Broj ljudi koji su prošle dve subote iskazali građansku neposlušnost širom Srbije iznenadio nas je sve, i nas koji smo izašli, i one koji su ostali kod kuće, a najviše samog Vučića. Svojim očima smo videli i ono što kažu neka istraživanja – da su te grupe ljudi, i one male i one nepregledne, bile vrlo reprezentativne za naše društvo, jer su tamo bili svi: mladi, stari, konzervativni, liberalni, šajkače i šeširi, penzioneri i studenti, ljudi s hendikepom i sportisti, vernici i ateisti, pa i članovi vladajućih stranaka. Tako okupljeni oko odbrane svog najmanjeg zajedničkog sadržaoca – prava na vazduh, vodu, zemlju, život, i prava da odlučuju o svom životu – pokazali su zašto su ovom diktatorskom režimu dani odbrojani. Zato što naš najmanji zajednički sadržalac još uvek postoji, a mi, građani, uprkos svojim razlikama, spremni smo da se oko njega okupimo i za njega borimo. I zato ovo zbrzano režimsko „peglanje“ ispunjenjem svih zahteva građanskog protesta neće zaustaviti njegov pad. Naprotiv, ova pobeda ujedinjenih građana, iako mala, uslovna i krhka, sigurno će taj pad ubrzati. A evo i zašto tako mislim.
Glavni strateški cilj i željeni ishod Vučićeve vladavine uvek je bio isti. Na njemu je radio još kao ministar informisanja u Miloševićevoj vladi, a od kad mu je pre devet godina otvoren put, samo je, još radikalnije, produžio tamo gde je nekad stao. Da bi sebi omogućio ničim ograničenu i beskonačnu vladavinu, a građanima ulogu poslušnika ili emigracije, izabrao je ambiciozan put – kulturni inženjering. Sve što ovaj režim radi, svaka reč, svaki potez, svaka slika i poruka koja se preko propagandnih mašina pošalje građanima ima za cilj da se promene temeljni kulturni obrasci našeg društva. Birajući takvom cilju prikladna sredstva – laž, ucene, manipulaciju, korupciju, pretnje, nasilje – Vučić i klika godinama sistematično i planski napadaju sve, pa i najsitnije delove naše društvene strukture, sa ciljem da izbrišu stare i uvedu nove definicije osnovnih pojmova.
Društvene teorije kažu da strukturu jednog društva čine uobičajeni odnosi među ljudima i obrasci njihove interakcije, drugim rečima, načini na koji „se rade“ sve stvari u društvu, od odnosa u porodici i komšiluku, do radnog mesta, pijace, bolnice ili crkve. Društvena struktura je naše poimanje toga šta su i kako treba da izgledaju i rade institucije (jedan sud, škola, parlament, nacionalna televizija, ili politička partija), društvene uloge (ko je, kakav treba da bude i kako da postupa policajac, narodni poslanik, lekar, predsednik opštine, sudija, novinar, mehaničar, profesor, prodavac na pijaci…), društveni statusi (koga poštujemo, na koga se ugledamo, koga preziremo, a ko treba da bude u zatvoru), prepoznate društvene grupe (generacijske, rodne, klasne, profesionalne, kulturne, političke…) i, konačno, naš sopstveni višeslojni društveni identitet (šta sam ja, ko sam sve ja, ko su „moji ljudi“). Sve se to temelji na vrednostima i normama naše kulture, dakle, na našem kolektivnom shvatanju osnovnih pojmova kao što su dobro, istina, pravda, hrabrost, sloboda, i, uopšte, šta „se radi“ i „pristoji“, a šta „ne biva“ i šta jeste, a šta nije na prodaju – jednom rečju, osećaj da znamo „šta je šta“, ko smo mi sami i kako hoćemo da živimo.
U društvenim naukama često se koristi metafora o kulturi kao ledenom bregu, čiji je samo mali deo vidljiv iznad površine okeana. Tome slično, sve ono što vidimo i percepiramo u svakodnevnom životu u društvu – način ponašanja, govora, simboli koje koristimo, junaci koje poštujemo, umetnost, pop-kultura i načini života – sve to što je vidljivo i spoznatljivo čini samo mali deo naše kulture, jer predstavlja samo manifestaciju nevidljivih slojeva – naših uverenja, stavova, mišljenja i shvatanja, ili zašto sve to tako radimo, a naše norme, kao ustanovljeni načini na koji radimo stvari, izraz su našeg temeljnog sistema vrednosti koji delimo sa ostalim članovima društva. Sve što je Vučićeva klika radila ovih godina, kontrolom i nametanjem novih vidljivih elemenata kulture – simbola, rituala, načina ponašanja, oblačenja, komunikacije, ophođenja, odlučivanja, organizacije… – imalo je za cilj upravo da predefiniše naše kolektivne temeljne vrednosti i norme, drugim rečima, da nam kao kolektivu obrišu stara, a usade nova shvatanja o tome kako se stvari rade i da je upravo ovako „normalno“, „dobro“ i „ispravno“.
Kako se širio domen kontrole vladajuće klike – a doista nije više ostao ni jedan aspekt života u koji nisu zadrli – tako se među ljudima, a naročito mladima, širio opšti osećaj depresivnosti, koji velikim delom potiče upravo iz osećaja da nam nestaje tlo pod nogama, da gubimo uporište i ne znamo šta da činimo, da živimo u nekakvom raskoraku i procepu, koji baš i ne razumemo, jer zapravo nismo svesni uloge i značaja kulturnih i društvenih obrazaca u svom svakodnevnom životu. A upravo su oni taj okvir, to uporište koje čini da znamo ko smo i šta radimo. Posebno nismo razumeli mlade ljude, „pasivne“ i „apolitične“, kako to često umemo da kažemo, a zapravo sluđene potpuno suprotnim porukama o temeljnim vrednostima kojima su obasipani u javnom i privatnom prostoru. Tonući polako u beznađe, one lepe, hrabre, svetle pojedince koji su govorili, pevali, nepristajali i stajali, kao Ceca Bojković sa podignutom rukom ispred kamiona na Revi, već smo gotovo počeli sažaljivo da gledamo kao čudake koji ne shvataju „novu normalnost“.
Da potpuna kulturna transformacija društva jeste cilj režima pokazuje i to što jednakom pa i većom žestinom kidiše i na poslednja preostala ostrvca slobodnog života, reči i misli i to sa već nepodnošljivom količinom bezobrazluka i čiste zlobe, kao da više nije dovoljno da kontroliše, da otme, već mu je potrebno i da nas pritom ponizi i dobro povuče za nos. Šta je drugo farbanje zgrada na Limanu u trobojke, u inat stanarima? Šta je drugo čuvanje murala Ratku Mladiću? Šta je cilj ovog poslednjeg – imenovanja Suzane Vasiljević u Savet FDU – nego da pokaže da je fakultet samo još jedno javno preduzeće, baš kao „Vodovod“, a profesori samo ćate i šrafovi (čast izuzecima!).
Međutim, Vučićeva strategija kulturnog inženjeringa zanemarila je jednu malu ali najvažniju činjenicu. Humanističke nauke nas uče da su, za razliku od površinskih, vidljivih manifestacija kulture, temeljne vrednosti i norme jednog društva, zapravo, vrlo otporne i da se teško i sporo menjaju. Sve te različite građane u blokadi prošle subote okupilo je upravo to što su u sebi prepoznali, kao vredne borbe i očuvanja, osnovne vrednosti koje delimo kao društvo. A te su vrednosti, uprkos bombardovanju nasiljem, arogancijom, prostotom i bahatošću, uprkos neprekidnom sejanju razdora i podela („mi“ i „oni“) i dalje one iste i mi, građani, na njima stojimo kao na zemlji svojih predaka. Građane u blokadi, onako različite, spojila je odlučnost da se za život na toj zemlji bore.
Naravno, ništa nije gotovo i režim će u padu napraviti još mnogo štete. Previše štete je već napravljeno, mnogo je odgajeno, sagrađeno i kupljeno stubova koji režim podupiru. Pravo ogledalo im je, evo, i ovaj poltronski um što se dosetio da se za Vučićev dolazak njegovom slikom prelepi celi niški Hotel Ambasador od 15 spratova.
Pred nama je veliki posao da bismo se vratili sebi i normalnom životu, ali, mada zvuči zaista idealistički, neki će reći i utopijski, ipak od prošle dve subote ne mogu da se otmem utisku da smo kao građani tom poslu dorasli i da je to moguće. Ali se za to treba boriti. Ne samo na ulici, u blokadi i na zajedničkim građanskim akcijama, koje nam daju sigurnost da nismo u toj borbi usamljeni. Ali isto tako svako od nas mora da se izbori i za sebe – da u sebi sačuva i odbrani veru da se za te vrednosti, kao ideju, vredi boriti, i istrajnost da u toj borbi ne posustanemo. Mi, građani, i zajedno, kao prošle subote, a i svako od nas kao pojedinac – mi jesmo taj #front.
Autorka je profesorka na Departmanu za anglistiku Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu.
Peščanik.net, 09.12.2021.
