Radio emisija 06.11.2009, govore: sociološkinja Vesna Pešić, pisac Vladimir Arsenijević i stručnjakinja za marketing Nadežda Milenković.

Svetlana Lukić: Postaje neverovatno kako, bez obzira na tragičnost stanja u kome se nalazimo, nemamo više o čemu da govorimo; ili nam se istorija doslovno ponavlja, pa je već sve rečeno, ili, što mi se čini verovatnijim, gluposti i bedastoće koje činimo vraćaju se pod drugačijim maskama i daju privid novine staroj dobroj svinjariji. Pa se opet ćuti.

Čega ima novog u tome što jedan vladika SPC, Nikanor, preti sudskim izvršiteljima i vređa Vrhovni sud Srbije najavljujući da će blokirati Kikindu đacima, policajcima i vojnicima, ako sudski izvršitelji ponovo dođu i pokušaju da izvrše odluku VSS. Pa zar godinama čelnici sada proevroskih radikala nisu pretili sudskim izvršiteljima kada su pokušavali da ih izbace iz zgrade zemunskog Magistrata, koju su sami sebi iznajmili do 2028. po ceni od 1,57 dinara po kvardatu.

Čega ima novog u tome što guverner tvrdi da, ako nastavimo da se zadužujemo ovim tempom, možemo upasti u dužničku krizu; u tome što ministarka finansija kaže da niko ne zna kako se godišnje iz budžeta troši 130 milijardi dinara, što Jovan Krkobabić pregovara sa MMF-om o reformi penzijskog sistema, koji će pogoditi stotine hiljada penzionera; čega ima novog u tome što pandemiju gripa dočekujemo bez vakcina i bez tendera, što ćemo navrat nanos kupovati tri miliona vakcina…

Na ulicama su još uvek lažljivi bilbordi – Beograd se seća 65 godina slobode. Rusi su nas naterali da se setimo oslobađanja Beograda od fašista, ali nema ko da nas natera da 9. novembra obeležimo 20 godina od Pada berlinskog zida. Možda tako i treba, ni tada nismo shvatili značaj tog događaja, niti da neke istorijske situacije izazivaju određene odgovore. Za razliku od drugih, naš odgovor je bio vraćanje u izmišljenu prošlost, u nacionalizam koji je tada krenuo na pobedonosni put koji traje sada već dve decenije. Na tom putu smo mrzeli i plašili se Hrvata, muslimana, Albanaca, NATO-a i ostalih endemskih neprijatelja. Tako kodirana mapa opasnosti za srpstvo trajala je dve decenije, onda su došli tzv. mir i tranzicija i morali smo da dekodiramo mapu opasnosti. Od demokratske revolucije plašimo se pomračenja sunca, navijača, homoseksualaca, sopstvene dece, pasa lutalica, vakcine protiv gripa i prvog snega. Sve su to razlozi zbog kojih je dovoljno da, ako baš ne moramo, ne izlazimo iz svojih staništa.

Šta bi ugledao nevidljivi posmatrač, lokalni hroničar, da je poslednjih 20 godina stajao na vrhu Beograđanke, robne kuće u Čačku ili doma kulture u Aranđelovcu – video bi složno kretanje gomile, onda razdvajanje te gomile na grupe koje se haotično kreću, povremeno sudaraju, spajaju, raspadaju, hvataju za gušu, pa jedni kao pobede, drugi su kao poraženi, a onda zavlada neka jezovita nepomičnost ili lažna preduzimljivost u kojoj se problemi samo premeštaju sa mesta na mesto, umesto da se rešavaju. Sada smo dobili, za mnogo godina unapred, majstore koji su usavršili umeće premeštanja teškoća. Na nove istorijske izazove svetske ekonomske krize, promena u Americi, preuređivanja EU – opet ne znamo kako da odgovorimo, sem odbijanjem da damo jasan odgovor. U jednom džepu držimo glavicu belog luka, a u drugom mobilni telefon. Nedavno je stigla vest da su u jednom selu u okolini Leskovca roditelji počeli da šalju decu u školu sa belim lukom kao oružjem protiv vampira koji se pojavio u selu. Deci su u drugi džep tutnuli mobilne telefone da slikaju vampira i slike predaju nadležnim organima.

Mahniti predsednik i mahniti ministar spoljnjih poslova su negde u vazduhu ili se spremaju da polete na neku stranu sveta i otkriju još jednog prijatelja koji će, ako zatreba, zameniti nepouzdanu Nemačku, Francusku, Češku ili neuračunljivu Holandiju. A ako zatreba, opet ćemo zaigrati ulogu remetilačkog faktora u Evropi. Milošević je jedno vreme na tome lepo profitirao, a onda se preigrao. Ovi neće, pametniji su i nešto uračunljiviji, a tu je i Rusija koja se digla na noge. To koketiranje sa ulogom nestašnog varvarogenija nas je krvavo koštalo, ali mi opet snatrimo o ulozi uvređene mlade opkoljene proscima koji nikako da shvate njenu krasotu.

To me podseća na priču koju sam čula preko Borhesa – neki čovek se uželeo uzbuđenja, posumljao je u ženinu ljubav i privrženost svojih prijatelja i rešio da ih prepadne. Jednoga jutra je seo u kočiju i nestao. Ideja mu je bila da se krije nedelju dana. Stigao je u sobu koju je ranije rezervisao. I počeo da se budi u toj sobi, iz jutra u jutro, pitajući se šta mu je ono beše bila namera. Iz daljine posmatra svoju kuću i ona mu izgleda strano, jer je on već neko drugi. U njemu se desila promena koja će ga osuditi na 20 godina dobrovoljnog izgnanstva. Nabavlja periku, menja navike, gleda iz daljine svoju ženu i prijatelje i tišti ga sumnja da ih njegovo odsustvo nije dovoljno potreslo. To ga ljuti i on odlučuje da se ne vrati sve dok ih ne rastuži do plača. Posle desetak godina slučajno sreće svoju ženu na ulici i vidi da se ona dobro drži, navikla se na njegovo odsustvo. On shvata da ne može nazad, da je u sred svog rodnog grada prekinuo vezu sa svetom, da je postao stranac u sopstvenom životu. I dalje ponavlja – još koji dan i vratiću se – i tako 20 godina. Jedne večeri zastao je pred svojom kućom i počeo je pljusak. Odjednom mu je bilo glupo da kisne ispred sopstvenog praga. Umornim korakom se popeo uz stepenice i otvorio vrata. Na licu mu je lukavi osmeh, isti onaj koji je imao kada je napustio kuću. Pisac nam ne kaže njegovu kasniju sudbinu, ali nas pušta da naslutimo da je on već odavno mrtav čovek, da je naš junak sasvim jadan u odnosu na veličinu svoje propasti.

Ovo je Peščanik, a na početku ove emisije govori Vesna Pešić.

Vesna Pešić: Moj je utisak da je situacija u zemlji zaista jako teška, i to pre svega u ovom ekonomskom i socijalnom smislu, jer vidi se ogromna marginalizacija stanovništva. I to onih koji su bili zaposleni, koji su pripadnici nekog organizovanog društva, ne neki marginalni siromasi. Vidite pristojne porodice u emisijama, gde kao to treba zabavno da izgleda – evo, jedna porodica iz Niša sa jednim lepim detetom kaže – mi smo zvali da nas slikaju, da kažemo da mi nemamo šta da jedemo, jer smo oboje otpušteni. Ali to je više kao reportaža, koja ne treba da izazove osećanje žalosti i gnušanja nego zanimljivosti. Sa druge strane se pravi jedna veličanstvena slika o nama. Veliki je kontrast između te unutrašnje situacije, koja je stvarno dovedena do tragedije, i te grandiozne Srbije koja ima diplomatiju na steroidima i gde ministar javlja iz Japana kako tamo nas bog zna kako cene i uvažavaju. Kada je bio predsednik Turske – Srbija i Turska, dva ključna faktora na Balkanu. Iz Tajlanda se danas javlja Jeremić, kaže kako nas i oni pozdravljaju, neće priznati Kosovo, poslaće svoje biznismene. Pravi se slika Srbije kao zanimljive zemlje, koja je strateški partner velikih sila.

Kada je engleski The Econimist napravio tu suptilnu metaforu o našoj diplomatiji na steroidima, ovde je to shvaćeno pohvalno, kao – mi smo hiperaktivni. Tadić od Gadafija do Kine, Jeremić je neprekidno u avionu, izračunato je da je on u poslednje vreme bio 700 sati u vazduhu, u proseku dva sata dnevno. Za jednu malu zemlju to je zaista neverovatno kuda mi sve stižemo. Ali iznutra vlada nekakva praznina, kao paraliza, nekakva neodređenost. Kada sam slušala intervju predsednika Tadića na RTS-u, pa kada je postavljeno pitanje tih strateških partnera, on kaže – da li to smeta ulasku u Evropsku uniju, i nesvrstani i Kina i Rusija, naročito Rusija. On kaže – ne, na vrhu piramide naših odnosa stoji naš prioritet, a to je Evropska unija. I sad ti kažeš, ali da li taj temelj ima nekakvog uticaja na taj vrh, da li je Rusija alternativa tom vrhu? Da li mi ustvari tu veliku diplomatsku aktivnost i pravimo da bi pokazali – i ako ne uđemo u tu EU, mi ćemo da živimo kao bogovi. Mi imamo strateške partnere velike sile, pozvali smo i nesvrstane, nema više ko nije s nama. Znači, iznutra se ne zna tačno šta mi ustvari hoćemo i ta praznina se puni nekakvim konstrukcijama. Svakoga dana nekakva nova konstrukcija treba da zatrpa taj jad u kome se nalazimo, i zbog ekonomskih razloga, a i zbog te konfuzije koja je proizvod Demokratske stranke i Tadića. Oni kao kokoška sede na tim silnim jajima iz kojih treba da se ispile različiti pilići. Treba da se pokrije prošlost, ovo što je sada da se zamandrlja, a budućnost… videćemo šta će da bude. Od tog pokrivanja prevelikog prostora i potiče njihova neodlučnost, ali se tako dobija veliki broj glasova, jer se pokriva jedan ogroman politički prostor. I sada, veličina tog političkog prostora počinje da izjeda unutrašnju politiku zemlje i ona postaje sve praznija i praznija i sve je više tih magli, konstrukcija i više ne znamo šta je ta politika, kuda ona vodi, sem da tempira sve te konstrukte da bi pokušala da se održi što duže na vlasti.

S jedne strane imamo te fantastične konstrukcije nas samih, gde mi treba da poverujemo da smo mala, ali veoma značajna zemlja na koju svi računaju. A s druge strane, primenjuju neke veoma otrcane i banalne i jednostavne načine tehnologije održavanja na vlasti. Ako pogledate stanje u našim medijima, oni su potpuno propali. Zabranjuje se stalno i neprekidno su svi pod pretnjom, koja dovela do toga da su naše novinarstvo i naši mediji uglavnom propali. Na to nadovezujem taj jednostavan i drzak i banalan način koji je opštepoznat, a to je da ta kvočka stranka koja sedi na svim tim jajima, pokušava ustvari da napravi nešto slično onome što je bilo u Meksiku.

Tamo je PRI bio 70 godina vladajuća stranka. To se zovu stranke hegemoni, gde postoji sve, razne novine, više stranaka, imate regularne izbore, ali ne može da dođe do promene vlasti, odnosno da ta kvočka stranka ode u opoziciju. Ta smena se onemogućava oređenom tehnologijom vlasti. Ta stranka kvočka postaje kvočka, ne samo ovde gde mi možemo da vidimo, u Beogradu, nego postaje kvočka na celoj teritoriji. I kao što je nekad bio SPS, da ne možeš nijedan posao da završiš, ne možeš nigde da se zaposliš, ne možeš nikakav životni problem da rešiš ako nemaš nekoga u toj vladajućoj koaliciji ili još najbolje, ako imaš u kvočka stranci nekoga ko može da ti pomogne u nečemu. A onda postoji ono što je radio i Milošević i što su radili svi ti u tim drugim zemljama gde postoje te hegemone stranke koje nikada ne odlaze u opoziciju, a to je da one počinju da kupuju te izbore. Sad smo u poslednje vreme videli da kad god negde ne može da se složi vlada na lokalu, da tu preraspodela vlasti postaje pitanje života i smrti. Videli ste Voždovac, po treći put se glasa zato što im se nije dopalo kako su ljudi glasali drugi put, i da se u nekim opštinama ide na direktnu kupovinu glasova. Sirotinja je totalna, pa idu baš onako, daju, poklanjaju. Ja sam čula o Vrbasu, iz više izvora su svedočli da su ljude zvali noću, da je bilo organizovan pritisak na građane. I jeste malo čudan taj rezultat u Vrbasu, jer tu su peglali, što bi rekli klinci, radikali i socijalisti. Odjedared razvali Demokratska stranka sa preko 37%. Onda zaista vidite da su svi shvatili da je to taj hegemon.

A onda se primenjuje još jedan taj mehanizam pritiska na građane, da odlaze u te opštine svi ministri, svi se pojave, i ministar policije i ministar za ovo i ministar za ono, i ministar za infrastrukturu, svi su tamo uvek na tim lokalnim izborima. A vidite, to je zabranjeno da se u kapacitetu ministara pojavljuješ u kampanji na lokalnom nivou. U Engleskoj to je strogo zabranjeno, tamo je dozvoljeno da ministar učestvuje na lokalnim izborima samo ako je on lično odande, ali ne u svojstvu ministra nego u svojstvu građanina lokalne zajednice iz koje on potiče. Tako da, kad pogledate, ta teška situacija i ta praznina politička pokriva se s jedne strane tom veličanstvenom slikom, a s druge strane bi se to uparilo sa ovim grubim mehanizmima kontrole, gušenja svake kritike, elementarne, znači preko novina, i ovi banalni ti pritisci, kupovina glasova itd. S jedne strane si pilićar, a s druge neviđen strateški partner. Ako si toliko važan, pa ne moraš valjda da daješ patike, zejtin i šećer, da kupuješ glasove ako ti tako dobro ide. Kao da smo porasli do Titove Jugoslavije, gde je i on to radio za vreme hladnog rata.

Steroidima se stvaraju lažni mišići. Džon Herbert Mid, socijalni psiholog, je tvrdio da je svaka ličnost sastavljena iz dva dela, da naša ličnost nije samo to kako mi sebe vidimo kao JA i kako sebe definišemo, nego da je deo toga JA i ono kako me drugi vide. Onda on kaže – nemojte deci govoriti nemiran si, ne valjaš ili grditi ga, zato što onda ono počinje da se ponaša u skladu sa tom slikom. Znači, to kako ga drugi vide ono inkorporira u svoju ličnost. Zato sam rekla, ova politika na steroidima je jedna konstrukcija i čini mi se da se namerno pravi ta nestvarna stvarnost, da bi se drugima sugerisalo kako da nas vide. Turski predsednik je u Beogradu rekao – Srbija i Turska su ključni faktori. Znači, mi sada imamo dva načina da vidimo sebe, ono što vidimo svojim očima i tu je ta druga interiorizovana slika, kada mi kažemo – Srbija jeste jedna mala zemlja, ali, bre, drma. Svi poručuju da smo mi ključni faktor, da će s nama da trguju, otimaju se o nas. Neki se ljute na Vuka Jeremića, ali on je prihvatio taj zadatak. Svakog drugog bi mrzelo da se toliko trudi da napravi tu sliku, treba imati taj doping, da iz Tajlanda javljaš – nećemo nikada priznati Kosovo. U tom pogledu on je postao nezamenljiv. A pošto ljudi brkaju taj doping i stvarni rad, onda često imaju dobro mišljenje o njemu – vidiš kako je on vredan, brani te naše interese‚ odlično nas reprezentuje, stvara tu divnu sliku o nama.

Nezgoda je u tome što to nije samo pitanje spoljašnje slika koja treba da nam se nametne kao suprotnost ovoj unutrašnjoj, nego što je ta praznina u tom našem JA stvarna i što nema tog govora budućnosti koji smo imali kada je Đinđić bio živ, kada ti zaista imaš viziju budućnosti i onda govoriš kako da se stigne tamo, od ove tačke do one. Budući da takvog liderstva nema, nego da se gradi konfuzija i iznutra i spolja i naša politika je zalutala u ekstremne konstrukcije stvarnosti. Znači, ne samo preko steroidnog Dačića, steroidnog Vuka Jeremića, nego sam čula i Homena kada je rekao – mi smo se dogovorili da imamo dva antifašistička pokreta, četnički i partizanski. Molim vas, njega ne interesuju nikakve činjenice, to se zove odlepljivanje od realnosti. Mi smo se dogovorili, mi konstruišemo sve, to što smo se mi dogovorili to je stvarnost i ne zanimaju me činjenice. Znači, umesto činjenica imamo dogovor o njima i zato je moguće da mi više ne znamo šta je ta naša prošlost. Sve zavisi od toga da le će se kvočka stranka dogovoriti sa Tomom Nikolićem ili sa LDP-om, videćemo šta će nam u tom trenutku najviše odgovarati da ostanemo hegemon, da ne siđemo sa vlasti. Mi živimo u nečemu gde se neko dogovara nezavisno od bilo kakve stvarnosti. Kažemo, svet je moja predstava, ali ovde nema nikakvog dodira sa realnošću, što je donekle i tačno kada je reč o društvenim fenomenima, ali ne može da se ode u psihotično stanje. E, mislim da smo mi već na granici da pređemo u psihozu i da nas uopšte više nikakva realnost ne zanima, nego da ćemo samo te koprene jednu za drugom da nabacujemo. Kad vidite to pilićarenje sa tim koprenama, vi shvatate da kvočka stranka ne želi da ikada ode u opoziciju. Ona ne planira takvo nešto, ona takvo nešto očigledno više ne može ni da zamisli i ona će nastaviti sa tim konstrukcijama.

Jedino što smeta u celoj toj iskonstruisanoj slici, to je ta Holandija. Kaže – spusti karte na sto, plati račun u kafani, dok ne vidim pare na stolu, dok ne vidim Mladića i onoga neću uopšte da razgovaram. E sad, pošto mi živimo od te fikcije i stalno proizvodimo nove konstrukcije, nove neodređenosti, nove konfuzije mi smo sada zgranuti nad ovom Holandijom. Pa šta hoće ta Holandija od nas, pa cela Evropa kritikuje Holandiju, tek poneki glasić čujete, kao danas, kaže – znate šta, nije ni Kušner za to da podnesemo kandidaturu. Znači, poneko se priključi tom holandskom realizmu, ali opet to nekako nestane, kao ptičica koja je proletela. I onda nam ostane ta Holandija i svi se pitaju – šta je, bre, toj Holandiji, šta su se navrzli na nas. Ali ona buši taj naš balon sa velikom preciznošću i kaže – ma ne interesuješ me, bre, imam i ja svoje balone, imam i ja svoje izbore, hoću da isporučiš ove Hagu. Može i Serž Bramerc da kaže – potpuno sarađuju, ništa za njih nije dovoljno, oni traže da calneš onu dvojicu. Ako je to tako strašno realno, ta realnost nas razbucava i sad ne znamo šta da radimo, kako da zamaskiramo tu Holandiju, koja nam ustvari jedina unosi taj princip realnosti, jer ove druge države se trude, kao nad nekim bolesnikom, da kažu – dobro, pusti ih, evo i Toma Nikolić je postao proevropski, ipak je dobro, pa evo, Vuk Jeremić zavrće ruku Dodiku, oni su okej, sve u svemu. Samo Holandija neće da odstupi od tog principa realnosti od koga se nama diže kosa na glavi. I sad, pošto su oni ubacili tu realnu notu, onda Boris Tadić kaže – pitanje hapšenja Ratka Mladića je osnova pomirenja na Balkanu, čim bude lociran odmah će biti uhapšen. Ali onda on dodaje i jednu mutljavinu, kaže – hajde da to ne oročavamo. Nemoj ništa precizno, pusti, daj, razlabavi, razvodnji to malo, biće jednog dana, brate moj, šta sad, da li će biti ove godine ili iduće, 2011, nije važno. Isto kao što su razvodnjavali Evropsku uniju, pa ni tu nema ograničenja. Kad bi bilo tog ograničenja, onda bi svi oni morali da podnose ostavke, pa morao bi da je podnese i sam Boris Tadić. Čekaj, pa kad će to da bude? Dokle ćemo da čekamo? Tako da, kao što psihotičar nije odgovoran, tako nam i oni, u toj preteranoj konstrukciji stvarnosti u kojoj su zalutali, kažu – šta sad ti hoćeš, em što ti pravimo divnu sliku o tebi, em sad hoćeš i da se postavi rok. Čim ima rokova, onda ja za to treba da podnosim nekakvu odgovornost, a oni to svakako neće.

Oni će verovatno da smanjuju postepeno tu divnu sliku o sebi, a više će da idu na one pilićarske, grublje metode. Znate, oni su već počeli polako da ih isprobavaju, a te metode su poznate, jer ako oni naginju na tu hegemonu poziciju onda će sve manje da bude tog dopinga, nego će da se ide na ovo utišavanje, zatvaranje, zapušavanja usta, pojednostavljivanje političke scene. Ja ne kažem da će da dođe do toga da se ovde napravi demokratura, kako su to u Meksiku zvali, da ne može da se promeni glavna stranka. Možda ćemo izbeći toj sudbini, ali ima indicija da se ide ka tome. Što više budu išli na te realne metode, na tehnologiju vladanja, oni će da smanjuju steroidni deo, i počeće da prave neprilike, ono što je radio Milošević. On je, s jedne strane, gušio iznutra, bio je autoritaran, a ovima napolju je napravio velike neprilike. Znači, ili će se kombinovati taj autoritarni sistem sa nekim neprilikama koje ćemo da pravimo, a da ova izmišljena, virtuelna stvarnost polako iščezne i da se skinemo sa steroida, ali da oblačimo nekakve čizme i da onda obilazimo opštine, delimo drva, ugalj i da pokušamo da se udvaramo toj nekoj sirotinji. I da će to tako da se nekako završi.

Znači, ne možemo da uradimo ništa realno, normalno, da recimo kažemo – pa, čekaj, čoveče božiji, pa da li je normalno da mi nemamo premijera? Cvetković samo figurira, ne zato što je on zlonameran, već zato što je on čovek sebe formirao u potpuno apolitičnoj formi. Ja sam videla da i on i gospođa Dragutinović možda jesu neki vrlo sposobni ljudi i ekonomisti za neke kabinete. Ali ministar finansija je prvi posle premijera. Pa sećate se kako je Đelić bio postao popularan, ali je imao premijera, a uz premijera ide i ministar finansija. Ali ovde niko ni uz koga ne ide. Tako da to što mi nemamo jedan tim, jednu Vladu, što nemamo premijera, pa to je strašan nedostatak. I onda čujem Borisa Tadića da kaže – ja imam ogromno poverenje u Mirka Cvetkovića. U kom smislu? Pa ja isto imam poverenje, on verovatno ne sedi u kockarnici, ali on ne radi posao, on nije premijer. Premijer ne može da bude nečiji potrčko, on ne može da bude vodonoša predsednika republike. Po našem ustavu ti nemaš najvažniju političku funkciju, ukinuta je. I sad se to oseća. Nemamo lidera, nemamo premijera koji definiše nekakvu politiku. Ne može Boris Tadić s one pozicije da nju definiše sa svojim Vukom Jeremićem, pa on priča o Evropi, Vuk Jeremić o Kosovu, podelili uloge, jedan priča jedno, drugi drugo. Ne može, to mora da radi premijer i njegova vlada. Kada si to odstranio, onda ostaju samo tlaplje i koprene.

Znači, ne može Boris Tadić, neka je najsposobniji, a nije, ne može iz jedne funkcije da vrši drugu funkciju, jednostavno to nije moguće. Ne može ovde da stavi jednog čoveka koji apsolutno nije političar za premijera. Premijer je vrh vrhova politike. Mi smo imali takvog jednog premijera, doduše, i Koštunica se dosta mešao u svoj premijerski posao, ali on je govorio iz prošlosti. Znači, on je vraćao prošlost i to ne samo ovu neposrednu, nego i Ljotića i XIX vek, sve što je moglo da se vrati do VII veka kada su Srbi stigli na Balkan. On je počeo da vraća tu prošlost. To su ta dva govora, jedan govor prošlosti, jedan govor iz budućnosti. Mi smo taj govor iz budućnosti toliko utišali, taj govor iz budućnosti toliko je postao nejak, on je toliko postao čak i komičan ponekad, da mi ne znamo šta je to uopšte. To je nejako, a prošlost nam je prejaka, ogromna gromada te prošlosti još uvek dominira u realnosti. Pa naravno da budućnost je onda ovolicna, kao pola nokta, pa gde je ta budućnost. Ovde vlada prošlost. I zato tog glasa nema, on je nejak, zbog toga se te fikcije i stvaraju da bi nas zamandrljalo da tu postoji nekakva budućnost, ali nažalost ne prava, nego pod dopingom.

Nema drugog nego i kad pogledamo ova nacionalna pitanja, to Kosovo, celo to pitanje Republike Srpske, Bosne, da li će ona da se raspadne, šta čeka tu Bosnu, to se sve na neki način razrešava u toj Evropskoj uniji. Znači, ti sad ulaziš u jedan prostor koji stvarno više nema nikakve granice, svi mogu da kupuju svuda, da žive i da se sele odavde donde, imaju prava da žive gde hoće. To jedino rešava ovo naše pitanje. E sad, to što oni toliko to otežu, mislim da je to najgore, zato što mi nismo jasno to rekli i precizirali, znači taj put nije jasan, on se svaki dan nečim zamagli. Tako da, ta nejasnost, mislim da ona ubija i taj optimizam mogući, tu energiju koja bi mogla da se pojavi. Hrvatska stalno ima tu prednost, ne samo što je izgradila te puteve, ne samo što je to jedna bogatija zemlja, ne samo što je ona razvijenija, ne samo što ima onu obalu, ne samo što ima onaj turizam, nego ima i tu Evropsku uniju pred čijim je vratima.

Mi ostvarujemo nekakve nepotrebne ciljeve. Danas čitam, kažu za taj most – zašto bismo mi iz Zemuna išli u Kotež. Tu bi hteli da izvrše napad, da pokažu – evo put, evo obilaznica, evo mosta, evo tramvaja, evo metroa, evo, sve smo vam izgradili. Da pokažu neki realni rezultat, a mislim da im ta realnost najviše izmiče oko toga što nismo jasni oko ulaska u Evropsku uniju. Ako nam to izmiče, mi ćemo onda s Kinezima, s Rusima da sklapamo neke nebulozne ugovore. Evo, Rusi nisu ni potpisali taj ugovor, pa što da nam daju tolike pare, nisu oni banka. Ja njih uopšte nijednog trenutka ne osuđujem zato što neće da nam daju grejs period za vraćanje duga 36 meseci nego 12. Pa, nemaju, bre, čoveče. Znači, mogu da ti daju, ali da odmah počneš da vraćaš, nemaju oni to, a drugo, zašto da ti daju? Pa zar oni nemaju tamo razne neke Kazahstane pa da daju, pa zašto Srbiji da daju? Jesmo mi njima iz oka ispali baš toliko, tako da, pod ne znam kakvim divnim uslovima nama daju? Ali opet nas i dalje teše – ne, ne, to je prvi korak, biće, biće, biće… Šta će biti? Šta će da grade? Pa izmišljaju nešto, ne znamo ni koje železnice, ne znamo precizno ni zašto treba da nam daju. Prvo su rekli metro, pa nije metro, pa nešto u vezi sa železnicama, sad kažu čvor železnički.

Na kraju, mi ne znamo za šta oni treba da nam daju te pare, ali oni treba ne da nam daju, nego treba da ih i vraćamo. A samo nas sustižu ti krediti koje smo uzimali, mi sad već uzimamo kredite da bi vraćali kredite. Tako da, čini mi se da ta potpuna nejasnoća i ta konfuzija i taj jedan apsolutni nedostatak vođstva koji se ovde oseća, prosto vapije za tim da neko krene. Prosto bih zamolila Borisa Tadića, ako je takav genije za politiku, neka da ostavku na to mesto za predsednika, neka se raspišu predsednički izbori i evo, neka on postane premijer. Bolje bi to bilo, možda bi tu malo nešto pogurao. Nema još uvek koncentracije, fokusiranosti na ono – hajde da rešavamo probleme. E to je taj jezik budućnosti, ne, nego to su neke lažne slike, lažna obećanja, izgradiću ti to, daću ti ovo, biće ono, veliki smo, moćni smo… A to je samo taj doping, i hvala ovima što su tako dobro pronašli tu reč da smo mi na dopingu, da smo komični zato što ustvari lažemo i koristimo lekove da bi izgledali bolje nego što jesmo. Znate šta je sa tom metaforom tako dobro – ako vi mnogo koristite steroide, vi ćete da umrete.

Svetlana Lukić: U prvom delu emisije slušali ste Vesnu Pešić, a sada će vam Svetlana pročitati tekst Teofila Pančića sa sajta Peščanika. Teofil svakog bogovetnog dana piše za naš sajt po jedan tekst, ovo je jučerašnji o Statutu Vojvodine.

Teofil Pančić: Danas, sada, možda baš dok čitate ove redove, u Vladi Srbije razmatraju Nacrt zakona o nadležnostima Vojvodine, ili kako se već zove to čudo koje bi imalo biti okvir i pretekst za Statut Vojvodine, da ovaj, nedajbože, ne odluta nekuda, da se ne usudi da pusti mašti na volju, da se ne proširi više nego što mu to dozvoljava Sveti Ustav Koštunica Vojislava, i ukupno stanje stvari u zemlji Srbiji, to jest u stešnjenom postjugoslovenskom ostatku onog političko-ekonomsko-kulturnog prostora u kojem se Vojvodina najkomotnije osećala.

Teško je oteti se utisku da ti što zagledaju, sve pomalo se čudeći, taj Zakon, pa taj Statut, zapravo zagledaju Vojvodinu samu, pitajući se čemu to zapravo služi i radi li uopšte, a ako radi, za koga radi. Jer, lepo čovek vidi kako sa Vojvodinom permanentno ima nešto, nikako da se lepo užljebi u “jedinstvenu Srbiju”, da se rastvori kao aspirin u vodi bez vidljivog traga sopstvenosti, nego tu stalno ima nekog čudnog trenja i žuljanja. A šta smo ono radili prevratne jeseni ’88. nego jednom-zauvek-rešavali-vojvođansko-pitanje, suvišno kao takvo?! Evo, i dan-danas, nakon svega, neki će vam “desni” kritičari Miloševićeve epohe, poput Slobodana Antonića, pritvrditi kako je kod tog Miloševića, majka mu stara, ipak bilo i dobrih stvari. Kao šta, na primer? Kao de facto ukidanje autonomije Vojvodine, recimo. A što, jel’ to autonomija smetala Srbiji da se razvije, da poleti? Smetala je, kažu. Pa zašto onda “Srbija cela, bez tri dela” nije slavno poletela u visine? Pre, naime, liči da se strmoglavila u muljavo nešto iz čega se predugo i preuzaludno vadi, samo joj glava malko izviruje.

Budimo realni: nije ni beogradskim vlastima lako. Ona velika i gotovo pa ozbiljna zemlja imala je ipak širinu, moglo se tu zahvatiti, bilo je mesta za komodanje, za svakojake neobičnosti, pa i za tu Vojvodinu, i u onoj šarenoj Jugi čudnu pticu. Srbijica je, međutim, jedno relativno minijaturno parče zemlje, s jezgrom izgrađenim na jednoj drukčijoj državotvornoj filosofiji, ko će, bre, to još da parča na tamo nekakve autonomije i slične luksuzarije? Međutim, ništa to ne vredi: nije išlo ni milom ni silom, ni batinama, ni ismevanjem, kroz nekoliko država i nešto više režima te vladajućih izama, potreba za definisanjem dosta široke i komotne autonomije ne da nije nestala, nego je samo jačala, a u međuvremenu su Tamo Gore počele stasavati i neke nove, samosvesne elite koje polaze od premise da je to pitanje odavno prodiskutovano, da se tu više nema šta reći na temu da li, nego samo kako i koliko. A kada? Ni to nije pitanje: sada. Ko danas još misli da njima može jednosmerno da određuje meru stvari, taj će sutra u čudu gledati kako te mere nekako odjednom nigde nema.

Predlog Statuta Vojvodine, ta sasvim benigna i više nego fer ponuda, možda je onaj optimalan trenutak kada stvari u ovom klaustrofobičnom postjugoslovenskom kusuru u kojem obitavamo zgurani kao vreće u kakvom magacinu, mogu da se urede lepo i ljudski, svima na korist. Ko misli da može da ga uguši jastukom, sve oslanjajući se na duh i slovo mrtvorođenih paragrafa Koštunica Vojislava – za koje većina Vojvođana ionako nije glasala – taj ne zna šta čini Vojvodini, ali pre svega ne zna šta čini Srbiji.

Svetlana Lukić: U nastavku emisije čućete pisca Vladimira Arsenijevića. Vladimiru je nedavno izašla knjiga Jugolaboratorija u Biblioteci XX vek Ivana Čolovića. Vladimir vodi beogradsku podružnicu VBZ-a, velike hrvatske izdavačke kuće koja ima podružnice i u Ljubljani i Sarajevu.

Vladimir Arsenijević: Nemam više snage da se bavim detaljima. Zanima me šira slika i ono što mi treba da znam i što meni daje znak o nekim eventualnim promenama ili nedostatku istih, jeste ono što i onako onjušim na ulicama. Putujem u inostranstvo srazmerno često, ali na veoma kratko. Uglavnom putujem po pozivu i niko te tamo ne zove da se tamo nešto šetkaš, nego dođi na dva dana i idi kući. I onda ja odem na dva dana, izbombardujem se nekim utiscima i onda se vratim i imam utisak kao da sam bio 22 dana i onda mogu jasno da vidim Beograd i Srbiju. To je mesto na koje zapravo ne mogu da se naviknem. Uvek doživim istu vrstu neprijatnog šoka u odnosu na bilo koje mesto da odem. Odavno sam izgubio te zapadne fascinacije. Meni se sada ide u Istanbul, pa se vratim i iz tog Istanbula, a opet mi je sve ovde nekako nakrivo, ubledelo i nekako prašnjavo. I to sad više nije stvar nikakvih politika, naime, jeste. Ali u onom krajnjem njihovom dometu koji utiče na to da su naše kuće musave. Kada ljudi kažu, brate Beograd je najbolji, Beograd je keva, ne znam. To je jedan kontinuirani monolog, koji ne traži sugovornika. Tako da mi odavno ne pravdamo niti tražimo opravdanje za ono što jesmo. To je ono što me zaista uznemirava kod ovog društva, ta vrsta oholog slepila koje ne želi da vidi.

Druga stvar koja me jako uznemirava i nervira i često plaši, jeste način na koji su nastrojene naše mlade generacije. Imam dvoje dece, moj sin će sada dvadeseta godina, moja ćerka se evo bliži petnaestoj. I ja gledam tu generaciju i način na koji odrastaju. To je ono gde me ponekad zaista pukne depresija. Gde vidim da su svi građanski i liberalni projekti propali na temi vaspitanja. Izgleda da je ovo društvo i njegovi mediji, da su poruke koje se dobijaju preko ulica i na razne druge načine bile mnogo jače od onoga što se priča kod kuće. Ili su možda besmisleno simplifikovane političke poruke naprosto više seksi od onih malo komplikovanijih. Ali u svakom slučaju, nekakav poraz ovog mišljenja je na delu kroz mlade generacije, jer ćete ga među njima tražiti lupom. I to doslovno lupom. I to se neprestano pokazuje na najrazličitije teme. Jedna od njih je bila ovaj nedavni, neslavno propali pokušaj gej prajda, gde meni ćerka kaže – nisam ja baš protiv pedera, ali šta ima sad da se šetaju. ovo je moj grad – i na to „ovo je moj grad“ sam rekao – dobro, kada napuniš osamnaest godina, onda ćemo da pričamo o tim stvarima. Ja sam stvarno osetio da više ne mogu. Da ne mogu da se cimam, da ne mogu trošiti toliko energije, ne želim da kažem da je besmisleno, ali mi se često samo kaže da stvar ne daje rezultate.

Ali ima jedna stvar koja je zastrašujuća. Čini mi se da dete nekog srpskog nacionaliste ostaje srpski nacionalista, a dete nekog ko to nije, biva srpski nacionalista. Tako da je to ono što je naš najveći problem. E sad, možda sam ja strašno oprezan prema toj generaciji. Hteo bih da verujem da će oni prolaziti kroz još neke faze u životu, ali malo počinjem da se brinem. Možda će oni u tridesetoj da se probude iz izmaglice i da počnu da shvataju svet oko sebe, treba sedeti, cupkati nogom i čekati.

Naravno da uvek postoji jaz između generacija i neko duboko nerazumevanje i ono se uvek odvija na način koji je nov, inače ga ne bi ni bilo. One stare generacije bi bile u stanju da ga prozru da to nije uvek nova formula. Samo što je ovo za mene fantastično iznenađujuća formula. Tamo šezdesetih godina, kada su krenuli hipici i tako dalje, roditelji tih mladića i devojaka su imali problem da shvate šta sad oni rade, plešu goli i duvaju džointe na nekoj poljani i sviraju bendovi po celu noć. Nekako imam utisak da je ovde ipak na delu neka regresija, ta generacija je zaista konzervativnija od ove prethodne. Interesantno je da ne može toj generaciji sada više da se ospori nedostatak kontakta sa spoljnim svetom, ma koliko on bio onako čudan i sporadičan, ali ipak se ti na kraju krajeva uključiš na taj internet. Mogućnost kontakta je je tu, ali oni tu mogućnost zapravo i ne koriste, jer taj internet se svodi na Fejsbuk, a Fejsbuk se svodi na onaj isti krug prijatelja koje si petnaest minuta ranije video u parkiću u kraju. I onda oni pricaju tim meta jezikom – e, ae, ša ima – oni tako nešto komuniciraju. Ja nekada uđem u te konverzacije i stvarno sam zapanjen. Zaista nisam konzervativan spram jezičkih promena i mislim da je to sve fantastično i ja hoću sve to da zapišem i da sačuvam i da koristim, ali meni je neverovatno kako su oni razglavili taj jezik i ne samo jezik nego iza njega čak nema nikakvog posebnog smisla. To je razmenjivanje nekih poruka radi poruka. Neko glasanje, oglašavanje. Takođe, tu je i moje razočarenje vezano za činjenicu da sam ja mislio – dobro, generacija mog sina je ipak odrastala tokom devedesetih godina puklo ih je i to bombardovanje, ali sam mislio da će generacija kojoj pripada moja ćerka ipak biti nešto drugačija.

Pomno sam posmatrao kako odrastaju uz hrvatske sapunice. Meni se jednom Nenad Veličković nasmejao, pa sam malo ispao glup u društvu, ali sam stvarno mislio da su te hrvatske spunice sjajna stvar za tu decu. Prethodne generacije su mislile da je hrvatski blizak norveškom, bilo je nenormalno koliko ga nisu razumeli, pa sam mislio hajde, ovi će se malo navići, pa MTV, naravno da je treš, ali to je taj globalni treš. I onda se desilo Kosovo i to se razularilo. U međuvremenu su oni prešli iz onog detinjeg u onu prvu mladalačku fazu i sad vidim svoju ćerku, četuje preko MSN-a sa nekim ko se zove Filip, a njemu avatar – srpska zastava, bodež i bokser. Ja kažem – koliko taj tvoj drug ima godina, pa trinaest. To je stvarno strašno. Oni misle da je to super kul. Njima je svako budala, ko ima drugačiju frizuru, on je idiot. Devojka koja nema ispeglanu kosu nije normalna uopšte. I to se i vidi na izgledu naše omladine. Momci su ćelavi, nose trenerke, devojke imaju ispeglane kose i kad se slikaju, uvek ovako nešto puće usta. Majke mi, to nije normalno. One se stalno slikaju ovako. Mislim, znam da se u radio emisiji ništa se ne vidi, ali rekao sam im – meni izgledate ružno, otkud ideja da ćete biti lepše ako napućite ta usta. Ali eto, to su ti modeli i mimo njih se ne ide. Nema slojevitosti, nema šarenila, nema ničega čega bi već moglo lagano i da počne i da bude. I uznemirava me način na koji oni govore, jer svi tako govore – brate, gde si brate, evo brate saću da ti kažem. Ti ne znaš uopšte ko je on, iz kog miljea potiče, ko su mu roditelji, u koju školu ide, da li je možda čak u veoma dobar učenik. Taj govor je strahovito ograničavajući. Da li možeš ti da kažeš – evo brate baš sam kupio tofu brate, sa malo đumbira, ili da kažeš – brate jesi čito Vitgenštajna, ono do jaja. To ne ide, ne ide nikako. Postoji samo jedan jako ograničen broj tema koje oni mogu uopšte na način na koji govore da razmenei onda, čak i ako nisu ranije promišljali na taj način, njihovo mišljenje se osiromašuje. Oni uopšte nemaju načina kako da izađu iz tog govora. I kako godine odmiču, to učešće reči „brate“ u rečenici se povećava do, sada već bizarnih razmera. A zajedno sa tom generacijom je stasala i ta neka generacija, sada već propalog, ali dosta interesantne hip-hop scene, te prigradske. Politički su bili ne daj bože, ali je ta scena promovisala te rubne delove grada. Nekako je uvek ta muzika kod nas imala veze sa centrom ili sa nekim tim glorifikovanim delovima i uvek se svodila na neko što bolje podražavanje onoga šta si slušao na pločama. Ovde si po prvi put imao suštinsku vezu forme koja se koristi i onoga o čemu se peva i načina na koji se peva. To ono grejanje na smederevcu i duvanje sa Ciganima pored kontejnera u Marinkovoj bari i neke stvarno lokalne teme, ali date na jedan uzbudljiv način. I to kako su tematizovali Kotež, Borču i to, zaista je imalo neko subkulturno značenje. Tako da, očigledno da svugde postoji makar zrno neke kreativnosti, koja može da se razvije u nešto. Na žalost, ta scena je trajala kratko, propala brzo i saplitala samu sebe kroz neko učešće u emisijama poput Velikog brata, lakim približavanjem mejnstrimu, ali to je jedna druga tužna priča. Nema veze. Ali makar u jednom trenutku je to zablistalo kao zaista zvuk tih ulica.

Nama su pod kožu ubacili tu ideju o neminovnosti progresa i mi zaista duboko verujemo, prvo da se progres odvija linearno, drugo da nam sleduje i da samo treba sada tih par stvari da se reši i evo sada će progres. Samo što nije. Mi uvek čekamo, evo sada će da krene. Ko kaže? Pa da živiš u Nigeriji, znao bi jednu potpuno drugačiju priču. Životni vek polovinom devedesetih je bio 45-46 godina, sada je 32. Kakav progres? Tako da i mi živimo u jednom kovitlacu, u nekoj bizarnoj regresiji, koja nas mrda napred-nazad, pa nam daje neke lažne nade, ali uvek kad nekako zbrojimo neki duži vremenski period, jedino što imamo je razlog za duboku depresiju. Pa evo sada će i 2010, a gde je 2000, sada je vreme za podvlačenje crte. Pa to je sedi pa plači. Kako smo mi maestralno izgubili tu deceniju, pa to je stvarno fantastično. Onda opet, ta frapantna greška sa Koštunicom 2000. Ko je tada mogao da pretpostavi da će to toliko da boli i da će toliko da traje. Onda stigneš i do tih demokrata, pa onda kreneš da udaraš glavom u beton, ono mislim stvarno, da se samo menja veština vezivanja kravate. Ja moram to da kažem. Meni je najiritantnija osoba, sada već više nije, sada mi se opet nešto smirilo u glavi. Ali jedno vreme mi je najiritantnija osoba na našoj političkoj sceni bio zapravo Dragan Đilas. Kada je krenuo da seva, naročito oko one gej parade, mi ne delimo sa njima njihove vrednosti, onda pročitam glavnog policajca koji kaže, pa da, ali ja ne delim sa njima njihove vrednosti. Đilas je ubacio taj virus, razumeš, u srpski javni govor i sada, svaki idiot će da se dohvati te rečenice. I stvarno bih voleo tog čoveka da pitam da mi objasni, šta to zapravo znači da on ne deli, sa kim, kakve to vrednosti, o kojim vrednostima priča? On verovatno misli o vrednosti spavanja muškarca sa muškarcem. Samo što to nije vrednost, to bi mu trebalo objasniti. Počela je da me mnogo više nervira muljavost te nove klase, jer jasno mi je da Palma ne može da razume gejeve, ne može da razume ni strance, i on nema problem da to kaže, on i da gubi potpuno svoj politički položaj, da je to dibidus nepopularno, ja ne verujem da će on biti u stanju da promeni svoj diskus. Ali ovo, to je jedna muljavština najstrašnija i onda nije ni čudo i to i jeste najveća uvreda za sve te političare i za Tadićevu nadobudnost i za tu ambicioznost ovog Đilasa, kada ljudi govore o šaperizaciji Srbije. Dakle, niti o tadićevizaciji, ne, to će ostati to šaperizacija. To su dakle, marketinške agencije a ne ti konkretni ljudi.

Sada možemo da idemo da se razočaravamo dalje, sačekaćemo mi i vladavinu LDP-a, bez problema, pa će onda biti svašta. Meni je bilo smešno, čitao sam neki tekst Andreja Nikolidisa u novinama, nešto o Beogradu i malo me i smorio, da budem iskren. Kao, zašto on neće da dođe u Beograd. Smorilo me zato što ja ne razumem tu logiku, ne postoji nijedan grad na svetu u koji neću da odem, jer ja ne idem u grad, niti idem kod visokih zvaničnika koji taj grad predstavljaju, nego eventualno negde imam prijatelje ili nemam prijatelje. Pa mi to sve ostavilo neki malo provincijalan utisak, ali to nema veze, nego on onako zafula pa kaže, ali eto, ponešto beogardsko i ja volim, pa navede e-novine i Teofila Pančića i kaže – i LDP-a. Ja sam pomislio – ne znaš ti šta je LDP, onako u detalje, ali kao hajde, nema veze.

Mene jedna stvar neprestano fascinira. Kada smo radili onaj Leksikon YU mitologije, onda smo pisali hronologiju Jugoslavije i prelistavali razne novine i časopise od tamo neke 1943, pa do početka devedestih u Narodnoj biblioteci. Tek 1951. se javljaju ovi revijalni magazini, NIN u Beogradu i VUS u Zagrebu. U prvom broju NIN-a ima tekst o infrastrukturnim projektima u Beogradu i kako je došlo vreme, jer eto sad je već 1951, da se Beograd vrati započetim projektima od pre Drugog svetskog rata i navode koji su to projekti. A to su: gradnja prstena oko Beograda, izmeštanje železničke stanice i metro. I ti shvatiš da mi 100 godina ne možemo da dovršimo te tri stvari. Onu Poljsku su utukli, da nije moglo strašnije. Od Varšave nije ostao kamen na kamenu, pa su oni sve to nekako rekonstruisali i pod Rusima.

I na kraju sam imao neki dosta negativno intoniran tekst o Beogradu kao najavu knjige Jugolaboratorija i onda se tu milion komentara nekih našlo. A ja sad imam neku morbidnu fascinaciju tim komentatorima na internetu, pošto mi idu na nerve najstrašnije. I tu je krenulo pljuvanje mene, otprilike, eto bili smo u Njujorku, bili smo u Čikagu, ali Beograd je, naravno, najbolji. Naravno da ima neki tamo čovek u Sibiru, koji sedi u nekom tamo seocetu i voli svoje selo u Sibiru i misli da je to najbolje mesto na svetu. I potpuno je u redu da on subjektivno tako razmišlja. I to dakle, niko nikome nikada ne bi ni pokušao da ukine. Naravno treba voliš svoj grad, kao nije najfantastičniji grad na svetu, ali mnogi nisu, pa opet ljudi u njima žive i ostvaruju neku svoju intimnu sreću, vole nešto, neke stvari su u nekom neuhvatljivom domenu. Eto ti voliš kako se ljudi smeju u Beogradu, drag ti je način na koji se ljudi druže ovde i to je sasvim u redu. Ali kada ti pokušavaš da progovoriš o tim nekim objektivnim problemima, to je takva jedna navala otpora da ti onda uopšte ne vidiš kako bi moglo doći do nekog poboljšanja, jer ako niko ne odluči da uvidi u čemu je problem, kako će se problem ikada, ikada rešiti.

Mi se nikada nismo definisali kao grad i kao društvo, dakle, hajde u 10 tačaka da napravimo listu onoga što smatramo najlošijim ovde, pa da se krene odatle. Hajde, patriotizam je neka vrsta ponosa. To je mene uvek zbunjivalo kod tih naših patriota. Imaš ti Staljina, ali iza Staljina ostaje toliko onih megalomanskih projekata u Moskvi, jer on je hteo to tako carski da bude, pa kanali, pa metro, pa neke višespratnice izgradio. Mislim, to ipak je neka kulturna zaostavština, iako je prošla kroz katastrofalni sistem. Ali ovo se ne pravda ni sa čim. Hajde ti kažeš, Milošević pobio sve te silne ljude, ali izgradio ovo, izgradio ono, pa nekako uvek su ti najgori diktatori ujedno i veliki graditelji, jer time svoj ego dižu i negde upisuju sebe u neku večnost, jer on će poginuti, a zgrada od mermera će ostati za vjek i vjekova. Međutim, ovde ništa, nema nikakve potvrde. Po čemu je Beograd fantastičan? To je uvek neka neuhvatljiva stvar. Da li je najlepši? Pa dobro, nije baš najlepši. Nema lepu arhitekturu, pa dobro šta ima? Pa ne, nego duša. Kaže, to svaki stranac primeti. On kaže, što ste vi topli. A oni ne razumeju da je to kada ne znaš šta da uputiš nekoj sredini, ti kažeš jeste, tu su ljudi topli. Jer šta da im kažeš? Ljudi su odvratni, idem ja kući. Ne, nego su ovde ljudi kao jako topli i kao eto to je ta naša neuhvatljiva osobina. Ja ne verujem da bi se ta naša fantastična toplina ukinula da mi malo sredimo našu infrastrukturu i da grad počne da liči na nešto. A i cela Srbija. Ja pritom ne mislim da smo mi topli, ja mislim da smo mi neurotični i prilično histerični i često agresivni na ulicama. Moj sin je bio u Švedskoj i kaže, tamo kada se sa nekim sudariš na ulici, on ti se nasmeši. A ovde, kada se sudariš sa nekim na ulici, on hoće da se bije. Mi smo uvek na korak od teške svađe.

Šta su sve Turci progutali, i genocid nad Jermenima i trista čuda sa kojima se oni nikada, nikada nisu suočili. I sad, šta se radi ispred njihovog nosa. Odu avioni pa bombarduju Kurde preko granice Iraka. Ali to nije ukinulo njihovu svest o tome da ta njihova zemlja treba da se modernizuje. I onda zaista, uz sve te njihove trzavice i razne političke grozote, ali ipak je to tako pulsirajuće društvo, koje jako grabi unapred. Nisam odavno video tako uzbudljiv grad kao što je Istanbul. Gde se toliko tih različitosti sudara. Za onog stranca koji tamo dođe postoji neka bizarna harmonija svih tih sumanutih različitosti koje se tamo stiču. Tamo gejovi, a onda prolaze, što moja devojka kaže, nindže, one zabrađene žene i ti imaš od tog najtvrđeg islamskog konzervativizma, ka svim vrstama slobodnog i slobodnjačkog ponašanja i nekako, sve funkcioniše. Ali mi ne želimo to šareno društvo i onda ne radimo ništa kako bismo ga stekli.

Ja mislim da ljudi čak i ne znaju sa kim, spram koga bi nešto radili. Ja se čak i uplašim kada neko kaže, kao onaj momak iz Beogradskog sindikata, koji je onako najelokventniji politički, kao eto, treba narod da izađe. Koji narod? Protiv koga? Ja se živ istraumirao. Kakav narod? Samo mi ne pominji te koncepte više. Mislim da treba da dođe do jedne celokupne reorganizacije i da se opet stvore neke nove društvene grupe, pa da bude jasno ko, šta u svemu tome traži. Na kraju krajeva, mi smo svi uočili tu duboku pogrešku prizivanja gomila. To loženje na kritičnu masu iz devedesetih godina – ovaj četnik, ova lezbejka, ali znaju da su protiv Miloševića i sad udri. I rezultat svega toga je ona tragikomedija zvana Peti oktobar, gde ko zapravo ruši Miloševića – Legija, mi kao građani ili Velja Ilić sa onom ekipom u trenerkama, onim ćelavcima? Ko ruši? I to su naše dvehiljadite. Tako da mislim da bunt mora da se stvori onog momenta, kada postoji profilisan razlog za bunt i kada postoje jasno ograničene društvene grupe koji žele nešto da poruče javnosti. Izuzev LGBT zajednice, gotovo više da i nema u našem društvu neke jasne grupe koja bi išta tražila. Šta nas zapravo u svemu tome povezuje? Jedino svi mi želimo neku vrstu boljeg života. I svi mi takođe smatramo da se to teško postiže demonstrirajući. I to je taj efekat sunđera, koji je dosta spretno podmetnula Demokratska stranka, za koji smatram da i nije tako loš, jer smo suviše dugo živeli u atmosferi svih mogućih radikalizama, gde je sve bilo toliko naoštreno. Pogubili smo nerve, osedeli smo kroz to, a stvari se objektivno nisu baš tako promenile.

Ja nekako, kako vreme odmiče, počinjem da verujem i u tu magiju protoka vremena. Da nekada, ako neke stvari samo ostaviš na miru, ovo je sada rizično što govorim, ali ne mislim da kažem hajde sada da ne čačkamo pitanje Srebrenice, da ga pustimo, pa će jednom za pedeset godina … ne mislim na te stvari. To su stvari koje stvarno treba istovremeno da se rešavaju jer je to pitanje zločina. Ali recimo, ne možeš ti obnoviti poverenje naroda na prostoru bivše Jugoslavije nekim jakim aktivnostima. To je jako teško. Tim stvarima je zaista potrebno vreme. Naravno, potrebno je i neko aktivno zalaganje. Mislim da i uz aktivno zalaganje i bez njega, vreme leči ipak neke rane i kako si dalje od trauma iz prošlosti, one se lakše uočavaju, a onda moguće i lakše rešavaju, a i po prirodi stvari, nešto manje bole pa se onda i razgovor o njima intonira nešto drugačije. Tako jedna kombinacija strpljenja i jedne nove građanske samosvesti, ne neophodno na političkom nivou. U Lajpcigu sam bio jednom na sajmu knjiga, pa su mi pokazali jedan bioskop koji su građani osvojili i tu su puštali razne interesantne filmove. Onda je došao veliki koncern i kupio taj bioskop i hteo da ga pretvori u multipleks i onda su ovi ljudi krenuli da prodaju akcije za bioskop kroz bioskopske karte i ljudi su počeli da dolaze i da dobijaju te akcije. I zaista su građani odbranili taj bioskop od te kompanije. Recimo takva aktivnost našim građanima ne bi pala na pamet.

Svetlana Vuković: A kada dođeš iz Zagreba, da li ti se čini da je to tamo strukturno isto, samo u nekoj budućnosti?

Vladimir Arsenijević: Ma nije čak ni budućnost, nego je to samo jedan drugi oblik onoga što mi imamo kod kuće, uz jednu odmarajuću okolnost, a to je da stvarno postoji to more i postoje ti autoputevi i ti stvarno, u kakvoj god depresiji da živiš, u nekim Vinkovcima ili Sisku, ti možeš za dva ipo, tri, četiri sata, da se sunčaš tamo na Hvaru i da provedeš vikend predivno i da se vratiš kući i da nastaviš dalje. Pritom to daje taj jedan jasan smisao Hrvatskoj, koji Srbiji duboko nedostaje. To je onaj ključni problem u Srbiji što mi i dalje tačno ne znamo koji je naš smisao u tom evropskom okruženju. I ja ne bih imao ništa ni protiv onih tamo devetnestovekovnih projekata šljiva i svinja, ali Hrvatska zna svoju ulogu u Evropi i Evropa takođe prepoznaje Hrvatsku mnogo jasnije, jer je ona mnogo više prisutna u oku prosečnog Evropljanina od Srbije, zbog toga što se svako leto ona nalazi u tim turističkim katalozima, koji se štampaju svuda, zato što ona jeste popularna turistička destinacija i zato što ima šta da ponudi, zato što je zaista prelepa zemlja.

Zađi po Srbiji, koja naprosto nema tu vrstu sreće, ona nema nešto čime bi mogla da se podiči, meni je čak bilo i smešno kada ovi kažu deset čudesa Srbije. Ono neko brdo i neka rečica, a kao deset čuda Srbije ono, mislim bolje ćuti, kakve veze ima. Znaš sada, kao Islanđani nemaju drveće, pa sad neće da nam pokazuju svoje neko drvce, jer ga nemaju, to je sasvim u redu. Tako da to je meni osnovna razlika između Hrvatske i Srbije, iako je količina depresije i u jednoj i u drugoj zemlji gotovo ista. Ja kada gledam koliko su Hrvati duboko nezadovoljni sobom, ja pomalo živnem. Ne kažem da mi je drago, pomislim pa dobro, hajde sada, jer ja ne bih bio depresivan u Hrvatskoj, ja bih otišao na more. Ali oni se usredsređuju na ono što se dešava u Saboru. I sada njima, ni jedan Vis ili Hvar ili Krk nije dovoljna kompenzacija za to.

A opet, Srbi služe Hrvatima da se malo osete bolje u svojoj koži. Jer kad god ta depresija udari onako suviše, oni se okrenu ovamo. Jedino što vidim da tamo postoji jedna rastuća, čudna fascinacija Beogradom kao, kako oni često kažu, jedinom metropolom u regionu. Ja ne znam šta sad Beograd čini nešto većom metropolom od Zagreba ili nekog drugog grada, ali dobro, to je njihova percepcija, na isti onaj način na koji se mi fasciniramo nekom, navodno, hrvatskom kulturom, pa onda oni umru od smeha. Ali nama prijaju te malograđanske stvari, da je to lepo, čisto, da se zna red. Eto tako. A njima to, naravno, označava one najmračnije strane njihovog mentaliteta. Tako da smo opet komplementarni i opet se nekako nadopunjujemo.

Teofil Pančić: Dnevni unos broj 12 – Velika bela braća.

Bilo je u poseti Bila Klintona Prištini nečega titovskog, u konceptualnom smislu. Sve je, naime, ličilo na performans autoobožavanja u kojem su drugi – oni koji obožavaju – samo neka vrsta medijuma za sopstveni ego-trip. Kako je to izgledalo u staro, dobro Maršalovo doba? Nije bilo nezamislivo da Maršal Tito dođe u Titograd ili Titovo Užice i da – recimo, baš na svoj rođendan – u gradu koji nosi ime po njemu svečano otkrije spomenik samome sebi… Uz prisustvo klicajuće mase kao dekora. Danas to klincima valjda liči na otkačeni performans, na svojevrsni autoironijski larpurlartizam u kojem samodržac kolateralno ispada urnebesno smešan, ali to je samo zato što su se stari totalitarizmi XX veka u međuvremenu izduvali, što im je snaga iščilela. U to vreme, malo je kome bilo do smeha i do kempa.

Ipak, ovo sa Klintonom liči, ali nije baš isto. Najpre, Bil Klinton ipak je danas samo jedan politički penzioner sa drugog kraja sveta. Ceo spektakl osmislio je neko drugi, prevashodno zarad svojih potreba, a Klinton je zaslužan za celu stvar utoliko što je pristao da u njoj učestvuje. A kako i ne pristati? Malo je kome u ovo postmoderno doba dato da oseti iskonsku snagu tako arhaičnog stila obožavanja, malo će ko od današnjih ljudi ikada dočekati da otkrije sopstvenu bistu u natprirodnoj veličini, usred sopstvenog bulevara, uz asistenciju klicajuće mase domorodnih koja ga doživljava kao neku vrstu Spasitelja… A Bil Klinton je, na kraju krajeva, čovek pomalo dokon, što je uradio uradio je, sada mu preostaje samo da tumara stazama svoje karijere i da evocira uspomene.

Da sam ja osmišljavao njegovu turneju, predložio bih mu da – makar zbog kompletiranja doživljaja – usput svrati i do Srbije, i da odleži jednu simboličku noć u nekom srpskom zatvoru, pošto je to druga strana one iste kosovske medalje: kao što ga tamo slave i uzdižu, tako su ga ovde razni opštinski sudovi iz Pržogrnaca bili poosuđivali na po dvadeset-trideset godina robije. Pravda je ovde plemenska stvar, sve drugo je iluzija. A Klinton je, u oba slučaja, samo obavljao poslove i radne zadatke predsednika USA, a ne voleo ove i mrzeo one.

Klinton-performans u Prištini i nedavni Medvedev-performans u Beogradu vredni su poređenja na više nivoa. U oba slučaja imamo male, frustrirane nacije zgrčene u odbrani Svoje Pravedne Stvari, koje u tu svrhu iz širokog sveta dovabljuju Velikog Belog Brata ne bi li ga počastile, i tako utvrdile njegov zaštitnički status. Razlika, ne baš beznačajna, jeste u tome što je Klinton u Prištini živopisno honorisan za već obavljen posao, dok je Medvedev – a to znači: Putin – u Beogradu pompezno gošćen zbog nečega što tek treba da se dogodi, a pri tome, gle, uopšte ne može da se dogodi. A zašto ne može? Pa, zato što je isti onaj Klinton već obavio posao… Prostije rečeno: Klinton je pomogao Kosovu da postane nezavisno, a Putin ne može – sve i kad bi hteo, što je upitno – da vrati Kosovo u Srbiju. Pa, čemu onda sve ovo? Na to pitanje nema suvislog odgovora.

I šta nam ovde ostaje, kad podvučemo crtu? Kosovo je gde jeste, baš kao i Srbija, tu se ništa neće promeniti. Ali s tim da se Kosovo, ako iskoristimo hladnoratovske matrice, simbolički upisuje u «zapad», a Srbija u «istok». Uz jednu sitnu začkoljicu: «istok» zapravo više ne postoji. On je samo zapad u pokušaju. To je ono što naši putinisti ne razumeju. I zato je ono u Prištini samo smešno, dok je ovo u Beogradu i smešno i štetno.

Svetlana Lukić: Govori Nadežda Milenković.

Nadežda Milenković: Medija je sve manje, novinara ili ljudi iz javnog života koji bi mogli da neke teme pokrenu i postave neka pitanja, nekako zafalilo. Na šta mislim da ovi i računaju. Iz nekog razloga su zaćutali mnogi, ali mislim da je važno, kada bi nekako mogli da dobacimo do vlasti tu informaciju. Niko ih ne kritikuje zato što misli da bi to bolje radili ovi radikali sa bedžom ili bez bedža. Nego zato što mislimo da bi oni to mogli da rade bolje. Znaš kad je bilo ovo hoće li sada protiv predsednika Tadića i ministarke sporta i razonode da pokrenu tužbu zbog unošenja alkohola na stadion. Ali sutradan u novinama ministarka sporta, šta kaže: ako sam pogrešila ja ću i da platim. Ali zašto niko ne pominje da se točilo pivo u novinarskoj loži. Mislim, čekaj devojčice ili ministarko, tužibabo, iz kog si ti razreda? IV2. Da ti dođu roditelji u sredu na otvorena vrata. Ona kao ministarka novinarima tuži novinare. Tako da ne znaš da li su smešni ili ono što je verovatnije, strašni. Ili goropadni ministar zdravlja. Pojavljuje se ničim izazvano, samo da nam objasni da nema razloga za paniku. Pritom ne kaže argumente. Ne kaže nabavili smo vakcine, imamo respiratore, tamilflu, nema razloga za paniku. Ne, mi nemamo ništa od toga. Nismo ni tender raspisali, nismo se ni prijavili da čekamo vakcinu. On kao da je na bensedinu i kaže – nema razloga za paniku. Šta mi nudiš? Da li mi nudiš vakcinu, lek, respiratore, ne. Nudi mi isto bensedin i kao okej. Sledećeg dana, ovi u Ukrajini zavape, ljudi pomagajte, pomresmo ko muve. Znači, dobro, sada može da se paniči. Sledećeg dana ministar nije popio bensedin, goropadan, ljut, u redu, imaćete vakcine, ali ima da se potpiše. Ko hoće vakcinu da potpiše, a ko neće da potpiše. Čekaj, da li smo ti mi žena i deca? Kakav je to način? Kako se to brecaš? Koji je to nivo komunikacije sa građanstvom koje je sa pravom uplašeno. Možda to uopšte nisu takve razmere, nemamo pojma, pošto jako malo saznajemo šta se u svetu priča i šta se dešava, a ne možeš da izađeš tako da pričaš sa mnom kao da sam ti tašta. Ne, ne znam na koga se on tako breca. Baš je bilo neprijatno gledati ga kako iz one bensedinske faze, gde je on sav tako smiren, potpuno nema problema, nema razloga za paniku, razjario se, a ja ne znam zašto. Dovoljno je kad kažeš samo, pa da, mi živimo u neprijateljskoj državi, onda je sve logično i sve se uklopi. Sada imamo novi grip i na tom mestu stičemo taj utisak da niko ne brine o nama, da smo mi stvarno neka siročad sveta.

Onaj čuveni koridor 10. Mesec dana ti imaš na vestima, u toku su radovi kod batajničke petlje, pošto ja tuda prolazim, svaki put kada prođem, ja vidim da radovi nisu u toku. Pri tom, popravka te petlje koja je duga oko 500 metara, dešava se tradicionalno svake godine. Problem je što OUR Zatvaranje puta radi kako treba i oni dođu odmah kad stigne nalog i zatvore put. I sada ti ili čekaš 20 minuta, ako imaš sreće, ili dva sata, ako nemaš. Znači zbog tih 500 metara put je zatvoren tri nedelje, a nema čoveka, nema mehanizacije. Ništa se ne dešava. I onda, u nekom trenutku, dođe kamion i ovi lopatama popune rupe i to je sad popravljeno do prvih kiša i opet će da se naprave rupe. I sad, to je taj odnos. Znači ne postoji neka kontrola tu, ni unutrašnja, ni spoljašnjca, niti ti OUR-i Popravke puteva i Zatvaranje puteva imaju neki kontakt, pa ako je put zatvoren, odmah izađe mehanizacija. Kažem ti, kamion i ljudi sa lopatama i toliko. I to je posao od dva dana. Mi smo se maltretirali mesec dana. Da je to prijateljska država, to bi bilo ovako, zatvori se put, poprave se rupe, otvori se put, a ne ova ideja da se ti mrciš, maltretiraš. Znaš kako je to strašno kada ja prođem i kao samo dvadeset minuta. Kao da sam ne znam šta ušićarila. Onako, baš sam nešto postigla u životu, kako sam se provukla dobro. Na žalost, mi nismo građani ove države, mi smo njeni podanici. Onda se ministar breca na nas. Ne moramo baš toliko da trpimo. Ne mora uvek da boli. Kao i sad vakcina, dobićete, ali ima da vas boli. Državni aparat, kada funkcioniše, ne mora baš svuda da me boli, ali oni tu ideju nemaju. Opet poludim kad gledam, kad kao probaju tu komunikaciju kreativnu sa građanstvom i sad ministarka finansija priča te neke strašne stvari, o milijardama i stotinama milijardi koje su negde, ne zna se kako ih trošimo, ko ih je potrošio, i sada to je u vestima i iza nje kreativni doprinos, ne znam da li neke agencije ili koga već u okviru ministarstva, iza nje piše – skockajte budžet. Ono S su stavili u neku zagradu. Pazi, koja je to poruka, ali je neko pomislio, pa kao to je super, onako užasno je kreativno, malo unosimo kreativnost u komunikaciju, nije to sad ministarstvo za finansije, pa su oni ozbiljni, nego pogledajte imaju i pošalice. Na kom mestu imaju pošalicu? Kockajte budžet, gde žena priča stvari iz kojih ti vidiš da se stvarno kockaju našim budžetom i državom, društvom i našim životima. Onda ne znaš da li je bolje kada ćute ili kad zinu. Kad zinu, nikada ne znaš šta će da izađe.

Ima bilborda – Srbija od srca, kojima se mi na ćirilici reklamiramo nama samima. Ima ih duž autoputa, čuvenog koridora 10 i ono što je meni bilo simpatično, da su baš u doba onih silnih nasilja i ubistva ovog mučenog Francuza, sve vreme stoje ti bilbordi, kao od srca, znaš. Mi i bijemo od srca. Nije to onako da bijemo preko volje, nego kad bijemo, mi to onako srčano. Sad, ako mi imamo utisak te dinamične spoljne politike, ili treba da imamo takav utisak, oni pokušavaju da nam ga stvore, pa je došao ovaj, došao onaj, a onda znaš, dođe Medvedev i dan kasnije sam sedela u nekom društvu, bilo je ljudi od dvadeset i nešto do pedeset i nešto godina i svi smo listom izgovorili to kao, jao kako me je bilo sramota. Stidela sam se. Stidela sam se što sam građanin ove države. Neprijatno mi je bilo, baš mi je onako bilo kao uf. Ti gradiš kod svojih građana taj osećaj ponosa što su građani baš te zemlje. To ti je posao. Kod nas, kako se to gradi, ti osećaš ponos što si iz Srbije kad pobedi neki sportista.

Ali ti nemaš ništa drugo da ti država napravi da imaš taj ponos. Nedavno je Čomski imao neko predavanje sa pričom, otkud kod američke političke elite taj osećaj izuzetnosti. Bio je jedan deo njihove kulture i tradicije, ako hoćeš, da se ljudi osećaju ponosno što su Amerikanci. Od obraćanja, Bog blagoslovio Ameriku, kroz filmove, kroz neki školski sistem, oni stalno dobijaju tu poruku kako je to super kad si Amerikanac. A mi to nemamo. To već dugo ovde fali. U onim nekim najluđim godinama, 92, 93, ja prelazim granice, vadim uvek nekih 15 papira, da zavaram trag. Vadim bugarsku ličnu kartu u kojoj piše da sam neomužena, pa me ovde zafrkavaju zbog toga. U pasošu imam neki pečat, boravišna viza kao neka mađarska, pa me na drugim granicama zadržavaju jer imam nešto iz policije mađarske, misle da imam zabranu ulaska, vadim neka pisma preporuke, bez obzira na sve to, jedan carinik trči zamnom viče kurvo srpska, drugi put ne mogu da kročim iz aviona ni u Beču, ni u Sloveniji, ne mogu da izađem na tlo jer me ne puštaju, zato što nemam vizu. Pa ja sad već vidim sebe kako starim u tom avionu na relaciji Ljubljana – Beč i sada, većinu toga ide sa mnom moja koleginica Brenda, Amerikanka, prisustvuje svim tim ponižavanjima i frci. I sada, stižemo mi na srpsku granicu, gde sada ona treba prvi put da dobije neku vizu od naših i ja sad tako naplašena, odmah plan B. Čak i ako ti ne daju vizu, ona me pogleda, ali onako autentično zapanjena, kao kako da mi ne daju vizu? Pa ja sam Amerikanka.

Svako zine da bi proizvodio reči ili da bi ih trošio. E nekako, nama je lakše da ih trošimo. Prvo što su džabe, ništa nas ne koštaju materijalno, ni moralno a baš nešto ni pred zakonom ne odgovaramo mnogo i onda mi uzmemo i trošimo reči. Devalvirali smo većinu tih nekih reči koje imaju sadržaj. Među prvima je bila reč ljubav i propratni glagol voleti. Nama je isto, volim sarmu. A ne, ne voliš sarmu. Može da ti prija, sviđa ti se taj ukus, lepo ti je kada se najedeš, To su neki adekvatni glagoli. A sad da voliš, to je malo teška reč. Ono, teška artiljerija za sarmu, ali nama je to najjednostavnije da kažemo volim sarmu, volim slaninicu i onda taman koliko angažovano voliš sarmu, toliko je angažovano i kada kažeš volim Srbiju, a zapravo nikakav sadržaj. To je tako jeftino. Kada volim slaninu, što ne mogu da volim Srbiju. I sad kako to voliš Srbiju i sve Srbe, pa ne baš ni sve. Volim Srbe ali ako su pravoslavne veroispovesti. Svi drugi građani, to nisu Srbi, je li? Pa volim Srbe, ali ne ako su gej. Pa volim Srbe, ali ne ako navijaju za drugi tim. Zapravo je neki adekvatan prevod te priče ljubavne, kobajagi – ti imaš potrebu da pripadaš. E sad, najlakše, najjeftinije da budeš prihvaćen je da kažeš to, ja volim Srbiju i ja to radim za srpski interes. Ne bajo, ti ne voliš Srbiju, ti voliš da biješ.

Mene brine da opet neće da nas puste preko granice, prvu mene, kada nam vide slike u pasošima. To nije normalno. Svi izgledamo kao teroristi. Ja sam gledala par ljudi koji su izvadili pasoše, ti ne možeš da izgledaš normalno. Bred Pit bi izgledao kao budala da je prošao torturu koju mi prolazimo. Ti imaš mogućnost ili da poraniš, u pola šest da se nacrtaš negde, jer od pola osam dele brojeve, pa onda popuniš neko vreme dok ne dođeš na red, pa još malo sačekaš, pa onda uđeš pa te slikaju. Znači, ti si izbezumljen jer si morao da ustaneš u pola četiri da bi stigao u stanicu milicije u pola šest ili kao što sam se ja odlučila za drugi put, to je stanica milicije koja ne deli brojeve nego dođeš pa čekaš. U mom slučaju četiri i šest sati. Prvi put četiri bezuspešno, jer je žena odlučila da skrati sebi radno vreme i da nas pošalje kući, ja sam se tu naravno pobunila jer je to bio trenutak kada je trebalo ja da dođem na red i onda sam otišla sutradan, u nadi da neće ona da bude, naravno, bila je ona. Promenila je smenu i opet sam kod iste žene. I sada, kako to funkcioniše, to ponižavanje i mrcvarenje, ja čekam u redu znači šest sati i sve vreme razmišljam, ako me bude upamtila, pa me maltretirala, ja ću da tražim njeno ime i broj i onda se setim da je nekada Ivica Dačić dao broj mobilnog da ga zovemo, jao zašto nisam upamtila? Koga da zovem da mi kaže. Onda ću njoj da zapretim, ja ću da zovem Ivicu Dačića, pa će ona da vidi Ja se tako pumpam šest sati, na kraju tako izmrcvarena, napolju se čekalo, ulazim i potpuno sve zaboravljam i shvatam da počinjem da se ponižavam pred njom, da je šarmiram, da se nadam da me nije upamtila po zlu, šta god ona kaže, ja izvršim. Sedite, sednem, jer sam shvatila, ako me ponovo istera, što može, znači tu se ja isponižavam i dobijem pasoš. Dobro, putovaću naravno, željna da vidim taj svet koji želi možda i mene da vidi, samo ako pređem granicu. Kažem ti, ja izgledam kao kreten i svi ljudi čije sam slike videla, izgledaju onako, znaš one užarene oči, onako otvorene širom, kao došao sam na red, ma ne, pa stvarno.

To sam ti pričala, onaj naš čovek u Kanadi što je vadio pasoš, ne? Naš čovek u Kanadi oženjen Amerikankom, dobije dete. Sedne Amerikanka za kompjuter, svojoj državi tamo javi da je rodila dete, pet dana kasnije, dete ima državljanstvo, stiže i pasoš. Naravno, deda Srbin bi jako voleo i misli da je to neophodno, da dete sada ima i srpski pasoš. E sad, tu počinje crno-beli film. Znači, ovaj naš čovek tamo odlazi u konzulat, ali prvo pitanje, što si ti oženio Amerikanku. Prvo to da istražimo. I sad ovaj u nebranom grožđu potpuno zgranut, pazi koje pitanje. Pored onolikih naših Srpkinja, ti se ženiš Amerikankom. Skraćena verzija glasi, to se završava tako što mu ovi kažu, sredićemo to za dete, to državljanstvo i pasoš, ali ako pristaneš da čitaš kanadske novine i da nas izveštavaš šta pišu o nama. Prvo, valjda ima u konzulatu služba koja se bavi čitanjem novina i tu ima i neka titula. Drugo, ako i nema, to može i iz Beograda. Te novine su na netu, imaju svoja online izdanja, ustvari ne, oni prave špijuna od ovog, jer njih ne zanima šta pišu novine, nego ih zanima kako on to interpretira. Da li mu je srce na pravoj strani, što rekoše JUL-ovci. Čvorović je malo dete za ove.

Ovi klinci, ja ne znam da li znaš, ovu akciju što sprovode, „bahato parkiran“? Napravili su nalepnice i sada svim ovim, koji se parkiraju tako da zakrče saobraćaj, tramvaj mora da ih čeka, oni im zalepe tu nalepnicu. I sada, rade to pred TV ekipom i ova novinarka pita jednog koji je dobio nalepnicu na kola, kako se osećaš što si dobio tu nalepnicu i da li će da nastavi da parkira, i sada on onako, ali sa punim pravom, što se njega tiče, kad u ovoj državi sve bude kako treba, onda ću i ja da parkiram. Znači on nema pola ideje da on ništa neće da naudi državi kad se tako parkira, nego naudi svojim sugrađanima, nama koji se nerviramo, obilazimo ga, čekamo, pravimo gužvu eventualno se sudaramo. Ne, kada sve u ovoj državi bude valjalo, onda će i on. Gde ja njega jednim delom mogu da razumem. Odakle mu taj stav? Jer ti kada se svakog dana susrećeš sa tim da ništa ne funkcioniše i niko ne funkcioniše, onda ti nemaš ni utisak da treba da se uklopiš u nešto pozitivno, nego se uklapaš u to. Kada je sve u rasulu, ja ću da doprinesem tom rasulu. Znaš, ti imaš taj pumpani malo marketing. Okej, divno, treba da se hapse, super, vođe klanova, bandi, odlično, ali nije to dovoljno da ja shvatim da se uvodi red. Pokaži mi kako izgleda kada je uređeno društvo, ne tako što ću ja da otputujem sada kad budemo imali pasoše i beli šengen i kada me puste, bez obzira na fotografiju, da vidim ja kako izgleda tamo red. I da tamo doprinesem tom redu. Znači sada mi ti ovde, hajde da probamo, daj nešto, pokaži kako izgleda kada je sređeno ovde.

I u pesmama i u filmovima ti imaš te neke junake, neke heroje koji naprave neku veliku stvar, pa makar koliko ga to koštalo emotivno ili života, ali bajke kada nam pričaju, kada smo klinci i privlače te takvi ljudi i sada Obama je ta nada, neko ko njima uliva nadu. Znaš, mi ovde nemamo takvih likova, nekoga ko bi nešto časno uradio, izašao na crtu ili izašao iz neke institucije sa tim rečima, ljudi ja to ne umem, mislio sam da umem, ali ne umem brate. Nije samo pristojnost da ne psuješ na javnom mestu i ne šutiraš novinare. Pristojnost je i taj neki deo koji se zove čast, neko čojstvo i junaštvo, kako god to da zovemo, ali neću kao da radim nečasne stvari, bojim se da na ovoj sceni nema tih koji bi nam izašli u susret i svojim velikim gestom nam pokazali kako eto, možemo i mi neki takav gest u svom životu i u svom okruženju da napravimo. Naše društvo, ne da nije idealno, daleko od toga, ali onda ti pomažeš ljudima šta da misle. Ja imam potrebu da mi neko prepriča šta se dešava. Šta je važno, šta je dobro, šta nije. I onda imaš ljude od autoriteta, kojima to veruješ a sad, šta oni kažu, ja kažem dobro znači tako je, zato što verujem njihovom načinu mišljenja. To isto očekuješ i od vlade. Staće građani iza tebe, ako je to fensi, ako je to in. Napraviš atmosferu da je fensi, da si častan čovek. A da je onako malo truba kad si gnjida od čoveka. Ako ti ovde imaš da biti bahat ili biti gnjida je potpuno okej, kao i biti nešto suprotno od toga, onda zašto da se mučim, lakše mi da budem gnjida. Ti možeš da budeš pleme u Africi i da kažeš okej je ljudožderstvo: mi ćemo da jedemo ljude. E sad, ti ne živiš u izolovanom plemenu u Amazoniji. Ti živiš ovde. Oko nekih civilizacijskih vrednosti kao dostignuća, moraš da se dogovoriš da je to nesporno. Kada su ti Arkan i ovi koji su oslobodili do temelja od bele tehnike razne gradove, ako su ti oni i dalje nesporni, simboli prave stvari, onda naravno, imaš neke klince koji se usmeravaju prema tome. I obrnuto.

Ako ti stalno sporiš junake našeg doba i neke časne postupke i neke sjajne ljude ili neke samo vrednosti civilizacijske, kao ova priča, da li je Svetska zdravstvena organizacija pre 20 godina rekla i napisala da biti gej nije bolest, znaš, kod nas je sve sklono polemici. Znači uvek, u svaku emisiju da dovedeš nekog ko ima sada svoje mišljenje, bez obzira šta je Svetska zdravstvena organizacija rekla. Kako je osnovan Hag? Ko je to skoro pomenuo, zločin protiv čovečnosti – da ili ne. Ratko Mladić – heroj ili zločinac. Nema znaka pitanja, ima znak uzvika. Istina, znak uzvika. Pravda, znak uzvika. U toj opštoj atmosferi, gde je sve pod znakom pitanja, ubiti čoveka – da ili ne? Kad neko počne nešto normalno da priča, voditelji uglavnom, kao dobro sada to pričaš normalno, dobro, nego sad hajdemo nenormalno. Hajde sada da to podvrgnemo znaku pitanja, baš da vidimo da li je ubiti čoveka okej. Ljudi kad bi bili skloni tome, da mi to sami od sebe, onda nam zakoni ne bi bili potrebni. Ne mogu da se jedu ljudi. Ne može ljudožderstvo – da ili ne, jedna od tema TV emisije ili duela, kako se zovu. I sada ću ja da postavim pitanje kao naši ministri. Nešto ih pitaš iz njihove oblasti, a oni odgovaraju pitanjem – ali zašto se nije uradilo to? Sada ja baš da pitam, a vezano je za moju struku, šta bi sa vladinom agencijom za brendiranje Srbije? Da li se iko seća toga? Poslednje je bilo Milka Forcan hoće, neće, hoće ali bez para, da li ti ljudi primaju neku platu, je li ta Agencija za brendiranje Srbije imala neku akciju, kampanju. Prošlo je, boga mi, dve godine ili je to ovo – Srbija od srca, što se na ćirilici reklamirala svojim građanima i toliko. Kosovo se sada promoviše na CNN-u, kao što smo mi svojevremeno propustili mogućnost da se i mi izreklamiramo, nego smo slali one nebulozne snimke tuđe crkve naše planine i ničijeg orla. Šta radi ta Agencija za brendiranje Srbije? Postavimo ovo pitanje, pošaljimo ga u etar, ako neko zna, neka nam javi, na istoj smo adresi. To je ono, pametniji popušta, a budala straha nema. Onda pametniji popusti živčano.

Svetlana Lukić: Bila je ovo Ekaterina Velika. Juče je bilo 15 godina od smrti Milana Mladenovića, 7 godina od kako je umrla Margita Stefanović, a mi još čekamo njihovu ulicu. Možda najviše šanse ima da neka ulica dobije ime Ekaterina Velika, zvuči ruski, prihvatljivo. Pa da se, na primer, ukršta sa Generala Ždanova. Bio je ovo još jedan Peščanik.

Emisija Peščanik, 06.11.2009.

Peščanik.net, 06.11.2009.