Modernizacija Beograda 1890-1914.

Krivudave ulice; ćorsokaci; reprezentativne zgrade na neodgovarajućim lokacijama; centralne lokacije bez jasnog urbanističkog rešenja; parterne, nakrivljene udžerice naslonjene na moderne višespratnice; gotovo nerešivi saobraćajni problemi… Takvo stanje u današnjem Beogradu posledica je specifičnih procesa modernizacije koji su uticali na izgled, urbanizaciju i razvoj infrastrukture glavnog grada Srbije. Istovremeno, ta specifična modernizacija prestonice bila je paradigmatična za ukupne procese modernizacije te zemlje: odredila je dva veka njenih pokušaja da uhvati korak sa evropskim tokovima i, još više, njene zastoje, odustajanja od tog cilja, kočenja njene ukupne evropeizacije i, neretko, njene samoizolacije[1] . Zbog toga je razumevanje kontroverznih procesa modernizacije Beograda istovremeno i put za razumevanje podstreka i prepreka koje je Srbija prolazila i prolazi u svojim nastojanjima da u modernom svetu pronađe svoje mesto.

U trenutku kada je 1841. godine postao prestonica autonomne države Srbije, Beograd je, u prvom redu, imao vojni značaj zbog svog položaja na Dunavu, na osmansko-austrijskog granici. Kao i u drugim osmanskim gradovima, stanovništvo je živelo po mahalama koje su imale pretežno etničko određenje: tursko, srpsko, jevrejsko ili romsko. Na strmim padinama prema Dunavu i Savi, ulice su bile izvedene dijagonalno i nisu se sekle pod pravim uglom; kuće su bile jednospratne, najčešće s baštama u kojima su se gajile i mnoge domaće životinje. Ulice su bile zapuštene, gruba kaldrma otežavala je saobraćaj i čišćenje. Nasleđeni antički rimski i turski vodovod nisu zadovoljavali potrebe stanovništva, tako da se voda dobavljala iz javnih česmi[2] . Takvo stanje dugo se nije ni moglo promeniti jer je u Beogradu vladalo neobično dvovlašće: bio je prestonica  autonomne države, ali je u njemu još uvek bio osmanski vezir i garnizon koji je zauzimao kalemegdansku tvrđavu. Razumljivo, u takvim političkim uslovima, u iščekivanju da se pitanje gradova reši, niko, ni srpska ni osmanska strana, nije ulagao u grad. Stvari su počele da se menjaju tek posle 1868. godine kada su Turci, kao i iz ostalih srpskih gradova, otišli iz Beograda.

Počeci modernizacije i prva zaostajanja

Pred ambicioznim vlastima mlade nacionalne države postavio se težak zadatak. Bilo je potrebno urediti zapušteni grad, dati mu evropski izgled, sagraditi reprezentativne građevine kao simbole državotvornosti i nacionalne svesti koja se upravo kreirala. Taj prvi talas modernizacije bio je pokrenut kneževim ukazom iz februara 1869. godine kojim je počela planska regulacija grada po planovima inžinjera Emilijana Joksimovića, čiji je glavni cilj bilo postavljanje ortogonalne šeme ulica, ispravljanje i produžavanje glavne, Knez Mihailove ulice, i početak izgradnje reprezentativnih građevinskih objekata[3] . Da bi se ubrzalo sprovođenje u delo Joksimovićevog plana regulacije, Državnom savetu je bio upućen predlog Zakona o regulisanju varoši Beograda. Taj zakon, međutim nije usvojen sve do dvadesetih godina 20. veka, čime je zakočen moderni razvoj glavnog grada koji je dalje napredovao bez zakonskih osnova i generalnog urbanističkog plana koji je usvojen tek 1924. godine[4] , što će kasnije biti analizirano. Ipak, za temu ovog rada važno je istaći da je prvi pokušaj moderne urbanizacije i uvođenja evropskih standarda započeo još u vreme dok je u Beogradu bio turski garnizon, ali da iz mnogih razloga nije ostvaren u sledeće četiri decenije.

Modernizacija grada bila je ubrzo zakočena rešavanjem Istočnog pitanja i ratovima koje je Srbija s Osmanskim carstvom vodila 1875-1878. godine. Time je napravljena pauza duga gotovo čitavu deceniju, pa je sledeći talas modernizacije pokrenuo gradonačelnik Vladan Đorđević, 1884. godine. Ubrzo po dolasku na vlast 1. avgusta 1884. godine, on je gradskoj skupštini podneo veoma precizan izveštaj o stanju „gradskih poslova“[5] . Bio je to prvi sistematski uvid u stepen razvoja infrastrukture grada. Na više od 100 strana detaljno je opisano stanje svih relevantnih urbanističkih problema koje je Đorđević postavio kao prioritete svoje uprave: „da se u Beogradu izvrši moderna kanalizacija, da se varoš snabde sa dovoljno dobre vode, da se osvetli i kaldrmiše prema suvremenim načelima“[6] .

Sumorna je bila slika grada koja se može čitati u tom iscrpnom dokumentu, bilo da se radilo o kvalitetu vode koja je „posle svake kiše bila mutna ka oranje“[7] , o neosvetljenim ulicama ili o kaldrmi po kojoj se jedva moglo ići. Izveštaj je sadržavao i mišljenja konsultovanih evropskih stručnjaka za pojedina pitanja iz kojih se vidi napor da se konsultantska mišljenja pribave od onih stranih inžinjera koji su u svojim gradovima došli do najefikasnijih urbanističkih i infrastrukturnih rešenja. Mišljenja stručnjaka iz Londona, Jene, Pariza, Danciga, Frankfurta, Berlina, Grinberga i Lajpciga objavljena su kao prilog izveštaju gradonačelnika[8] .

Po usvajanju izveštaja gradska skupština je izabrala tročlanu komisiju koju su činila dva gradska inženjera i sam gradonačelnik. Komisija je na putu bila od 11. novembra do 24. decembra 1884. godine, obišavši Budimpeštu, Beč, Minhen, Strazbur, Pariz, London, Berlin, Frankfurt, Dancig. Cilj komisije bio je da se u tim gradovima upozna sa najnovijim metodama uređenja gradova i da izabere infrastrukturne sisteme koji su najviše odgovarali uslovima i potrebama Beograda[9] . Na osnovu stečenih znanja i iskustava, komisija je sačinila Izveštaj u kome su prvi put studiozno izloženi planovi i predlozi za izvršenje ključnih radova: vodovoda, kanalizacije, uređenja ulica, uvođenje struje, tramvajskog saobraćaja[10] . U tom izveštaju Komisija je predlagala gradskim odbornicima različita tehnička rešenja, kao i budžete potrebne za izvođenje pojedinih radova. Međutim, već u avgustu 1885. godine, samo godinu dana pošto je došao na vlast, dr. Vladan Đorđević je smenjen s mesta gradonačelnika i svi poslovi koje je on započeo bili su obustavljeni, a izveštaj njegove komisije zaboravljen.

Primer komisije Vladana Đorđevića veoma je važan, gotovo paradigmatičan. Pokazao je da su vlasti, kad je za to bilo volje i odlučnosti, mogle biti efikasne, produktivne i dobro organizovane: čitav posao, od prvog izveštaja u kome je napravljena analiza postojećeg stanja do detaljnog izveštaja komisije koja je obišla evropske gradove, bio je završen za svega nekoliko meseci. Primer Đorđevićeve komisije bio je važan i zbog toga što je taj gradonačelnik razvoj Beograda u potpunosti oslonio na evropska iskustva i imao nameru da izabere najbolja, već isprobana rešenja i da ih direktno primeni, što je bio besprekoran primer transfera znanja i evropeizacije. Taj slučaj iz 1884. godine važan je i zbog „tajminga“, jer je, u poređenju s mnogim evropskim gradovima, beogradska vlast relativno rano pokrenula ključna infrastrukturna pitanja i sačinila plan izvođenja radova. Međutim, problem modernizacije Beograda bio je u tome što je od njenog ranog pokretanja do završetka tih radova prošlo više od tri decenije. Od trenutka kad je Đorđević zbog političkih sukoba smenjen s mesta gradonačelnika prošlo je gotovo trideset godina do okončanja poslova koje je on odredio kao prioritetne. O čemu se radilo? Gde je bio problem? Te kočnice modernizacije, te prepreke, ti načini na koje je ona pokretana, usporavana i kočena, tema su ovog rada.

Tih 35 godina (1885-1911) koliko se čekalo da Beograd reši većinu svojih infrastrukturnih problema i dobije kvalitetan vodovod, kanalizaciju i ulični pokrov, nisu prošle bez inicijativa i različitih akcija. U tome i jeste sadržana suština problema o kome će ovde biti reči. Ta pitanja otvarana su gotovo svake godine, raspisivani su konkursi za izvođače radova, pravljeni su planovi i programi, sazivane su i raspuštane komisije, dovođeni strani stručnjaci da naprave nove i „nezavisne“ ekspertize, raspisivani zajmovi, potpisivani, pa zatim raskidani ugovori o stranim kreditima[11] . I savremenici su bili svesni neefikasnosti sistema, pa su umorno zaključivali da uzrok takvom stanju treba tražiti u „nedostatku metodičnog rada i logične postupnosti“[12] . I po njihovom mišljenju „Beograd je dobijao jedan projekat za drugim (…) Kad je kakav projekat stigao i bio predat nadležnim činiteljima na ocenu nađeno je puno mana i nedostataka, usled čega su se referati punili zamerkama i kritičkim primedbama i krajnji efekat je uvek bio taj da projekat bude svečano odbačen“[13] . Neracionalno postupanje kočilo je razvoj grada koji je bio pokrenut osamdesetih godina radom komisije Vladana Đorđevića, u vreme kada su slični poslovi preduzimani i u drugim evropskim prestonicama. Ipak, razvoj Beograda bio je zakočen, tako da je više od dvadeset godina kasnije gradonačelnik u svom govoru u skupštini, 1909. bio prinuđen da ovako oslika svoj grad: „neuređen, nekaldrmisan, modernom kaldrmom, pun blata i prašine, neregulisan, nekanalisan, nesnabdeven vodom, jednom rečju, oskudan u svemu što jednu varoš ima da obeleži i stavi u red kulturnih varoši“[14] .

Politika kao kočnica modernizacije

Deo razloga koji su do toga dovodili bili su čisto politički. U periodu kojim se bavi ovaj rad na vlasti u Beogradu nalazila se uprava koja je bila u opoziciji prema državnoj vlasti. U prvom periodu, dok su na vlasti u Srbiji bile stranke koje su podržavale dinastiju Obrenović, Beogradom su vladali dinastiji Karađorđevića bliski radikali Nikole Pašića. Kada su 1903. godine državnu vlast preuzeli su radikali, gotovo uvek opozicioni Beograd od tada je glasao za njihove najveće protivnike – samostalne radikale. Ta podela bila je odraz stalnih sukoba glavnog grada sa državnim vlastima, ali i činjenice da je glavni grad bio najrazvijeniji deo zemlje, pa je sistematski bio na strani liberalnijih, modernijih i Evropi bližih političkih opcija, što ga je dovodilo u sukob sa tradicionalnijim i konzervativnijim strankama koje su činile državnu vlast.

Kada je reč o političkim podelama i njihovim posledicama na procese modernizacije, treba voditi računa o tome da se u Srbiji nije radilo o uobičajenom demokratskom sukobu različitih interesa, već da je politička podela u lokalnoj političkoj kulturi najčešće značila podelu na „život i smrt“. U predmodernoj političkoj kulturi „politički drugi“ nije percipiran kao protivnik, već kao neprijatelj prema kome je, kako je u Narodnoj skupštini rekao jedan pripadnik opozicije, dozvoljeno upotrebiti sva sredstva. Ta isključivost bila je jedan od faktora blokade sistema, jer je, diskreditujući konkurentsko mišljenje kao suštinski nelegitimno, onemogućavala kompromis kao način vođenja politike i donošenja odluka. Kompromis „s neprijateljem“ shvatao se kao slabost, a nagodba kao moralno sumnjivo ponašanje. Takvo razumevanje politički drugog bitno je kočilo sistem donošenja odluka, što zbog gotovo kontinuiranih skupštinskih opstrukcije kojima je opozicija često pribegavala, što zbog navedene činjenice da su se na čelu grada i države nalazile do krajnjih granica sukobljene stranke. To je značilo neprekidan sukob glavnog grada i vlade, što je bitno otežavalo šanse grada da u državnoj skupštini dobije neophodan okvir za razvoj (od zakona o glavnom gradu do državnih zajmova za izgradnju infrastrukture). Takve podele nisu bile specifičnost Srbije, ali je nedostatak dobre i efikasne administracije i sistema upravljanja doveo do toga da su se političke podele pogubno odražavale na ukupan razvoj. Uz to, nedostatak dobre administracije nužno je posmatrati kao posledicu navedenih podela koje su proizvodile slabe vlasti sa tankim parlamentarnim većinama. To je dovodilo do toga da su se izbori držali gotovo svake druge godine, što je u srpskom slučaju značilo i zamenu gotovo celokupnog činovništva, čime je svaki rad administracije bio opterećen diskontinuitetima koji su onemogućavali da se bilo koji posao okonča. Savremenici su zaključivali: „Kod tako učestalih promena u opštinskoj upravi nije se mogao održati kontinuitet u radu, niti se moglo očekivati da će se moći izvoditi zamašni poslovi po kakvom utvrđenom planu“[15] .

Ukoliko se svemu tome doda kontinuitet modela partijske države u srpskom političkom iskustvu onda postaje jasniji politički kontekst koji je češće bio kočnica nego pokretač razvoja. Partijska država značila je apsolutnu dominaciju partijskih kriterijuma prilikom donošenja odluka. Od kadrovskih do zakonskih rešenja, sve je zavisilo od partikularnog interesa stranke na vlasti. Stranka, a ne javni interes ili snaga zakona, je bila ta koja je određivala validnost, pa čak i legitimnost ili legalnost političkih postupaka. Interesi stranke postavljani su iznad svih pojedinačnih ili javnih potreba. Partijski kriterijum nadvladao je sve stručne i profesionalne kriterijume, o čemu se često pisalo: „u Opštini Beogradskoj takođe se zacario besprimeran partizanluk (…) Na najvažnija mesta u opštini kao što su: Upravnik trošarine, opštinski pomoćnik, inžinjeri, lekari i dr. dovode se ljudi sa čisto partijskim kvalifikacijama. Partizanluk je zarazio Beogradsku opštinu i zato nikakav posao, ma koliko da se para žrtvuje, ne uspeva kao što treba“[16] .

Takvo stanje bilo je posledica važećih političkih odnosa, ali i istorijskog razvoja. U društvu u kome je obrazovanje bilo ključni faktor socijalne mobilnosti, političke stranke pojavile su se kao novi i odlučujući činilac dodatnog ubrzanja socijalne pokretljivosti i lične promocije. Biti u stranci značilo je privilegiju i mogućnost daleko bržeg napredovanja i sticanja imetka. Stranačka rukovodstva i socijalni sastav skupštinskih poslanika svedočili su o tome da je učlanjenje u stranku značilo odskočnu dasku, pogotovo od trenutka kad bi sve druge mogućnosti bile iscrpene: slobodne profesije nisu mogle obezbediti jaku finansijsku poziciju, a slobodnog kapitala koji bi omogućili socijalno napredovanje nezavisno od države nije bilo dovoljno.

Takva moć stranaka proizlazila je iz nemoći društva, pa je biti na vlasti značilo mogućnost bitnog poboljšanja socijalnog i finansijskog položaja. To je političkoj borbi davalo dodatnu injekciju strasti, jer se zbog socijalnih interesa vlast branila „do poslednje kapi krvi“. Treba podsetiti da od početka parlamentarnog života u Srbiji (od Ustava 1869) do kraja 20. veka nijedna politička promena nije došla na izborima, kao i da su svi vladari (izuzev osnivača dinastije Obrenović i Josipa Broza Tita) nasilno uklonjeni. Gubitak vlasti značio je i kraj privilegija, često i gubitak imovine, prava, neretko i samog života. Takve okolnosti dovele su do toga da je borba za vlast hronično više ličila na puzeći građanski rat nego na jasnom procedurom utvrđenu kompeticiju različitih koncepata i ideja. U takvim političkim uslovima prve žrtve bile su uvek javni interes i opšte dobro.

Tako se i grad Beograd našao u tom procepu. Šizme između političkih stranaka, između bivše i sadašnje vlasti, između beogradske i državne vlasti, dovodile su do toga da je većina životnih pitanja grada bila stalno otvorena. Čak i u slučajevima u kojima bi neko rešenje bilo usvojeno na svim nivoima, ubrzo bi se pokazalo da ono ni iz daleka nije shvatano kao konačno i neopozivo. Ukoliko bi došlo do smene vlasti, odluke prethodne vlasti su se retroaktivno poništavale, a ceo proces odlučivanja vraćao se na početak. Stručnjaci su se u svojim ekspertizama često žalili na takvo stanje: „Kod nas je opšte poznata bolest da negiramo rad i spremu svojih prethodnika i svojih političkih protivnika, da zavodimo večito neke reforme i rušimo ono što su drugi stvorili, bez obzira na to što se takav neozbiljan rad sveti svima nama, pošto opština beogradska nije svojina pojedinih partija, već sviju nas“[17] . Svaka nova vlast poništavala je rezultate one prethodne, pa i onda kad su odluke bile zasnovane na stručnim analizama skupo plaćenih stranih eksperata koje je angažovala prethodna vlast. Bio je to jedan od razloga koji su dovodili do toga da se problemi nisu rešavali, već su se u svakoj novoj prilici, ili pri svakoj promeni vlasti, dodatno komplikovali. Sukobi u okviru uske i partijski beskompromisno podeljene prestoničke elite na kraju bi postali toliko užareni da se više nijedan problem nije mogao rešiti. Svaka bi se stranka toliko vezala za jedno od mogućih rešenja, identifikovala s njim, da bi pitanje prevage tog rešenja postalo pitanje života ili smrti te političke grupe. Najupadljiviji primer bila je izgradnja kanalizacije, o čemu će i kasnije biti više reči. Partijska blokada dovela je do toga da se od 1896. do 1905. godine rešavalo po kom sistemu će biti uređena kanalizacija, a od 1893. do 1905 su se stranke sukobljavale u koju će reku biti odvedeni otpadi: u Savu ili u Dunav. Deo stranaka bio je vezan za konkretan sistem kanalisanja i odvođenje u jednu od dve reke, a deo stanaka za suprotno rešenje, što je ukočilo uvođenje kanalizacije u gradu za dve decenije. Tako su se, i na drugim primerima, proizvodile višegodišnje blokade u radu institucija koje, podeljene, nisu bile funkcionalne. Javni interes gubio se u zađevicama i prepirkama, a unutrašnji sukobi bili su preči od javnog dobra.

Pojedinci i sistem

Jedan od problema koji su do toga dovodili ležao je u činjenici da modernizacija u Srbiji najčešće nije bila stvar institucija i sistema, već ličnog entuzijazma pojedinaca. Pojedinci kao što je bio pomenuti gradonačelnik Vladan Đorđević ili drugi stručnjaci pokretali su i predlagali mnoge modernizacijske projekte. Oni su bili školovani u inostranstvu i to, što je zanimljivo, sve do Prvog svetskog rata primat su imali nemački i austrougarski univerziteti na kojima je studiralo 66,4% srpskih studenata, dok je u „politički savezničkim zemljama“, pre svega u Francuskoj i Rusiji studiralo svega 24,9% studenata[18] . Oni su prenosili svoje znanje, ali i modernizacijske i evropeizacijske matrice u Srbiju i to je bio jedan od ključnih pokretača razvoja.

Činili su to „na vreme“, kada su se ta pitanja otvarala i u drugim gradovima Evrope. Najistaknutiji je primer Đoke Stojkovića, profesora Beogradskog univerziteta, koji je, kao stručnjak i predsednik Komisije za elektrifikaciju, uvođenje struje doživeo kao svoju misiju[19] . Zahvaljujući ogromnoj upornosti i istrajnosti on je izdržao sve napade javnosti i raznih političkih faktora, uspeo da prevaziđe sve prepreke i da sprovede svoju nameru da Edisonovo električno društvo iz Njujorka uvede struju u Beogradu 1894. godine, što je bilo svega godinu dana posle Rima, a godinu dana pre, npr. Milana[20] . Bio je to trenutak kada je Beograd, kao i u slučaju uvođenja električnog tramvaja, držao korak s Evropom.

Međutim, problem je bio u tome što je taj napredak u najvećoj meri bio posledica nastojanja samog inžinjera Stanojevića. Može se govoriti o predmodernoj strukturi moći koja je trebalo da implementira moderni poredak. Urbanizacija, modernizacija ili evropeizacija ne mogu biti pojedinačni projekti, ali su mnogi slučajevi u istoriji Srbije pokazali da su te poslove morali da iznesu pojedinci i da je ceo proces neretko zavisio od njihove snage i upornosti da izdrže. Da se vratimo slučaju uvođenja struje. Otpori su bili veliki. Štampa je iz dana u dan pisala da je električna struja opasna, da unosi nemir među građane, unakažava grad postavljenim žicama, da donosi bolesti, da se od nje lako može umreti, a dužim gledanjem u sijalice i oslepeti, pa čak i ogluveti i onemeti[21] . Izražavale su se i sumnje da uvođenje struje produžava noćni život i, samim tim, ohrabruje nemoralno ponašanje[22] . Inžinjer Stanojević je imao dovoljno upornosti da u svojoj borbi istraje, ali to je samo još jedan dokaz da je modernizacija suviše često zavisila od snage pojedinca da izdrži borbu s sumnjičavom javnošću, protivnicima svih promena i letargičnim opštinskim vlastima. Neki od stručnjaka u tim borbama nisu izdržali, pa se dešavalo da posle njihovog povlačenja godinama niko ne uzme u razmatranje projekte koji su se već nalazili u zvaničnoj fazi izrade.

To je bio slučaj sa već pokazanim primerom plana razvoja koji je napravio gradonačelnik Vladan Đorđević i koji je u potpunosti napušten posle njegovog sklanjanja s vlasti, samo nekoliko meseci pošto je izveštaj  bio izrađen. Isto se dogodilo i posle smene gradonačelnika Živka Karabiberovića 1889, posle smene šefa Građevinskog odeljenja Toše Selakovića 1894, smene gradonačelnika Nikole Stamenkovića, dok je posle državnog udara 1903. godine rasformirana nedavno pre toga formirana Graševljeva komisija[23] . Modernizacija koja zavisi od istrajnosti jednog čoveka ne odgovara modelu sistemske transforamcije, jer je po svojoj prirodi partikularna. Uz to ona je i potvrda nedovoljne institucionalne razvijenosti sistema, koji je, neretko i svesno napravljen tako da odluke o svim pitanjima donosi jedan čovek ili mala grupa njegovih saradnika. Takav nedemokratski, gotovo zaverenički sistem vlasti dovodi do velikih i dugotrajnih diskontinuiteta u procesu razvoja, jer smene vladajućih grupa dovode do prekidanja projekata na kojima su one radile. Novoj vlasti zatim je potrebno dugo vreme dok ponovo ne dođe na početak do kojeg je prethodna jedva stigla.

Planovi i zakoni

Takva bezvoljnost i neefikasnost upravnog aparata dovodile su do toga da su se najvažniji infrastrukturni poslovi vodili bez prethodno utvrđenog plana i jasno napravljenog redosleda poslova. Već je pomenuto da su se sve debate o infrastrukturnim radovima vodile i da su se svi poslovi preduzimali bez prethodno usvojenog Zakona za grad Beograd i bez urbanističkog plana, koji su doneti tek posle više decenija, posle Prvog svetskog rata, pošto je većina radova bila završena. Zbog značaja planskog razvoja, zadržaćemo se na istoriji neuspešnih pokušaja da Beograd dobije svoju zakonsku i urbanističku regulativu, jer ti primeri mnogo govore o antimodernizacijskom delovanju elite.

Prvi pokušaj zakonskog uređenja prestonice pratio je stvaranje prvog urbanističkog plana Emilijana Joksimovća iz 1867. Tim projektom Zakona bilo je predviđeno da se „premeri varoš Beograd sa okolinom i postavi izvestan sistem opšteg regulisanja“[24] . Taj zakon nikada nije usvojen, tako da je dalji razvoj grada tekao bez zakonskih osnova. Bilo je potrebno da prođe dvadeset godina do sledećeg pokušaja regulisanja razvoja. Zakon o mestima bio je usvojen 1885. godine i dao je veliki podsticaj urbanističkom uređenju grada. Međutim, problem je bio u tome što je taj propis s vremenom sve više gušio razvoj grada, jer se radilo o opštem zakonu koji je regulisao osnovne urbanističke probleme svih mesta u Srbiji, od najmanjih varošica do prestonice. Kočnica koje je postavljao takav Zakon bili su svesni odbornici gradske Skupštine, pa su tražili promenu takvog stanja: „Glavni uzrok nerada leži u Zakonu o opštinama koji skoro u svemu vredi i za prestoničku opštinu onako kao i za najmanju seosku opštinu i što se moraju da savlađuju mnoge smetnje koje usporavaju rad odbora i Suda[25] “. Takvo stanje ostalo je i narednih 40 godina.

Građevinski zakon za grad Beograd iz 1896. godine značio je važan korak u uređenju građevinskih pitanja, ali neka od ključnih rešenja više su kočila razvoj grada nego što su ga podsticala. Iako su gradski odbornici stalno na to upozoravali tražeći da se Građevinski zakon modernizuje, novi nije bio usvojen do Prvog svetskog rata[26] . To je pravi primer kako je Beograd bio žrtva konkurentskih odnosa između opštine i države, jer je državni parlament bio taj koji je trebalo da donese Zakon o glavnom gradu, što je sistematski odlagano. O tome se otvoreno govorilo, pa je član opozicione Napredne stranke Vojislav Marinković, koji je bio i odbornik Skupštine grada i poslanik Narodne skupštine, na pitanje o tome zašto se Zakon ne donosi jednostavno odgovorio: „Zakon o opštini beogradskoj ima svojih političkih odredaba, a kako su u ovoj komisiji (kojoj je poverena izrada zakona – prim.D.S.) zastupljene sve političke grupe koje ne mogu da se slože u pitanju da se izabere jedan čovek koji će taj posao da svrši, to se nije ni mogao tako brzo posao završtiti“[27] .

Godinu dana kasnije to pitanje ponovo je postavljeno na dnevni red, ali je dubinska politička blokada i dalje sprečavala bilo kakav napredak. Predsednik opštine bio je prinuđen da na odborničko pitanje o sudbini Zakona odgovori na isti način kao prethodne godine: „članovi komisije razilaze se u osnovama ovoga Zakona te nisu ništa uradili“[28] . Ista situacija ponovila se četiri godine kasnije, 1911, ali i 1914. godine kad su novoizabrani predsednici opštine u svojim inauguralnim govorima, kao svoj prioritet, postavili donošenje Zakona. Ipak, Zakon sve do međuratnog perioda nije usvojen. Zbog svega navedenog, istorija nikad donetog Zakona za grad Beograd bila je jedna od paradigmatičnih priča srpske istorije i čini deo opštih odnosa u društvu i politici koji su se pokazali kao kočnice modernizacije. I ovaj slučaj potvrdio je već iznetu tvrdnju: uprave su bile preslabe da bi prevazišle posledice političkih podela, ali su, na prvom mestu, uprave i bile slabe zbog političkih podela, koje su sprečavale njihovu konsolidaciju.

Slična je bila i istorija urbanističkih planova. I u ovom slučaju, Beograd je krenuo na vreme, s prvim planom iz 1867. godine. Bilo je to sasvim usklađeno sa evropskim „tajmingom“. Prvi konkursi za regulisanje i planiranje razvoja određenih delova grada pojavili su se četrdesetih godina u Beču; Osmanov plan novog Pariza pokrenut je 1851; Barselona je taj put sledila od 1859, čemu se tih godina pridružio i Berlin. Rim se u planski razvoj uključio 1873, Švedska je obavezu urbanog planiranja propisala zakonom iz 1874; Bugarska je to učinila posle sticanja autonomije iz 1878, a Holandija 1901. godine[29] . Međutim, urbanistički plan Beograda usvojen je, posle mnogih lomova, tek 1923. godine, 56 godina pošto je Emilijan Joksimović vizionarski napravio prvi predlog. Kao i Zakon o gradu Beogradu, urbanistički planovi su bili žrtve političkih podela i partijskih surevnjivosti. Planovi su pravljeni, strani stručnjaci pozivani i plaćani. Neki od tih planova bili su usvojeni, ali nijedan nije primenjen. Sve do dvadesetih godina grad se razvijao bez opšteg plana, parcijalno, bez projektovanih budućih potreba razvoja. Inžinjeri okupljeni oko Udruženja srpskih inžinjera i arhitekata i Srpskog tehničkog lista upozoravali su opštinu da je nužno pre velikih radova napraviti generalni plan, jer bi u suprotnom moglo doći do toga da „se sav novac određen za regulaciju Beograda potroši a da Beograd opet ne bude ni lepa ni udobna varoš“[30] .

To je značilo da su svi gradski poslovi rađeni bez prethodno osmišljenog celovitog programa unapređenja glavnog grada, što govori o neracionalnom i neplanskom poslovanju. To je bio jedan od prvih uzroka koji su usporavali razvoj, jer je na taj način proizvođen urbanistički haos, pa su, s vremenom, sve veća energija i novac trošeni da se ispravi ono što je pogrešno učinjeno. To je dovelo do neravnomernog razvoja pojedinih delova Beograda i do neplanskog širenja grada. Za 40 godine (1867-1906) Beograd je upetostručio svoju teritoriju, što je bilo u potpunosti u skladu sa urbanom eksplozijom u Evropi tih godina[31] . Međutim, u slučaju Beograda radilo se o sasvim drukčijem fenomenu: stanovništvo je bežalo iz centra grada zbog previsokih cena građevinskog zemljišta, a svoje kuće gradili su izvan gradskog reona, odnosno kao bespravnu gradnju koju su mogli finansijski da podnesu. To je dovelo do toga da se centar Beograda praznio i zapuštao, dok se širila neregulisana gradnja po obodima. Zbog toga je, uprkos, razvoju prostora koji je zauzimao Beograd, on ostajao retko naseljen, pogotovo u poređenju sa evropskim gradovima: prosečno je po hektaru u Beogradu živelo 92 stanovnika 1900. godine. Istovremeno je u centralnim opštinama Londona živelo 600 stanovnika na jednom hektaru, u Parizu 378, u Hamburgu 110. To je značilo da je u Beogradu na jednog stanovnika dolazilo 110 kvadratnih metara prostora, dok je u Parizu po stanovniku bilo 30 kvadratnih metara, u Berlinu 24,2, Beču 23, Rimu 18,6, u Kopenhagenu 24[32] … To, međutim, nije značilo komoditet za građane Beograda, već je bilo posledica neplanske, stihijske i neracionalne gradnje koja je dodatno opterećivala gradsku kasu: „Veliki prostor ne može se tako lako ni čisto držati ni kanalisati što je sve od preke potrebe“[33] .

Konkurs za generalni urbanistički plan raspisan je tek 1921. godine. Žiri su činili poznati stručnjaci iz Francuske i Švajcarske. U programu raspisanog međunarodnog konkursa je pisalo da je predratni Beograd imao nepravilan razvoj i da bi bilo potrebno izraditi „racionalni plan“ kojim bi se ispravile prethodne greške. Končani plan napravljen je kombinacijom rešenja koja je nudilo dvadesetak pristiglih projekata. Taj plan umnogome je unapredio urbanističku situaciju glavnog grada, stvoriviši mnoge bulevare i reprezentativna mesta potrebna prestonici jedne ambiciozne i daleko veće države – Jugoslavije. Ipak, urbanisti koji su se tim pitanjem bavili konstatuju da situacija nije mnogo odmakla od one pre Prvog svetskog rata: „Beograd je mnogo izgubio time što ni država ni Opština beogradska, ni mnoge društvene ustanove ne samo da nisu pomogle sprovođenju Generalnog plana, nego su u toku nepune dve decenije svojim negativnim stavom sprečavale ostvarenje glavnih ideja o preobražaju grada prema savremenim urbanističkim principima“[34] .

Istu neodgovornost politička elita je pokazala u pitanju Zajma za grad Beograd. Ta, kao i druge ovde predstavljene priče, paradigmatična je. I u ovom slučaju političke debate trajale su više decenija – od 1883. godine kad je prvi put pokrenuto pitanje Zajma, do 1905. godine, kad je prestonica dobila prvu značajniju investiciju. Ali i taj Zajam je odobren na osnovu plana napravljenog 10 godina ranije, pa se pokazalo da ne odgovara u međuvremenu naraslim potrebama. Pitanje finansiranja velikih infrastrukturnih radova konačno je rešeno tek 1911. godine.

I u ovom, kao i u prethodnim slučajevima, radilo se o političkom kontekstu koji je kočio razvoj. U situaciji opšteg nedostatka kapitala, banke su, kao važan segment partijske države, bile vezane za političke stranke. Tako je svaki sukob oko zajmova, pa i onih koji su bili životno važni za prestonicu, u suštini, bio sukob oko finansijske i političke moći. Poslednja faza odugovlačenja oko zajma bila je upravo obeležena tim sukobom. Radikali koji su imali većinu u Narodnoj skupštini želeli su da se Zajam zaključi kod Uprave fondova, a samostalci, koji su držali vlast u Beogradu i pod svojom kontrolom imali Narodnu banku, insistirali su na tome da se Zajam uzme u toj finansijskoj instituciji. Da bi se sprečili samostalci, tadašnji ministar građevina iz redova radikala je sve do 1911. godine opstruirao odobravanje državne garancije, bez koje se kredit nije mogao uzeti. Kad je kredit konačno uzet veliki radovi bili su završeni u kratkom roku od dve godine. Taj primer pokazao je da se finansijski problem mogao rešiti bez većih problema da je bilo političkog konsenzusa oko prioriteta razvoja. Bio je to najeklatantniji primer opstrukcije razvoja od strane elite, o čemu će više reči biti na kraju teksta.

Privremenost kao rešenje

Istovremeno, ovaj način rada i gradnje dovodio je do nesolidnih rezultata i umnožavanja takozvanih „privremenih objekata“, koji i danas opterećuju čak i najuži centar grada. Privremena rešenja najčešće su bila posledica političkog kompromisa. Kada bi posle više godina ili, čak, decenija, zavađene strane došle do dogovora, on je ponovo bio na štetu glavnog grada i njegovih građana. Rešenje je, najčešće, bilo na pola puta – uzelo bi se nešto od predloga jedne, nešto od druge strane, pa bi nastao retko viđen pačvork. U slučaju da kompromis između zavađenih političkih blokova nije bio moguć, vladajuća garnitura bi donela odluku o rešenju, ali budući da su pritisci suparničke političke grupe bili prejaki, rešenje bi bilo privremeno, napravljeno od najjeftinijih i nesolidnih materijala, ne bi li se dočekao konsenzus. Veliki broj ulica i javnih građevina nastao je na taj način, a mnogi od njih decenijama su ostali i u samom centru grada. Politički kompromisi dovodili su do menjanja prethodno napravljenih planova i vidljivi su i danas u neobičnim krivinama prestoničkih ulica. Savremenici su to ovako opisali: „Pravac ulica nije nigde izveden onako kako bi lepom i perspektivnom izgledu odgovaralo. Prelomi, sužavanja, proširenja i krivudanja dolaze svaki čas. Prvi projekat ulica bio je izveden prilično logički i ulice su bile prave. Malo po malo, svaki je od moćnijih posednika navijao ulicu po svojoj volji, radeći kod dotičnog ministra da ulica ide onim pravcem gde njegovi interesi zahtevaju (….) Naši ministri građevina bavili su se verluganjem glavnih ulica u prestonici. Njihove česte promene i padanja sa ministarskih „naslonjača“ možete tačno izbrojati ako samo tačno izbrojite veruge i prelome prestoničkih ulica“[35] .

Još jedan uzrok privremenosti bio je u tome što bi, posle više decenija potrošenih na sukobe o pojedinim temama, odluka bila doneta, ali na osnovu prvobitnog projekta o kome se rasprava vodila često i više decenija. U međuvremenu, grad je napredovao, tako da usvojeni projekat više nije odgovarao stvarnosti. Bio je to slučaj sa granicom gradskog reona o kojoj se raspravljalo 20 godina. Kada je postavljena 1905. godine, to je bilo učinjeno na osnovu prvobitnog predloga iz 1885. godine, ali je u međuvremenu grad narastao pa je više hiljada ljudi ostalo izvan granice grada. Nekoliko godina kasnije granica je, zbog toga, morala biti ponovo promenjena. Bio je to i slučaj sa kapacitetom vodovoda i kanalizacije – rasprave su se decenijama vodile o prvobitnom projektu, a kad je odluka konačno doneta ona više nije odgovarala u međuvremenu nabujalom gradu i njegovom stanovništvu. Nekada su privremena rešenja pravdana nedostatkom sredstava i neophodnošću da se neka „gradska rupa zapuši“, o čemu najbolje svedoči istorija beogradskih ulica o kojoj će biti više reči. Kada bi se sve to do danas sabralo, račun bi bio veći nego da je planski od početka rađeno sa solidnim trajnijim rešenjima. Privremena rešenja bila su prava slika odnosa među igračima, strategija, sukoba moći, nebrige i neracionalnog trošenja vremena, novca i energije.

Privremena rešenja su s vremenom  postajala trajna, ali ne i definitivna. To je kočilo razvoj grada, jer je to bio još jedan od uzroka koji su dovodili do toga da se suštinski urbanistički problemi nisu rešavali. Gradska vlast se povremeno vraćala mnogobrojnim „privremenim“ rešenjima, da bi ih opet ili zamenila nekim novim ili čak nekim još starijim privremenim rešenjem. Takav način upravljanja odnosio je ogromnu energiju i trošio dragoceno vreme. Stvarao se utisak stalne zaposlenosti, a zapravo se neprekidno vrtelo u krug. To disperzivno trošenje energije postalo je deo sistema, koji su odlikovali, kako je pisao opozicioni naprednjački Kalendar za 1912. godinu, „sve sami počeci, počeci s brda s dola“[36] .

Neracionalni redosledi

Brojni su slučajevi koji pokazuju i druge načine da se izneveri potreban redosled u planiranju i radu, što je dodatno kočilo funkcionisanje celog sistema. Dobar primer za to jeste istorija beogradskih ulica[37] koja pokazuje da se od racionalnog redosleda poteza stalno odstupalo, zbog čega je ulični pokrov ostajao neuređen, neudoban za pešake i kola, dok su mogućnosti da se ulice dovedu u pristojno higijensko stanje, s vremenom, bile sve manje. Prvo pitanje koje je kočilo uređenje ulica bilo je pitanje određivanja gradskog reona. Radilo se, kao i u slučaju Zakona za grad Beograd ili urbanističkog plana, o tome da je gradska skupština godinama odugovlačila da odredi granice grada. Diskusije su trajale punih 20 godina – od 1885. do 1905. godine, kada je konačno određena linija koja je ograničavala grad[38] . Veliki broj poslova odlagan je tokom te dve decenije, jer je od postavljanja reonske linije zavisilo koje će ulice biti kaldrmisane, koje će biti osvetljene, u koje će biti uvedene voda i kanalizacija, dokle će sezati zaštita gradske žandarmerije. Međutim, iako se radilo o pitanju od kojeg su zavisila mnoga druga, pitanje reona bilo je stalno odlagano. Vlasti se nisu mogle odlučiti da li da gradskim područjem obuhvate i naselja nastala bespravnom gradnjom na obodima grada (čime bi se troškovi opštine bitno povećali) ili da gradsku granicu postave uže, samo oko uređenog centra. Takvim pristupom bi veliki broj stanovnika ostao bez zadovoljavajućih uslova života, a siromaštvo bi se uvećavalo na rubovima grada, čime bi buduće uključivanje ovih predgrađa u okvir prestonice postajalo sve skuplje.  No, bez obzira na to što dilema nije bila lako rešiva, njeno odlaganje samo je donosilo nove probleme i građanima i opštini, dalje podižući cenu razvoja.

Uz to, godine su prolazile dok je opštinska vlast odugovlačila da pronađe izlaz iz još jedne dileme: da li da uloži više novca u trajno sređivanje centralnih gradskih ulica ili da se, pak, postojeći novac uloži u stalno krpljenje šire gradske zone, bez definitivnog sređivanja glavnih i reprezentativnih saobraćajnica[39] . Sve do početka druge decenije 20. veka pribegavalo se ovom drugom rešenju, tako da je centar grada ostajao neuređen, a novac se neracionalno trošio na stalno popravljanje istih ulica, čime se nikako nije stizalo do stvarnog napretka u uređenju grada. Odbornici su u Skupštini grada stalno upozoravali da se neracionalno posluje, jer se zbog nesistematičnog rada stalno ulaže u iste ulice, a do poboljšanja se ne dolazi jer se nikad ne pristupa solidnom radu na pripremnim poslovima. Predsednici skupštine su na to stalno davali iste dogovore. Tako je predsednik 1892. godine izjavio da se „novopostavljena kaldrma često kvari, ali to je zato što zemljište na kome se postavlja nije dovedeno u takvo stanje da se pod teretom ne ugiba i da se kamen može na njemu održati stalno i čvrsto“[40] .

Skoro deset godina kasnije, u Skupštini su se mogle čuti iste reči novog predsednika skupštine. Opisujući stanje gradskih ulica dramatičnim rečima on je rekao: „Stalno se provlači problem da se kaldrmisanje obavlja sa slabim peskom koji ne drži (…) Usled toga danas imamo to da će nam jedna ulica koja je sad kaldrmisana posle šest meseci biti gora nego što je bila pre kaldrmisanja“[41] . Ipak, ništa se nije promenilo.

Radove na uličnom zastoru kočila je još jedna večna dilema koja je proizlazila iz nikad utvrđenog redosleda poslova i rasporeda prioriteta: da li srediti ulice, pa ih onda ponovo prokopati kad na red dođe pravljenje kanalizacije, ili s uređenjem ulica pričekati do završetka radova na kanalima, za šta je, kako smo videli bilo potrebno 35 godina[42] . Na kraju se nije došlo do bilo kakvog pravila, pa su neke ulice, čekajući da se prvo prokopa kanalizacija, čekale na svoje uređenje više decenija, dok su druge prvo sređene, pa nanovo raskopane posle nekoliko godina da bi se postavile cevi, čime su troškovi duplirani. Ni ta, kao ni ranije navedene dileme, nije bila beznačajna, posebno u uslovima kada novca nikada nije bilo dovoljno za sve radove koje je trebalo preduzeti, ali osnovni zaključak koji se nameće iz opisanih slučajeva jeste da suštinski problem nije bio ni u složenosti i veličini radova, pa ni u nedostatku para, već u nesistematičnom radu, u kome se najveći deo vremena i energije potroši na nekonstruktivne diskusije o dilemama koje se, na kraju, učine nerešivim.

Otpor modernizaciji

Odsustvo i slabo funkcionisanje sistema nužno su dovodili do takvih „dovijanja“ koja na kraju isprazne gradsku kasu, demotivišu stručnjake i dovedu u pitanje strpljenje građana. S druge strane, ta „dovijanja“ bila su deo jednog paralelnog sistema vrednosti i ponašanja, u kome je sve izgledalo moguće, gde je izgledalo da su otvoreni svi putevi i da je jedina granica – granica same ljudske mašte. Tako se neprekidno reprodukovala neka vrsta anarhičnog poretka, koji je, da bi „funkcionisao“, nužno proizvodio još veću anarhiju, jer je bio prinuđen da ruši pravila koja još nisu ni uspostavljena. Time je svaki sistem a priori bio doveden u pitanje, pa je i svaki pokušaj da se uspostave pravila bio viđen kao golo nasilje koje izaziva otpor. Tokom vremena, taj otpor prema pravilima kristalisao se u otpor prema političkim i društvenim promenama. Taj otpor često se artikulisao kao otpor prema modernizaciji i evropeizaciji, prema procesima razvoja čiji osnov upravo leži u uspostavljanju i poštovanju jasnih pravila igre.

I da ostanemo još malo na analizi pogrešnog redosleda kojim su se radili „veliki radovi“ u Beogradu. I u onim slučajevima kada su se poslovi završavali, to se radilo redosledom obrnutim od racionalnog. Najupečatljiviji primer bio je odnos između uvođenja struje i postavljanja kanalizacije. Logično je da se prvo uradi kanalizacija, jer se radi o suštinskom pitanju za higijenski i zdraviji život građana. Uz to, od uvođenja kanalizacije zavisi i čitav niz drugih infrastrukturnih unapređenja, kao što je, recimo, mogućnost dizanja višespratnica, što bez sistema odvođenja nečistoća nije moguće, kao ni samo funkcionisanje vodovoda. Ipak, u Beograd je struja stigla 20 godina pre kanalizacije, a samo godinu dana pošto je Edison patentirao svoj izum. Ovaj primer najbolje opovrgava mišljenje onih istoričara koji tvrde da je jedina kočnica modernizacije u Srbiji bila u tome što nije bilo dovoljno novca za nju. Naprotiv, ovaj primer još jednom pokazuje da je ključ problema ležao u nesistematičnom i neplanskom radu, jer je uvođenje struje bio i skup i rizičan posao.

Za proučavanje kontroverzi modernizacije Beograda paradigmatičan je primer uvođenja kanalizacije[43] . To pitanje je, kao i druga pokrenuto 1885. godine, dakle u vreme kad su se te odluke donosile u, na primer, Frankfurtu i u mnogim švajcarskim gradovima. Uprkos ranom pokretanju tog pitanja, Beograd je svoju kanalizaciju dobio tek 1911. godine, mada ni tada, u velikom broju slučajeva, ona nije bila povezana sa kućama. Bez obzira što se radilo o najskupljim radovima koje je trebalo preduzeti u gradu, analiza uzroka zbog kojih je to pitanje odlagano pokazuje da se do pitanja novca uglavnom nije ni stizalo. Vreme se gubilo iz najrazličitijih razloga. Dešavalo se da između predloga da se nešto uradi i konačne odluke o tome prođu meseci, pa i godine. Bilo je slučajeva da je tri puta više vremena potrošeno na rad mnogih komisija koje su odobravale projekte nego na izradu samog projekta.

Analiza uzroka koji su dovodili do stalnog otezanja ukazuje na dubinske probleme funkcionisanja sistema. Najveći problem proisticao je iz toga što su u donošenju odluka najmanju vrednost imali egzaktni i racionalni razlozi i što je niz vanstručnih motiva uticao na donošenje odluka. Od ličnih interesa do partijske surevnjivosti, od stručnih sujeta do nespremnosti na preuzimanje odgovornosti, od potrebe za osvetom političkim protivnicima do želje za nipodaštavanjem svega prethodno urađenog. Sve su to bili faktori koji su mnogo više uticali na proces donošenja odluka nego stručni i finansijski razlozi. To je dovodilo do stalnih podela svih institucija i komisija koje nisu bile posledica ponude različitih rešenja, već pripadnosti zavađenim grupama koje ni po koju cenu i ni pred kakvim argumentima nisu napuštale „svoju stranu“. Umesto da ostvare interakciju većine i manjine, dva sukobljena dela političkog spektra neprestano su produbljivala svoje sukobe i time paralisala institucije.

Rat koji je godinama vođen po principu „komisijom na komisiju“ ili „izveštajem na izveštaj“ dalje je usitnjavao probleme u čemu se skoro izgubila suština pitanja i nasušne potrebe građana. To nadigravanje različitih interesnih grupa s vremenom je postajalo samo sebi cilj, a sterilno nadgornjavanje oko detalja postalo je suština spora. Bio je to izraz nemoći elite da odgovori na izazove koji su se u ključnim godinama za procese modernizacije pojavljivali pred njom.

Glavni grad Srbije je na neracionalan način ulazio u procese modernizacije. U osnovi toga ležao je pokušaj da se zaostalost nadoknadi preskakanjem nekih faza razvoja, da se, na primer, uvedu poslednja dostignuća tehnike, koja su u to vreme korišćena u izgradnji infrastrukture najrazvijenijih evropskih prestonica. Bilo je to, kako je rekao Dimitrije Đorđević, slično stavljanju avionskog motora na volovska kola[44] . Metaforično rečeno, bilo je pitanje da li će turska kaldrma izdržati tramvajske šine ugrađene u nju ili će one u nju utonuti, kao u živo blato. Drugim rečima, pitanje je bilo neće li neadekvatna osnova na kraju anulirati male modernizacijske pomake, i pretvoriti se u neracionalno trošenje i energije i vremena? Pokazalo se da modernizovana ostrva nisu mogla da povuku celinu. Budući da su najčešće nastajala bez šireg plana i sistemskog rešenja, ta „ostrva“ ostajala su usamljena, nepovezana i neregulisana u širem kontekstu. U velikom broju slučajeva (od modernizovanih pojedinih državnih institucija do pojedinih infrastrukturnih radova) s vremenom je dolazilo do regresije, gubljenja modernizacijskog impulsa, pa i poništenja postignutog. U jednom radu nazvala samo to fenomenom ulja na vodi: modernizacija je ostala ograničena u uskim krugovima iz kojih nije mogla da izađe, nije imala snage da preplavi celo društvo,ostala je izolovana i jasno omeđena od preovlađujuće nerazvijenog društva[45] .

Nije Srbija bila jedina zemlja koja je u svom razvoju htela da neke faze tog razvoja preskoči. Mnoga su društva došla na ideju da se istorija može ubrzati. Ali, Srbija je tokom svog razvoja, suviše često taj tok modernizacije okretala, postavljala na glavu. Tu tezu trebalo bi dodatno ispitivati i tražiti uzroke takvog postupanja. Jedan od njih svakako je činjenica da Srbija za dva veka svoje moderne istorije nije došla do suštinskog iskustva demokratske vlasti. To ne znači da demokratskih perioda vladavine nije bilo, ili bar takvih namera. Ali to jeste značilo, kao što je već navedeno, da nije postojalo iskustvo regularnih smena vlasti putem izbora, što je ključni mehanizam za uvođenje principa odgovornosti koji dalje disciplinuje vlast i nameće joj okvire kojih ona, htela-ne htela, počinje da se drži da bi zadržala naklonost birača. U srpskoj istoriji poslednja dva veka prevladavali su autoritarni tipovi vlasti koja se, po definiciji, nije obazirala na javno mnjenje. Ali, ni u kratkim i retkim vremenima demokratskih uprava, vlast se nije suočavala s opasnošću da bi je raspoloženja građana mogla smeniti. Smene su uvek dolazile iz krugova različitih zaverenika, pa takva praksa nije uvodila princip odgovornosti u politiku, već, naprotiv, princip zakulisnog i vaninstitucionalnog delovanja koji funkcioniše mimo svake javne kontrole. Nedostatak regularnih smena izazvanih promenom raspoloženja građana podržavao je neodgovornu vlast, koja se nije osećala obaveznom da polaže račune za izgubljeno vreme ili neracionalno potrošen državni novac.

Jedan od uzroka koji su do toga doveli ležao je u činjenici da u Srbiji nije bila izgrađena srednja klasa koje bi svojom snagom i, u prvom redu, svojim interesima, ograničavala, kontrolisala državu i pozivala je na odgovornost. Građanstvo je činilo svega oko 13% stanovnika, pri čemu je i samo bilo sastavljeno uglavnom od sitnih trgovaca, zanatlija i, najvećim delom, od državnih činovnika. Slobodnog kapitala bilo je malo i uglavnom su ga kontrolisale političkim strankama bliske banke. Industrije gotovo nije bilo, kao ni drugih moćnijih društvenih slojeva koji bi bili nezavisni od države. U iskustvima zapadnih demokratija 19. i 20. veka ti ekonomski nezavisni slojevi gurali su državu ka modelu minimalne, efikasne i liberalne uprave – servisa građana. Tanak i finansijski nedovoljno moćan građanski sloj u Srbiji takve snage nije imao. On jeste izgradio mrežu institucija civilnog društva uporedivu s onim evropskim[46] , ali one nisu imale snage da vlastima nametnu jasne granice. Bilo je stranaka koje su formirane svega nekoliko godina posle prvih modernih partija u Velikoj Britaniji; bilo je izvanredne i bogate štampe; postojalo je više stotina udruženja građana, ali svi oni nisu uspeli da iznesu dubinski preokret. Iza brojnih, raznovrsnih i vrlo modernih institucija civilnog društva nije stajalo jako građanstvo u čijem interesu bi bio razvoj pravne države, jasnih procedura i principa odgovornosti.

Naprotiv. Nedovoljna finansijska moć građanskih krugova, terala ih je u razne vrste zavisnosti od države. Oni koji su, kao intelektualci i profesionalci, svojim visokim obrazovanjem mogli imati autoritet pred državom, bili su, zbog finansijskih neprilika i slabih mogućnosti da se zaradi od slobodnih profesija, prinuđeni da žive od državne plate i da, samim tim, ograniče svoje mogućnosti nezavisnog političkog delovanja. Oni koji su mogli razviti nezavistan finansijski položaj zahvaljujući svom preduzetničkom poslu, priklanjali su se saradnji sa političkim partijama ili samom državom, koji su na nejakom tržištu bili jedini koji su mogli obezbediti pristup najbolje plaćenim poslovima. Nedostatak slobodnog kapitala upućivao je na saradnju, čak i zavisnost od države, one društvene slojeve koji su u zapadnom iskustvu bili nosioci transformacije i društva i države. U tim uslovima, nije bilo snage u društvu koja bi, zbog svog ekonomskog interesa, državu naterala na odgovorno, racionalno i efikasno upravljanje, već je ona, i u trenucima kad je bila demokratska, bila autoritarno nehajna prema sopstvenim obavezama, vremenu i novcu, stavljajući svoj interes ispred opšteg.

Svi ti primeri pokazali su da uspeh reforme društva, ma koliko ona bila skupa, u prvom redu zavisi od volje društvene i političke elite da se u taj proces krene i od konsenzusa u društvu da se na tom putu istraje. Time se i dolazi do ključnog pitanja: da li je elita u srpskom slučaju bila pokretač ili kočničar modernizacije? Uobičajeno je tumačenje istoričara da je u nerazvijenim društvima elita, pa samim tim i država, glavni pokretač društvene reforme. Ipak, analizirani primeri, pokazali su da je modernizaciju Beograda kočila upravo elita. Kao i u mnogim drugim slučajevima, koje su istražile i analizirale Latinka Perović i Mari-Žanin Čalić, pokazalo se da je, tokom perioda istorije grada obrađene u ovoj knjizi, elita diktirala meru reformi, i da je ona odgovorna što su te reforme bile spore i ograničene. Ovaj zaključak mogao bi da dovede u pitanje staru tezu da je osnovni razlog spore modernizacije Srbije u tome što njena elita nije imala dovoljno snage da u promene povuče usporeno agrarno društvo. Nasuprot tome, mnogo je primera koji pokazuju da je ta elita, svesno ili ne, održavala srpsko društvo na određenom stepenu nerazvijenosti. Činila je to, u prvom redu, time što se nije potrudila da napravi sistematski plan razvoja i nužan okvir za transformaciju, već je napredak ostao parcijalan, što je, kao i u slučaju Beograda, s vremenom dovelo do toga da su ta modernizovana ostrva utapala u masu i gubila potencijal da pokrenu ostatak društva. Do tog zaključka vodi i analiza zakonodavstva, koje je, posebno kada je u pitanju bilo društvo, blokiralo promene. Od zakona koji su uređivali poljoprivredu, zanatstvo ili trgovinu do onih koji su, kao Građanski zakonik, uređivali odnose u društvu, svi su ti zakoni više kočili nego podsticali razvoj.

Uz to, srpska elita je stalno nametala neke stvarne ili imaginarne prioritete, koji su predstavljani kao pitanje svih pitanja, od kojih je, kako se govorilo, zavisilo sve, bez čijeg rešenja se nije moglo započeti ništa. Tokom 19. veka, to je prvo bilo sticanje nezavisnosti, a zatim, do 1918. godine opterećenost onim što se zvalo „oslobođenje i ujedinjenje“. Kasnije, tokom 20. veka, bili su tu problemi koji su proizilazili iz složenosti i kontroverze jugoslovenske države, da bi se krajem veka ponovo vratilo na rešenje nacionalnog pitanja, kao prioriteta bez kojeg se ne može poći u tranziciju iz komunizma u moderno društvo. Sve su to bili realni problemi, ali je njihovo rešenje, koje je u mnogim slučajevima bilo teško ostvarivo, postavljeno kao uslov za pokretanje bilo kog drugog pitanja – od demokratizacije do privredne i društvene transformacije. U očekivanju rešenja tih „pitanja nad pitanjima“ sve se moglo odložiti, čime je elita bila oslobođena odgovornosti „za nečinjenje“. To je, istovremeno, bio i najbolji način očuvanja gotovo u kontinuitetu autoritarne vlasti, jer je svaka garnitura sebi pribavljala autoritet predstavljajući se kao ona koja će to “pitanje rešiti“. To je davalo odrešene ruke i večitu mogućnost gušenja svakog drugog mišljenja, bar dok se Pitanje ne reši.

Postavlja se, na kraju, pitanje razloga koji su podsticali vlasti da se stave kao prepreka razvoju društva. Te vlasti bile su, kako je pokazano, po svojoj suštini, tokom poslednja dva veka, veoma različite. Ipak, rezultati su im bili slični. One nisu oslobodile društvo nametnutih stega, nisu pustile slobodan razvoj ka većoj socijalnoj stratifikaciji koja bi, u krajnjem ishodu, ojačala društvo. Da li se zbog toga može postaviti teza da takav razvoj društva nije bio u interesu različitih vlasti koje su se smenjivale na kormilu Srbije? Takvu tezu trebalo bi dodatno istraživati, posebno se vratiti Stenografskim beleškama Narodne skupštine kao istorijskom izvoru koji na najbolji način svedoči o svesnim naporima da se spreče promene. Ipak, i ovo istraživanje nudi dovoljno argumenata za postavljenje takve pretpostavke. Razni delovi elite imali su interes da do suštinske modernizacije ne dođe. Za intelektualce značilo bi to stvaranje konkurencije; za tanki sloj preduzetnika bilo bi to sužavanje ionako uskog tržišta; za crkvu to bi značilo ukidanje njene političke uloge koja nije primerena modernom društvu; za vojsku bio bi to kraj privilegovanog i uticajnog političkog položaja koji se u transformisanom društvu nalazi pod civilnom kontrolom; konačno, za vlast bio bi to kraj autoritarnog, nekontrolisanog, neodgovornog i korumpiranog delovanja. Iz toga se vidi da modernizacija i transforamcija društva nije bila u interesu elite koja je jedina, s obzirom na slabosti društva, te procese mogla pokrenuti. To ne znači da su sve elite koje su se smenjivale na rukovodećim pozicijama bile antireformske, ali trebalo bi proveriti tezu da su, brzo po dolasku na vlast, gubile svoj modernizacioni potencijal i ambicije, uviđajući prednosti vladanja u nedovoljno razvijenom društvu. Nije se radilo o istorijskoj sudbini ili o kobnom determinizmu, niti je u pitanju bila zakonomerna predodređenost nerazvijenih društava da s vremenom samo produbljuju svoje zaostajanje. Kao prva nezavisna država nastala na Balkanu Srbija je imala šansu da postane motor regiona. Ona to, međutim, nije postala. Njen razvoj bio je, a u velikoj meri je to i danas, žrtva „saveza elita“ koji je u razvoju Srbije video opasnost za sebe. Bio je to još jedan od začaranih krugova modernizacije, koji su se, kako je vreme polazilo, a šanse se propuštale, sve više stezali u čvor.

Peščanik.net, 13.01.2011.

———–    

  1. Lj. Dimić, D. Stojanović, M. Jovanović, Srbija 1804-2004. Tri viđenja ili poziv na dijalog, Beograd 2005. O procesima modernizacije opširnije u zbornicima koje je uredila L. Perović: Srbija u modenizacijskim procesima 19. i 20. veka, 1, Beograd 1994; Srbija u modernizacijskim procesima. Položaj žene kao merilo modernizacije, Beograd 1996; Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka, 3. Položaj elite, Beograd 2002; Srbija u modernizacijskim procesima, Žene i deca, Beograd 2006.
  2. O istoriji Beograda u ranom 19. veku vidi: Istorija Beograda, II, Beograd 1974.
  3. Istorija Beograda, II, s. 311.
  4. S. Nedić, „Urbanističko uređenje Beograda 1886-1914“, u: Godišnjak Muzeja grada Beograda, XXIII, 1976, s. 75.
  5. V. Đorđević, Beogradski opštinski poslovi. Izveštaj predstavništvu Beograda, Beograd 1884.
  6. Isto, s. 3.
  7. Isto, s. 14.
  8. Isto, s. I-LVI.
  9. S. Nedić, „Pripreme za moderno komunalno uređenje Beograda. Rad opštinskog odbora 1884.188“, u: Godišnjak grada Beograda, knj. XXV, 178, s. 287.
  10. „Izveštaj opštinske komisije za proučavanje izvesnih opštinskih ustanova u stranim zemljama (podnesen na sednici odbora opštine beogradske od 29. januara 1885. godine)“, Beograd 1885.
  11. O tome detaljno u: D. Stojanović, Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacije Beograda, 1890-1914, Beograd 2008.
  12. E. Mihl, „Zašto Beograd još nije kanalisan“, s. 316.
  13. Isto.
  14. V. Vulović, Opštinski zajam od 60 milijona dinara, Beograd 1909.
  15. Prethodni radovi za kanalizaciju, Beograd 1910, s. 20.
  16. Napredak. Kalendar za prestupnu 1912. godinu, Beograd 1912, s. 119.
  17. Jovan Andrejević, Predlog o kaldrmisanju Beorada, Beograd 1911, s. 5.
  18. Lj. Trgovčević, Planirana elita. O studentima iz Srbije na evropskim univerzitetima 19. veka, Beograd 2003, s. 60.
  19. S. Knežević, „Osvetljenje u Beogradu“, u: Godišnjak grada Beograda, IV, 1957, s. 468.
  20. J-L. Pinol, Historie de l Europe urbaine, II, Paris 2003, s. 200-203.
  21. Večernje novosti, 27. novembar 1893.
  22. Večernje novosti, 12. oktobar 1894.
  23. O tome detaljno: D. Stojanović, Kaldrma i asfalt, s. 156-160.
  24. Istorija Beograda, s. 309.
  25. Zapisnici sa sednica odbora opštine grada Beograda, 1905, knj. I, 25. januar 1905, br. 52.
  26. S. Nedić, „Urbanističko uređenje Beograda“, s. 202.
  27. Zapisnici, 1906, knj IV, 6. oktobar 1906, br. 1003.
  28. Zapisnici, 1907, knj. I, 23. januar 1907, br. 103.
  29. J-L-. Pinol, L Histoire de l Europe urbaine, s. 143.
  30. „Rezolucija Udruženja srpskih inžinjera i tehničara“, citirano prema: B. Maksimoivć, Ideje i stvarnost, s. 36.
  31. J-L- Pinol, L Histoire de l Europe urbaine, s 23.
  32. J-L. Pinol, L Histoire de l Europe urbaine, s. 23.
  33. S. P. Zorić, „Lepa varoš“, u: Srpski književni glasnik, knj. VII, s. 357.
  34. B. Maksimović, „Urbanistički razvoj Beograda između dva rata. Generalni plan 1923.“ u: Istorija Beograda, s. 166.
  35. S. P. Zorić, „Lepa varoš“, s. 362.
  36. Napredak. Kalendar za prestupnu 1912. godinu, s. 118.
  37. D. Stojanović, „Orte der Veranderung und Orte der Erinnerung. Die Strassen Belgrads 1885.1914“, u: Schnittstellen. Festschrift fur Holm Sundhaussen zum 65 Geburtstag, ur. U. Brunnbauer, A. Helmedach, S. Troebst, Munchen 2007, s. 65-81.
  38. D. Stojanović, Kaldrma i asfalt, s. 23-38.
  39. Isto, s. 47- 76.
  40. “Izveštaj sa redovnog sastanka opštinskog odbora od 15. maja 1892”, u: BON, 14. jun 1892.
  41. “Izveštaj sa redovonog sastanka opštinskog odbora od 27. novembra 1901” u: BON, 16. decembar 1901.
  42. Detaljnije u: D. Stojanović, Kaldrma i asfalt, s. 149-167.
  43. Isto, s. 137-171.
  44. D. Đorđević, Ogledi iz balkanske istorije, Beograd 1986.
  45. D. Stojanović, Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti, Beograd 2010.
  46. D. Stojanović, Kaldrma i asfalt, s. 237-281.

The following two tabs change content below.
Dubravka Stojanović, istoričarka, magistrirala 1992 („Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918“), doktorirala 2001 („Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914“) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1988. do 1996. radi u Institutu za noviju istoriju Srbije, pa prelazi na Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde 2008. postaje vanredna, a 2016. redovna profesorka na katedri za Opštu savremenu istoriju. U saradnji sa Centrom za antiratne akcije 1993. radi na projektu analize udžbenika. Sa Milanom Ristovićem piše i uređuje školske dodatne nastavne materijale „Detinjstvo u prošlosti“, nastale u saradnji istoričara svih zemalja Balkana, koji su objavljeni na 11 jezika regiona. Kao potpredsednica Komiteta za edukaciju Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna, urednica je srpskog izdanja 6 istorijskih čitanki za srednje škole. Dobitnica je odlikovanja Nacionalnog reda za zasluge u rangu viteza Republike Francuske. Knjige: Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918 (1994), Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o “zlatnom dobu srpske demokratije” (2003, 2019) – Nagrada grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2003; Srbija 1804-2004 (sa M. Jovanovićem i Lj. Dimićem, 2005), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914 (2008), Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (2010), Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011), Iza zavese. Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914 (2013), Rađanje globalnog sveta 1880-2015. Vanevropski svet u savremenom dobu (2015) i Populism the Serbian Way (2017).

Latest posts by Dubravka Stojanović (see all)