Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Demokratija je izgrađena na vrednostima građanskih prava, jednakosti i slobode svakog pojedinca. Prava i dužnosti svakog građanina podrazumevaju priznanje ravnopravnog statusa svakom članu političke zajednice u demokratskom procesu. Uvažavanje drugog je ugrađeno u osnove demokratskih društava, iako sukobi interesa, žestoke političke debate i frenetični mediji oblikuju naš svakodnevni život. U demokratskoj politici ima mesta za kritiku, osporavanje i rutinsko odlaženje stranaka sa vlasti, ali ona opstaje uprkos svakodnevnim oštrim sukobima zahvaljujući posvećenosti ideji jednakih pravila koja važe za sve i uverenju da je politički proces bolji sa njima nego bez njih. Prihvatanje razlika, u ovom ili onom obliku, temelj je demokratije.

Taj proces je sada kompromitovan u liberalnim demokratijama, posebno onima u kojima preovlađuju privatno finansiranje izbora, politika interesnih grupa i lobiranje, senzacionalistički mediji, narativi koji podilaze površnoj znatiželji javnosti i strukturno privilegovani položaj kapitala. Liberalne demokratije se razlikuju od fašizma i autoritarizma po tome što su za njih kompromis i prilagođavanje nužni preduslovi svake politike. Ova akomodacija je često površna, u smislu da minimalni društveni dogovor obuhvata samo osnovna pravila igre. Ona stoje iza političkih i ideoloških borbi. Sada smo suočeni sa pukotinama koje su se u liberalnim demokratijama pojavile u osnovi njihovog ustrojstva. Ugrožena je sama suština politike akomodacije.

Ova opasnost se javlja u vremenima zaoštrenih ekonomskih i političkih prilika. Simptomi tog stanja su porast nasilja i retorike isključivanja. Demokratije, kao i ostala državna uređenja, nisu imune na razvoj događaja. Sada smo svedoci porasta raznih oblika nasilja, od terorizma u Parizu, Briselu i Nici do napada na migrante i huškanja na nasilje na političkim mitinzima. Terorizam po definiciji briše razliku između sudije, porote i egzekutora. Vladavina prava se povlači pred ubilačkom voljom terorista i terorističkih organizacija. Tu ne pomaže ni činjenica da je veliki deo tog nasilja posledica iluzionističkih ratova i neuspelih vojnih intervencija posle 11. septembra 2001. Radi se o ratovima koji su mogli biti izbegnuti. Pogrešno osmišljeni oružani sukobi stvorili su posleratni krajolik bezakonja praćen porastom brutalnog sektaštva i gnusnim zločinima protiv čovečnosti. Ako krenete u rat rukovodeći se kaubojskom politikom – prvo pucaj, posle pitaj – nemojte se čuditi kada dođe do porasta nestabilnosti, bezakonja i ubrzanog osnivanja militantnih grupa.

Pritisci na politiku akomodacije ne dolaze samo od raznih oblika političkog nasilja već i od spornih odgovora na nasilje. U SAD i Evropi je bilo pokušaja da se društvo kontroliše širokom upotrebom nadzora, ukidanjem nekih građanskih sloboda, militarizacijom policije i usvajanjem propisa o produženom zadržavanju u pritvoru. Sekuritizacija postaje mantra za organizovanje unutrašnjeg funkcionisanja države. Ukratko, vanredna politika oružanih sukoba – koja nužno povlači suspenziju nekih građanskih prava u interesu nacionalne bezbednosti – postaje redovno stanje unutrašnje politike. Vojni industrijski kompleks postaje temelj institucionalne arhitekture angloameričkog sveta 21. veka. U tom pejzažu Amerika se ističe kao glavno vojno uporište zapada, dok na domaćem terenu posrće njen sistem socijalne zaštite, slabi sistem državnih škola i kolabira saobraćajna infrastruktura. SAD na vojsku troše više od 7 narednih država na listi zajedno. Veliki broj njenih građana je naoružan i spreman da puca i ubija. Mediji se bave „masovnim ubistvima“ na američkim ulicama, ali to je samo vrh ledenog brega oružanog nasilja u ovoj zemlji. U Americi se dnevno u proseku dogodi 35 ubistava vatrenim oružjem, tako da se može reći da svakoga dana imamo po jedno masovno ubistvo.

Ali čak i u ovom poremećenom i nesavršenom svetu, ideja politike akomodacije nekako preživljava. Kompromisi se postižu, pregovori nastavljaju, retorika se zaoštrava i ublažava s plimom i osekom demokratske politike. Ako se izuzmu ekstremni primeri, zakonodavci s različitih strana političkog spektra još uvek razgovaraju i zajedno piju kafu, kao što to čine domaćinstva čija se mišljenja drastično razlikuju. Ali to tanko zajedničko tle ne prestaje da se osipa. Sve ideologije smatraju svoja gledišta jedino ispravnima, dok se u politici akomodacije suprotna mišljenja u najmanju ruku uvažavaju. Čini se da više nije tako; protivnici i suprotna mišljenja se sve češće delegitimizuju i odbacuju, a njihovi zagovornici ismevaju, dehumanizuju i zasipaju pretnjama. Najjasniji primeri kraha politike akomodacije dolaze od ekstremista koji svoje mišljenje smatraju jedino ispravnim i važnim. Ovde na scenu stupaju politika Donalda Trumpa, UKIP-a i brexita.

Trump je iskoristio priliku tokom predsedničke kampanje podilazeći gnevu i očajanju nezadovoljnih, belih, uglavnom neobrazovanih američkih muškaraca iz radničke klase. On se tokom preliminarnih izbora u Republikanskoj partiji istakao svojom nacionalističkom retorikom obećavši da će proterati 11 miliona ilegalnih imigranata, izgraditi zid duž južne granice i naterati Meksiko da plati troškove njegove izgradnje. Tada je to izgledalo apsurdno, ali danas izgleda gotovo umereno, jer je u međuvremenu Trump ismevao novinara sa invaliditetom, više puta seksistički i ženomrzački napadao novinarke i Hillary Clinton, zahtevao (mada nedosledno) da se muslimanima zabrani ulazak u SAD, otvoreno kritikovao roditelje muslimansko-američkog vojnika, indirektno predložio ubistvo Hillary Clinton, odbio da se distancira od svog savetnika koji je više puta pozivao na egzekuciju državne sekretarke Clinton, dok je nedavno za trećeg menadžera svoje kampanje postavio Stevea Bannona – bivšeg urednika sajta koji zagovara belu supremaciju.

Trump je postao oličenje pokreta alternativne desnice i sada teši svoje pristalice tvrdnjom da može da izgubi izbore samo krađom glasova i korupcijom. Ugledni republikanski lideri su pokušali da se distanciraju od njega, ali su ti pokušaji bili malodušni i neiskreni. Izbor Trumpa za predsedničkog kandidata Republikanske partije je bio očekivan, jer je ona tokom poslednjih 8 godina pripremila teren za njegovu pojavu podstičući ksenofobiju i prihvatajući ulogu oštećene partije, umesto kompromisa i saradnje. Da podsetimo, Trump je počeo da gradi ime u politici tako što je dovodio u pitanje nacionalnu i versku pripadnost predsednika Obame. Njegove tirade su mu obezbedile pojavljivanje u udarnim televizijskim terminima i slabašne prekore republikanskih vođa.

Mada se posebno ističe, Trump ni u kom slučaju nije jedini. Nigel Farage je stajao pored njega na republikanskoj konvenciji i iznosio stavove koji su već poznati britanskom biračkom telu. Iako Farage nije bio učesnik zvanične kampanje brexita, raspirivao je strahove od migranata koji će svojim kulturama ugušiti britansko društvo, tvrdio da će zemlju progutati strani neprijatelj – Brisel – projektujući te strahove na lažnu utopiju o nezavisnoj i bogatoj Britaniji koja će obnoviti nekadašnju imperijalnu veličinu. Referendum o EU se pretvorio u sukob oko imigracije i strahova belih, „običnih“ ljudi iz radničke klase, zabrinutih zbog gubitka čvrstog oslonca u svetu. On je podsticao nacionalizam i ksenofobiju, izrugivao se evropskim političarima raspirujući otrovnu retoriku koja istinu spremno žrtvuje zarad političkih poena. I Trump i pristalice brexita se vrlo nehajno odnose prema istini, ismevaju svakog ko im protivreči uključujući i stručnjake čija se gledišta razlikuju od njihovih. U toj spirali obmane našlo se i obećanje da će se u Nacionalno zdravstvo svake nedelje slivati 350 miliona funti ako Britanija izađe iz EU. Mada je postalo očigledno da je to presna laž (čak i po mišljenju Nigela Faragea), ljudi poput Borisa Johnsona nisu odustajali.

Kada politički sistem postane sasvim ravnodušan prema lažima i obmanama, pa čak nudi promociju najistaknutijim lažovima, demokratija postaje ranjiva i brzo gubi snagu. A kada se oni koji se tome protive ismevaju i marginalizuju, politika akomodacije je ozbiljno ugrožena. Trump i pristalice brexita samo su dva novija primera ubrzavanja sloma politike akomodacije. Od Nacionalnog fronta u Francuskoj do Zlatne zore u Grčkoj, Norberta Hofera u Austriji i Danske narodne partije, uspon krajnje desnice je dugotrajan i uznemirujući trend.

Povratak nacionalizmu i militantnim politikama identiteta je protivrečan procesu akomodacije na kome je počivao evropski mir posle Drugog svetskog rata. Kao da smo zaboravili lekcije iz tog rata i kao da su opasnosti od Holokausta i Gulaga nestale. Ipak, pogrešili bismo ako svu odgovornost za obesmišljavanje akomodacije pripišemo politici desnice. Isključujuća politika može dolaziti, i dolazi, sa svih strana političkog spektra i jasno se ispoljava na krajnjoj levici u Britaniji, Francuskoj i Nemačkoj. Razlika između krajnje levice i desnice je u tome što je prva na margini, a druga u usponu.

Osnovni test za politiku akomodacije, liberalnu ili bilo koju drugu, jeste način na koji se politička zajednica bavi pitanjem izbeglica i migracije. Zapadne demokratije su uvek čuvale privilegije onih koji žive unutrar njihovih granica od onih koji su ostali napolju. To nije ništa novo. Novo je slabljenje podrške alternativi, inkluzivnijem, humanijem i na ljudskim pravima zasnovanom odnosu prema migrantima. O tome svedoči pogubni neuspeh EU da obezbedi efikasno i humano rešenje migrantske krize, jer se ponaša poput ksenofobičnih i bogatih zajednica u američkim predgrađima koje se kriju iza visokih zidova i ograda od bodljikave žice.

Naravno, ima izuzetaka – Nemačka je u početku prihvatila milion migranata u jednoj godini. Ali sve u svemu, priča o migraciji u Evropi u poslednje tri godine ukazuje na isključujuće raspoloženje i duboko licemeran politički stav – zalaganje za univerzalna ljudska prava uz istovremeno držanje na odstojanju onih kojima je pomoć potrebna. Mada politika akomodacije retko uspeva da postigne cilj koji je postavila, ona ostavlja otvorene mogućnosti traganja za boljim rešenjima, kompromisima i politikama. To traganje je ugrađeno u temelje demokratije kao osnivački princip i kao performativni preduslov, a ipak se od njega sve češće odustaje.

I to je već viđeno. Tridesetih godina prošlog veka je došlo do uspona ksenofobije i nacionalizma zbog dugotrajne ekonomske krize, teških posledica Prvog svetskog rata, slabih međunarodnih institucija i mahnitog traganja za žrtvenim jarcima. U drugoj deceniji 21. veka primećujemo određene paralele: dugotrajne posledice globalne finansijske krize, neefikasne regionalne i međunarodne institucije, kumulativni negativni uticaj ratova posle 11. septembra, jačanje međunarodnog terorizma i širenje ksenofobičnog diskursa koji za svaki problem okrivljuje nekog drugog. Tridesetih godina je politika akomodacije ustuknula pred politikom dehumanizacije, rata i krvoprolića. U drugoj deceniji 21. veka smo se zaputili opasno sličnim putem. Pitanje je da li će nam svest o tome pomoći da izaberemo drugačiji put.

Kada liberalna demokratija izgubi samopuzdanje i dopusti da je vode nesigurnost, isključivost i strah, ulozi postaju veoma visoki. Pitanje je da li i u kojoj meri uvažavanje Drugog, društvena i politička tolerancija, ljudska prava i jednaka sloboda svih u demokratskom procesu igraju konstitutivnu ulogu u savremenom političkom životu. Kada je politika akomodacije pod pritiskom i kada se strpljenje za dugo promišljanje, pregovaranje i kompromise polako gubi, javljaju se iskušenja u vidu prečica i političkih lidera koji mogu da nametnu svoju harizmatičnu, iako arbitrarnu volju. Opasnosti su očigledne – rađanje političkog sistema koji favorizuje privilegovane i postaje sve netrpeljiviji prema opoziciji i kritikama. Alternativa leži u obnavljanju konstitutivnih elementata politike akomodacije, ključnih ideja i formi demokratskog javnog života vođenog vladavinom prava i odgovornog svim građanima. Ali ta alternativa izgleda daleko neizvesnije nego u bilo kom trenutku od kraja Drugog svetskog rata.

David Held i Kyle McNally, Social Europe, 15.09.2016.

Prevela Slavica Miletić

David Held predaje međunarodne odnose na Durham univerzitetu, vodi izdavačku kuću Polity Press i uređuje Global Policy Journal. Kyle McNally je doktorand na Durham univerzitetu i urednik Global Policy Journala. Tekst je prvi put objavljen na OpenDemocracy.

Peščanik.net, 21.09.2016.