Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Šta može da dobije Veljko Belivuk optužujući vlast za svoja nedela? Okrivljeni inače ima sva prava da se brani kako mu padne na pamet: da laže, izmišlja, konstruiše, ali i da govori istinu. Ili da je pomeša sa prigodnim izmišljotinama.

Šta je istina od svega što Belivuk govori pred sudom – na sudu je da razluči i odvoji činjenice od laži kojima se možda spasava koža. Od maštovitih priča koje negiraju jeziva svedočanstva, o procesu pretvaranju ljudi u mleveno meso. I kako se jedna navijačka novela nesmetano i uz podršku vlasti pretvorila u kanibalske orgije?

Trebalo je da to bude suđenje grupi kriminalaca i ubica za masovne zločine svih vrsta, dakle bez upliva prljave dnevne politike. Ali bez te delatnosti koja označava veštinu mogućeg, teško je zamisliti ozbiljne kriminalce. Na sredini ili na dnu je zločin, sa mašinom za mlevenje mesa koja je ovde alat i sredstvo za uterivanje straha. Na vrhu upadljivo prećutkivanje koje je imalo smisao amnestije.

Ovde je organizovani kriminal produktivna delatnost, lagodna mogućnost uposlenja nebrojene parazitske armije koja se broji u odbrambene snage vladajuće sekte. To je slabo sakrivena tajna, svi poslovi u sivoj zoni, na samoj granici zlodela a i u zlodelima pripadaju njima. Navijačke grupacije odavno nemaju nikakve veze sa fudbalom. Vođe navijača su mali kumovi, slobodni dileri opijata, splavari, reketaši, uterivači dugova, nasilnici podređeni centrali kao jezgro pretorijanskih trupa režimske vrhuške.

Takvu vezu nije moguće sakriti, pa se ona nije ni krila. Posle ubistva Saleta Mutavog, njegova navijačka vojska naložila je igračima Partizana da na nekoliko utakmica nose dresove sa njegovim likom na grudima. U upravi Partizana nije bilo otpora, uprava je i oslikala ikonu.

Tada se iz drugog plana pojavljuje Belivuk sa svojom surovom ekipom. Javno je tukao članove uprave Partizana koji su od njega bežali kao zečevi, ali i njihove telohranitelje. Velja Nevolja je postao realni izvor straha, osumnjičen za neka ubistva, pa oslobođen zbog nedostatka dokaza.

Lično se dokazao vrhu vlasti, postao je ključni čovek koji je sa svojim gorilama bio dodatna zaštita vladara od nepostojećih opasnosti. Svakako je bio zadužen za mnoge prljave, pa i najprljavije poslove. Čovek od poverenja samog vrha, možda čak i sa statusom ličnog prijatelja poglavice. Mogao je da radi šta god poželi, i on je to radio.

Šta je sve uradio, još nije poznato. Legenda kaže da je pao u nemilost kad je ošamario „malog“ koji voli da bude viđen u opasnom društvu, a to je njegovog tatu dovelo do vrhunske konsternacije. I tu, kaže ista legenda, počinje sumrak Veljka Belivuka i usiljena kontrola njegove mesarske radnje i drugih razrađenih poslova.

Belivuk na sudu tvrdi da je bio u stalnom kontaktu sa Vulinom i sa Glišićem. Da se viđao i sa Vučićem, kad god je trebalo. Rušio je u Savamali. Radio je sve što mu kažu, a iznad toga je sledila njegova kreativna nadgradnja unosnih poduhvata. Sve ostalo izvan važnih državnih stvari radio je za sebe. A onda je neko primetio da ljudi nestaju i da ih mesecima nema.

Jedne večeri, umesto crtanih filmova, na državnoj televiziji su prikazani ostaci samlevenih ljudskih tela. Pre takve televizijske premijere, vladar je rekao otprilike: sklonite decu, starce i nervno labilne od televizora. Slede užasni prizori, videćete ono što nikada pre niste videli.

Belivuk kaže da njegovi ljudi nisu nikoga samleli. Oni koji su nestali svakako se kriju negde. Možda se jednoga dana i vrate. Sve ono što je pokazao njegov predsednik na javnom servisu, samo je fotošop i digitalna iluzija.

Tabloidi koje uređuje kabinet vladara prebacili su Belivuka u opoziciju, tvrdeći da on radi za njih, a protiv Vučića, koji je prvi objavio priču o ćevapima sa ljudetinom.

Dobro, možda Belivuku ne treba verovati baš ništa. Ali, valja proveriti. Šta o njegovom razvojnom putu znaju Vulin, Glišić i Vučić. Da li je i koliko bio njihov? Da li je sa Đukom nosio bakljadu po krovovima i dodatno plašio građane već uplašene od kovida, kućnog zatvora, dugih cevi i vanrednog stanja? Da li su mu verovali, i ako jesu zbog čega?

Srđan Milivojević traži da Vučić odmah podnese ostavku, jer ga je poslovni partner optužio za nepočinstva koja su u nepodnošljivom neskladu sa funkcijom koju A.V. obavlja. Mnogi misle da su ta svedočenja, iako sporna zbog pozicije Belivuka, uznemirujuća i teško podnošljiva.

Vučić je sinoć javno svedočio o svojim opasnim vezama: Ko, šta? Belivuk i njegova grupa?! Nikad čuo.

Peščanik.net, 21.10.2022.

Srodni link: Dejan Ilić – Ko je rušio?


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)