Da mi je neko juče rekao da ću danas citirati Aleksandra Vučića mislila bih da mu nije dobro. Ali, eto, deo njegove jučerašnje izjave povodom studentske blokade rektorata UB zaista pogađa u srž stvari. Izjava je glasila da „Siniša Mali, čiju smenu studenti traže, ne mora da ima bilo kakvu diplomu, može da ima samo osnovnu školu, i da je to pitanje političkog izbora za koji odgovara onaj ko je taj izbor napravio“ (Vesti N1 20.9.2019). Pa, bravo! Upravo tako, upravo tako!
Zanemarimo ovom prilikom činjenicu da ova izjava, kao i obično, sadrži manipulaciju, jer studenti ne traže smenu ministra – a svakako ne od Predsednika, jer to nije njegova ingerencija – već traže da svoj stav javno iznese rektorka Univerziteta u Beogradu, njihove alma mater. Na stranu i to što za svako radno mesto, od kafe-kuvarice do izvršnog direktora, jeste propisan minimalni stepen obazovanja, a za ministre nije. Sve to na stranu, nakon ove izjave pravo je pitanje – zašto vladajući političari kidišu na diplome i doktorate kad im nisu potrebni?
Naivno je misliti da im doktorat služi za ukras, nakit i pirlitanje, kao što, čim zasednu tamo gde se slivaju novci, ’nabace’ Louis Vuitton tašne, Armani odela i Gucci cipele, kao statusni simbol. Ne radi se o uverenju da je zvanje doktora nauka zaista simbol, ni znanja ni zvanja, a i status je odavno upitan. Ne radi se o tome da se oni – Mali, Tabaković, Stefanović… – uzdignu do nekakvog respektabilnog statusa doktora nauka. Naprotiv, radi se na tome da se zvanje doktora nauka unizi, devalvira i spusti na nivo Malog i Stefanovića. Radi se o sistematskom, planskom i dugogodišnjem istrajnom radu vladajuće oligarhije na urušavanju akademije kao takve. Kao i sa Pinkom i Informerom, sa džipovima bez tablica za izbore, bombama na novinare, kao sa devastacijom uslova u kojima živimo, na primer, betoniranjem reka, neprekidno se radi na normalizaciji nenormalnog. U slučaju grčevite odbrane lažnih doktorata radi se o relativizaciji temeljnih vrednosti i urušavanju svega što počiva na znanju, poštenju i integritetu. Zato se ti doktorati tako množe i brane, da bi, kao i seks i nasilje u tv zadrugama i farmama, bili relativizovani i banalizovani, da bi postali jeftina roba i konačno izgubili svaku vrednost i smisao. Jednom rečju, cilj je obezvrediti svako znanje i obrazovanje.
Devalvacija doktorata samo je jedna linija napada u ratu protiv obrazovanja. Naučivši lekciju iz devedesetih, da im misleći i slobodni ljudi predstavljaju najveću pretnju, naslednici nikad prežaljenog Šešeljevog zakona o univerzitetu – i vremena kada su, kao i prvog dana blokade pre osam dana, nekakvi partijski vojnici, tada u crnim jaknama a danas u tesnim majicama ili opeglane kose, slati da zavode red po uzbunjenim fakultetima – od tada do danas, oni predano i sistematski rade na kompromitovanju i urušavanju akademskog prostora. Nakon male pauze početkom 2000-ih, megatrendizacija visokog obrazovanja započela je od ministra Žarka Obradovića, SPS kadra i predavača na privatnom univerzitetu, koji možda jeste prvi ali nije jedini zaslužan što se ni zakonski ni akademski decenijama nije rešilo pitanje uloge i uređenja privatnih fakulteta, te su oni danas izrasli u čitav paralelni i potpuno politizovani sistem štancovanja diploma, van svake kontrole. Pa je predsednik Odbora za obrazovanje u Narodnoj skupštini mogao da postane i Muamer Zukorlić, rektor nikad akreditovanog univerziteta. Tako je i Stefanović završio fakulet ne znamo gde, ne znamo koji, ne znamo kada, a i šta nas se tiče, odakle nam i pravo da pitamo. Istovremeno, pred državne univerzitete stalno su postavljane nove i nove prepreke, što finansijske, što akademske, što pravne – u vidu novih kriterijuma za izbore, standarda za akreditaciju, uslova za zapošljavanje diplomiranih studenata, uskraćivanja finansiranja, zabrane zapošljavanja… (you name it!). Sve to kako bi akademske instuticije i svi u njima – profesori, studenti, istraživači – sve vreme morali da se bave isključivo sami sobom i preskakanjem preko noći postavljenih prepreka, a nikako ubrzano raspadajućim društvenim okruženjem. Konačno, i sa „donje“ strane, jednako predano se radilo i na urušavanju i kompromitovanju studentskih organizacija, koje su se do te mere otuđile od studenata čije bi interese i mišljenja trebalo da predstavljaju da smo pre neki dan dobili saopštenje SKONUS-a, Studentske konferencije univerziteta, o blokadi rektorata BU koje je, takvo kakvo je bilo, slobodno mogao da potpiše i neki SNS funkcioner, pa i Vučić lično.
Ali ono što sve ovo vreme, svih ovih godina, nikako ne mogu da razumem je zašto mi, članovi akademske zajednice, zdušno i nemo učestvujemo u sopstvenoj propasti, u sečenju grane na kojoj sami sedimo? To što smo bili nemi posmatrači megatrendizacije već je bilo dovoljno pogubno, jer smo ćutanjem legitimizovali obezvređivanje sopstvenih, radom i znanjem stečenih diploma. Ali, u slučaju plagiranog doktorata Siniše Malog u pitanju je jedan od vodećih fakulteta prestoničkog univerziteta, i uverena sam da on nije slučajno izabran za metu. Zato smo sada direktni i aktivni učesnici u obesmišljavanju sopstvenog rada.
Kad kažem „mi“ ne mislim na onaj, uverena sam (možda naivno) mali postotak naših kolega koji jesu korumpirani, koji jesu kupljeni privilegijama i koji jesu ogrezli u mitu, neradu i nečasnim radnjama svake vrste. Konačno, kukolja ima i u najboljem žitu; i u najuređenijim sistemima koji se iskreno bore protiv korupcije, nje će biti. Dakle, ne mislim na takve članove akademske zajednice, ti su ljudi odustali i od profesionalnog i od ličnog integriteta ličnim izborom. I oni sada nisu važni. Mislim na one druge, na sve nas koji o sebi mislimo kao o ljudima koji pošteno rade svoj posao, najbolje što možemo, u okolnostima kakve jesu. O nama govorim, koji nismo odustali od sebe, svog integriteta i svog lica u ogledalu. Zašto se mi svi „pravimo mrtvi“?
Grupa studenata Univerziteta u Beogradu zahteva da im univerzitet – ne samo prestonički, slučajno u ovom trenutku oličen u rektorki prof. dr Ivanki Popović, već univerzitet uopšte, kao institucija i kao deo društva – jasno odgovori na jedno jednostavno pitanje: da li još uvek daje znake života. Koliko god da je studenata u blokadi, pa i da je jedna jedina studentkinja – na primer, ona što je u ledeno jutro izašla pred medije ogrnuta ćebetom – oni nas nešto pitaju, sve nas. I na studentskim protestima 2017. godine pokušavali su da nas pitaju vidimo li kuda idemo, uzvikujući „dole diktatura“. A mi, članovi akademske zajednice, pravimo se da ne razumemo šta kažu, u nadi da će, ako dovoljno dugo budemo čvrsto žmurili i ćutali, sve nekim čudom nestati, da će to sve neko drugi da reši i da ćemo se probuditi u nekoj normalnoj stvarnosti. Da li zaista ne razumemo da ćemo, kad jednom otvorimo oči, videti da zapravo jesmo, nepovratno, mrtvi, da od naše kuće nije ostao ni kamen na kamenu i da su oni zbog kojih je ta kuća postojala – naši studenti – uhvatili i poslednji let za Norvešku? I, da se vratim citatu s početka, da onoga ko je napravio sve te „političke izbore“ koji su razorili naše društvo više i nema ko da pozove na odgovornost. Jer smo i mi napravili svoj lični izbor – da se pravimo mrtvi.
Autorka je profesorka na Departmanu za anglistiku Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu.
Peščanik.net, 21.09.2019.
BLOKADA REKTORATAPLAGIJATI
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU
