Crtica o jeziku: Nećeš kopati

Dok u mislima ispraćamo velikog profesora Bugarskog, setimo se da on jeste bio „čovek koji je brinuo o jeziku“ (In memoriam, Vreme, 14.08.2024.), ali, pre svega, sociolingvista koji nas je neprekidno podsećao na neraskidivu vezu između jezika i stvarnosti u kojoj živimo. Upozoravao je kako se, iz pozicija moći, jezik često koristi kao oruđe, pa i kao oružje, i decenijama se neumorno borio protiv govora mržnje, ratnohuškačkih zloupotreba jezika i nacionalističkih jezičkih politika, protiv besomučne propagande i jezičkih manipulacija. Zalagao se, nasuprot tome, za lingvistiku koja posmatra i objašnjava „stvarni jezički život živih ljudi“.¹

Stoga, ne samo iz poštovanja prema profesoru koji se ni u desetoj deceniji nije od te borbe umorio, već pre svega iz poštovanja prema sebi samima, dužni smo da se i mi, koliko god možemo, odupiremo jezičkom inženjeringu. Nakon višegodišnjeg maltretiranja, često više i ne primetimo sve verbalne projektile koji nam se sipaju na glavu, bar ne one koji nisu sasvim očigledno brutalni, kao što je, na primer, izraz „raspala banda“ kojim je predsednik vlade počastio hiljade građana na protestu Rudnika neće biti. Ali, zapravo, oni manje očigledni verbalni projektili mogu biti još opasniji, upravo zato što često promiču „ispod radara“ i najopreznijih među nama, a režim ih smišljeno upotrebljava sa ciljem da izbriše, izmeni, ili kreira stvarnost kakvu želi.

U udžbeniku o kritičkom mišljenju, Robert Kerol navodi različite vrste verbalnih manipulacija, kao što su neodređenost (vagueness), dvosmislenost (ambiguity), emotivni jezik, eufemizmi, nerazumljiv žargon (obscure jargon), ograđivanje (hedging), neiskrene reči „kao lasice“ (weasel words), ili predstavljanje mišljenja kao da je činjenica.² Na primer, kada u Malom Zvorniku autokrata kaže „Niko neće da radi bilo šta i ništa se neće odigravati dok sve dobro ne odvagamo“, on u toj jednoj rečenici manipuliše gotovo na sve pomenute načine. Ova izjava zvuči kao obećanje, kao obavezivanje, a zapravo to nije, jer mu ograda (hedging) „dok…“ ostavlja odrešene ruke da radi šta je naumio. „Odvagamo“ znači da će odluku doneti neki koji spadaju u njegovo poimanje termina „mi“. A u njegovo „mi“ sigurno ne spadamo – mi, građani. Štaviše, iskustvo nam kaže da je, u njegovom slučaju, to verovatno kraljevska množina, „mi“ koje u praksi znači „ja“. Konačno i najopasnije, suptilno, upotrebom futura, a ne kondicionala – „neće se raditi dok“, a ne „ne bismo radili ako…“ – usađuje nam se ideja da je rudnik neminovna budućnost, samo je pitanje kada će se ostvariti. A to ima za cilj da nas baci u apatiju i obeshrabri svaki otpor.

Zatim, i Vučićeva izjava da „zarada nikada nije bila, niti će biti, važnija od zdravlja“ primer je maestralne jezičke manipulacije. To je, zapravo, osnovni argument građana koji se protive rudnicima, a on ga prisvaja, i zatim ga – u za njega potpuno neobavezujućoj jezičkoj formi, jer rečenica ne kaže kome to tačnozarada nije važnija od zdravlja – baca natrag u vazduh. Prvo, time stvara iluziju da postoji tačka oko koje smo svi saglasni (a, naravno, nije tako) i, drugo, time sprečava da se taj argument upotrebi protiv otvaranja rudnika. Jer da je, na primer, ponovio ono što je ranije govorio, da u Jadru „neće znati na šta da potroše pare“, argumentom o prednosti zdravlja nad novcem bi mu protivnici mogli uzvratiti.

Tu su i namerne logičke greške kao sredstvo manipulacije, koje su postale gotovo jedini sadržaj diskursa vlasti – od svih vrsta zamene teza, preko ad hominem napada, ad populum podilaženja, pa do pitanja koja sadrže insinuacije (loaded question) i potpunog ignorisanja mogućih suprotnih argumenata (card stacking, one-sided appeal). Za mene lično najmučniji primer ovih dana bila je brza, koordinisana i vrlo ciljana akcija svih Vučićevih glasnogovornika da se, zamenom teza, hitno predefiniše razlog protesta protiv rudnika. Naime, umesto jezičke forme da građani „ne žele“ ili se „protive“ otvaranju rudnika, u diskurs je lansirana slika o strahu. Tako Vučić „ide u narod da vidi šta brine ljude“ i čega se „ljudi plaše“, jer je, po Vučiću, u Srbiji zavladao „masovni strah“ (a uprkos uvodu da „ne želi da izgovori“ te reči, ipak je, naravno, izgovorio i „masovna psihoza“). Cilj ove manipulacije je da se predefiniše (framing) slika o ljudima koji protestuju. Naime, građanin koji nešto ne želi ili se nečemu protivi predstavlja misleće ljudsko biće slobodne volje, koje zna šta želi a na šta ne pristaje, koje za to ima racionalne, emotivne i moralne razloge, i koje ima prava da učestvuje u donošenju odluke o tome šta će se dešavati. Ali, ako se, pak, radi o iracionalnom „strahu“ ili „zabrinutosti“, svi koji se protive rudnicima svedeni su na format deteta, ili slaboumnog, nerazumnog, bespomoćnog bića, koje, stoga, i nema kapacitet da odlučuje o svom životu. I – voila! – pitanje u fokusu volšebno je zamenjeno: to više nije pitanje da li treba otvarati rudnike, već šta veliki vođa može da učini da se glupi i zaostali narod rasplaši. Dakle, gaslighting na kolektivnom nivou.

Konačno, jedna od prvih floskula koja nam je podmetnuta tokom ovog rata oko rudnika jeste „da se struka pita“. Šta ona tačno znači? Ona služi da se problem definiše najuže moguće (positioning) i da se građani postave u podređeni odnos prema problemu (framing). Ako se „struka pita“, onda većina nas i nema prava da misli i govori o tom problemu, jer smo postavljeni kao neuki laici naspram autoriteta struke. Nažalost, toj manipulaciji podležu mnogi koji proteklih dana govore u medijima, pa i sama dekanka Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu, koja izjavom „Ja sam protiv toga da mi glumci pričaju o tome kako se vrši eksploatacija. Ne želim ni da doktori, ni ljudi koji su edukovani iz drugih oblasti, pričaju o stvarima o kojima sam ja edukovana“ (Danas, 15.08.) pokazuje žalosno nerazumevanje složenosti problema i pravi – slučajno ili namerno – opasnu logičku grešku.

Jer, u floskuli „da se struka pita“ namerno je ostavljeno nejasnim koja je tačno ta „struka“ koja treba da se pita. Isključivo rudarsko-geološka? Dobro, možda još i hemijska, biološka, pa i neke tehničke struke. Pa, u vezi s tim, možda i ekološka. I tu se priča smišljeno zatvara. Ali, zar ne bi i pravna struka trebalo nešto da se pita, sa aspekta poštovanja zakona i Ustava, kao i garantovanih prava građana – ne samo na čist vazduh, vodu i zemlju, već i na to da slobodno i spokojno žive na svojoj zemlji i na način na koji žele da žive? Da ne spominjemo ekonomsku struku koja bi imala šta da kaže o neprikosnovenosti privatne svojine, ali i o tome da li ekonomski interes čitavog društva ikako može biti da se za zanemarljivu rudnu rentu privatnim stranim kompanijama nepovratno predaju rudna blaga i resursi. Konačno, valjda su neka struka i humanističke nauke kao i sve umetnosti, koje bi imale šta da kažu o tome da li politika ekstremnog, razornog i nemilosrdnog rudarenja koju nam diktatorski režim nameće – i čije pogubne posledice gledamo u istočnoj Srbiji – ima iole dodirnih tačaka sa temeljnim vrednostima naše kulture i da li su to vrednosti sa kojima želimo da se identifikujemo.

Pritom, poseban je problem i to što u našem društvenom kontekstu struka i etika odavno već ne idu obavezno pod ruku. Kao i to što je Vučićev državni aparat svaku struku i stručnost odavno eliminisao i iz odluka i iz njihove realizacije. Zato je floskula da se „struka pita“ ne samo manipulativna već duboko cinična. A naročito kad dolazi od strane predsednika države koji se ruga sopstvenoj pravnoj struci dnevno kršeći svoja ustavna ovlašćenja i uzurpirajući odlučivanje o apsolutno svemu. I naročito imajući u vidu da je njegovo shvatanje – kako mu se omaklo jer ga je koleginica dr Sanja Sakan, naučna savetnica na Institutu za hemiju, tehnologiju i metalurgiju, u Malom Zvorniku dosta izbacila iz takta autoritetom i argumentacijom – da je struci i nauci „država šef, jer te ona plaća“. Dakle, struko – veži konja gde ti gazda kaže. Eto, toliko se, po Vučiću, struka ima da pita.

Sve ove – i još mnoge – tipove manipulacija možemo da prepoznamo u javnom diskursu ovog najnovijeg desanta na građanstvo Srbije povodom oktroisanja rudnika. U govoru i delanju režima to se neće promeniti, zasigurno. Ali u našoj je moći da se odupremo i da sprečimo da dalje i dalje odjekuju kroz medije i javni diskurs produkti njihove ciljane jezičke manipulacije. Jer kad ih neoprezno prihvatamo i prenosimo dalje, mi time prihvatamo i utvrđujemo i tu stvarnost koja nam je podmetnuta a koju ne želimo. Odnosno, da se vratimo još jednom profesoru Bugarskom, govorimo tako da stvaramo onakav „stvarni jezički život živih ljudi“ kakav želimo i za koji se borimo.

Znači, onaj u kome – nećeš kopati.

Peščanik.net, 16.08.2024.

EKOLOGIJA
LITIJUM

1. Bugarski, R. (2020). “The Declaration on the Common Language”: A View from the Inside. Aegean Working Papers in Ethnographic Linguistics, 2(2), 23–29.
2. Carroll, Robert Todd. 2004. Becoming a Critical Thinker. Pearson. Ch 2 Language and Critical Thinking (pp. 27-54).