Malo ko je tako dobro znao dramu koju smo preživeli kao Srđa Popović koga više nema među nama – nije dočekao da vidi ovo na sceni.

Avant-scene je prednji deo pozornice, odnosno prvi deo između zavese i orkestra, a drama se odvija u pozadini. Zapravo, Srđa Popović je video sve na sceni, ali je tragao za pozadinom, i sada kada ga više nema sve je i svi su na prednjem delu scene, ali šta se tu može, smrt preseca sve naše prostore no – zavesa nije pala još uvek. Ovih dana na sceni i avansceni su i premijer Dačić i Gospodar Vučić-Veber i to na prednjem delu i pred očima javnosti. Gospodar kaže da je novinara Ćuruviju „ubila država“ i da se on neće smiriti dok to ne obelodani, u protivnom kaže „podneću ostavku“. Ovoj izjavi treba pokloniti punu pažnju iz više razloga. Ne znamo – to je prvo – u kakvoj je vezi Gospodar bio sa tajnim službama u periodu kada se ovo dogodilo i kada je Ćuruvija ubijen, ali sada je Gospodar na čelu svih tajnih službi – i vojnih i civilnih – i kontroliše ih. Ima izgleda da saznamo sve o ubistvu ne samo Ćuruvije nego i mnogih drugih, a da li će ako ne uspe on podneti ostavku to ćemo tek videti, ili nećemo. U ono vreme Gospodar Vučić je bio država kao ministar iz legiona Šešeljevih radikala, a sada je to čovek-država. U ono vreme je bio u pozadini scene, ali sada je na avansceni i Prvi je, a ne tek neki zamenik zamenika kako je to bilo u SRS. Drugo pitanje – možda suvišno – jeste zašto onda nije podneo ostavku, nego nam sada njome preti. Ono iza sada nekako kao da dolazi u prvi plan i nedoumice ostaju. Famoznu pozadinu nećemo skoro saznati, ali se sve vidi i svi su ondašnji ljudi-države pod punim svetlima. I Ceca nacionale je tu i peva pred ogromnom masom u novogodišnjoj noći svom heroju Ž. R. Arkanu. Uzbuđena masa kliče. A slavna Diva je u noćima surovih ubistava bila tu i nudila sebe „za odmor ratnicima“.

Ono iz pozadine izbija napred na scenu, a drama naša traje i tako avanscena postaje scena i obrnuto – to je naša muka.

Onaj Luj XVI je govorio: Država to sam ja, i bio je to, ali je makar priznavao – i koji Luj uostalom nije bio država, a ima ih dvadeset i dva do dana današnjega. Jedan je dečak još i videli smo ga jednom u jednoj crkvici na periferiji Pariza, okruženog sa „camelots du roi“ sa kokardama na glavi. Bilo je smešno. Onaj s brojem XVI je barem priznavao da je država i potom je pošao na gubilište. Ovi naši su bili država i sada su država, i nikom ništa.

Još više nas je zbunio premijer I. Dačić koji izjavljuje da je Z. Đinđića ubila država i da se sada traži neki „fotorobot“.

Izjava je zapanjujuća jer i Dačić je onda bio čovek-država i sada je to, jer je prvi ministar vlade.

Bio je spiker SPS čiji je šef žario i palio po Balkanu, a sada traži nekog „fotorobota“. Šta će mu to niko ne zna, mi najmanje jer imamo i fotose i kilometre video-traka, ali ovi sada traže fotorobote nekakve. Znamo koga su sve u crno zavili i nikom ništa – premijer se pojavljuje na izložbi Bogujevci usred Beograda. „Škorpioni“ su među nama, negde na pozadini scene, ali ima ih i na avansceni. I sve je čudnije to sve i malo je ko siguran šta će danas biti scena šta sutra avanscena. Za sve je ovo imao sluha onaj paradoksalista naše šaljive poezije:

Vidjeh čudo i nagledah se,
đe iđaše patka potkovana,
a bijela guska osedlana.

Vrte se i smenjuju scena i avanscena i menjaju mesto na tužnoj našoj srpskoj savremenoj mizansceni – ovde gde smo i kako smo.

Tužno deluje i sam četnički vojvoda Toma N. koji je takođe čovek-država i to na čelu laičke i sekularne Republike po mitrovdanskom ustavu. On crkvu zida ponad kazana na kojem peče rakiju, i uz njega stoji vreća sa odličjima i on ih deli svakom ko naiđe. Nije ni njemu lako. Kada se pročulo da bi premijer Dačić mogao biti nominovan za Nobelovu nagradu, kao da ga je nešto za srce zjelo. Ne može to, viče vojvoda, ja neću potpisati ono iz Brisela što on smišlja s nekim Tačijem, za kojim sam ja raspisao poternicu pa ko ga uhvati – baš tužno. A to je nešto retko što se ovde počelo barem oko Kosova i što je dobro. Ovde svako ko se dočepa vlasti oseća – dok mu ne doakaju – da je čovek-država i da može sve da čini što mu na um padne. I vidi se i scena i ono iza i tajne velike nema.

Srbija jeste država, samo još da ima državnika i da sazna gde su joj granice do kojih dopire moć ovih ljudi.

Peščanik.net, 06.01.2014.

SLAVKO ĆURUVIJA

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)

Author: Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.