

Bio je to Hari Seldon, poslednji veliki naučnik Prvog carstva, i upravo on beše taj koji je usavršio psihoistoriju – nauku o ljudskom ponašanju svedenom na matematičke jednačine.

Pojedinačno ljudsko biće je nepredvidljivo; ali Seldon beše ustanovio da se ponašanje ljudskih masa može statistički izraziti. Što je masa veća, to je veća i postignuta preciznost. A ljudske mase s kojima je Seldon operisao sačinjavale su ništa manje od populacije svih miliona naseljenih svetova u Galaksiji.

Seldonu su njegove jednačine ukazale na to da će, ukoliko se stvari prepuste njima samima, Carstvo propasti i da će trideset hiljada godina ljudskog jada i čemera proteći pre no što se na njegovim ruševinama vaspostavi Drugo carstvo. Ipak, ukoliko bi samo neko mogao uticati na postojeće okolnosti taj bi se interregnum sveo na jedan jedini milenijum – na pukih hiljadu godina.“2

Ovde ćemo govoriti samo o trilogiji, za koju se inače drži da je zasebna celina čiji smisao ne menjaju kasniji nastavci.

Dakle, Seldon je preuzeo na sebe da pokrene istorijske događaje i skrati razdoblje patnje na – hiljadu godina. Pošto je bio u stanju da „izračuna“ ponašanje ljudi u zadatim prilikama, Seldonu je ostalo još „samo“ da „podesi“ te prilike i tako preusmeri istorijsko kretanje. U tu svrhu on osniva dve Zadužbine i oprema ih odgovarajućim znanjem, ali ne i detaljnim prikazom svog plana: jer, poznavanje plana osujetilo bi očekivano ponašanje ljudi: ako znaju da su posmatrani ili šta se očekuje od njih da urade, ljudi jednostavno počnu da se ponašaju drugačije, to jest nepredvidivo. Na prvi pogled, njegova ideja je prožeta prosvetiteljskom verom u moć znanja i razumnog prosuđivanja. Svoju Prvu zadužbinu on će zadužiti da stvori Galaktičku enciklopediju, sumu svih raspoloživih naučnih, istorijskih i drugih znanja i otkrića. Prema prvoj verziji plana, to znanje samo po sebi pomoći će da se skrati vreme „jada i čemera“. U središti tog znanja naći će se vladanje atomskom energijom. Sasvim jednostavno, zbog opadanja Prvog carstva, svetovi udaljeni od njegovog centra ostaće bez napredne tehnologije, što će Prvoj zadužbini, smeštenoj na periferiji Galaksije dati jasnu nadmoć u odnosu na okolne svetove. Zahvaljujući toj prednosti, iz Zadužbine će krenuti stvaranje Drugog carstva.

Treba odmah reći, Galaksiju Asimova nastanjuju isključivo ljudi, a milioni naseljenih svetova razlikuju se isključivo po klimatskim uslovimu, dok po svemu ostalom mahom liče jedni na druge, to jest na Zemlju. Utoliko se poređenje između Rimskog carstva i Prvog carstva može i proširiti na vreme posle pada – brojni svetovi Galaksije umnogome podsećaju na rascepkane evropske teritorije na tlu Evrope posle raspada Rimskog carstva, na kojima se brzo smenjuju autoritarni vladari. I odeća, kao i galaktička dvorska ili vojnička etikecija po svemu podsećaju na evropski srednji vek. Ali, ove analogije zavode na krivi trag. Uprkos paralelama koje autor vuče u odnosu na antički i srednjovekovni svet, njegovo delo je zapravo presudno obeleženo vremenom u kome je nastajalo. O tome će nadalje biti reč.

2.

Rekli smo, priče iz trilogije objavljene su između 1942. i 1950. Analogija sa opadanjem i padom Rimskog carstva, koliko god da se drži, odvlači pažnju od upadljivih sličnosti između događaja u izmišljenom svetu galaktičke periferije gde se smestila Zadužbina i sveta za vreme i posle 2. svetskog rata. Čitava zamisao Harija Seldona o podizanju novog carstva koje će obezbediti mir i prosperitet uz pomoć sume postojećeg znanja i naročito atomske energije (pa dakle i atomskog oružja) i ulozi Zadužbine u tom poduhvatu, podseća na ulogu koju su Sjedinjene Države preuzele na sebe ušavši u svetski rat i samododelivši sebi ulogu vodeće zemlje sveta. Zadužbina se može razumeti kao fikcionalni parnjak Sjedinjenih Država, a misija Zadužbine unekoliko podseća na posleratnu misiju Sjedinjenih Država kao vodeće zemlje slobodnog sveta. Na pojedinim mestima u prvoj knjizi stiče se jak utisak o proameričkoj propagandi koja je utkana u prozni tekst, a formirala se spram drugog vojnog bloka iz tog vremena.

Naravno, uticaj Zadužbine na susedne svetove, te nametanje zadužbinskih vrednosti njihovim kulturama, ne oslanja se isključivo a ni u najvećoj meri na pretnju oružjem. Dominaciju Zadužbina uspostavlja pre svega putem svoje napredne tehnologije, koju prati odgovarajuća ideologija (metaforički oličena u posebno kreiranoj religiji), te insistiranjem na praktičnim transakcijama prodaje i kupovine dobara. Tehnologija čini susedne svetove zavisnim od Zadužbine, dok se trgovinom propagiraju vrednosti „slobodnog“ sveta. Trgovinske transakcije treba da oliče racionalno ponašanje okrenuto ka udobnostima svakodnevnog života:

„Kada je planirao tok naše buduće istorije Hari Seldon nije računao na sjajne herojske podvige, već na široki zamah privrede i sociologije. Stoga se rešenja za razne krize moraju ostvariti onim snagama koje nam u datom trenutku budu dostupne. U ovom slučaju to je trgovina. […] Ceo ovaj rat je bitka između ova dva sistema: između Carstva i Zadužbine; između velikog i malog. Da bi zgrabili kontrolu nad svetom podmićuju ogromnim brodovima koji mogu voditi boj ali nemaju nikakav ekonomski smisao. Nasuprot tome, mi podmićujemo stvarčicama nekorisnim u ratu, ali bitnim za blagostanje i zaradu.“3

A evo i stvarčica:

„[…] uzmite naš kompletni asortiman naprava za domaćinstvo. Imamo peći na sklapanje u kojima se za pet minuta ispeče i najtvrđe meso, da bude mekano kao duša. Imamo noževe koje ne treba oštriti. Onda nešto što odgovara kompletnoj perionici, a može se spakovati u ormančić, i da radi potpuno automatski. Takođe, mašine za pranje posuđa. Zatim, glačalice za pod, nameštaj, usisivače prašine, rasvetna tela – oh, šta vam duša poželi. Pomislite samo na rast vaše popularnosti ako narodu to učinite dostupnim.“4

Ovo je bezmalo doslovan opis spoljne politike Sjedinjenih Država: demonstracija „konzumerske“ sile protiv vojne sile Sovjetskog Saveza. Nekoliko godina posle objavljivanja trilogije, 1959. godine u Moskvi je povodom velike američke izložbe izbila „kuhinjska debata“ između onovremenog sovjetskog predsednika Nikite Hruščova i američkog potpredsednika Richarda Nixona. Ruski predsednik reagovao je na ono što je tadašnji američki ambasador u Moskvi opisao kao ideju vodilju izložbe: njena okosnica bio je američki konzumerizam – sovjetskom narodu trebalo je pokazati sa kako malo potrošačkih dobara raspolaže. U paviljonu su bili izloženi proizvodi za koje se, objašnjava ambasador, „znalo da su ih ljudi u SSSR-u svesni i za koje su bili znatiželjni, ali za koje nisu mogli ni da se nadaju da ih poseduju“. Bila je to slika izobilja „robe koju američke porodice koriste kao rezultat našeg slobodnog društva, našeg potrošački orijentisanog društva, ta ogromna sloboda izbora koja postoji u našoj zemlji“.5 Demonstracija sile „izobilja“ isprovocirala je sovjetskog predsednika. O konzumerizmu kao strategiji uspostavljanja dominacije, piše Asimov jednu deceniju pre izložbe i pola veka pre nego što se ta dominacija, početkom 21. veka čvrsto ustoličila.

3.

Asimov, naravno, nije propagator niti apologeta američke spoljne politike posle 2. svetskog rata. U drugom i trećem delu trilogije on će (u svom fikcionalnom svetu, naravno) pokazati naličje te politike i ubedljivo opisati kako društvo prepušteno „nevidljivoj“ a moćnoj ruci tržišta brzo postaje društvo velikih nejednakosti, raširenog nezadovoljstva i suženih političkih sloboda. Sve to dakle više od pola veka pre globalne krize čiji smo svedoci početkom 21. stoleća. Asimov, takođe, nije (pre svega) ni politikolog, a ni prorok, iako će reći da je glavni junak njegove trilogije zapravo društvo i njegove razne politike. Svoje znanje iz istorije te ozbiljne analitičke sposobnosti (ravne njegovom velikom književnom umeću) on je upregao da rasvetli jedan drugi problem za koji se književnost čini kao pravi medijum. Mislim ovde na poseban žanr utopijske književnosti. Ali, Asimov u Zadužbini ne kreira utopijsku (ni distopijsku) viziju sveta, njega zanimaju sposobnosti ljudi da stvore stabilan i pravedan poredak. Osnovna zamisao matematičara i psihoistoričara Harija Seldona jeste stvaranje Drugog carstva kao utopijskog projekta (s mnogo sličnosti sa hrišćanskim milenarizmom), ali ni Seldona, pa dakle ni Asimova, ne zanima slika te utopije, već kako se do nje stiže, ako se uopšte može stići.

Seldon je razvio matematičke formule kojima se na velikom uzorku mogu precizno predvideti ponašanja ljudi (Asimov je objasnio da je te formule zamislio po uzoru na formule kojima se određuje kretanje gasa). Takođe je utvrdio i uslove u kojima će se ljudi ponašati tako da to skrati period patnji i stradanja. Na osnovu toga osmislio je i pokrenuo formiranje dve Zadužbine. Prva Zadužbina bila je snabdevena svim postojećim znanjima i praktično ni sa čim više. To joj je davalo isključivo tehnološku (a ne recimo vojnu) prednost nad susednim svetovima i činilo je jezgrom oko koga treba da se uspostavi (miroljubivo) Drugo carstvo. Plan predviđa i krize. Sasvim doslovno, situacije u kojima treba doneti ispravnu odluku da se prebrodi težak period a Zadužbina zadrži na kursu Harija Seldona. Sve priče iz trilogije su krizne epizode iz istorije Zadužbine. Krize su potencijalno pogubne po Zadužbinu, ali ako na njih ispravno odgovori, približavaju je konačnom cilju i skraćuju vreme njegovog dostizanja. Iz svake krize Zadužbina izlazi tako što akteri donesu ispravnu odluku, za koju se kasnije ispostavi da je odluka koju je predvideo i Seldon.

Iz ugla glavnih aktera, pratimo događaje u kojima oni, u skladu s pravilima žanra, odlučuju o sudbini sveta. Da bi ispunili misiju, treba da donesu pravu odluku. Odluku donose tek pošto prikupe odgovorajuća znanja i informacije o tekućoj krizi. Istovremeno, ne smeju unapred znati tačan odgovor na krizu, inače već poznat Seldonu, jer bi to, videli smo, osujetilo moć psihoistorijskih formula da predodrede budućnost. Oni moraju postupati slobodno, prema vlastitoj volji, jer samo tako formule i dalje važe. Tako je pored znanja i informisanosti, slobodna volja treći ključni element za ispravno prosuđivanje i postupanje. Ali, upravo će pojam slobodne volje Asimov u svojim pričama izvrnuti naglavce.

Prvu sumnju u pouzdanost Seldonovih proračuna pobudiće jedan mutant: dakle, ne sasvim ljudsko biće. Seldonove formule važe isključivo za „slobodna“ ljudska bića. Sloboda je uslov da ljudi rasuđuju razborito i nepristrasno (sasvim u skladu sa Poveljom o četiri slobode američkog predsednika Franklina Roosevelta iz 1941, od kojih se dve odnose na slobodu od bede i slobodu od straha). Mutant ima moć da pobuđuje strah, očaj i malodušnost kod ljudi. Svaka od tih emocija smanjuje ili ukida sposobnost razboritog rasuđivanja. To Seldonove formule čini neupotrebljivim. Tako je pojava mutanta u stvari prva prava kriza te povod da u priču uđe Druga zadužbina. Ako je Prva superiorna u tehnološkom smislu, Druga razvija upravo sposobnosti kojima raspolaže i mutant. Grubo rečeno, Prva zadužbina fokusira se na materijalno, a Druga se bavi pitanjima duha. Na izazov mutanta građani Prve zadužbine nisu uspešno odgovorili; u pomoć su im pritekli članovi Druge zadužbine. Tako saznajemo za drugi deo Seldonovog plana. Razboritost, znanje i obaveštenost nisu dovoljni garanti za izgradnju stabilnog i mirnog uređenja; ljudi su podložni emocijama pod čijim uticajima su skloni da se ponašaju nerazumno i nepredvidljivo (zato je važno insistiranje na slobodi od bede i straha: osoba koja živi u bedi ili uplašena osoba nisu slobodne, bez obzira na to što možda nema realnih razloga za strah i što nema formalnih ograničenja za njenu slobodu). Kao mutant, članovi Druge zadužbine mogu da utiču na emocije i tako upravljaju ljudima a da oni toga nisu svesni. Druga zadužbina je druga strana Seldonove dvostruke garancije za realizaciju plana: s jedne strane sloboda, znanje i razum, a s druge manipulacija emocijama i upravljanje mislima.

Jednom kada se osveste u kakvoj su se mreži našli, glavni akteri istorije o dve Zadužbine i podizanju Drugog carstva zapitaće se – kako možemo znati da nismo marionete?

4.

Pričajući o Zadužbinama, Asimov traži odgovor na pitanje kako se gradi bolji svet a da se ne ugrozi sloboda. Polazna teza je da samo slobodni, razboriti, obrazovani i informisani građani mogu donositi ispravne odluke i voditi ka ostvarenju plemenitog cilja. Drugi stav glasi da su ljudi podložni manipulacijama, što sužava prostor slobode i razboritog odlučivanja. Stoga je, glasi izvod, potrebno ovladati tehnikama manipulacije da bi se uspešno odbranili od zlonamernih uticaja: reč je o argumentu po principu odraza u ogledalu – ako se manipulacija može upotrebiti za loše ciljeve, onda je moguće upotrebiti je i iz plemenitih razloga. Tako se izdvaja klasa mudrih upravljača (Druga zadužbina) što svoju moć koriste na dobrobit podanika. Kontradikcija je u tome što se tako ukida sloboda, koja je ključni normativni element cilja kome se teži. Jednom kada se to pitanje eksplicira u trilogiji, priča dobija dubinu, a svi opisani događaji, kao i postupci glavnih karaktera postaju dvosmisleni. Čitalac se zajedno sa njima pita jesu li oni sami otkrili izlaz iz teških situacija ili je njihovim ponašanjem sve vreme upravljao neki njima nadređeni um. Na površinu istorije Zadužbina izbija priča o slobodnoj volji: može li sloboda da se uskladi sa formiranjem slobodnog i pravednog društva? Tema slobodne volje spaja dva istorijska vremena na koja jasno referira narativ o Zadužbinama – vreme pada Rimskog carstva i vreme posle 2. svetskog rata.

U knjizi Slobodna volja. Poreklo pojma u antičkoj misli,6 Michael Frede brani tvrdnju da se pojam slobodne volje prvi put javlja kod stoika, u prvom veku nove ere. Njegovu pojavu, on objašnjava ovako:

„Pojam slobodne volje poiman je kao koristan zbog toga što je postojao rasprostranjen ali neodređen strah, naročito kako je antika odmicala, da bismo, rečeno Plotinovim rečima, ’mogli biti ništa’ i, u krajnjem, nemati nikakvu kontrolu nad sopstvenim životom. Taj je strah hranilo verovanje da živimo u svetu ispunjenom silama i moćima od kojih su mnoge, ako ne i većina, skrivene od nas, i koje, kako se čini, ostavljaju malo ili nimalo prostora za slobodno sleđenje vlastitih interesa. […] Sami stoici uveliko su doprineli tome da se takvim strahovima pokaže uvažavanje time što su razvili teoriju da se sve što se događa u svetu, uključujući i naše postupke, događa prema božanskom planu proviđenja. Tako se čini da je naročito stoicima palo u dužnost da objasne na koji je način takav bešavni božanski poredak proviđenja saglasan s čovekovim izborima. Stoici su nastojali da to objasne svojim učenjem o slobodi i slobodnoj volji.“7

Prvi vek nove ere, po analogiji, odgovara prvoj godini stvaranja Zadužbine u trilogiji. Rimsko carstvo, kao i Prvo carstvo raspašće se par vekova kasnije, ostavivši za sobom osamostaljene provincije, te deo carstva koji se predstavlja kao čitavo carstvo. Taj – recimo to tako – haos raspadanja odvijao se mimo uticaja pojedinaca (prema pravilima, rekao bi Seldon, slično istoričaru Gibbonu, ponašanja velikih masa ljudi). Reagujući na takve prilike, ljudi su se zapitali imaju li uopšte vlast makar nad svojim životima. Stoici su na to ponudili utešan odgovor – bez obzira na opštu situaciju, kao i na ličnu situaciju, osoba koja poznaje istinu može da izvede ispravnu odluku o tome šta treba da učini.8 Istina je tu bitan element, pored ostalog i zato što ona predstavlja otvoren skup znanja i činjenica, pa je potrebno utvrditi onoliko činjenica i spoznati onaj deo istine koji je dovoljan da se donese ispravna odluka. Upravo je o tome reč i u prvom delu priče o Zadužbini: glavni akteri upinju se da saznaju dovoljno kako bi ispravno postupili i održali kurs zadatog, mada njima nepoznatog plana. Frede piše: „stoički pojam slobodne volje jeste pojam o moći da se prave izbori koji odgovaraju stvarima kakve jesu, koji nisu izobličeni lažnim verovanjima i pogrešnim stavovima ili fantazijama i pustim željama“.9

Međutim, par vekova kasnije, stoički pojam slobodne volje preuzeće i neznatno preurediti Avgustin, baš kao što će i par vekova od osnivanja Zadužbine zbog dramatične promene okolnosti morati da se pokaže Druga zadužbina. Po Avgustinu, „čim proigramo svoju slobodu, Bog nije obavezan da stvari uredi na takav način da nam dopusti da je ponovo steknemo. Ukoliko to dopusti, reč je o čistom činu milosti bez imalo naše zasluge – i našeg htenja i našeg činjenja“.10 Nadalje, „ljudska poročnost i glupost ne predstavljaju nikakvu prepreku Božjem odelotvorenju plana proviđenja, budući da je ropska vezanost od koje ljudi pate samonametnuta. Sve što Bog ima da učini jeste da stvari uredi na način da će ljudi imati volju da čine ono što Bog želi da oni čine“.11 U svetu Zadužbine, pod uticajem mutanta, ljudi su „proigrali“, to jest izgubili slobodu, zbog čega su se umešali članovi Druge zadužbine i stvari uzeli u svoje ruke, istisnuvši u realizaciji plana građane Prve zadužbine.

Motiv o prisvajanju božanskih moći i ovlašćenja od strane ljudi, opšte je mesto romantičarske kritike prosvetiteljstva. Sasvim u skladu s jednim tokom naučnofantastičnog žanra, Asimov preuzima taj motiv i razrađuje ga u svojim romanima, ne samo o Zadužbinama, nego i u ciklusu priča o robotima, gde se takođe postavlja pitanje delovanja, ovaj put robota, prema vlastitoj volji.12 Budući da taj ciklus nastaje u isto vreme kada i ciklus o Zadužbinama, reklo bi se da je vreme velikih razaranja pokrenulo Asimova, baš kao i dva milenijuma ranije antičke mislioce, da se zapita možemo li u takvim okolnostima imati kontrolu nad svojim životom (i u čemu bi ta kontorla mogla da se ogleda), ili će prilike u kojima živimo od nas napraviti „ništa“.

Desetak godina posle objavljivanja Zadužbine, u istom duhu, a na „protivničkoj“ strani sveta, u Sovjetskom Savezu sredinom šezdesetih istom temu pozabaviće se i Arkadij Strugacki i Boris Strugacki u naučnofantastičnom romanu Teško je biti bog.13 Kao kod Asimova, junaci braće Strugacki putuju kroz svemir i pokušavaju da ubrzaju tok istorije u svetovima na nižem stupnju razvoja od sveta iz koga oni dolaze. Oni su članovi Instituta koji izučava zakonitosti (navodnu determinisanost) razvoja ljudi. Sva društva (bilo gde u svemiru) prolaze kroz iste faze, a razlikuju se samo po tome u kojoj se trenutno fazi nalazi svako od njih. Pošto je svet iz koga dolaze „bogovi“, dakle sovjetski socijalistički svet, najdalje odmakao, onda je logično da ljudi iz tog sveta putuju kao neka vrsta instruktora (misionara) na druge svetove. Pri tom, oni ne smeju da se mešaju u konkretne događaje u tim svetovima (iz istih razloga iz kojih Seldonove formule mogu da postanu netačne), ali mogu uticati na njih tako što će se brinuti o raspoloživom znanju u svakom od tih svetova, to jest prenositi znanja iz svog sveta u meri u kojoj „domorci“ to mogu prihvatiti. Ideja vodilja ista je kao kod Seldona – uvećavanjem znanja ubrzavaju se istorijski tokovi (ovu ideju o prednostima zakasnelog razvoja, jer se on može ubrzati prema poznatim modelima, teorijski je u to vreme razradio i kritikovao ekonomski istoričar Alexander Gerschenkron). Za razliku od Asimavoa, a očito pod direktnim uticajem prilika u kojima su živeli, braća Strugacki nemaju dilemu kakav može biti ishod takvog uplitanja, to jest nametanja modela istorijskog razvoja. Njihov roman završava se opštim pokoljem.

Asimov je, očekivano, dvosmisleniji i otuda je teže zaključiti na kojoj poziciji on stoji kao autor sveta Zadužbina.

5.

Teme kojima su se bavili Asimov, a onda i braća Strugacki, s vremenom nisu izgubile ništa od svoje aktuelnosti. Danas gledamo kako Sjedinjene Države sklapanjem trgovinskih sporazuma pokušavaju da učvrste svoju dominaciju u velikim delovima sveta. Takođe vidimo kako se pod ideologijom tržišta društva dramatično raslojavaju dok se paralelno s tim sužavaju političke slobode. Rašireno zastrašivanje ljudi sa ciljem da se manipuliše njihovim ponašanjem takođe nije priča koja se odnosi samo na neka prošla vremena (radovi autora iz frankfurtske škole, koje je ponašanje masa zanimalo u vezi sa konkretnim masovnim zločinima nacističke Nemačke, takođe su formirali duh vremena u doba posle 2. svetskog rata). Naprotiv, borba protiv terorizma u velikoj meri za cilj ima širenje straha i sužavanje prostora za donošenje racionalnih odluka. Strah od „masa“ tako svojstven za vreme u kome pišu i Asimov i braća Strugacki (kao i autori frankfurtske škole) danas se ogleda u reakcijama na globalni fenomen populističkih pokreta čije vođe odonose pobedu na izborima u zemljama širom sveta.

Ali, da li je sve to dovoljno da se posumnja u polaznu premisu na kojoj Asimov, kroz Harija Seldona, postavlja osnovu za svoj fikcionalni svet? Da bismo mogli da polažemo pravo na slobodnu volju, dakle, da bismo, kako kaže Frede, bili slobodni, moramo se osloboditi „pogrešnih verovanja i sklonosti i nesklonosti koje nisu utemeljene u stvarnosti“. Drugim rečima, sticanje znanja i utvrđivanje istine, kao pre dva milenijuma, kao pre pola veka, i danas ostaje jedini način da se donose ispravne odluke, a to znači da se sačuva sloboda. Ono što je u narativnom svetu Asimova Zadužbina, u našem bi svetu, sasvim jednostavno, morala biti – škola. Ali, baš zato što je tako važna i što ima toliku moć, škola je i ključno mesto za manipulacije, za širenje „pogrešnih verovanja“. Odgovor na to može biti manipulacija iz „plemenitih razloga“, kojoj pribegavaju „bogovi“ iz Druge zadužbine, ali je cena za to previsoka – gubitak slobode.

Školegijum, decembar 2016.

Peščanik.net, 03.01.2016.

________________

  1. Isak Asimov, Druga Zadužbina, prevela Gordana Vučićević (Zagreb: Grafički zavod Hrvatske, 1986), str. 180.
  2. Ovako počinje prvi pridodati nastavak, napisan trideset godina posle objavljivanja originalne trilogije. Isak Asimov, Na rubu Zadužbine, preveo Žika Bogdanović (Beograd: Čarobna knjiga, 2011), str. 7.
  3. Isak Asimov, Zadužbina, prevela Gordana Vučićević (Zagreb: Grafički zavod Hrvatske, 1986), str. 191, 193.
  4. Ibid., str. 153.
  5. Više o izložbi i „kuhinjskoj debati“, vidi u Branislav Dimitrijević, Potrošeni socijalizam. Kultura, konzumerizam i društvena imaginacija u Jugoslaviji (1950-1974) (Beograd: Fabri9ka knjiga, 2016), str. 44.
  6. Mihael Frede, Slobodna volja. Poreklo pojma u antičkoj misli, preveo Aleksandar Dobrijević (Beograd: Fedon, 2012).
  7. Ibid., str. 221.
  8. „U Epiktetovo doba smatralo se da postoje tri ključna faktora koja su upletena u rođenje čoveka – naime, ljudska priroda, individualna priroda i telesni sastav, te okolnosti u kojima se čovek rađa. Ako stoici treba da pretpostave kako su svi ljudi po prirodi slobodni, takođe moraju da pretpostave da nijedan od tih faktora nije takav da će nas, odvojen ili udružen s drugima, sprečiti da se razvijemo na takav način da steknemo pronicljivost i razumevanje kakvo je potrebno za pravljenje ispravnih izbora.“ – Frede, str. 112.
  9. Ibid., str. 116.
  10. Ibid., str. 215.
  11. Ibid., str. 216-217.
  12. Posebno je u tom smislu ilustrativna priča „Mali, izgubljeni robot“ (iz zbirke Ja robot iz 1950). Prema njoj je 2004. snimljen i odličan istoimeni film I, Robot sa Willom Smithom u glavnoj ulozi. Poređenja sa sf klasikom Blade Runner iz 1982. sama se po sebi nameću. Dok reditelja Blade Runnera Ridleyja Scotta, kao i pisca proznog predloška za njegov film Philipa K. Dicka, zanima svojsvrsna diskriminacija robota kao manje vrednih bića/stvari (dakle granica koja deli ljudsko biće od stvari), Asimova i autore filma I, Robot zanima mogućnost robota da samostalno postupaju, što bi ih kvalifikovalo za tretman jednak tretmanu ljudskih bića. I kad smo već kod filmova, uticaj proznog niza o Prvom i Drugom carstvu očigledan je u kreiranju filmskog sveta u serijalu Ratovi zvezda. Za priču „Mali, izgubljeni robot“ vidi Isak Asimov, Sabrani roboti, preveli Mirjana i Zoran Živković (Beograd: Čarobna knjiga, 2012), str. 375-403.
  13. Arkadij Strugacki i Boris Strugacki, Teško je biti bog, preveo Milan Čolić (Beograd / Gornji Milanovac: Narodna knjiga / Dečje novine, 1988).
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)