Vikiliks je omogućio najveće curenje poverljivih podataka u istoriji. Naspram preko 250.000 diplomatskih depeša do kojih je došao Vikiliks i medijskog cunamija koji je tim povodom preplavio svet, afere poput Votergejta deluju patuljasto. Ministar spoljnih poslova Italije Franko Fratini je čak Vikiliks aferu nazvao “jedanaestim septembrom svetske diplomatije”. Zbog svega toga se proteklih nedelja dosta polemisalo o potencijalnim posledicama koje će cela ova afera imati na međunarodnu politiku i bezbednost. U dosadašnjoj diskusiji su se iskristalisale tri grupe mišljenja. Prvu grupu čine viki-optimisti. Radi se uglavnom o ljudima liberalnih shvatanja, novinarima, internet piratima, doktrinarnim idealistima, teoretičarima demokratskog mira, borcima za ljudska prava i svim drugim pojedincima i grupama koji veruju da će objavljivanje velikog broja poverljivih diplomatskih depeša doprineti opštoj demokratizaciji i pacifikaciji međunarodnih odnosa. U drugu grupu spadaju viki-pesimisti koji se pribojavaju da će ova afera imati negativne posledice po diplomatsku praksu, nacionalnu bezbednost, stabilnost na Bliskom istoku ili svetski mir. Viki-pesimisti su najčešće beli okovratnici i državni službenici koji ovakve ideje brane ili ex officio ili zbog birokratske solidarnosti. Njima se svojim iskrenim viki-pesimizmom pridružuju realisti starog kova i stručnjaci za nacionalnu bezbednost koji smatraju da je nacionalni interes važniji od demokratije i ljudskih prava, kao i “konzervativci volonteri” koji imaju usađeni strah od promena i duboko nepoverenje prema društvenoj emancipaciji.
Međutim, u diskusiji su sve glasniji i viki-skeptici, tj. oni koji sumnjičavo gledaju na celu Vikiliks aferu. Ovdašnji donosioci spoljno-političkih odluka su u nekoliko navrata izneli sumnje u verodostojnost procurelih depeša. Ako je suditi po komentarima ostavljenim po sajtovima i blogovima na srpskom jeziku, ovaj skepticizam se dosta dobro primio i kod šire populacije u Srbiji. Zbog svega toga on zaslužuje posebnu pažnju.
Postoje tri različite grupe viki-skeptika. U prvu grupu spadaju oni koji poriču autentičnost i verodostojnosti procurelih diplomatskih depeša. Poricatelji među viki-skepticima postavljaju pitanje “otkud ti znaš da je sve to istina?” U tom stilu je Ministar spoljnih poslova Srbije odbio da komentariše depeše, jer “nijedna vlada nijedne države nije do sada potvrdila verodostojnost tih informacija”. Ipak, jedini autoritet ovlašćen da demantuje verodostojnost ovih diplomatskih depeša je, naravno, administracija SAD, koja to do sada nije učinila. Naprotiv, dvadesettrogodišnji obaveštajni oficir vojske SAD Bredli Mening, koji je osumnjičen da je depeše dostavio Vikiliksu, uhapšen je i očekuje suđenje pred vojnim sudovima SAD. Pored toga, protiv direktora Vikiliksa Džulijana Asanža je najavljena moguća tužba za špijunažu, takođe pred američkim sudovima. Stoga je i prostor za sumnju u vedostojnost depeša prilično mali. Naravno, to i dalje ne znači da su navodi unutar depeša uvek istiniti. Diplomati možda svesno ili nesvesno obmanjuju svoje prestonice, ali to je jedna posve druga tema.
U drugu grupu viki-skeptika spadaju svi oni koji su ravnodušni prema čitavoj aferi i ne pridaju joj veliki značaj. Ravnodušni viki-skeptici imaju snažnije argumente od poricatelja. Oni kažu “ma sve smo to već znali!” Na primer da Saudijska Arabija nema simpatije prema Iranu, da Vuk Jeremić zbog svoje borbe za Kosovo nije omiljen u pojedinim zapadnim prestonicama ili da velike korporacije upravljaju vladama nekih slabih afričkih država. Međutim, ravnodušni ne mogu da poreknu četiri važne činjenice. Prvo, da za svoje pretpostavke ranije uglavnom nisu imali dokaze. Na primer, iako se spekulisalo da Srbija tajno pokušava da izdejstvuje podelu Kosova, sada za to postoji i dokaz. Drugo, mnoge stvari koje su ranije bile poznate samo u konturama i u vrlo niskoj rezoluciji sada su dobile mnogo više detalja i nijansi. Na primer, svi su znali da zalivske monarhije nisu najsrećnije zbog iranskog nuklearnog programa. Ali da su direktno pozivale SAD i Izrael da izvrše vojnu intervenciju protiv Teherena, to je za veliku većinu ogromno iznenađenje. Treće, iako su mnoge činjenice bile poznate i ranije, nesporna je činjenica da su mnoge tajne po prvi put, zahvaljujući Vikiliksu, ugledale svetlost dana. Između ostalog, na primer, saznali smo za namere SAD da prisluškuju UN kao i za vojnu intervenciju SAD protiv Al Kaide u Jemenu. I četvrto, ravnodušnost prema Vikiliksu može da bude potpuno legitimni lični izbor svakog pojedinca, ali svakako nije objektivno stanje stvari. Već više od dve nedelje svi svetski mediji su bukvalno zatrpani vestima i komentarima u vezi sa ovom aferom, a na internetu ima više stranica o Vikiliksu (122.000.000) nego o Srbiji (101.000.000). Pritom, podsetimo se da je zaključno sa današnjim danom (14. decembar 2010.) objavljeno tek 1,447 depeša od ukupno 251,287 sa koliko Vikiliks raspolaže. To znači da je za prvih 18 dana Vikiliks objavio svega 0.6 odsto ukupnog materijala. Prema mojoj računici, ukoliko nastavi ovim tempom Vikiliks će ovaj materijal objavljivati do 2. jula 2019. godine! Iako se možda struktura i praksa međunarodnih odnosa neće suštinski promeniti, odnos društva i spoljne politike svakako hoće. Do tada će bez sumnje i najtvrdokorniji ravnodušni viki-skeptici shvatiti razmere ove afere.
Konačno treća grupa viki-skeptika su teoretičari zavere. Oni te pitaju “kako znaš da Amerikanci nisu sami sebi to sve namerno uradili?” Za njih je cela afera samo deo šire zavere opskurnih i nevidljivih sila skovana u cilju uspostavljanja “novog svetskog poretka” ili u malo blažoj verziji “soroševskog otvorenog društva”. Snaga teorija zavera je i njihova najveća mana: one su istovremeno neoborive i nedokazive. Međutim, ova teorija ne ispunjava ni elementarne logičke pretpostavke. Postavlja se pitanje zbog čega bi SAD sve ovo same sebi učinile, kada su one od toga pretrpele najveću štetu!? Da pomenemo samo to da su mnoge države izgubile poverenje u sposobnost SAD da čuvaju tajne, što je preduslov iskrenog i prijateljskog diplomatskog dijaloga i uspešne spoljne politike. Zbog čega bi Hilari Klinton dala da se objave depeše iz kojih se vidi da je ona zahtevala špijunuranje Saveta bezbednosti OUN? Na ova i mnoga druga pitanja teoretičari zavere među viki-skepticima za sada nemaju uverljive odgovore. Teorije zavere su, kao što kaže hrvatski internet aktivista, Marsel Mars, “poraz kapaciteta za analitiku pred kompleksnim problemima”. Ali one su I neiscrpan izvor inspiracije za ekstremiste, anti-semite i populiste, zbog čega su veoma opasne.
Ukoliko je viki-skepticizam neutemeljen, zbog čega je toliko prisutan u domaćoj ali i u međunarodnoj javnosti? Za to postoje dva objašnjenja. Najpre, sa jedne strane viki-skepticizam je generisan odozgo. Džulijan Asanž nije udario samo na SAD ili na pojedine autokratske države, već je razotkrio informacionu ranjivost međunarodne političke elite. On je poslao jasnu poruku političarima, diplomatima, bankarima, vojnicima, policajcima, obaveštajcima i svima ostalima koji autorizovano ili ne zadiru u privatnost drugih, da špijunka ima dva kraja. Vikiliks je pokazao da društvo nadziranja, pored totalitarnih, sadrži u sebi i emancipacijske potencijale koji mogu da osnaže građane naspram vlasti. Po svemu sudeći, političke elite još uvek nisu shvatile da ovi potencijali mogu biti i te kako razorni ukoliko se ne iskoriste. Zbog toga su krenuli u nemilosrdnu i orkestriranu medijsku, ekonomsku, pravnu i bezbednosnu kampanju protiv Džulijana Asanža i Vikiliksa. Jedna od taktika ove kampanje je marginalizacija i trivijalizacija sadržaja iscurelih depeša.
Sa druge strane, viki-skepticizam delom potiče i iz jedne sve rasprostranjenije zavereničke kulture koja se po pravilu, kako piše socijalni psiholog Jovan Bajford, razvija na “rubovima savremene demokratske i pluralističke političke kulture”. Internet kao decentralizovani i necenzurisani prostor po kome informacije teku daleko slobodnije nego u ostalim medijima, predstavlja izuzetno plodno tle za širenje zavereničke kulture. Ona samo olakšava reakcionarnim političkim elitama da relativizuju i uguše emancipacijski karakter informatičkog doba. Doba u kome velika braća posmatraju malu, ali i doba u kome mala braća umeju da im uzvrate pogled. I to sve prodorniji.
Peščanik.net, 15.12.2010.
