Muk i neverica. Tek samo poneko od srbijanskih provincijalnih levičara (u zemlji i rasejanju, a naročito u Parizu) jedva čujno prozbori: „izdajnik, izdajnik”.
Izdajnik je – Fransoa Oland, predsednik Francuske, koji je pre neki dan, a posle godinu i po dana na funkciji u Jelisejskoj palati, predstavio novi program radikalne promene privrednog kursa zemlje. Oland se u upečatljivoj scenografiji svečane sale Jelisejske palate pred teškim zavesama, francuskim trobojkama i 600 novinara javno odrekao svog izbornog socijalističkog projekta i priklonio politici štednje, dakle (kako izvoljeva da kaže provincijalna pretencioznost) neoliberalnom programu. Zaokret je toliko impresivan da je londonski Ekonomist analizu iz Pariza naslovio „Fransoa Oland liberal”, a beogradska Politika da je „Oland razočarao Krugmana, levičare i prvu damu” („prva dama” nije tema ovog teksta).
Krugman (i levičari, i levičari…) oštro kritikuje „beskičmenog političara sa umerene levice”, socijalistu Olanda da je izneverio mnoga očekivanja jer je pristao na mere rigorozne štednje i na doktrinu američkih Republikanaca koji se zalažu za malu državu, male poreze za bogate i odmaganje siromašnima. Žan Klod Mali, generalni sekretar jednog od najvećih francuskih sindikata tvrdi da se Oland „užurbano okreće privrednom liberalizmu”, levičarski Mond pita „da li je išta socijalističko ostalo u njemu”, a beogradska Politika konstatuje da „Francuze najmanje brine to što je izigrao ‘ženu svog života’.”
Veliki su i bolni neverica i razočarenje. Naročito kod onih koji su bučno proslavljali pobedu Olanda na izborima i očekivali da će novi francuski predsednik „uspeti da preokrene kurs Brisela koji je do tada diktirala Angela Merkel”. Srbijanski su levičari grmeli da „politika štednje” predstavlja ne samo pretnju demokratiji, nego vodi i u recesiju i da će Oland zaštititi najsiromašnije i naterati francuske bogataše, kapitaliste, preduzetnike, bankare, kompanije i banke da finansiraju njegov socijalistički eksperiment: „Ukoliko Oland uspe u svojoj nameri, neoliberalna teleologija definitivno će završiti na đubrištu istorije… Uspeh socijalističkog projekta u Francuskoj bez ikakve sumnje uticaće na pomeranje celokupnog političkog i ideološkog spektra Evrope nalevo… i imaće revolucionarne posledice po odavno posrnulu evropsku levicu. Sve oči su uprte u Francusku.”
Posle takvih očekivanja, razočarenje je razumljivo osećanje. Čime se to „beskičmeni političar” zamerio svojim dojučerašnjim obožavaocima?
Krugman kaže: „skandaloznim zaokretom udesno”. Što u prevodu konkretno znači – smanjenje poreza, kresanje budžeta, rigoroznija kontrola u socijalnim beneficijama i smanjenje nekih stečenih socijalnih prava. Dakle – olakšice kapitalistima, manje plate radnicima i manja/štedljiva država, a sve to da bi oživeo stagnirajuću ekonomiju.
Malo ko je pre neki dan posle konferencije za novinare još verovao Olandu kad je rekao „ja sam socijaldemokrata“. Socijalističkom predsedniku države veruje sve manje Francuza. Postao je najmanje popularan predsednik od 1958. godine zbog povećanja poreza, recesije i visoke nezaposlenosti. List Nuvel citira istraživanje po kome 74 odsto građana ima negativno mišljenje o predsedniku koji sada tvrdi da „Francuska, ako želi da sačuva uticaj u svetu, odlučuje u Evropi i gospodari svojom sudbinom, obavezno mora da nađe novu privrednu snagu“. A ta snaga su radikalne ekonomske reforme – manje države blagostanja, više tržišta i više odgovornosti za pojedince a pre svega „pakt odgovornosti“ sa kapitalistima.
Udruženje industrijalaca Medef zatražilo je da se poresko opterećenje za firme u idućih pet godina smanji za 50 milijardi evra, a socijalni doprinosi za još 50 milijardi. Predsednik Medefa Piere Gataz sugerisao je da bi privatni sektor mogao otvoriti još milion novih radnih mesta ako ga država oslobodi preteranih nameta.
S obzirom da je stopa nezaposlenosti 11 odsto, Oland je francuskim preduzetnicima obećao znatno smanjenje nameta na plate radnika (ukupno oko 35 milijardi evra) da bi se stvorio prostor za nove poslove i nova radna mesta.
Oland je zatim potvrdio da ove godine država mora da uštedi 15 milijardi evra, a do 2017. ukupno 50 milijardi. Čak je osnovan i poseban Savet koji će voditi računa o izdacima države.
„Buduća ekonomska politika Francuske sve više i više izgledaće kao da je nasleđena od prethodne konzervativne većine”, tvrdi Dominik Barbe, ekonomista u BNP Paribas, za Rojters.
Prihvatanje nove ekonomske politike i političkog kursa posle samo godinu i po dana vladavine posledica je, analizira londonski Ekonomist, tri pogrešne socijalističke pretpostavke Fransoa Olanda. Prva je potcenjivanje dubine i uzroka recesije i odustvo realizma (tvrdnja da će nezaposlenost pasti do kraja 2013). Druga je procena da su visoki porezi „obeležje pristojnog društva koje stavlja pravičnost pre profita” i da oni neće obeshrabriti preduzetnike da otvaraju nova radna mesta. I treća je da država i javna potrošnja mogu da rastu.
Socijalistička uverenja pokazala su se pogubna već posle samo pola godine Olandove vladavine. Već krajem januara 2013. ministar rada Mišel Sapin priznao je da je “Francuska potpuno bankrotirala” i da socijalistička politika poreza i potrošnje ne funkcioniše: „Imamo državu, ali potpuno bankrotiranu državu. Zato moramo da sprovodimo plan za smanjenje deficita i ništa nas ne sme odvratiti od tog cilja”, rekao je ministar rada.
Bilo je to priznanje da za utopiju zvanu socijalizam, ni Francuska – nema para.
Kritičari su upozoravali da je francuska javna potrošnja (57 odsto BDP-a, što je 12 odsto više nego u Nemačkoj) – previsoka, a da je javni dug (93,4 odsto BDP-a) – opasan.
Zbog toga je Evropska komisija zahtevala od Francuske da započne sistemske reforme (penzionog sistema i tržišta rada) ukoliko želi da joj se za dve godine odloži rok za smanjenje budžetskog deficita na ispod tri odsto. Oland je na to uzvratio “da Evropska komisija neće diktirati Francuskoj šta i kada treba da radi.”
Ekonomski analitičari procenili su krajem prošle godine da je Francuska jedina velika evropska ekonomija koja je još opterećena ozbiljnim problemima jer nije na vreme preduzela neophodne i hrabre reforme.
Oklevanje, populizam i neodlučnost Fransoa Olanda doveli su dotle da je ekonomija Francuska i danas slaba uprkos preokretu u većem delu Evrope. Nezaposlenost je u Francuskoj i dalje visoka, indeks kupovne moći pada tri meseca zaredom, u četvrtom kvartalu prošle godine zabeležen je nulti rast a Evropska komisija prognozira samo 0,9 odsto rasta BDP u 2014 (prema 1,7 odsto rasta u Nemačkoj i 2,2 odsto rasta u Velikoj Britaniji).
Sve su to bili razlozi da agencija Standard and Poor’s smanji krajem prošle godine kreditni rejting Francuske na AA sa AA+, dve godine pošto je ova zemlja izgubila maksimalni rejting AAA. Agencija je saopštila da je slabiji rejting rezultat visoke stope nezaposlenosti, zbog čega je vladi u Parizu teško da sprovede važne reforme koje bi podstakle privredni rast. Standard end Poor’s očekuje da će Oland ostaviti Francuskoj – dug u 2015. od 86 odsto BDP-a i nezaposlenost iznad 10 odsto do 2016. godine.
Peščanik.net, 21.01.2014.
