Beograd će od 13. do 15. juna biti domaćin Strategijske vojne konferencije za partnere (SMPC 2011) koja se održava pod pokroviteljstvom Savezničke komande za transformaciju (SACT) NATO saveza. Radi se o važnoj međunarodnoj konferenciji koja će okupiti načelnike generalštaba 28 država članica NATO, 22 države Programa Partnerstva za mir kao i 19 država Mediteranskog dijaloga, Istanbulske inicijative i drugih pozvanih država poput Indije, Brazila, Australije, Japana, Novog Zelanda i Pakistana sa ciljem da se razgovara o bezbednosnim izazovima od zajedničkog interesa.

Pojedine desničarske političke stranke ali i levičarske NVO u Srbiji pokrenule su javnu kampanju protiv ove konferencije. Tako je na primer, kritikujući vlasti, portparol Demokratske stranke Srbije postavio pitanje “Kako je moguće da Srbija, koja je vojno neutralna, bude domaćin samita čiji organizator je saveznička komora NATO?” I unutar nevladinog sektora je pokrenuta inicijativa protiv ovog skupa. Grad je već izlepljen nalepnicama na kojima piše “Nećemo NATO skup u Beogradu”, a iza svega po svemu sudeći stoji Centar za liberterske studije i Anarho-sindikalistička inicijativa. Na sajtu kampanje ističe se da vlast koristi NATO konferenciju “za gušenje svake diskusije o ovom problemu i za stavljanje naroda pred svršen čin ulaska Srbije u NATO”.

Verovatno je tačno to da je vlast, po mom mišljenju pogrešno, procenila da joj zbog dobro poznatog raspoloženja građana, nije u interesu da ova konferencija bude baš udarna vest u domaćim medijima. Ali reći da je vlast “ugušila svaku diskusiju” o ovoj konferenciji i da je njen cilj da se Srbija krišom uvede u NATO ipak predstavlja grubo obmanjivanje javnosti. Problem ove kampanje, koja će se u tokom naredne nedelje verovatno zahuktavati nije toliko u vrednostima koje promoviše koliko u činjenicama koje ignoriše.

Prvo, nije tačno da se konferencija krije od očiju javnosti. Na sajtu NATO je moguće pročitati detaljne informacije o ciljevima i programu konferencije. Na sajtu Ministarstva odbrane Republike Srbije moguće je pročitati osnovne informacije o ovom događaju, kao i intervju sa načelnikom generalštaba Vojske Srbije generalom Milojem Miletićem povodom organizovanja konferencije. Osim toga, nekoliko dnevnih listova i novinskih agencija je posvetilo u više navrata tekstove predstojećem skupu. Možda je moglo o svemu više da se diskutuje, posebno u elektronskim medijima, ali ne može se nikako reći da postoji totalna medijska blokada.

Drugo, nije tačno da je cilj konferencije da se građani stave pred svršen čin ulaska Srbije u NATO. General Miletić je tu veoma jasan kada kaže da je za Srbiju “ovo jedan od načina da, uz uvažavanje opredeljenja o vojnoj neutralnosti, istovremeno iskažemo i opredeljenje o spremnosti na saradnju, kada je to u interesu mira”. Proširenje NATO uopšte nije na dnevnom redu ove konferencije već transformacija NATO nakon Lisabona. U njoj ne učestvuju samo države koje se nalaze u NATO već i države članice drugih vojnih saveza poput Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti (CSTO) koju predvodi Rusija ali i vojno neutralne države. Osim toga, i ranije su domaćini ovog skupa često bile države koje nisu članice NATO kao na primer Finska (2010. godine) pa nisu zbog toga krišom postale članice.

Činjenica da će Beograd biti domaćin ovako važnog skupa predstavlja priznanje i veliku šansu za vojnu diplomatiju Srbije ali i za popravljanje međunarodnog imidža njenih oružanih snaga. Argumenti koje iznose protivnici održavanja predstojeće međunarodne vojne konferencije u Beogradu u najboljem slučaju predstavljaju izraz njihovog iskrenog zalaganja za bezbednosnu izolaciju Srbije, a u najgorem populističko manipulisanje polu informacijama kako bi se stekli jeftini politički poeni. I u jednoj i u drugoj varijanti, radi se o kratkovidom i samo-poražavajućem političkom delovanju koje nas je u prošlosti toliko mnogo koštalo. Da bi to i građani shvatili, Vlada Srbije mora najpre da prevaziđe strah od iskrivljenog javnog mnenja koje je formirao Slobodan Milošević i objasni zašto je bezbednosna saradnja uslov za postizanje nacionalne bezbednosti u 21. veku. Dok god za to ne postoji dovoljno odvažnosti, biće otvoren javni prostor za izolacioniste i populiste kako sa desnice tako i sa levice.

Peščanik.net, 07.06.2011.

Leave a Reply