Kuća cveća

 
Razgovor Svetlane Lukić sa Brankom Prpom o sahrani Jovanke Broz.

 
Svetlana Lukić: Na samom početku da vas zamolim, pošto je ovih dana bilo dosta reči o Jovanki Broz: otvaranje sefa, nije otvaranje sefa, lekari koji daju detalje njene bolesti – prosto, od svih tih stvari koje će biti aktuelne još verovatno do subote, dok ona ne bude sahranjena, šta je vama tu paradigmatično, šta biste vi izdvojili što bi moglo da karakteriše nas pre svega, naravno, ne samo Jovanku Broz?

Branka Prpa: Pa to je ono, što bi se reklo – španska serija. Prva stvar, pitanje sahrane. Kad imate memorijalni kompleks i kad imate grob mauzolejskog tipa, onda to gubi dimenziju porodične grobnice. Onda tu ne sahranjujete ni žene, ni decu, ni naslednike. Dakle, to je prosto memorijal. Sad ne znam kako bi izgledalo kad biste na Napoleonovom grobu imali Žozefinu. Ili da uzmemo Džordža Vašingtona ili bilo koje velike ličnosti čovečanstva koji imaju tu vrstu monumenta, koji zapravo simboliše jedan politički rezultat nečijeg života. To pretvoriti u grobno mesto u kojem se sahranjuje porodica je banalizacija te ideje i ako to urade, a sad je sigurno da hoće, onda moraju celokupni taj kompleks da zatvore, jer to je onda porodično groblje. To više nije memorijalni centar u sklopu kompleksa 25. maj, odnosno više nije muzej.

Dakle, brkanje kategorija, brkanje ideja i razloga zašto nešto postoji na kraju rezultira ili potpunom banalizacijom ili ukidanjem takvog mesta. Ja moram da kažem da sam, kad je Josip Broz umro, bila suštinski protiv mauzoleja. Dakle, nisam smatrala da taj kult ličnosti na taj način treba da bude obeležen i nakon smrti, ali vox populi ni onda nije bio naročito važan kao što nije ni danas. I onda je krenula cela ta priča sa Jovankom Broz, uključujući i tzv. nasleđe: koliko ja znam taj sef je ono što je država imala u slučaju potrebe vezane za predsednika države. I novac i sve ono što ide uz to je mogućnost da se on evakuira u slučaju nekakve radikalne političke situacije kao predsednik države. Meni nije poznato da je to bio deo onog što je on štedeo i ostavio u nasleđe.

Verovatno je čovek imao neku svoju ušteđevinu koja je rezultat njegove plate, penzije i takvih stvari, ali sve ostalo je državno vlasništvo. Prema tome, bojim se da o nasleđu ne možemo da govorimo. Sve ono što su Josip Broz i Jovanka Broz uživali za života je bilo vlasništvo jugoslavenske države. Tako da ne smemo da brkamo te pojmove.

Svetlana Lukić: Da se vratim samo na sahranu: zbog čega mislite da je ova vlada tako lako, praktično odmah rekla – ma nema nikakvih problema, žena je izrazila tu želju, mi ćemo da je sahranimo u Kući cveća?

Branka Prpa: Zato što je to nastavak jedne političke strategije kojom se treba da poništi jedna prošlost. Najbolji način poništavanja prošlosti jeste njena kompletna banalizacija. I mi smo poslednjih meseci zasipani love story između Broza i Jovanke u nastavcima, gde smo najedanput shvatili da je Jovanka ni više ni manje, tvorac pokreta nesvrstanih i ostale stvari. Sve je to deo toga i prosto tu nema šta ni da se doda ni da se oduzme. Znači, ako krenem dalje da dodajem onda ću morati da atribuiram to sve gorim i gorim rečima, a to stvarno ne želim, čovek mora da poštuje mrtve ljude, o mrtvima sve najbolje.

Svetlana Lukić: E sada, kada se govori o tom nasleđu, malo sam pratila način na koji je to urađeno. I tu je jedna od izjava pre neki dan, Olivera Antića, koji se našao u toj tročlanoj komisiji samoizabranoj, da otvori sef. On je rekao da 99,9%, citiram, pripada Karađorđevićima. I dao je jednu političku ocenu, a to je da je tamo Broz krio sve te stvari koje su Karađorđevići imali, ne bi li potro stotine godina srpske istorije.

Branka Prpa: Slušajte, Karađorđevići su bežali iz ove zemlje sa tonama zlata iz rezervi Narodne banke Jugoslavije, prema tome, ne bih ni o Karađorđevićima kao o neverovatno poštenim figurama jugoslavenske politike, zaista ne bih. O Antiću čitam da se kiti ordenjem Titovim iz istog tog sefa. To je sve deo toga o čemu govorimo. To je jedna sadašnjost koja je rezultat potpuno pervertirane prošlosti. I onda se sadašnjost prebacuje u prošlost i u budućnost, dakle, mi imamo trajnu sadašnjost. U trajnoj sadašnjosti imamo i aktere cele ove priče, koji se ponašaju tako kao što se ponašaju. Ovo što se sada dešava na političkoj sceni, uključujući i ovaj performans, hepening, jeste najniži kulturno-civilizacijski nivo do kog smo mi mogli da dođemo. Mada prostora za daljni pad još ima.

Slika koju mi imamo o svojoj sadašnjosti, prošlosti i budućnosti je slika koja se vidi kroz cameru opscuru, to je slika prevrnuta naglavačke. Ne možete vi na političkoj sceni da imate političke elite koje neprestano sebe hvale. Ta vrsta samohvale je nešto što nas od detinjstva uče kao o nepristojnoj kategoriji. Govor o sebi je jedna agresivna narcisoidnost, a pritom kao ljudi u nečem što je realitet ove zemlje i pitanje naše budućnosti smo svi užasno zabrinuti i svi smo pod onom u sartrovskom smislu egzistencijalnom strepnjom. E sad, na egzistencijalnu strepnju i na realnu procenu da je sadašnjost vrlo problematična, a da se iz tog razloga budućnost može činiti još problematičnijom, vi imate agresivnu narcisoidnost koja neprestano govori o sebi, svojim uspesima i svom mesijanskom činu volje.

Dakle, iz volje jedne individue ili više individua koje su dobile tzv. mesijanski sindrom mi svi trebamo da poverujemo da je pitanje našeg prosperiteta samo čin njihove volje. E, to ponovno obogotvorenje novih političkih elita je zaista nepodnošljivo. I to je ono što više ne može ni da se racionalno toleriše u smislu: hajde da vidimo šta ćete da uradite. Neće uraditi ništa, šta mogu da urade. Dakle, bez obzira na kvazidruštveni konsenzus, koji proizlazi iz bombardovanja javnosti svake nedelje novim procenama raznih agencija koje ispituju javno mnjenje, gde mi treba da vidimo kako jedna partija i jedan čovek raste do procenta samovlade. Potom kao deo naše realnosti imamo neprestano bacanje prašine u oči građanima, jer svaki dan se proizvodi politička kriza i u okviru vladajućih političkih partija, pa se mi neprestano bavimo odnosom potpredsednika i premijera, ili njih dvojice zajedno prema opoziciji. I to je prosto igranka bez kraja.

A onda se ideja društvenog konsenzusa provlači kroz ovaj enormni rast popularnosti, gde mi trebamo na majke ti – majke mi, da poverujemo da je ta vrsta podrške građana neupitna. A isto važi i za ove pokušaje da se razgovara sa opozicijom, što smo videli sada sa glavnim čovekom LDP-a. To je takođe pokušaj da se stvori lažna slika tzv. pokušaja stvaranja društvenog konsenzusa, do kooptiranja pojedinaca u jedan politički zagrljaj kojem ti pojedinci apsolutno ne pripadaju. Dakle, sve je to, ponavljam, camera opscura, to je jedna slika okrenuta naopačke. I to je zaista zastrašujuće kada se čovek upita šta dalje.

Onda slušamo, što me zaista potreslo, u ovoj zemlji siromaha, u ovoj zemlji gde je ukinuto radničko zakonodavstvo za koje se radnička klasa u Srbiji bori od 19. veka, da onda čujemo jednog mlađahnog ministra finansija, čija je valjda jedina preporuka to što je završio neki strani univerzitet, Jejl, šta god, koji samo iz te činjenice što je završio to što je završio i što je bio u nekoj konsalting firmi, sada treba da vodi finansije cele jedne zemlje – koji nam kaže posle svoje posete SAD da je sve bilo fantastično, divno.

A šta je to što je postignuto u toj konačnici? To je da se menja Zakon o radnim odnosima i onda sledi socijalna demagogija tipa – neće biti penzionerima smanjene penzije. Pa slušajte, ako ste povećali porez za 2%, taj generalni, opšti, vi ste svima smanjili platu. A onda se javlja neka vrlo čudna kategorija državnih činovnika koji imaju plate iznad 60.000, iznad 100.000. Ja koja sam radila u državnoj službi, doduše u oblasti kulture, vam odgovorno tvrdim da su prosečne plate državnih činovnika i to sa visokom stručnom spremom, od gradske uprave do ministarstava 46.000 dinara i da zapravo 60.000 dinara, odnosno više od 100.000 dinara nema više od 10% državnog činovništva. I sad vi to uzimate kao ključni primer reforme, menjate Zakon o radnim odnosima, zapravo eliminišete svaku mogućnost da radnička klasa ostvari ona prava koja je ostvarila u proteklih sto godina.

Nova država Srba, Hrvata i Slovenaca je bila potpisnik Versajskog ugovora kojim su se na globalnom nivou regulisala prava radnika, od osmosatnog radnog vremena do uslova rada, do procedura u smislu primanja i otpuštanja s posla, do prava na sindikalno organizovanje, na kraju do prava na generalni štrajk. Dakle, sve to vi suspendujete kao jedan civilizacijski rezultat i onda mi dođete iz države koja je primer najcrnjeg liberalnog kapitalizma s komplimentom koji ste dobili, kaže – konačno.

Postoji jedan sindrom koji možete videti i u Hrvatskoj, da se prihvataju svi uslovi koje međunarodna zajednica postavlja pred ove male države koje su nastale na jugoslavenskom lešu. Ali te države su i pre Jugoslavije bile male, pa nisu prihvatale sve ultimatume, recimo Srbija. Hrvatska nije prihvatala, s obzirom da je u hrvatsko-ugarskoj nagodbi na kraju bio ukinut i hrvatski jezik kao zvaničan, pa u Pešti su hrvatski poslanici govorili latinski da ne bi govorili ugarski. Prema tome, i kao mali narod ne znači da morate da prihvatite sve i da radite na štetu svojih građana. I to je ono što čoveka još više plaši i onda se pitate dokle je to gde će da idu praveći ustupke.

I vi vidite kao deo političke prakse neprestani pokušaj da se građani učine maloletnima, jer maloletni ljudi trebaju osobu koja će da ih vodi. E, to je ono što se kreira kao slika, dakle u kojoj neko s božanskim atributima rešava sve, neću da ponavljam, ali opet moram da ponovim. Jednostavna rešenja za vrlo komplikovane stvari je odlika totalitarnih sistema. Nema jednostavnih rešenja za komplikovane stvari, nema te osobe koja će činom svoje volje promeniti svet, nema je. Svaki od takvih oblika političkog ponašanja završava u katastrofi.

Ti imaš većinu u parlamentu, ti imaš svog predsednika države, ti imaš svoju vladu, izabrao si ti diktatora. E, to je upravo ono što smo zamerili DS-u, jer su sebe napravili nedodirljivima. I plus toga, potpuno zatiranje slobodne medijske scene Srbije. To je uradila DS, a ovi koji su najavljivali kako će oni tu vrstu političke prakse da promene, sad vidimo tu istu političku praksu u novim nastavljačima. I treća stvar koja je ključna, nije moguća pojmovno partijska država i demokratija. Partijska država je odlika totalitarnih sistema, da li boljševičkog, da li nacističkog i fašističkog.

Nema potrebe da mi govoriš da si pošten, nema potrebe da kažeš da nisi uzeo evro, pokaži u političkoj praksi da si upravo to. Ta agresivna narcisoidnost gde ti neprestano govoriš o sebi kako si dobar, pošten i najbolji od svih jeste nešto što nije zdravo, to je odlika obolele ličnosti. Kad se svaki dan proizvodi politička kriza protiv ovih koji nisu dobri, za razliku od tebe koji si dobar, ja stvarno moram da pomislim da ti manipulišeš javnim mnjenjem svakodnevno.

E sad, štampa, za koju se ne može reći da se bavi političkim analizama, nego se bavi informacijama na jedan najprostiji i nemisleći način, pa sve prenosi kao papagaj. Dakle, nema obrade cele informacije, svake informacije koju dobijaš dnevno. Evo, jučer su bili blogovi SPS-a, pa to je stvarno dosta. Pa insinuacije da je predsednik vlade vezan sa kriminalcima, pa onda od te cele priče: pojeo vuk magarca. Pa se svi međusobno drže nekakvim ucenama, a onda se ti pitaš: ako predsednik vlade ima veze s kriminalcima, izvini mladiću, pa s obzirom da si ti neopisivo pošten i častan čovek, a što si u koaliciji s takvim čovekom.

Radi se zaista o jeftinoj propaganda. Jeftina propaganda je neverovatni ministar finansija izvučen iz šešira, koji ode u Ameriku gde dobije kompliment, gde oni kažu da su oduševljeni njegovom pojavom. Pa slušajte, to opet morate biti agresivni narcis da dođete u Stejt department i da su oni oduševljeni vašom pojavom. Ne, nisu oduševljeni ni sa kim i ni sa čim, nego gledaju s pozicije svojih interesa sve. I da onda dođe slavodobitnički i kaže – konačno. Konačno ćeš ukinuti sva prava radnika. To je konačno rešenje socijalnog i radničkog pitanja u Srbiji, što ćeš ih lišiti svih prava i od njih napraviti robove. I onda ćeš da im objasniš kako je to za njihovo dobro.

Prethodno si kao država privatizovao državno vlasništvo, odnosno društveno vlasništvo pretvorio u državno, pa onda iz državnog u privatno. I to je nešto na što mi trebamo da kažemo – jeste, to je jedina ideološka koncepcija na svetu koja je ispravna, a to je liberalni kapitalizam, a socijalna država je budalaština 20. veka i hladnoratovski proizvod i onda ćemo da je ukinemo, kao što je holandski kralj najavio u Holandiji da socijalne države više nema, doviđenja. Ali suštinski ne samo to što hoće građanina da svedu na biće koje se bavi opstankom, nego hoće celokupni korpus nacije učiniti neznalicama i nemislećim ljudima.

Ja moram da vam kažem, koliko god da sam u nauci, a to je više decenija, prvi put su ovog leta održane demonstracije naučnih radnika. Dve parole su bile: ‘Naučni rad jednako glad’ i ‘Zemlja bez nauke je zemlja robova’, i to je ono što se hoće. U najcrnjem obliku liberalnog kapitalizma koji su usvojile naše političke elite nikad u istoriji Srbije, nikad nije postojao liberalni kapitalizam, postojao je državni kapitalizam. Zato što su sve srpske političke elite bile odgovorne prema svom narodu koliko god su mogle, a naročito su brinule o obrazovanju svog naroda.

Zemlja seljaka, jedna agrarna zemlja, industrijski nerazvijena je proizvela intelektualne elite evropskog ranga, proizvela je od Velike škole Beogradski univerzitet. Imala je značajne rezultate u kulturi i nauci. Kako je to uspela ta zemlja siromašnih, gde je preko 50% imalo posed od 2,5 hektara, niti za egzistencijalni minimum, kako to da je ta država mogla da brine, a ova to nije u mogućnosti? I kako to da ti je nauka suvišna, kako to da takvu svoju investiciju puštaš niz vodu?

Ova država je investirala dvesta godina u svoje intelektualne, odnosno naučne i kulturne elite, a ovi smatraju da im to ne treba. Ja stvarno ne želim da budem antropološki pesimist, ali iz svega ovoga, ako imate i zrno razuma vi morate da vidite da situacija postaje apokaliptična. I da pred vas jure četiri konjanika apokalipse, ako ne ona tri, onda makar jedan, a to je Glad. Jer, ja vas pitam kako će obespravljeni radnik kojem gazda ima pravo da smanji platu koliko god hoće, a ovaj ne sme da se pobuni zbog toga, a ako se pobuni dobije otkaz. Čekajte, molim vas, o čemu se uopšte tu radi? Radi se o grupi bogatih enormno ljudi i novoj klasi, političkoj klasi koja je postala takođe buržoaska kategorija i radi u svom interesu.

Hapšenje Miškovića ne znači ništa, ako ti donosiš ovakav Zakon o radu. Čekaj, pa kome si ti naudio, Miškoviću, Beku, takvima? Ne, nisi, ti si ponovo naudio onima koje su takvi opljačkali, opljačkali mu i minuli rad, opljačkali im sve što god su imali i nisu imali u životu i ukinuli im budućnost. Znači, ti hoćeš taj proces da dovedeš do kraja i onda na bilo koji tip govora koji tu problematizaciju definiše ili pokreće oni će tebe da atribuiraju kao komunistu. Komunizam je postao uvreda, pa neće baš biti.

Socijalna pravda jeste kategorija ljudskih prava i borba za socijalnu pravdu je temeljno ljudsko pravo, kao pravo na život i slobodu. Nije to kategorija ljudskog prava koju ti možeš tako lako da ukineš.

Odlika totalitarnog sistema je neprestana proizvodnja neprijatelja. Ja mogu da kritikujem gradsku vlast kako god hoćete i gradonačelnika, ali to ne znači da ću suspendovati volju građana Beograda i dovesti grad Beograd u vanredno stanje. Ali ono što je primarno, ne možete vi s pozicije moći koju ste ostvarili da kršite pravila igre. Znači, pravila igre, oni su dobili, je neosporivo. Ne možeš ti baš da se raširiš svugde i da to što rušiš legitimnu volju građana smatraš apsolutno svojim pravom, ne znam ko ti je to pravo dao, sam si ga proglasio jer si ti najbolji, najpametniji, najpošteniji i sve ostalo.

Eto, to su te aberacije u koje se ide sve brže i brže, gde se proizvode krize koje su petparačkog tipa. I juče je Ivica Dačić rekao jednu dobru stvar, moram da ga pohvalim, rekao je – nije vam ovo Farma. Šta to znači? Ne može niko da te kritikuje, pa sad ćeš mene da maltretiraš zato što je neko nešto insinuirao. Na šta to liči, šta si ti, nedodirljiv, šta si ti, obogotvoren? I na tom Olimpu na kojem si se gore poseo ne vidiš dole više ljude, nemaš više veze sa realnošću.

Svetlana Lukić: neverovatan je način na koji oni sada uzurpiraju dalju vlast: nema otpora materijala, opozicija je razbijena, nezavisna regulatorna tela, i to što ih je bilo, se ne oglašavaju, mnogi intelektualci takođe, kao da nema otpora.

Branka Prpa: To je nihilizam, to je uvek simptom beznađa. Ja da sam na poziciji upravljanja državom bih se jako zabrinula, to znači da vladam nesretnim ljudima i da beznađe koje me okružuje jeste razlog zbog kog otpora nema. Ta vrsta ćutanja kojim je okružena politička nomenklatura na vlasti, koja se neprestano bavi dociranjima svima i svakome, koja nas podučava na način koji je uvredljiv, je nešto što kod drugih ljudi izaziva indignaciju i oni neće uopšte da komentarišu. U suštini ljudi komentarišu sve dotle dok smatraju da će nekom svojom kritikom stvari promeniti i pokrenuti s mrtve tačke, odnosno da ćete na bilo koji način biti korektiv. Ne možete vi biti korektiv agresivnom narcisu, jer on je zaljubljen u sebe, prema tome, bilo koji govor o njemu znači definisanje tebe, s druge strane, kao njegovog najljućeg neprijatelja. Onda je takav razgovor besmislen, jer niko ne razgovara s njima zato što se oni nama lično sviđaju ili ne sviđaju, nego je to pitanje ključnih odluka koje će definisati našu budućnost.

Gledala sam na BBC razgovor novinara s čovekom koji je bio jedan od glavnih ljudi u vladi Blera i tadašnji ministar finansija, koji je kreirao javnu sliku svoga doba i onda je napisao knjigu sada post festum o načinu na koji su manipulisali javnim mnjenjem, o načinu na koji je bio loš čovek. I onda ga je novinar pitao – pa dobro, zašto to sada govorite. Pa sad govorim to da podučim građane kako moraju biti jako oprezni, jer polje manipulacije u koju su uvedeni svaki dan zahteva neverovatnu koncentrisanost da bi izbegao gospodare lutaka. To je takvog intenziteta da to običan čovek gotovo ne može da pojmi, to je zamka do zamke, zamka do zamke.

I ključna stvar zbog čega to radim, rekao je, jeste što sam shvatio koliko sam bio loš čovek. E, to su te kategorije koje su potpuno izgubljene iz vizure političkih mišljenja i uopšte percepcije budućnosti. I njegovo priznanje u kom on ne samo što je rekao na ličnom nivou da je to oslobađajuće za njega, njegovo priznanje srama koji oseća da će ga nadživeti, što bi rekao Kafka u Procesu, ako te stvari ne kaže. I rekao je još jednu stvar, dan danas građani Velike Britanije snose posledice naše politike i ja ne mogu jednostavno da se pomirim s takvom količinom krivice. Znači, treba sve da uradi čovek, častan čovek da ga ta krivica ne sustigne na način da će ga stid nadživeti.

 
Peščanik.net, 26.10.2013.