Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Da li to Vlada Srbije vuče građane za nos? Jer oni će iz svojih džepova morati da plate još jedan gubitak Železare Smederevo. Što bi rekao Vučić, eto ga još jedan kostur iz ormara, mada se manje više znalo da će on ispasti čim se vrata otvore. Ipak, nije se očekivalo da bude baš toliki.

Krajem prošle nedelje u Agenciji za privredne registre (APR) široj javnosti su predstavljeni rezultati poslovanja srpskih preduzeća u 2016. godini. I imala je dotična javnost šta i da vidi. Na čelu gubitaša stajala je Železara Smederevo sa gubitkom od 16,2 milijarde dinara (nešto preko 130 miliona evra) ostavljajući iza sebe Puteve Srbije sa 13 i Azotaru sa gubitkom od šest milijardi, da ne idemo dalje i u detalje.

Ne bi to možda ni bilo toliko čudno da ti gubici nisu napravljeni za samo pola godine pošto je Železaru krajem juna preuzela kineska HBIS grupa (u narodu poznatija kao Hestil) i da gubici za celu prethodnu, tj. 2015. godinu nisu iznosili 17,7 milijardi dinara (145 miliona evra).

Sećate li se dragi čitaoci kako je Peter Kamaraš, prvi čovek slovačkog menadžmenta – koga je, uzgred, tadašnji premijer Aleksandar Vučić, kad ga je dovodio, predstavio kao spasioca – praktično „izmarširan“ iz Železare, zbog navodnih malverzacija i lošeg poslovanja, čak mu se pretilo i krivičnim gonjenjem.

Kamaraš je, kao što vidimo, pravio mesečni gubitak od oko milijardu i po dinara, a oni koji su mesto njega seli u direktorsku fotelju, gotovo duplo više – 2,7 milijardi. Taj gubitak, takođe valja naglasiti, znatno je veći od onog napravljenog 2014. godine koji je iznosio 11,5 milijardi.

U prošlogodišnjem poslovanju smederevske čeličane ima još jedan interesantan detalj. Naime, na zarade je za šest meseci otišlo 4,1 milijardu dinara ili oko 700 miliona mesečno. U 2015. se, međutim, na zarade trošilo znatno manje – oko 470 miliona mesečno, tako da je ukupni godišnji izdatak iznosio 5,7 milijardi. Otkud taj ogromni skok zarada i u isto vreme enormni rast gubitaka. Ispada da je država Srbija, kao vlasnik železare, stimulisala loše poslovanje.

Dodatno uznemirava saznanje da su Kinezi u drugoj polovini godine čak uspeli da naprave i profit. Doduše i oni su se malo mučili pošto su poslovni rashodi (38,8 milijardi RSD) bili veći od poslovnih prihoda (35,3 milijarde), ali su stvar izvadili „ostali prihodi“ (5,2 milijarde) tako da je ipak ostvaren profit od 1,3 milijarde dinara, odnosno desetak miliona evra.

Kako to, dakle, Kinezi mogu, a Srbi ne mogu? Da li je u pitanju samo nesposobnost ili ima i nešto drugo? A i da nema, i za nesposobnost postoji odgovornost. Da znamo ko su nesposobni pa da ih više ne stavljamo tamo gde ne treba. Ni njih ni one koje su ih postavili.

Vlada Srbije, odnosno konkretnije, premijerka Ana Brnabić, morala bi da građanima Srbije sve to objasni. Ali pre svega naravno otkud taj i toliki gubitak. Mada, verovatno bi to još pre trebalo da uradi predsednik Aleksandar Vučić, jer on je tu luk više i jeo i mirisao, a i kad može da otvara nove fabrike, može i da podnosi račun kad se stare zatvaraju. U krajnjoj liniji i svejedno je, mogu i da se dogovore. Ali građani odgovor moraju da dobiju.

Pare na sunce.

Peščanik.net, 25.10.2017.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)