Kulturalizam je ideja po kojoj pojedince određuje njihova kultura; ona, pak, obrazuje zatvorene, organske celine tako da pojedinac ne može da napusti svoju kulturu, već se može ostvariti samo unutar nje. Kulturalizam stoga tvrdi i to da kulture imaju pravo da traže naročita prava i posebne zaštite – čak i onda kada pri tome krše individualna prava.

Današnji kulturalizam, pri čemu kultura postaje politička ideologija, prožima oba pola – i levi i desni. Što se tiče multikulturalizma, najpoznatije su njegove levičarske varijante, i u radikalnim, antidemokratiskim varijacijama i različitim demokratskijim, koje misle da su našle kompromis između multikulturalizma i (socijalno)liberalnih ideja. Ali multikulturalizam isto tako može da postoji i u verzijama koje pripadaja krajnjoj, najtvrđoj desnici, kao što su, na primer, francuske ideje o “etnopluralizmu”, što je ideja po kojoj svaka kultura ima pravo na svoju teritoriju. Ovo stanovište stapa se sa političkim zaključcima koji polaze od toga da se useljenici moraju ili bez ostatka asimilovati (od načina odevanja preko kuhinje do religije) ili lepo vratiti odakle su i došli.

Kulturalizam pokriva čitav skup kategorija koje su zajedničke sa nacionalizmom – štaviše, nacionalizam zapravo čini podvarijantu kulturalizma, i to onu podvarijantu po kojoj je pojedina kultura državotvorna. Stoga uopšte ne čudi što se sadašnja nacionalistička renesansa u evropskoj politici velikim delom napaja idejama iz “kulturalističkog načina razmišljanja”. Kod nas u Danskoj Narodnjačka partija (Dansk Folkeparti) je belodani primer, sa svojim ponavljanjem nacionalističke priče iz XIX i početka XX veka, ali i sa svojim radikalnim antiprosvetiteljskim stanovništima. Posle krize koja je nastala zbog karikatura Muhameda, toj stranci je iz strateških potreba bilo potrebno da se pridruži braniocima slobode izražavanja protiv napada islamista. Ali bez obzira šta možemo nagađati o motivima tog zaokreta za 180 stepeni u korist najosnovnijih ljudskih prava, može se konstatovati da je takva promena bila moguća jedino tako da su narodnjaci slobodu izražavanja prekrstili u “dansku vrednost“. To je kao da Holger Danski (danski Kraljević Marko) sedi u bašti i jede ribizle sa šlagom. U pitanju je, naravno, nečuveno kulturalističko krivotvorenje istorije – sloboda izražavanja ni na koji način nije danski izum, već nešto za šta su se misleće i demokratske snage izborile, i to uz velike napore i visoku cenu, u sukobu sa danskim apsolutizmom i državnom crkvom, dok to konačno nije i institucionalizovano junskim ustavom 1849. Sloboda izražavanja ima svoje uporište i u međunarodnim prosvetiteljskim pokretima i to je prvorazredna uvezena roba.

Problem je u tome što se kulturalizam danas ugnezdio na obe strane političkog spektra. Na levici slušamo kulturalističke pokliče za priznavanjem najgorih, najzaostalijih i potpuno nesvarljivih političkih praksi, dok sa desnice stižu pozivi da se dignemo na danske noge lagane i da odbranimo danstvo, to jest najzastareliji i najnesvarljiviji danski nacionalizam. To što su ova dva kulturalizma prirodni neprijatelji, iako počivaju na istom krivotvorenom pojmovnom aparatu, nikoga ne treba da čudi. Francuski i nemački nacionalizam takođe su stotinama godina bili krvni neprijatelji, iako su najčešće crpli snagu iz istog nasleđa istorije ideja. Jedan kulturalizam je neprijatelj drugoga, upravo zato što su kulturalizmi po svojoj prirodi – partikularizmi, to jest oni biraju samo svoj izabrani narod – a ne mogu svi biti izabrani. Ali ovo zloslutno i glasno naizmenično pojanje kulturalizama, pri čemu i levi i desni kulturalizam plaše birače i guraju ih na suprotnu stranu, nikoga ne treba da zavara. Suprotnosti između levog i desnog kulturalizma nije glavni animozet sadašnjeg političkog trenutka. Prava suprotnost, naime, leži između Prosvećenosti i Kulturalizma – između demokratije, političkog liberalizma, ljudskih prava (individualnih!), univerzalizma, prosvećenosti na jednoj strani i mračnjačkog isticanja kulture, tradicije, autentičnosti, konzervativnog priznanja sudbinske povezanosti jedinke i kulture na drugoj.

Ne treba brkati dva oblika kritike islama, koji (oblici) često zvuče srodno. Jedan kritikuje islam kao takav, zato što je to strana religija koja je nespojiva sa danstvom i danskim vrednostima i danskom tradicijom. To je samo jedan kulturalizam koji kritikuje drugi, to je Holger Danski koji ore drumove iz inata Muhamedu, ili iz suprotnog smera iskonska borba protiv karikature Muse Kesedžije. Međutim, postoji kritika koja napada islamizam ne zato što je nedanski, već zato što je to totalitarna politička ideologija, srodna evropskim totalitarizmima između dva svetska rata. To je kritika islamizma kao političkog pokreta okrenutog protiv otvorenog društva i osnovnih demokratskih principa. Ta kritika se ne okreće protiv islama kao takvog, već se naprotiv usredsređuje na ideološke, političke i socijalne barijere koje pojedincu uskraćuju njegova prava. Imaju li te barijere zaleđe u kulturnim (i “kulturološkim”), političkim, religioznim ili bilo kojim drugim dogmama, nije važno.

Teško da postoji značajniji zadatak savremene politike i političke filozofije od toga da promisli, razvije i prečisti univerzalizam prosvećenosti i da se sa što većom snagom okrene protiv desnih i levih marširajućih kulturalizama, koji na jedan robovski način povezuju pojedince sa njihovim “kulturama”.

I letimičan pogled na kritiku koju levi kulturalizam upućuje desnom pokazuje koliko se levica udaljila od svoga utemeljenja u prosvećenosti i koliko istinski malo zna o svojim političkim takmacima u borbi koja se odvijala poslednjih decenija, tokom koje je pitanje kulture stiglo na dnevni red i postepeno zamenilo raspravu o različitim političkim utopijama.

Pogledajmo pred kojim to zadatkom stoji levi kulturalizam, i na uzajamno slepilo dva kulturalizma prema sličnostima koje ih spajaju. Zanimljivo je da levi kulturalizam, otkako je 2001. izgubio političku vlast u Danskoj, još uvek nije izanalizirao svog navodnog protivnika, to jest Narodnjačku partiju (Dansk Folkeparti). Ni posle toliko godina od svog poraza oni se ne miču s mesta i svoje predstave o protivniku zasnivaju na onome što se po navici levice govori protivniku: da je ”rasistički”, tako da se birači koje je desnica uspela da mobiliše nazivaju ”rasistima” ili ljudima koji pate od drugih psiholoških poremećaja. Tako je u političku borbu iznebuha ušla i reč “islamofobija”. Izgleda da je trapava socijal-psihološka dijagnostika zamenila političku analizu.

Sirijski filozof Aziz Al-Azmeh u svojoj knjizi Islams and Modernities ukazuje na to da je “diferencijalizam”, koji je opštiji pojam od rasizma, pretrpeo takozvanu “derasizaciju”. “Rasa” se više ne primenjuje kao važeća legitimacija, koju može da podupre samo argument kulturalizma. U Danskoj, eto, Narodnjačka Partija nastupa kao kulturalistička partija, čija su stanovišta izraz savremenog diferencijalizma. Više nema političkih snaga koje svoja stanovišta zasnivaju na rasizmu. Ako ih i ima, one više ne predstavljaju elitu već samo radikalne gubitnike bez politčkog značaja.

Ali, zašto levica nije u stanju da dijagnostifikuje kulturalizam kod svojih političkih protivnika i da krene u ofanzivu protiv stanovišta koje narodnjaci zaista zauzimaju? Odgovor, logično, glasi – zato što dozvoljavaju da budu zaslepljeni istim pogledom na kulturu koji imaju i njihovi saglasni protivnici: i sami su “kulturalistički” do jaja. A to naravno postavlja ograničenja do koje će se mere moći analizirati samorazumevanje vlastitih oponenata.

Oba ova kulturalizma uzdižu razlike među kulturama i njihove zaštićene i garantovane identitete. I levi i desni “kulturalisti” ističu samo te muzejske ustanove u različitim oblicima: desničarski kuluralisti ih stavljaju u takav odnos prema kojem različite odvojene kulture treba da se neguju na istoj teritoriji u istoj državi tako što bi se ustanovile, formalno ili neformalno, različite jurisdikcije za pojedince, u zavisnosti od toga u kojoj su kulturnoj grupi rođeni. Levičarski kulturolozi, pak, ističu isto muzejsko, okoštalo shvatanje kulturâ, ali se zalažu da svaka od njih ima svoju teritoriju, da svaka kultura bude mala država u državi.

Važan i često previđan učinak ovog marširajućeg upada kulturalizma u sadašnju politiku jeste taj što se socijalne grupe, koje su se ranije orijentisale prema vlastitim interesima, sada u sve većem obimu prilagođavaju onome što se zove “kultura”. To naravno dovodi do toga da se te grupe cepaju. Kao što piše britanski filozof Brajan Beri (Brian Barry) u knjizi Culture and Equality: “Raslojavanje posebnih interesa, koje je sobom doneo multikulturalizam (…) podržava politiku ‘zavadi pa vladaj’, koja može ići u prilog samo onima koji su za status quo. Nema boljeg načina da se ukloni noćna mora udružene političke akcije ekonomski ugroženih, koja bi mogla da se ispolji u zajedničkim zahtevima, nego da se te ekonomoski ugrožene grupe zavade i usmere jedne protiv drugih.”

Ako se te ugrožene grupe još navedu da zađu i u sferu religije i da se tamo zabavljaju kulturom i identitetom, tim bolje – tek onda se cepkaju na još manje delove, a fokus njihovog delovanja se još više udaljava od stvarnih političkih problema. Sadašnja konfiguracija danske politike, u kojoj mnogi ekonomski loše stojeći Danci podržavaju kulturalističku levicu, dok se useljenici i multikulturalisti okupljaju na desnici, pruža upečatljiv primer učinka načela “zavadi pa vladaj”, koji je verovatno jedan od osnovnih strukturnih razloga duboke krize u Socijaldemokratskoj partiji, čije jezgro birača više ceni kulturalizam od sopstvenih interesa.

Ovde se postavlja pitanje: dokle će Socijaldemokratska partija i ostatak levice biti zaslepljeni kulturalizmom?

Invazija opasnog pojma kulture na levici, i danskoj i na međunarodnom planu, jedan je od najvažnijih – a neopaženih – elemenata političkog razvoja u poslednjih trideset godina. Kulturalizam, i u svojim političkim i levičarskim varijantama, stariji je nego što se misli. Prvi put je politički artikulisan, kao naročito dubiozna ideologija na svetskoj sceni, kroz pokušaje američkih antropologa da bace klipove u točkove donošenju Povelje UN o ljudskim pravima 1947. Oni nisu hteli ni da čuju za univerzalna ljudska prava – jer bi to tlačilo svaku pojedinačnu kulturu. Ali zapadna levica je, međutim, u to vreme bila tako internacionalistički orijentisana, i komunističkoj i u socijaldemokratskoj i u socijalnoliberalnoj varijanti, da je kulturalizam tada ostao prigušen. Izgleda da je postupno izumiranje marksizma kao reference dostojne pomena u partijama levice na Zapadu tokom osamdesetih i devedesetih ostavilo prazan prostor, koji je kulturalizam konačno ispunio svojim duboko konzervativnim poimanjem kulture. To su vratanca na koja se on ušunjao. Iznenađujuće je, međutim, da se taj upad odigrao bez ikakvog otpora – iako je kulturalizam na čitavom nizu pitanja direktno u sukobu sa marksizmom. Dok marksizam ističe kulturu kao površinski nivo (“nadgradnju”) drušvenoekonomske “baze”, kulturalizam, naprotiv, veli da ekonomija društva zavisi od njegove kulture i sistema vrednosti u toj kulturi, ili, ako ništa drugo, da je ekonomija neraskidivo povezana sa kuturnim osobenostima dotične kulture.

Na taj način kulturalizam je izvršio neku vrstu antropološke kontrarevolucije, bez ispaljenog (polemičkog) metka u znak otpora, i postavio marksizam na glavu. Setite se samo kako je levica šezdesetih i sedamdesetih zastupala svoje stavove – tada se pričalo o tričavim temama kao što su neka ekonomija, podela rada, klasna borba, oblici političke vlasti, resursi – to se smatralo odlučujućim, a sasvim retko i na rubu polemika se pojavljivala ta reč na K – a nije muški polni organ. Sada je obratno. Kultura je važnija od ekonomije i društva – ali se niko nije zapitao kako je jedan model zamenjen drugim, kao što bi se moglo očekivati u uobičajenoj političkoj raspravi. Kultura je ušla tiho i pobedila. Nije bilo ogorčenih frakcija i gnevnih diskusija u ime ekonomije kontrakulturnih pitanja – ta tranzicija između suprotnosti postoji samo kao fini prelaz, kao rađanje novoga dana, često na način da je ljudi nisu ni svesni. To se možda dogodilo zbog toga što marksizam i kulturalizam dele još jednu zajedničku bazičnu šemu: naime, u oba slučaja reč je o potlačenoj grupi koja se bori protiv moćne većine – pri čemu se ovi prvi mogu poistovetiti sa političkim partijama. Kako se to govorilo na levici sedamdesetih: “Potlačeni ljudi uvek su u pravu”. To se shvatilo potpuno doslovno, ne samo u smislu da ljudi imaju pravo da se oslobode tlačenja, nego da oni imaju pravo na sve svoje kulturne dogme, bez obzira na njihov sadržaj. Dovoljno je da te dogme potiču iz potlačenih kultura. Čisti argument ad hominem. U tom smislu, možete komotno da radničku klasu zamenite potlačenom kulturom – premda bi to podrazumevalo da u jednom potezu ćutke zamenite svoj emancipatorski marksizam disciplinirajućim kulturalizmom, koji ističe norme prošlosti i premodernosti – dakle sve suprotno, i filozofski i vrednosno, od onoga za šta se levica ranije zalagala.

Francuska novinarka Karolin Furest (Caroline Fourest) iznela je u knjizi La tentation obscurantiste zanimljivu hipotezu koja se tiče ulaska na levicu tog fenomena koji zovemo kulturalizam. Ona opaža da su dve velike identifikacione tačke evropske levice posle Drugog svetskog rata bile: antitotalitarna borba za vreme i posle rata, sa jedne strane – i dekolonizacija i antiimperijalizam, sa druge. Dugo su obe ove borbe mogle da se vode bez sukoba – ali sa jakim porastom islamizma u islamskim zemljama i među muslimanskim useljeničkim grupama, levica se podelila na osnovu toga koju od ove dve velike teme smatra važnijom. Ako se kao odlučujuća prihvati borba protiv totalitarizma, onda se takav levičar okreće protiv islamizma kao još jedne totalitarne ideje između dva rata – ali ako se prihvati ugao antiimperijalizma, levičar će podržati islamizme diljem sveta kao legitimnu pobunu protiv zapadnog imperijalizma, ranije kolonijalnoj, a danas globalističkog. Ovim poslednjim izborom levica prirodno otvara vrata kulturalizmu i kaže mu dobar dan.

Za tvrdu multikulturalnu levicu to može biti dvostruki problem: kultura znači istovremeno i premalo i previše. S jedne strane, kultura je užasno važna, ona je identitet i stoga je to veliko pitanje koje traži pipavo političko postupanje i zaštitu – to je taj konzervativizam koji je tako reći fabrički ugrađen u kulturalističko shvatanje kulture. S druge strane, pak, istovremeno se može tvrditi da kultura nije ni od kakvog značenja (a time i značaja), jer zapravo su ekonomski i socijalni odnosi ti koji su determinišući – ova marksistička doktrina, zauzvrat, leži u pozadini ideje tvrdog multikulturalizma koji kaže da sve kulture, bez obzira koliko su antidemokratske i antiliberalne, a priori mogu da cvetaju u istom društvu. Taj dualizam je naravno stalni izvor zabune na levom krilu tvrdog multikulturalizma: kultura znači i previše i premalo. Ona je u isto vreme nepromenljivi izvor dubokog identiteta i puka skrama ekonomskih determinanti iz baze. A da i jedno drugo bude istina, naravno nije moguće.

Pojam “islamofobija” rabi se sve češće i sve je istaknutiji u stigmatizovanju svake kritike islamizma i karakteristika islama kao religije, koje se (karakteristike) sukobljavaju sa demokratijom, ljudskim pravima i pravnom državom.

Tvrdi kulturalistički pojam kulture odlučujuće rasvetljava u čemu je problem sa tom rečju koju je u orbitu izbacila svetska islamistička organizacija OIC u svojoj borbi protiv ljudskih sloboda, naročito protiv slobode izražavanja. Kampanja protiv Jilends-Postenovih crteža i kriza povodom karikatura Muhameda bila je samo karika u bici koju je pomenuta organizacija vodila. Reč “islamofobija” u sve većoj meri koriste islamske organizacije i hard-boiled multikulturalisti u pokušaju da ograniče kritiku islamskih trendova. I razumna i neprihvatljiva kritika različitih oblika islama odbacuje se đuture time što se tvrdi da je to “islamofobija” – pa se tako odmah stavlja u isti koš sa rasizmom, antisemitizmom, homofobijom i sličnim stvarima. Na taj način pojam se ušunjao i na levicu, na kojoj ga danas često koriste naporedo sa “ksenofobijom” i već pomenutim izmima. Kao prvo, reč sama po sebi izaziva neugodu medicinskim sufiksom “fobija” pokušavajući da učini bolesnim kritičko stanovište – reč je prirodno stvorena po analogiji sa araknofobijom i agorafobijom i drugim kliničkim stanjima straha od nečega. Ali odlučujući problem sa rečju “islamofobija” je taj što se ona – za razliku od drugih reči istog kova – odnosi na stanovište, a ne na psihičko stanje. Rasizam, homofobija i tako dalje, jesu reči koje se bave nerazboritim odbacivanjem svojstava osoba za koja svojstva one same nisu krive: njihove boje kože, seksualne orijentacije i tako dalje. Ali islam nije rasa. Islam je skup stavova, isto kao i druge skupine stavova, kao što su na primer hrišćanstvo, komunizam, liberalizam, konzervativizam, nacizam, hinduizam i mnoge druge veoma različite misaone doktrine religioznog i političkog tipa, ili koje se tiču pogleda na svet. Islam je stoga otvoren za raspravu i kritiku u istom onom obimu kao što su svi drugi mogući pogledi na svet. Ne menja na stvari to što izvesni muslimani, između ostalih islamisti, vrlo zagriženo veruju kako je njihovo stanovište istaknutije i da treba da bude iznad uobičajene rasprave, razvoja i promene. Demokratija, kao što je poznato, polazi upravo od toga da se ljudi ”dele na osnovu shvatanja” i da “imaš jedno gledište dok ne stekneš neko novo”, da sada ponovimo dva danska demokratska gesla. Pogledi na svet su otvoreni za neprestanu kritiku i promene – a ako su ljudi baš zagriženi u svom mišljenju, na primer kao staljinisti ili neoliberali, onda im naravno dobro dođe da svoju pravovernost što je moguće duže zaštite od bilo kakve promene. Ali oni ne mogu drugima da narede da se pridruže tom pokušaju time što će im zapovediti da se uzdrže od kritike. A upravo je to ono što reč “islamofobija” pokušava. U tom smislu levica se stavila na uslugu islamizmu tako što je nekritički i ulagivački usvojila termin koji sobom nosi nameravani manipulišući i disciplinujući učinak. To, sa druge strane, može da doprinese i slabljenju sposobnosti za promišljanje kod same levice: svaka kritika kulturalizma moći će lako da se parališe optužbom za islamofobiju, a kritičar će se politički diskvalifikovati.

Prihvatanje termina islamofobija događa se upravo pozivanjem na to tvrdo poimanje kulture. Reč predstavlja islam kao da je to rasa, kao da je biti musliman neizbežna sudbina istog tipa kao i boja kože, seksualni ukus i slično, kao da postoji nekakav homo islamicus. Ali to se upravo može postići primenom tvrdokuvanog pojma kulture, iz koga sledi upravo to da je kultura jednako sudbina – kada ste jednom pripadnik neke kulture, ona vas doveka određuje i nijedna druga. A takvo shvatanje lako stupa u neprincipijelnu koaliciju sa različitim običajima unutar islama, koji baš teži tome da religiju učini sudbinom – da se supružnici u mešovitim brakovima nagovore da promene veru, da se informacije o drugim mogućnostima izbora drže pod tepihom, a najviše od svega, da se održi zabrana apostazije (zabrana otpadništva, koja se uvek kažnjava, bilo globom, bilo prevaspitavanjem, bilo oduzimanjem imovine i prislilnim razvodom, takozvanom “građanskom smrću” ili čak i stvarnom smrću). Zato ta reč “islamofobija” pravi takve zazubice onima koji je koriste. Ta reč od jedne religije pravi rasu. A to omogućava upravo taj tvrdi pojam kulture, u kojem je ona jednako neizbežna kao i biologija.

Ofanziva koju je intelektualni islamizam bio u stanju da povede u mnogim međunarodnim forumima – na levici i među liberalima – može se velikim delom objasniti time što su islamski polemičari imali snage da ih navedu da prihvate argument kulture. To podrazumeva da se kritika sopstvene politike koja je protivna ljudskim pravima može učiniti nelegitimnom. To je moguće učiniti uz pomoć vulgarno antropološkog poimanja kulture – kulturalizma – plus magična reč “islamofobija“. To je tim štetnije za demokratsku raspravu, jer ima težnju da depolitizuje – ili, preciznije: učini ”apolitičnim” neka esencijalno politička pitanja, koja po prirodi stvari treba da budu otvorena za kritiku i – štaviše – za napad. Politička stanovišta su po prirodi nužno pristrasna: liberalizam, konzervativizam, socijalni liberalizam, socijaldemokratija, socijalizam itd. okrenuti su jedan protiv drugog – osim ako se (po pravilu) ljudi ne okupe na nekoj osnovnijoj razini, na kojoj se udružuju da bi se suprotstavili fašizmu, komunizmu, islamizmu i drugim totalitarizmima. Ali ako se politički trend podvede pod “kulturu”, onda primećujemo tendenciju da taj trend smesta dobija zaštitu i na njega se više ne gleda kao na pristrasno i diskutabilno gledište, jedno među drugima, jer po tom hard boiled pojmu, kulture su organske, nesvodive celine same po sebi. Stoga kulture ne samo da imaju pravo na postojanje, poštovanje i dodelu privilegija – one traže i zaštitu i pravo da žive i dalje iste, nepromenjene. Ovaj zahtev je postao aktuelan u slučaju karikatura u Jilends-Postenu, koji je optužen da je povredio čitavu jednu kulturu. Pišući knjigu Politika segregacije raspitali smo se kod islamista u multikulturalnoj Maleziji zašto nije dozvoljena šala i uvreda, i kako bi, po njihovom mišljenju, trebalo pisati (i crtati) ako bi čovek poželeo da se pozabavi temom kojom se pozabavio Jilends-Posten. Dekan islamskog univerziteta objašnjasnio nam je da prvo treba čuti stranu koju želite da kritikujete. Jilends-Posten je u stvari trebalo da pozove, na primer, Islamisk Trosamfund (danska filijala Muslimanske braće) da pita za dozvolu. Vredi zapaziti koje bi to posledice imalo po demokratsku raspravu – time bi se razmena gledišta iz javnog prostora premestila u zatvorene pregovore, koji bi se pobrinuli za dijalog. Takva protekcija kulturâ za posledicu ima učinak – zatvaranje otvorene javne rasprave, što je ravno ubistvu građanske javnosti.

Ako bi se sledila ta logika, to bi naravno imalo dramatične posledice na funkcionisanje demokratije. Jilends-Posten je karikirao skaredne političke ideje o zloupotrebi religije u službi politike, kako je pokazano u čuvenom crtežu Kurta Vestergora (Kurt Westergaard) proroka sa bombom u turbanu. Ali islamisti su pokušali da učine nelegitimnim Jilends-Posten i da se prikažu miroljubivima time što su optužili list za islamofobiju. Islamizmu je u u svim svojim različitim reformističkim, revolucionarnim i terorističkim varijantama jedno zajedničko – on traži uspostavljanje društva po šerijatskim principima, a kada se taj zahtev podvede pod “kulturu”, onda se svaka moguća politička kritika takvog projekta odbacuje kao “islamofobija” ili “rasizam”, zato što kritika ne “poštuje kulturu”. Nacizam je pokušao nešto slično kada je postavio za cilj širenje prastare germanske kulture, ali tada su kritičari bila oštriji nego levica danas, pa su prozreli besmilicu nemačkog projekta. Danas možete čuti ekstremne islamističke tendencije kao što su deobandi, vehabije, salafizam i Muslimanska braća (sa direktnim uticajima iz italijanskog fašizma i od francuskog fašiste Aleksisa Karela) kako slobodno govore i deluju pod zaštitom argumenta “kulture”: to kobajagi nisu politički programi već zapravo “kulture”, koje su eo ipso imune na svaki napad. Ali te sirote kulture onda ulaze u politiku, što ih čini jednako podložnima raspravama i izloženima kritici, kao i sva druga udruženja, grupacije, stranke i političke frakcije koje se legitimišu političkim zahtevima. A popovi, imami i kler svake vrste ni za jotu nemaju pravo da traže neko veće poštovanje od bilo koje druge politički angažovane osobe samo zato što koriste božanske gromopucatelne izraze u svojim političkim zahtevima.

 
Jens-Martin Eriksen (1955), pisac, dobitnik doživotnog legata Danskog fonda za kulturu, dobitnik nagrade Adam Elenšleger, romani: Zima u osvit (Vinter ved daggry), Opasna letnja igra (Jonatan Svidts forbryelse), Pisac nestaje u svom romanu (Forfatteren forsvinder ind i sin roman); Politički putopisi (sa Frederikom Stjernfeltom): Most (Timernes Bro), Anatomija mržnje (Hadets anatomi), Scenografija rata (Krigens scenografi).

Frederik Stjernfelt (1957), profesor u Centru za semiotiku na univerzitetu u Orhusu (Aarhus), urednik časopisa KRITIK, dela: Moć misli (Tankens magt), Istorija ideja Zapada I-III (Vestens idehistorie I-III, sa Hansom Sigorom i Oleom Knudsenom), Značenje forme (Formens betydning), Nebo razuma (Rationalitetens himmel).

 
Preveo sa danskog Predrag Crnković

Odlomak iz knjige: Jens-Martin Eriksen & Frederik Stjernfelt, Politika segregacije: Multikulturalizam – ideologija i stvarnost (Adskillelsens politik. Multikulturalisme – ideologi og virkelighed), Lindhardt & Ringhof, Kopenhagen, 2008 (378 str.)

Peščanik.net, 15.04.2010.

Srodni link: