Kao i većina građana, ne razumem baš dobro ni detalje ni pravne posledice ustavnih promena za koje treba da glasamo na predstojećem referendumu. A oni koji se u pravo razumeju nude nam dva suprotna stanovišta – jedni kažu da ove promene jesu korak ka nezavisnijem pravosuđu i da su zato dobre, dok drugi tvrde da, naprotiv, otvaraju mogućnost za još pogubniju i perfidniju političku kontrolu. Jasnije mi je ono o čemu ovde piše Sofija Mandić i što govore profesorke Rakić Vodinelić i Beširević, profesori Jovanović i Marinković, sudije Majić i Petrović Škero i mnogi advokati koje cenim. Ali vrlo pažljivo slušam i drugu stranu, jer zaista želim da, kao odgovorna građanka, donesem dobro obaveštenu i utemeljenu odluku. I mada ne razumem najbolje pravnu argumentaciju, kao filolog odlično razumem komunikativnu situacijustvorenu oko referenduma, sklepanog na brzinu i u sumnjivoj tišini, a i jezik kojim govore zagovornici ustavnih promena. A ono što vidim i čujem nimalo mi se ne dopada. I zato sam odlučila da na referendum izađem i zaokružim ‘ne’.
Znam da bi o predloženim izmenama trebalo da odlučujemo sagledavajući prvenstveno pravne argumente. Ali to se od nas, „običnih“ građana ne može očekivati. Za razliku od odgovornih advokata, sudija, pravnika, mi građani ćemo, baš kao i sve drugo u životu, pitanje referenduma interpretirati u kontekstu celokupnog prethodnog iskustva, svojih mišljenja, stavova, pa i osećanja. A svi znamo šta čini taj kontekst.
Prvo i osnovno pitanje je – od koga predlog dolazi i da li, na osnovu svog dosadašnjeg iskustva, možemo da verujemo u dobre namere predlagača. Ako na građane huligani s čekićima iskaču iz službenih automobila, hapse onoga ko građane brani a ne onoga što na njih ide bagerom, ako osam godina ne može da bude osuđen „najveći narko-bos na Balkanu“ a tri godine lokalni šerif što je novinaru zapalio kuću, ako ni sud ne može da dođe do dva minuta snimka iz Doljevca, jasno nam je da ne može biti reči o iskrenoj volji da se pravosuđe oslobodi smrtnog zagrljaja vlasti, politike i korupcije. Predlagač ustavnih promena od nas traži da mu verujemo „na reč“ da će se to desiti, jer se glavna pitanja ostavljaju otvorenim da se kasnije definišu zakonima. Pritom, predlagač krši zakone i povodom samog referenduma, pa nam republička komisija umesto informacija i objašnjenja preko novina šalje propagandni letak, predsednik parlamenta nam preti da ‘ne’ znači da odbacujemo EU, a Vučić, iako je to zabranjeno državnim funkcionerima, sa nacionalnih frekvencija direktno naređuje kako imamo glasati. Dakle, ne možemo da ne vidimo da ovaj predlog za „unapređenje“ nezavisnosti pravosuđa dolazi od vlasti koja nam svakodnevno pokazuje da joj Ustav, zakoni i pravosuđe vrede otprilike koliko i parče novina u koje vam zamotaju pendžetirane cipele, a toliko ih i poštuje.
Druga stvar je da li nas zaista pitaju – nas građane, nosioce državnog suvereniteta. Opet, na osnovu dosadašnjeg iskustva, ne možemo da to ne vidimo kao cinizam i puku formu koju zakon (još uvek, možda ne zadugo) nalaže, jer to nas pita vlast koja do mišljenja građana drži koliko i do lanjskog snega i državom gazduje u potpunoj tajnosti. Ugovori sa „stranim investitorima“ i projekti od „nacionalnog interesa“ su državna tajna, informacije o uništavanju naše imovine i životnog okruženja u Beogradu na vodi, Boru, Homolju, Kolubari, Jadru dobijamo samo od očajnih građana, žrtava i hrabrih nezavisnih novinara, ne od institucija države. Dakle, taman koliko su nas pitali o tome da li želimo da reka Pek bude krv-crvena i mrtva, da li želimo da Uvac, Vlasina i Stara planina ostanu bez vode, da li mislimo da EPS treba da se upropasti i da li se slažemo da budemo država u kojoj vijetnamske radnike neki „strani investitor“ drži u ropstvu, toliko nas sada stvarno pitaju da li nam se sviđa kako su smislili da u pravosuđu ubuduće vuku konce a da se to manje vidi, jer će se odigravati u tajnosti nekih „komisija“. Da se naše mišljenje zaista traži, javne rasprave bi bile organizovane još pre mnogo meseci, na javnim servisima i u lokalnim sredinama, na najširim stručnim forumima, a ne ovako prekasno, u pola glasa, na alternativnim medijima, gotovo krišom.
Konačno, da bi referendum, kao jedini instrument demokratije u kom građani o nečemu neposredno odlučuju, ostvario svoju funkciju on mora da predstavlja ostvarenje prave komunikacije, inače se svodi na jako skupu predstavu. A na ovaj referendum nas poziva neko ko je proteklih deset godina proveo uništavajući svaku mogućnost komunikacije u društvu. Pol Grajs, filozof jezika, davno je formulisao četiri osnovna principa jezičke komunikacije, takozvane ‘maksime’. Uspešnost komunikacije zavisi od saradnje između sagovornika, odnosno, od toga u kojoj meri poštuju ove maksime, jer ukoliko ih kršimo, komunikacija je otežana, često i potpuno nemoguća. Prva i osnovna maksima je kvalitet, odnosno poštovanje istine. Druga maksima je kvantitet, odnosno mera, jer treba reći onoliko koliko je dovoljno za uspešnu razmenu poruka, ne manje od toga, skrivanjem važnih stvari, niti mnogo više od potrebnog, jer to vodi „zakrčenju“ komunikacijskog kanala (clutter). Treća maksima je relevantnost onoga što govorimo za temu o kojoj razgovaramo, bez zamene teza, skretanja sa teme, ili odvlačenja pažnje. Četvrta je način na koji govorimo, koji treba da bude jasan, organizovan, bez dvosmislenosti i zamagljivanja. Konačno, za implikaturu onoga što kažemo presudna je namera govornika, jer nekad maksime svesno kršimo ali očekujući da će sagovornik toga biti svestan, na primer u humoru, ili poeziji, ili onda kada kontekst čini naoko nerelevantnu poruku razumljivom, kao kada na pitanje ‘Koliko je sati?’ odgovorite ‘Počela je Slagalica’. Međutim, kada govornici krše neku od ovih maksima očekujući da sagovornik to neće primetiti, služe se jezičkom manipulacijom i tu nema prave komunikacije.
Predlagač ustavnih promena je režim koji je ukinuo smislenu komunikaciju i to ne samo sa neistomišljenicima, već i sa građanima koji ga podržavaju, jer ni sa njima ne komunicira, već im samo ispostavlja naloge (i, eventualno, plaća za izvršeno, ili pak ne, u zavisnosti od toga koliko su mu bitni). Vučić je paragon kršenja Grajsovih maksima u gotovo svakom svom iskazu, a tako i niži ešaloni, od nadobudnih mladih snaga koje trenutno opsedaju parlament, do prekaljenih preobučenih radikala i demokrata koji maksime komunikacije krše u svakoj prilici, od sednica zvaničnih tela do TV nastupa. I to čine svesno i namerno, upravo sa ciljem da komunikaciju obesmisle.
Stoga, na osnovu desetogodišnjeg iskustva pod ovom vlašću, ja jednostavno ne verujem da je ovom predlagaču ustavnih promena zaista na srcu dobrobit građana i države, niti verujem da se moje mišljenje zaista traži i očekuje. Jer dok smo se smejali Kovačevićevom Iliji Čvoroviću, nismo verovali da ćemo zbilja živeti u državi u kojoj je, kao danas, „sve suprotno od onog što izgleda da jeste“. Pa je tako i referendum, kruna direktne demokratije, izvrnut u farsu.
Zato razumem i one prijatelje i komšije koji, upravo iz ovih razloga, kažu da na referendum nema smisla izlaziti, kad je sve ovako kako je. Ali, duboko verujem da je to pogrešan izbor. Jer, ta referendumska farsa ne samo što nije smešna, nego predstavlja još jedan čin otimanja države i suvereniteta od nas, građana, osmišljen i plasiran upravo tako da bismo od njega odustali.
Međutim, radi se o temelju naše države i o našoj ulozi u njoj. To nije dnevno-političko pitanje, to nije stvar ideologija i političkih partija, niti je nešto od čega se sme odustati. Ustav i pravosuđe, baš kao i zemlja, voda i vazduh, čine temelj na kome svi mi koji ovde živimo gradimo svoje živote, porodice, profesije, budućnost, a ustrojstvo pravosudnog sistema je okvir koji tom životu treba da daje stabilnost, kao kuća koju na svojoj zemlji gradimo. Zato verujem da, kao i kad se radi o zemlji i vodi, mi, građani, moramo i ovog puta da ustanemo u odbranu svog prava da odlučujemo o svojoj kući. I da kažemo „ne“ ovakvoj promeni, na ovakav način, u ovom trenutku, i pod ovakvim režimom. A svakako se nadam da će uskoro doći dan kada ćemo, u suštinskom i širokom dijalogu, kroz pravu i nepatvorenu komunikaciju, zaista doći i do zajedničke vizije Ustava, pravosuđa i države u kakvoj svi možemo da živimo kao ljudi.
Peščanik.net, 27.12.2021.
USTAV SRBIJE
