Fotografije čitateljki, Neda Radulović-Viswanatha

Fotografije čitateljki, Neda Radulović-Viswanatha

U mnogobrojnim reakcijama, što direktnim što indirektnim, na odjeke olimpijskih zbivanja u Srbiji iskristalisalo se jedno mišljenje koji prevazilazi konkretan povod i trenutak i koje, zapravo, poodavno dominira na srpskoj intelektualnoj sceni. Reč je, naime, o tome da se kao glavni problem srpskog društva ističe loše stanje u tzv. društvenoj nadgradnji, odnosno nedovoljno ulaganje u obrazovanje, nauku, kulturu… Iz čega nedvosmisleno proizlazi da bi se to stanje, kao i u zemlji generalno, rapidno popravilo samo da država hoće da više ulaže u te oblasti. Probija to čak, da uzmemo najnoviji primer, i iz po mnogo čemu dobrog intervjua akademika Dejana Despića „Danasu“.

Iznenađuje, blago rečeno, intelektualna „uskogrudost“ koja naše „misleće ljude“ sprečava da malo izađu iz svog atara, da ne kažemo tora. Pa da pogledaju kako stoje stvari u drugim delovima društva, onim koje neki, „staromodno“, nazivaju društvenom bazom. Koja posrće pod ogromnim teretom razrasle i raskrupnjale države i sapliće se o hiljade svakojakih propisa.

Ali, i kada je samo o „nadgradnji“ reč, iz vida se ispušta ključna stvar. Kao što, naime, Jovo Bakić kaže da „uloga sporta u društvu nije samo pozitivna“, tako bi se to isto moglo reći i za kulturu. Kultura, u najširem smislu te reči, dakle kao skup vrednosti koje preovlađuju u jednom društvu, može to društvo da zavede i odvede na pogrešan put. Ne treba da idemo daleko da bi smo se u to uverili, Srbija je najbolji primer. Nacionalna politika koja je vodila zemlju devedesetih godina, i odvela je u najstrašnije materijalne i moralne poraze u njenoj istoriji, kreirana je u našim najmudrijim glavama. Tačnije, u vrhovima nacionalnih institucija – Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Beogradskom univerzitetu, Udruženju književnika, Srpskoj pravoslavnoj crkvi. I „Politici“ naravno.

Taj sistem vrednosti ovom zemljom vlada – i kada formalno nije bio na vlasti, kao u kratkom periodu Đinđićeve vlade – do dana današnjeg. Samo su se politička sredstva za njegovu realizaciju malo prilagodila novonastalim okolnostima i promenila. To se, recimo, vidi u otporima proevropskoj i proameričkoj orijentaciji, kroz peticije protiv (delimične) privatizacije Telekoma, u poplavi pseudoistorijskih knjiga (koje pišu doktori istorije, da se razumemo), u snažnoj naklonosti Čavezu, Ciprasu, Putinu i slično. S jedne strane nacionalisti, s druge etatisti.

Dakle, kultura – da, ali je ključno pitanje – kakva. Obrazovanje – opet, ne u uskom, formalnom smislu, kao broj pismenih ili visokoobrazovanih, nego kao stanje duha nacije – može da bude motorna snaga, ali i kočnica. Kultura koja se zasniva na antiliberalizmu, koja zagovara etatizam i promoviše nacionalizam, kao što je danas u Srbiji preovlađujuća intelektualna praksa, guši i sputava ekonomski razvoj, a time i, neizbežno, samu kulturu vodi u depresiju i zaostajanje.

Peščanik.net, 01.09.2016.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.