Nakon što je potpisao pre nekoliko dana sporazum o strateškom partnerstvu sa Kinom, Tadić je nastavio svoju diplomatsku ofanzivu po trećem svetu. Danas je prisustvovao proslavi četrdesetogodišnjice libijske revolucije u Tripoliju. Čisto da se podsetimo: 1. septembra 1969. godine grupa oficira na čelu sa tada dvadesetsedmogodišnjim Muamarom Al-Gadafijem izvršila je vojni puč i sa vlasti svrgla kralja Idrisa. Na mesto monarhije postavili su Islamsku Džamahiriju, navodno sistem direktne demokratije u kome vladaju mase a u zapravo vojnu diktaturu na čelu sa Moamerom Al Gadafijem, koji nosi doživotnu titulu “bratskog lidera i vođe revolucije”.
SFRJ je imala izuzetno srdačne odnose sa Džamahirijom. Obe su bile revolucionarne države, snažno anti-zapadnjački orijentisane i zauzimale su istaknuo mesto u pokretu nesvrstanih. Povrh svega, Tita i Gadafija, kao i sve diktatore ovog sveta, spajao je taj osećaj istorijske misije kao i iluzija o superiornosti u odnosu na “neistorijske” lidere demokratskog sveta koji su vladali kraće nego bilo koji od njihovih petogodišnjih planova. Slobodan Milošević nije bio revolucionar, a SRJ je u pokretu nesvrtanih marginalizovana, doduše kao i sam pokret. Međutim, diktatorska solidarnost je nadjačala pa je tokom devedesetih srdačan odnos dve zemlje nastavljen. Posebno zbog činjenice da su u tom periodu obe države od strane američke administracije bile proglašene “odmetničkim državama” ili kako to jedan moj kolega sa fakulteta nezaboravno reče “državama vucibatinama”. Prijateljstvo je kulminiralo krajem 1999. godine kada je Milošević odlikovao Gadafija “Velikom zvezdom” najvišim jugoslovenskim ordenom u znak priznanja zato što je Libija bila jedina arapska zemlja koja je osudila NATO bombardovanje SRJ.
Deset godina kasnije izgleda da Srbija i Libija i dalje imaju izuzetno srdačne odnose. U međuvremenu su obe uspele da iza sebe ostave etiketu države parije i donekle prevaziđu međunarodnu izolaciju. Boris Tadić je u poseti Libiji izjavio je da je “Srbija počastvovana što je pozvana da učestvuje u obeležavanju 40. godišnjice libijske revolucije”. Međutim Tadić je bio jedan od četvoro evropskih predsednika na ovom skupu. Osim srpskog, crnogorskog, bosanskohercegovačkog i malteškog predsednika niko drugi se nije odazvao pozivu. Kako objasniti ovu izuzetnu “čast” za srpsku spoljnu politiku?
Diktatorska solidarnost, koja je predstavljala temelj prijateljskih odnosa dve zemlje u prošlosti nije više faktor približavanja. Ne zato što je Gadafi postao veliki demokrata nego zato što Boris Tadić, uprkos nezapamćenoj koncentraciji moći u rukama jednog predsednika od pada Miloševića, za razliku od Muamera ipak pobeđuje na slobodnim i fer izborima u Srbiji. Dobro, slučajno se pogodilo da je baš dan pred polazak Tadić potpisao, po mišljenju mnogih, nedemokratski Zakon o izmenama Zakona o informisanju. Upada takođe u oči i društvo u kome se on našao u Tripoliju.
To je bio zaista jedan diktatorski samit, Crème de la Crème anti-imperijalističke i anti-globalističke osovine. Rame uz rame u bogatom programskom repertoaru uživali su predsednik Zimbabvea Robert Mugabe, predsednik Venecuele Hugo Čavez, predsednik Sudana Omar Hasan al Bashir, inače optužen pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu za genocid, zločin protiv čovečnosti i ratni zločin u Darfuru, katarski Emir, Kralj Jordana i još oko četrdeset državnika uglavnom iz Afrike. Da su među živima Sadam Husein i Slobodan Milošević bi se sigurno takođe našli na spisku zvanica.
“Vođa arapskih vođa, kralj svih kraljeva Afrike i imam svih Muslimana” kako voli sebe da naziva pukovnik Gadafi, pozvao je i ostale lidere iz Evrope i Amerike ali se oni nisu odazvali pozivu. Razlog je pre svega bojkot zato što je u Libiji pre nekoliko dana kao heroj dočekan Abdelbaset al Megrahi, bivši libijski obaveštajac pravosnažno osuđen na doživotnu robiju zbog učestvovanja u bombaškom napadu iznad Lokerbija u Škotskoj 1988. godine kada je usmrćeno 270 ljudi. On je 20. avgusta pušten na slobodu iz zatvora u Škotskoj i dopušteno mu je da se vrati u Libiju pošto mu je otkriven rak prostate. Navodno mu je ostalo još tri meseca života, mada glasine kolaju da se radi o delu paketa o naftnom sporazumu između Britanije i Libije. Megrahi se naravno odmah video sa Gadafijem a njihov susret emitovan je na libijskoj televiziji. Tadić je u tom trenutku možda gledao neki drugi program, ili nije prosto obavešten kako treba o čitavoj stvari. Bilo kako bilo, i pored nekih neprijatnih podudarnosti, iako im je to treći susret u poslednjih nekoliko godina, Tadić ipak nije mogao svojim načinom vladanja da zasluži ovakvo eksluzivno prijateljstvo “kralja svih kraljeva” pukovnika Gadafija.
Drugo objašnjenje se možda krije u toj magičnoj reči koja spaja sve srpske predsednike od Miloševića do Tadića: Kosmet. Boris Tadić ceni podršku Libije. Ona je među 14 država koje su dostavile podnesak Međunarodnom sudu pravde u prilog stavu Srbije da je proglašenje nezavisnosti u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Takođe Libija je izuzetno uticajan igrač u tri međunarodne organizacije čiji su članovi za sada uglavnom naklonjeni Srbiji. To su Afrička unija, Pokret nesvrstanih i Arapska liga. U septembru se tokom jesenjeg zasedanja Generalne Skupštine OUN očekuje diplomatska ofaniziva Kosova i zemalja koje su ga priznale, pre svega SAD kao i većine država članica EU. Tadićeva poseta Libiji predstavlja mudar diplomatski manevar koji bi trebalo da očvrsne podršku država koje pripadaju gore pomenutim organizacijama a koje čine ubedljivu većinu u Generalnoj Skupštini. Ako ovako nastavi, Tadić će uskoro možda obezbediti “glasačku mašinu” u Ujedinjenim nacijama, diplomatski džoker koji je Tita održavao na površini svetske politike.
Kada se poklope ekonomski i spoljno politički prioriteti to je onda istinski praznik za svakog državnika. I tu se krije treće objašnjenje aktuelnog libijsko-srpskog prijateljstva. Naime, nisu slučajno u delegaciji sa Tadićem pored ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića bili ministar odbrane Dragan Šutanovac, državni sekretar u Ministarstvu odbrane Dušan Spasojević, general-potpukovnik Mladen Ćirković i generalni direktor preduzeća “Jugoimport SDPR” Stevan Nikčević a na vojnoj paradi je prisustvoalo i 26 pripadnika Vojske Srbije. Podsetimo se da je početkom godine pominjana mogućnost izvoza srpskog oružja u Libiju. Sloboda iz Čačka i Zastava Oružje trebale su da izvezu u ovu zemlju naoružanje i vojnu opremu u iznosu od 37 miliona dolara. Međutim, u martu mesecu je cela stvar blokirana pošto je Ministarstvo ekonomije odbilo da izda neophodnu dozvolu. Glasine kruže da je razlog sumnja Bezbednosno informativne agencije da je posrednik u celom poslu trebala da bude firma Melvale sa Sejšelskih ostrva. Ovu kompaniju OUN povezuje sa Slobodanom Tešićem koji je na crnoj listi zbog ilegalnog izvoza oružja u Liberiju. Inače Tešić je svojevremeno organizovao prodaju za ruskog trgovca oružjem Viktora Bouta i nalazio se lično u Monroviji sa najozloglašenijim gospodarom rata kasnije predsednikom Liberije Čarlsom Tejlorom. Čuveni Bout, koji je zaradio nadimak “trgovac smrću” stekao je svetsku slavu a bio je inspiracija za holivudski film Lord of War iz 2005. godine sa Nikolasom Kejdžom u glavnoj ulozi. U svakom slučaju, poslovanje sa ovakvim posrednikom (brokerom) moglo bi ozbiljno ugroziti ugled Srbije a možda čak dovesti i do neke vrste sankcija. Tada je kupac iz Libije zbog nedobijanja dozvole za izvoz naoružanja raskinuo ugovor sa Zastavom oružje od 37 miliona dolara. Ova poseta sigurno da ima za cilj sklapanje novog ugovora o prodaji srpskog naoružanja. Nadajmo se će ovog puta biti pronađen način da se zaobiđu “trgovci srmću” i pronađu neki fini ljudi da odrade posao.
Vudi Alen je jednom prilikom rekao da je za 70% uspeha dovoljno samo da se pojavite. Ostalih 30% je valjda sve ostalo – sreća, pamet, mudrost, strategija itd. Stoga, prisustvo Srbije u ovako visokom sastavu u Tripoliju samo za sebe je neka vrsta delimičnog uspeha. Nakon nekoliko godina autizma i paralize stiče se utisak da Srbija opet ima spoljnu politiku. Harizma predsednika Tadića i energija ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića dobra su kombinacija koja bi mogla da urodi plodom ukoliko bi postojale vizija i spoljno politička strategija. Za viziju ne znam, ali da spoljno politička strategija ne postoji, to znam. Krajnje je vreme da se ovakav dokument usvoji pa da nam bude jasna ne samo taktička već i strateška pozadina najnovije srpske diplomatske ofanzive u svetu nesvrtanih. Čisto da ne brinemo za onih preostalih 30 %.
Autor je asistent na Fakultetu političkih nauka, saradnik Centra za civilno-vojne odnose u Beogradu i član Foruma za međunarodne odnose.
- Pritajeni tigar i dvoglavi orao: strateško partnerstvo Kine i Srbije
Peščanik.net, 02.09.2009.
