Ko se od zemljoradnika buni i zbog čega se buni?

Buntovnici traže državnu subvenciju za zasade na površinama do 100 ha. Vlada im je nudila subvencije za površine do 30 ha. Ne bune se ratari koji obrađuju svoju zemlju vlastitom radnom snagom, nego kulaci.

Obrada površina do 100 ha podrazumeva angažovanje seoskog proletarijata, odnosno bezemljaša i vlasnika (samo) okućnica, koji rade za gazde pod uslovima koji se jednostrano nameću. Ovi ljudi su dežurni na barikadama, dok njihovi patroni sede u hladovini. Ljudi na barikadama su snabdeveni hranom i rakijom u kojoj je iz dana u dan sve više metil alkohola i sve manje gradi. Izloženi su žandarmeriji ukoliko ona dobije naređenje da postupi po zakonu i u skladu sa državnim potrebama zbog kojih je i osnovana.

Subvencije su potrebne veleposednicima koji uzgajaju žitarice i industrijsko bilje. Daleko najveći broj parcela oko čijeg subvencionisanja se vodi spor zasejan je pšenicom, kukuruzom, lucerkom, sojom i repom. Da bi se uzgajila lucerka, potrebno je šest ulazaka traktorom u njivu: jednom da se poseje, četiri puta da se tretira hemikalijama, i jednom da se požanje. Stoga ne čudi što gajenje navedenih biljaka ne donosi veliku zaradu. Ono je lako, ne-naporno i ne odveć isplativo. Intenzivno i moderno proizvođena pšenica rađa 8 tona po hektaru; kulačka samo 4 tone. Da bi se postigao na uzornim gazdinstvima ostvariv rod od 13 tona kukuruza po hektaru moralo bi se raditi drugačije i, pre svega, intenzivnije i više. Uz ovakav rod bi pitanje subvencija bilo passe.

Još je isplativije proizvoditi povrće, ali to je radno intenzivna delatnost, od koje pucaju leđa. U Zrenjaninu, mom zavičaju, jedini povrtari su žitelji tri mađarska sela. A ima 22 sela u zrenjaninskoj opštini.

Takođe je nesporno isplativa proizvodnja stoke koja se hrani onim što je proizveo proizvođač. To podrazumeva veliki i složen radni angažman. Uz ostalo, stočarstvo ne podnosi industrijsko radno vreme koje kulaci podrazumevaju, jer se stoka mora hraniti i van tog vremena.

Najisplativije je ovčarstvo. Ali, ovce traže brigu dvadeset četiri sata dnevno.

Kulaci žele da nastave da proizvode ranije pomenutih pet kultura i da (njihovi najmenici) rade veoma malo (pa da shodno tome budu i malo plaćeni) mali broj dana u godini, a da ostali građani preko poreza i budžeta nagrađuju njihovo ustezanje da se bave intenzivnom diverzifikovanom poljoprivredom.

Treba li im zameriti? Oni na malo rade ono što tajkuni već više od dvadeset godina izvode u grosističkim razmerama. Seoski proletarijat po nalogu svojih patrona pravi barikade kojima sprečava proletarijat zaposlen u gradu da dođe do radnog mesta. Država ne postupa po zakonu, jer je realni zakon države zakon profiterskog interesa. Oni kojima nisu smetale četiri godine opsade Sarajeva primećuju petodnevnu beskrvnu opsadu Pančeva, Zrenjanina i Novog Sada samo kao činjenicu koja ne sme da im umanji uspeh na sledećim izborima. Gradska i seoska sirotinja je nekada ginula za političare i profitere, sad se samo suočava ljutitim pogledima preko traktorskih barikada. Bez ikakve ironije, to je pomak nabolje.

Kad se ovo završi, najmenici će se vratiti na 10 eura dnevno u dane u kojima su angažovani; gradska sirotinja će maštati o mesečnoj plati od 300 evra, a većina građana će sanjati o učlanjenju u neku od stranaka koje su na vlasti kako bi došla do još neke ogrizine. Čak će i poneki nestašni tajkoon biti uhapšen u sklopu sistemskog obračuna sa kriminalom.

Kulački protesti su ogledalo u kojem se zrcali sadašnja faza obnove kapitalizma u Srbiji.

 
Srodni link:

Peščanik.net, 04.06.2011.

Leave a Reply