Radio emisija 30.11.2007, govore: profesor prava Vesna Rakić-Vodinelić, ekonomista Miodrag Zec, istoričar Dejan Đokić i antropolog Ivan Čolović.

Svetlana Lukić: U banji Baden kraj Beča održana je i ta istorijska sednica o Kosovu. To je valjda ona sednica koju nam je još davno obećao Koštuničin savetnik, profesor Vladeta Janković, ona na kojoj će Koštunica zablistati i pokazati svoje državničko umeće. Vladeta Janković nas je tada obavestio da je njegovom šefu dosadno da se bakće sa stvarima kao što je svakodnevni život građana koji su ga izabrali ili građana koji moraju da ga podnose, jer je on, Koštunica, stvoren za mnogo veće uzlete. Predsednik vlade je u bečkoj banji pukao, nikoga nije uspeo da ubedi ni u šta, pa ih je za kaznu lišio svog društva za večerom. Nije hteo da podeli sa njima ni sto, ni piletinu, ni brokoli, a ni primamljivi čokoladni mus.

Koštunica nije bio gladan, smišljao je osvetu za sve one koji nam, uprkos zemaljskoj i božanskoj pravdi, uzimaju Kosovo. On je već dva puta naglasio da neće dozvoliti da to prođe bez našeg, to jest njegovog, odgovora i da je naša nacionalna dužnost da svima njima nanesemo najveću moguću štetu. Taj čovek misli da se dostojanstvo čuva tako što svojim protivnicima učiniš neko zlodelo. On je jedan od onih koji mogu da podnesu uvredu samo ako zamišljaju, do u detalje, prizor osvete.

Sadašnja vlast nastavlja da nas vodi ludim i slepim putem. Taj proces je, kada malo bolje pogledate, i bio neumitan. Dok smo se verali po lotrama kosovskoga mita, nogama smo stalno izvaljivali prečage ispod nas i sada ne možemo nazad, a da ne dođe do neke katatrofe. Pitanje je samo u kojem obliku će nam ona doći: da li ćemo uskoro na Merdarima imati kolonu od 100.000 kosovskih Srba koje su ubedili da im nema života ako Kosovo dobije nezavisnost; da li će vlast proizvesti nasilje na severu Kosova, na jugu Srbije; da li će Albanci proizvesti nasilje južno od Ibra i na jugu Srbije; da li će iz nemoći i frustracije pobesneli šovinisti i klerofašisti juriti po Srbiji domicilne ništarije i antisrbe – ili će se desiti sve to zajedno.

Neka jeza je u vazduhu i narednih nedelja je osnovni i jedini zadatak nekako preživeti sve te monstrume po porudžbini koji će vitlati po Srbiji. Slede nam neki oblici okupljanja naroda. Počinjemo danas, suptilno, sa skupom u Sava centru o značaju srpske duhovne baštine na Kosovu i Metohiji u evropskoj baštini, koji će otvoriti ministar vera Naumov i ministar za Kosovo Samardžić. Pitanje je kakvo će biti sledeće okupljanje. Meni se čini da nam se sprema neka vrsta novog Gazimestana. Skupiće se spontano nekoliko stotina hiljada ljudi da svetu, a i nekima od nas, pokažu svoj gnev zbog nepravde koja nam je načinjena. Da li će se to završiti nasiljem ili, što bi Nikola Pašić rekao, narodnim odisajem, znaju samo Koštunica, Jočić, Nikitović i ostali državnici.

Ni predsednik Tadić ne zna šta će se desiti. Približava se čas koji Tadić najviše mrzi, a to je čas donošenja odluke da li će i dokle Koštunicu pratiti u njegovom državničkom ludilu. Pitanje je koliko će nas koštati to da Tadić Koštunici kaže – sada je bilo dosta, sada si preterao. Kolika će biti ta cena izražena u evrima i možda u ljudskim životima.

Ovo je Peščanik, a vi na samom početku emisije slušate Aleksandra iz Aranđelovca. Takozvani Naši su sprečili promociju Peščanika u Aranđelovcu, pa u ponedeljak idemo još jednom, na isto mesto i u isto vreme, sada u društvu policije. Evo šta se u međuvremenu događalo u samom Aranđelovcu.

Aleksandar: U petak smo otišli kod predsednika opštine i predsednika skupštine opštine i zatražili da nam obezbede salu za održavanje tribine Peščanika, koja je prethodno otkazana. Uputili smo im i zvaničan dopis i oni su nam odgovorili da će nam izaći u susret. Ponovo smo potpisali ugovor, uplatili određeni iznos i tribina Peščanika, kako stvari za sada stoje, će biti održana u ponedeljak u čest sati u velikoj sali Doma kulture. Ponovo su se oglasili Naši i ostale organizacije. Sada im se pridružila Nova Srbija, koja sebi pripisuje da je uspela da spreči divljanje belosvetskih hohštaplera. Ponovo se kao glavni razlog navodi karikatura na blogu B92, koja naravno nema nikakve veze sa Peščanikom. Oni verovatno i ne znaju šta znači sajt i blog. Što se tiče udruženja Naši, saznao sam da je njihov predsednik Ivanović izdao neku knjigu u kojoj se bori protiv sekti. On za sebe kaže da je daleko od fašiste i predstavlja se kao podmladak Putinove stranke. Oni su ponovo pozvali sve građane da se okupe u ponedeljak. Nadam se da će mirno saslušati promociju devete knjige Peščanika i videti o čemu se tu radi, pa neka posle toga zaključuju da li su to antisrpska posla ili ne.

Mi smo skup ponovo uredno prijavili policiji i imam informaciju da ga je prijavio i direktor Doma kulture. Biće sigurno dovoljno policajaca da spreče bilo kakav eksces. Doći će dosta njih, i Nova Srbija je pozvala svoje simpatizere i članove da dođu na taj skup. Oni će ponovo pokušati da spreče održavanje te tribine. Mislim da neće biti fizičkih obračuna. Jedino što može da se desi je da oni onemoguće naše govornike da održe promociju, ali ne znam šta će time postići. Sami kažu da hoće da dođu da čuju o čemu se tu radi i da postave pitanja na teme koje ih zanimaju. Mislim da se dosta ljudi koji su nameravali da dođu prošli put uplašilo. S druge strane, dosta njih će sigurno doći, jer su ogorčeni na pojavu kleronacionalizma u Srbiji.

Svetlana Lukić: Dakle, Aranđelovac u šest sati u ponedeljak. Kao što je i prošli put bilo predviđeno, tamo će govoriti Teofil Pančić, Petar Luković, a prijavili su se i Mirko Đorđević i naša sledeća sagovornica, profesorka prava Vesna Rakić-Vodinelić.

Vesna Rakić-Vodinelić: Ja sam jedna od onih koja vrlo često u vašim emisijama kuka i žali se. Čini mi se da se politička atmosfera u Srbiji zgušnjava na jedan preteći način. Pre neki dan sam pročitala otvoreno pismo književnika Svetislava Basare predsedniku republike. Moju pažnju je privuklo nekoliko njegovih rečenica koje govore o tome da je manje-više opštepoznato da neki delovi vlasti spremaju uvođenje vanrednog stanja ako se pregovori povodom Kosova neuspešno završe, a sva je prilika da će se tako završiti. Takođe, da se prave spiskovi ljudi koji su nepodobni sa tačke gledišta sadašnje vlasti, dakle, ne više moralno-politički nepodobni u komunističkom smislu već recimo nedovoljno nacionalno osvešćeni po vladajućim merilima. Mislim da je to jedna ozbiljna rečenica koja potiče od čoveka koji nije samo književnik, nego je i politički aktivan činilac i pretpostavljam da ne bi tako nešto napisao da nema određene informacije o tome.

Imate ove slike nasilja u poslednjih mesec ili dva. Naročito mislim na događaje u Sandžaku, sukobljavanje različitih struja u okviru mešihata, čak i tuče povodom ulaska u verski objekat. U događaje koji doprinose zamračivanju srpske političke scene treba na svaki način ubrojati i zabranu promocije jedne od knjiga Peščanika, na način koji poziva na nasilje prema vama i vašim istomišljenicima, peščanikovcima. Tu mislim i na nacističke demonstracije u Novom Sadu i na jedan relativno mlak odgovor građanstva u Srbiji na to. Pripadam onima koji smatraju da kada se pojavi bilo kakav oblik fašizma, na njega treba reagovati. Čitav postupak pregovaranja povodom Kosova nam se prikazuje kao sudbinski. Delovi vlasti nam prikazuju te događaje kao nešto posle čega će nastupiti sudnji dan. Trezveni glasovi ljudi koji imaju dovoljno hrabrosti da žive na Kosovu, a da budu Srbi na Kosovu i da se suprotstave politici vlasti u Beogradu se jedva čuju i nemaju nikakvog uticaja na realnu politiku. Dakle, cela scena je zamračena, veoma gusta. Problem je u tome što građanin ne dobija prave informacije o tome šta se dešava. Većina ljudi oseća nekakvu teskobu i neizvesnost u pogledu neposredne budućnosti, a mali broj pokušava da objasni u čemu je zapravo problem.

Tako smo ovih dana mogli da čujemo i izjavu ministra spoljnih poslova, koji je rekao da će u slučaju jednostranog otcepljenja Kosova doći do destabilizacije čitavog Balkana i do otvaranja žarišta u mnogim drugim državama i regionima sveta. Smatram da je on morao određenije da se izjasni, jer ovako je to isto kao da kaže – hleb mi danas nije dovoljno narastao, pa će doći do nestašice hleba u Indiji. Taj iskaz predviđa neko zlo i nepogodu, a niko se nije potrudio da građanima objasni kakva to vrsta nepogode može da nas sustigne. Da li nam preti oružani sukob, gde, kojih razmera, da li se pripremaju nekakve preteće i nasilne demonstracije u Beogradu i drugim gradovima, ko ih priprema, da li se priprema ili režira eskalacija nasilja. Cela stvar ostaje nemušta, nedorečena i uopšte ne možete da razumete o čemu se radi.

Kada posmatrate te sednice parlamenta, doći ćete do zaključka da oni prosto uživaju u svojim međusobnim čarkama, da je tamo najveći baja onaj koji zna najviše dvorskih tračeva koje je spreman da javno prikaže. Čitaju se SMS poruke sa telefona, gledalište se zabavlja na jedan dosta prizeman način. Donose se zakoni koji su svakako potrebni ovoj zemlji, ali to se nekako čini uzgred. Ovo naše društvo i ova naša država izgledaju totalno šizofreno. I vi i ja imamo pravo da kažemo – ma neka ide sve dođavola, uopšte neću time da se bavim, čitaću knjige, sedeću u nekom svom ćošku, ali oni koji su izabrani kao predstavnici građanskog poverenja nemaju pravo da se tako ponašaju. Kada se na nekom mestu kao što je ova vaša emisija i poneka novina postavi određeno pitanje, ono ostaje na nivou retoričkog pitanja, na koje čak ni oni koji su ga postavili ne očekuju nikakav odgovor. Gospodin Basara je član Demokratske stranke, a šef države je predsednik te stranke i čini mi se da Basara ima pravo da svom predsedniku postavi pitanje i da ima pravo da insistira na odgovoru. Ne verujem da je Basara to pismo pisao samo zato da bi nas opet zadivio svojim dobrim stilom. U ovom trenutku ne treba da kukamo i plačemo. Da nam je dobro – nije, uostalom to je i vaš moto – ako vam je dobro, onda ništa. Čini mi se da nema nikakvog sudbinskog, vaseljenskog ili ne znam ni ja koje reči ti ljudi vole da upotrebljavaju, razloga da nam se ne kaže šta oni planiraju u slučaju jednostranog otcepljenja Kosova. Da li će doći do neke mobilizacije, odnosno čemu se ima pripisati izdavanje ratnih rasporeda, koji ovih dana stižu ljudima. Čini mi se da imamo pravo da od ove vlasti očekujemo nešto više nego što smo očekivali od Miloševićeve. Ili smo, brate, totalne budale ako mislimo da imamo to pravo.

Svetlana Lukić: Vlada je donela odluku da svako ministarstvo napravi akcioni plan u slučaju otcepljenja Kosova. I sada svi mi treba da razmišljamo šta im to znači – akcioni plan. Čovek to nekako stavlja u kontekst onoga što je rekao predsednik vlade Koštunica – ako smo mi zemlja koja drži do sebe, onda nekako moramo da učinimo štetu onima koji priznaju nezavisnost Kosova. On je već drugi put inaugurisao neku vrstu sitne osvete ukoliko se to dogodi.

Vesna Rakić-Vodinelić: Da, priprema u vidu acionih planova nije jasna. Da li se očekuje raseljavanje, odnosno bežanje Srba sa Kosova, pa akcioni plan ima taj smisao ili se očekuje otežano snabdevanje, pa ima taj smisao, ili se, pak, očekuje eskalacija fizičkog nasilja i gde se to očekuje, pa onda to opet ima neki treći smisao. Izabrati odmazdu kao princip međunarodnih odnosa tako lako ranjive zemlje kao što je naša u najmanju ruku nije inteligentno. Možda nekome to izgleda kao neki ponos, uspravno držanje, ali meni to izgleda kao obična neodgovornost. Možda se političar koji poziva na odmazdu oseća vrlo ponosnim, ali građani koji na svom čelu imaju takvog političara uvek budu poniženi. To smo mogli da naučimo iz naše nedavne istorije. Milošević nam je vratio dostojanstvo na način koji je nepoznat u XXI veku u Evropi. Od tog silnog dostojanstva ne možemo da se oporavimo već sedam godina.

Svetlana Lukić: Ovih dana smo imali slučaj sa izveštajem međunarodne organizacije koja se bavi pravima dece i odraslih ometenih u razvoju. Ljudi iz vlade su reagovali negiranjem i diskvalifikacijama.

Vesna Rakić-Vodinelić: Uverena sam da nadležni ministri nikada ne bi ni pokušali da utvrđuju činjenice o stanju u tim institucijama da nije bilo jednog ovako drastičnog izveštaja. Nije nikakva sramota reći – jeste, mi imamo problem zbog toga što nemamo novca, nemamo dobru društvenu organizaciju zbog toga što nismo dovoljno razvili svest o posebnim ljudskim pravima lica sa posebnim potrebama. U izveštaju je bilo elemenata senzacionalizma koji su se mogli izbeći, ali suštinska stvar su činjenice koje su tu utvrđene. I te činjenice oni nisu mogli da ospore.

Svetlana Lukić: Zanimljiva je reakcija predsednika vlade, koji je to nazvao mračnom propagandom i odmah povezao sa onim ljudima u Srbiji koji tvrde da kod nas ima fašizma.

Vesna Rakić-Vodinelić: Niko nikad nije tvrdio da je Srbija fašistička zemlja, ali se mora priznati da u Srbiji ima fašitičkih i nacističkih pojava i resantimana različitih oblika. Da ti resantimani i pojave ne bi postali veći nego što jesu, u interesu je svakog normalnog građanina, a najviše u interesu predsednika vlade, da se na njih reaguje. Njegov ugled ne bi bio okrnjen da je došao u Novi Sad na antifašistički miting. Nije morao da kaže ni jednu jedinu reč, nije morao da stane na čelo kolone. A povezivanje zaštite prava nemoćnih osoba sa fašizmom – taj mehanizam ne mogu da shvatim. Opasno je što neki od naših političara nemaju potrebu da budu umereni, nego neprekidno daju neke ekstremne izjave pripisujući ekstremizam drugim političarima, koji pritom uopšte nisu na vlasti. Nenadu Čanku ili Čedi Jovanoviću se prebacuje antifašistički ekstremizam, a sebi se oprašta ekstremizam paničarenja ili ekstremizam ideologizacije.

Svetlana Lukić: Kao da nismo u stanju da sami nešto uradimo, da se organizujemo. Kao da radimo samo na pritisak spolja.

Vesna Rakić-Vodinelić: Radije i spremnije reagujemo na pritisak spolja nego na pritisak iznutra, ali moram da kažem da nekog pritiska iznutra i nema. Vrlo velika borba se vodila od strane nevladinih organizacija koje se bave ljudskim pravima za donošenje opšteg zakona o zabrani diskriminacije. Ta borba se vodila nekoliko godina i tek u poslednjih nekoliko meseci se približavamo donošenju tog zakona. Potpuno sam svesna da doneti zakon ne znači mnogo, ali mislim da ga ipak treba doneti. Možda će na vlast doći neko ko će ga ozbiljno shvatiti. Čak ni toliko, dakle, te organizacije nisu mogle da urade. Znači, ima pritisaka iznutra, ali oni dolaze od nevladinih organizacija koje su u poslednjih nekoliko godina stigmatizovane. Pod uticajem Putina zavladala je nekakva teorija o neprijateljskom karakteru nevladinih organizacija. Ako danas kažete da ste, ne daj bože, u nekoj nevladinoj organiazciji, to je kao da za vreme Tita kažete da ste fašista ili nacista. One koji rade u nevladinim organizacijama ljudi doživljavaju kao unutrašnje neprijatelje. Osim toga, zna se da iza nevladinih organizacija ne stoji nikakva društvena moć. Sa druge strane, imate takozvane analitičare, Basara je to nazvao analitičarskim terorizmom, koji svoje teze dokazuju argumentacijom koja liči na stručnu i može da se zalepi za nekog tinejdžera ili nedovoljno obaveštenog čoveka. Oni tvrde da su oni koji rade u nevladinim organizacijama narodni neprijatelji. Ne verujem da oni organizaciju Naši smatraju narodnim neprijateljem, a to je nevladina organizacija. Garda cara Lazara je takođe nevladina organizacija. Ne, stvar nije u nevladinim organizacijama. Nevladine organizacije koje umesto nacionalnog zagovaraju građanski princip, stvarnu primenu i zaštitu ljudskih prava, e to su organizacije koje smetaju vlasti i zato moraju biti proglašene narodnim neprijateljima i na taj način marginalizovane.

To što se ti Naši ugledaju na Putina je njihova stvar, ali to što oni prete nasiljem se zove krivično delo ugrožavanja sigurnosti. I ja pozivam vršioca dužnosti javnog tužioca, Slobodana Radovanovića, da pozove niže tužioce da traže krivičnu odgovornost za to, jer je to krivično delo.

Svetlana Lukić: Sećam se tog osećaja kada stojim ispred Požarevca i ne mogu da uđem, jer je to zabranjeni grad.

Vesna Rakić-Vodinelić: Verujem da Aranđelovac neće biti Požarevac. Nadam se da će se ti koji vam zabranjuju kretanje po sopstvenoj zemlji setiti kolike probleme sa slobodom kretanja imaju Srbi na Kosovu, doduše iz nacionalnih, a ne iz ideoloških razloga, ali posledica je ista. Oni jadni tamo ne mogu slobodno da se kreću, njihova deca ne mogu da idu u školu bez oružane pratnje. Zar ti Naši treba nama da budu isto što su i albanski Naši Srbima na Kosovu. Neka malo stave prst na čelo i neka razmisle o tome. Nedavno sam slušala jednog čelnika Demokratske stranke Srbije kako osporava rezultate izbora na Kosovu sa obrazloženjem da su na tim izborima učestvovali ljudi koji su optuženi za razna krivična dela pred Haškim tribunalom za ratne zločine i čula sam ga kako prebacuje UNMIK-u zato što je dozvolio njihovo učešće na izborima. Pa pobogu, nosilac liste na izborima 2003. ili 2004. bio je Slobodan Milošević, koji se tada nalazio kao optuženi u Hagu. Pa pobogu, nosilac liste Srpske radikalne stranke je bio Vojislav Šešelj, koji se takođe nalazi u Hagu. Stavljanje takvih ljudi na liste predstavlja zloupotrebu izbornog prava, odnosno vršenje prava protivno cilju zbog kojega ga pravni poredak priznaje. Ako vi stavite na listu nekoga ko u slučaju pobede ne može da vrši ulogu premijera, to znači da vi zloupotrebljavate pravo. O tome sam pisala u to vreme i jako mi je žao što niko od kolega pravnika i advokata, kojih ima jako mnogo u DSS-u, nije hteo da podrži taj moj stav. A sada sami dolaze na isto, ali u vezi sa nekim Drugim, nipošto ne u vezi sa nekim Našim.

Svetlana Lukić: Nisam znala da je zahvalna raja ministru Velimiru Iliću već počela da diže spomenike i spomen ploče kraj puteva koje im je sagradio. Meštani jednog sela na planini Maljen su skupili novac i napravili ministru Iliću spomenik. Ministar Dinkić je u nevolji od kako je formirana nova vlada, jer zaostaje za gazda Veljom koji u šaci drži asfalt, a i Đilas mu je uzurpirao stotine miliona evra iz Nacionalnog investicionog plana. Ali Dinkić ne bi bio Dinkić kada se ne bi dosetio novog investicionog plana, koji se zove podela besplatnih akcija svim punoletnim građanima. Dakle, svakom punoletnom građaninu se smeši navodno 1.000 evra, a sadašnji i bivši zaposleni u javnim preduzećima će dobiti, kaže Dinkić, po 4-5.000 evra. Uskoro ima da se broje šuške po gradovima, selima i zaseocima Srbije.

I druge zemlje u tranziciji su preduzimale slične akcije i one su u nekima od tih zemalja dovodile do dobrih, a u nekima do katastrofalnih posledica, kao što se to desilo u bratskoj Rusiji. Ovo je jedan od istorijskih trenutaka u tranziciji i trebalo bi da nedeljama slušamo ekonomiste kako raspravljaju o tome kako podeliti akcije, ali Dinkić se zaključao sa sindikatima mastodonata kao što su NIS, JAT, EPS i deli akcije i procente kao da mu je to mama Mirosinka ostavila u nasleđe. Reč je o ogromnom, ogromnom novcu. Jedan od onih koji bi voleli da je ova zemlja normalna zemlja i koji bi, da je Dinkić normalan ministar, svakako bio pozvan da učestvuje u javnoj raspravi o podeli besplatnih akcija, je svakako profesor Miodrag Zec, naš redovni sagovornik. On je tokom 2001. bio pozivan da učestvuje u pravljenju nekih zakona, ali sada njegovo mišljenje nikoga ne zanima. Tako on, kao i mi, gleda sa strane šta to rade ministar i sindikati velikih javnih preduzeća.

Miodrag Zec: Šta može da deli jedna država koja je pojela samu sebe? Može da deli jedino tako što će ostaviti dugove onima koji će tek doći. Dugovi iz 70-ih, 80-ih, 90-ih se prolongiraju, a deli se aktivni saldo, imovina. Dugovi ostaju budućim generacijama. Takva je priča o podeli akcija u Boru, koji je u totalnim gubicima. Ta ideja je snažna i organizovana. Ti stičeš utisak da nešto možeš da prodaš i da ćeš nešto dobiti, a u stvari nemaš šta, jer ne možeš da pokriješ rupu koju pravi taj sistem. Sistem je definitivno aždaja koja jede samu sebe, koji troši više nego što proizvodi. Znači, privatizacija se privodi kraju i stiglo se do pitanja besplatne podele akcija. Za privatizaciju su ostala javna preduzeća kao najmoćniji socijalni i politički entitet kojega se svi boje. Bojao ga se i Milošević, boji ga se i Koštunica. I komunistička vlast se bojala organizovanog radništva u velikim sistemima. Zato se veliki sistemi i razvaljuju u tranziciji. Onda Udba lakše kontroliše o čemu se tamo priča, ko šta muva. Ako na jednom mestu imaš njih 5.000, ne možeš ništa da uradiš. Oni sednu na put i gotovo je.

Da bi se te akcije podelile moraju da se reše dva pitanja, od kojih je jedno strašno teško, a drugo je delikatno. Strašno teško je pitanje mehanizma privatizacije javnih preduzeća. Jedni kažu – ne privatizuj ništa, to je naš politički plen. Drugi kažu – privatizuj sve i odmah dok smo mi na vlasti. I sada se društvo lomi oko toga, više politički nego koncepcijski, jer se vidi da niko o tome ne razmišlja ozbiljno. E, kako su drugi to rešili – preko indirektne distribucije. Neki su emitovali vaučere, pa su građani tim vaučerima mogli da kupe akcije preduzeća ili su se većinom udruživali u investicione fondove. Preduzeća su preneta na investicione fondove, a investicioni fondovi su podeljeni građanima u vidu akcija. Međutim, Rusi su građanima dozvolili mogućnost da prodaju vaučere za gotov novac i to je bila osnova ruske tajkunizacije. Neko je tamo kupio milione vaučera za flašu votke i Rusi su dobili oligarhijsku privredu. Vrlo je teško da građanin direktno, sa malim iznosom sredstava, participira direktno za akcije, a naročito ako su one besplatne. Zašto? Pa zato što svi žele da ih odmah prodaju. Jedna je stvar kada vi kupite akciju, a druga kada vi nešto dobijete. Onda vi time ne upravljate racionalno, što je pokazala naša privatizacija.

Ljudi su haotično prodavali akcije koje su dobili za džabe, recimo Apatinske pivare, Knjaza Miloša. Onda su krečili kuću, ženili sinove, naručivali kilo mesa u kafani. Ja sam svojim ušima slušao kako govore – ala ću se dobro najesti kada prodam akcije svog preduzeća. Pa mislim, on ne može biti akcionar, on je čovek u problemu. Njegovo ponašanje je potpuno drugačije od ponašanja nekoga koji kaže – imam štednju, imam kuću, imam i vikendicu i stan, imam i penziono osiguranje, pa ću još kupiti i akcije. Potpuno je druga logika. U prvom slučaju uvek preti problem sloma sistema, a u drugom ne. Dobro je što je ministar Dinkić pokrenuo to pitanje, bilo je krajnje vreme. Ali on se opredeljuje za model koji nigde nije primenjen i koji je kombinacija dva pristupa. Građani koji imaju pravo na akcije u nekih desetak preduzeća koja će se privatizovati tenderom biće kompenzovani gotovim novcem, a akcije značajnih preduzeća tipa Telekoma, EPS-a i tako dalje, podeliće se direktno po određenoj šemi za određenu grupu građana.

I sad vi 200 miliona akcija podelite na pet miliona građana. On kaže da ih ima četiri miliona, ali ja mislim da ih ima 5,5 miliona. Kako sam došao do toga? Ako birački spisak ima 6,5 miliona ljudi, pa od toga odbiješ milion za koje znamo da su dobili akcije, dobiješ 5,5, a ne četiri. Dobro, 200 miliona podelite sa pet miliona i koliko to dođe – 40 u globalu. Ako imaš firmu koju si privatizovao za sumu od 100.000 eura, podeli to na četiri miliona, dobićeš 0,04. Znači, dobiješ akciju koja je ispod svih zakonskih minimuma, to je besmisleno. To je jedan od razloga zašto se ne može direktno deliti. E, pošto se akcije ne mogu deliti direktno, ajmo da im damo novac.

I kada dobijete akciju koja vredi samo 0,01 euro, vi oko nje imate troškove. Ja sam na to upozoravao. Imate brokera, dilera, banku, centralni registar, Komisiju za hartije od vrednosti. Imate da platite 5-6.000 dinara takse. Takođe, ako u narednoj godini bude prodato akcija za recimo 200 miliona, to je još 200 miliona deficita budžeta. Zamisli pola milijarde samo po tom osnovu, pa plus privatizacioni prihodi. Mi ćemo imati inflaciju preko 15 odsto. Znači, kada vi date novac na te parčiće, šta ljudi dobijaju, 150-200 evra. I šta će sa njim da urade nego u prvu kafanu, šta drugo, to su mali iznosi. Takve stvari se dešavaju kada država kaže – prodala sam skup akcija za 5.000 eura, pa hajde da to rasporedim na četiri miliona ljudi. Pa više košta pošta nego sama akcija. To su tehnički problemi. Kao kada je ono bilo, sećate se, otplatiš stan, pa ti je skuplja poštanska uplatnica nego što si dao za stan od 100 kvadrata.

Milošević je 1997. doneo zakon da se podeli 60 odsto kapitala da bi dobio izbore u septembru, ali on to čovek nije mislio da deli, to je bio samo mamac. Stvar je bila tako naštimana da je inflacija bila velika, a inflacija uvek redukuje prava. On je pod obračunom prava koristio oficijelni kurs, a kod procena vrednosti je koristio komercijalni kurs. Tako umesto 60 odsto akcija preduzeća ti ne podeliš ni šest odsto. On je bio majstor da kaže – imaš, ali nemaš. Došla je 2000. godina, nova vlast je odmah upala u televiziju, u policiju i to jesu važne institucije. Ali ministarstvo za privatizaciju niko nije hteo. Ono jedino nije imalo novo triparitetno rukovodstvo, sećate se, a ovde je ostao profesor Oskar Kovač. I on je dao nalog – propali smo, ljudi, daj da se sada obogatimo. Transformisano je 600 preduzeća od oktobra 2000. do januara 2001, i Knjaz Miloš i Bambi i Simpo i Jumko. Iz revolucije 2000. ogroman sloj ljudi u dobrim preduzećima je izvukao značajnu korist. To je legitimno, nemam ništa protiv, samo hoću da pokažem šta se dešava kada se stvar ne domisli do kraja. Kod nas se stvari ne domišljaju, pa se uvek desi suprotno od očekivanoga. Nije ni čudo, mi i kada kopamo tunel umesto jednoga dobijemo dva, jer ne možemo da potrefimo pravac. Dobro, na kraju dobijemo dvosmerni autoput, i to je boljitak od nekompetentnosti. Ali sa privatizacijom javnih preduzeća nije taj slučaj.

Imamo jedan blok sindikata javnih preduzeća koji su moćni, organizovani, respektabilni i oni sad pregovaraju sa Dinkićem, malo on popušta, malo oni, naći će se oni negde. Verovatno im Dinkić neće dati da sve što su smislili, tako da ćemo umesto akcionarskih društava dobijati društva sa ograničenom odgovornošću. Ali da li je bio na berzi Hemofarm? Nije, povukao se. Je li bila Apatinska pivara – nije. Umesto da su velika preduzeća na berzi, a mala van berze mi imamo obrnutu situaciju, da su mala na berzi. Znači, kod nas postoji jedna tranziciona oligarhija koja propisuje procedure. Imamo sve potrebne komisije, ali nijedna ne može da deluje normalno. Imamo i Vrhovni sud, je li tako, pa i Komisiju za hartije od vrednosti i Narodnu banku. Dinkić je u tom kontekstu pokrenuo i dobra i važna pitanja kao što je pitanje javne ponude akcija. Zašto domaće stanovništvo ne može da kupi akcije. Imamo hiljadu banaka, ali mi ne možemo da kupimo nijednu akciju. Neko drugi može, a mi ne možemo. Ovo je tragična zemlja, jer u njoj vi ne možete da investirate i svi vas teraju u neki mali biznis.

Kada imate pet miliona akcionara u jednom preduzeću, koji su do tih akcija došli džabe, imaćemo masovnu političku manipulaciju, skupiće se razni dušebrižnici. Ako imate samo tri akcije, pa ne možete vi tri sata dnevno da se bavite time. Zato i postoje posrednici. Dinkić je odabrao direktnu distribuciju i to za novac. To su radili samo Rusi i radili su u muslimansko-hrvatskoj federaciji. Oni su emitovali neke sertifikate koji su služili za privatizaciju, a mogli su se prodati za novac. I onda su se ljudi nakupovali tih sertifikata za džabe kao i Rusi vaučera. Sertifikat koji glasi na 100 konvertibilnih maraka, u Bosni je prodavan za jednu marku. Isto se desilo i sa ruskim vaučerima. Dabogda to sve dobro uspelo i dabogda to ne izazvalo posledice koje ja mislim da može da izazove. Mi mobom pravimo temelje, a ne znamo hoće li gore biti tri, sedam ili devet spratova. Sve radimo na ha-bu i na kraju, kada naguramo te spratove, sve se sruši.

Znači, ti imaš berzu, komisiju, a nemaš nijednu jedinu normalnu akciju na toj berzi. Nemamo emisiju novih akcija pri formiranju novih preduzeća, što je suštinska funkcija berze. Doći će do sloma svega. Nije normalno da u jednoj državi ne možeš naći majstora da ti popravi vodokotlić, a svi igraju na berzi. Kako je nastala berza kod nas? Pa u kafani sa tim imenom, ljudi se dogovorili da tu trguju, kao što su na Petrovdan 300 godina prodavati volove ispod hrasta. Pa su onda rekli – ovde će biti klozet, u jednoj sobi ćemo trgovati, a u drugoj piti. To se razvijalo kroz dugo vreme, 200 godina, a danas nam zakon proizvodi delatnost tako što moramo da plaćamo taksu. Tamo neko čeka i naplaćuje određenu proviziju. Nije problem što te provizije postoje, što ta zdanja postoje, ali čovek treba da ima slobodu da kaže – hoću ili neću da koristim te usluge. Razumeš, pa berbernica šiša i uzima pare, ali ti dobrovoljno odeš, kuc-kuc, ja bih da se ošišam, a ovi te šišaju po sili zakona, prinudno. Čim pisneš, moraš nešto da platiš. E, to je problem. Ljudi imaju otpor prema institucijama, jer kada nešto hoće da reše, ništa ne mogu da reše po zakonu. Lakše im je mimo zakona.

Kada su Rusi smislili taj svoj model privatizacije, oni su pošli od pretpostavke da je državna svojina svojina svih Rusa. Ravnopravnost je bila ključna reč. Denacionalizacija ili privatizacija može imati havarijske posledice, potpuno suprotne od želje njihovog kreatora. Domisliti taj proces je vrlo delikatan zadatak. Tragedija kod nas se dešava u disbalansu potrošnje i proizvodnje, tu je zaduživanje, starenje stanovništva, urušavanje industrijskog sektora, urušavanje proizvodnog sektora, premalo poreskih obveznika. Mlađi će pobeći i ostaće samo nosioci prava, penzioneri. Mi srljamo u ozbiljnu društvenu katastrofu. Dabogda ja ne bio u pravu, ali ko će otići, otići će industrijska klasa, zanatska klasa i šta onda? Ostaće samo komisije i razna regulatorna tela i penzioneri. Slaži i odlaži. I ove godine smo samo trošili, a ništa nismo proizveli, a i dogodine ćemo, hvala bogu, jer se pripremamo za izbore. Ući ćemo u deficit 200 miliona, pa ćemo usput potrošiti još 3-4 osiguranja i fabrike koje ćemo prodati. A šta ćemo raditi 2011, 2015? Naš problem se povećava. 2001, kada smo radili zakon o privatizaciji, smatrao sam da je minimum poštenja u privatizaciji delimična kompenzacija. Na kraju su nam ostali samo dugovi. E sada ćemo videti – koliko dobije student od 18 godina, toliko Srbija veruje u budućnost.

Imamo jednu domaću birokratiju koja samoj sebi proizvodi delatnost, tu je i svetska birokratija koja takođe samu sebe zapošljava. Mi u stvari ne želimo da se to ikada završi, jer kada se završi postavlja se pitanje šta ćemo da radimo. Postaćemo tehnološki višak, moraćemo ići odavde. Nećemo, ne daj bože, kod Uga Čaveza, jer on hoće da bije. Ovde je najlepše, plate velike, narod miran, hrana dobra, vazduh čist. Imam utisak da se međunarodni monitoring razvija kao posebna vrsta profesije. On je kao onaj što ćuti u nekom društvenom preduzeću – daj da se do moje penzije ništa ne promeni. Tako i ovaj kaže – daj da se za moga mandata ništa ne menja, taman sam se uklopio. Niko u stvari ne želi da reši problem i proizvodnja državnog biznisa strašno raste. I što je više regulatornih tela, to je manje regulacije. Jedno društvo koje je bazično političko i u kojem mimo politike ne postoji ništa, mi imamo simulovanje demokratije i određenih procedura. Primera radi, imamo budžetsku inspekciju, poresku inspekciju, za sukob interesa, državno revizorsko telo, ali niko kod nas nema vlast – sem jednog čoveka. Možeš imati 700 nivoa odlučivanja, zna se – šta gazda ili koalicija gazdi kažu, tako će biti. Ostali su nemoćni da bilo šta urade.

Ovde više ne postoji nikakva politika. Politika postoji da se narod malo zabavlja i da se fingiraju neke razlike među liderima, koje u stvari ne postoje. Moj pokojni otac mi je jednom rekao nešto za šta mislim da i sada važi – zašto ja da verujem u ideologiju, politiku, religiju, kada pop i hodža za vreme Bajrama sede, piju rakiju, mezete slaninu, a vernicima kažu nešto sasvim drugo. Tako i ovi naši poslanici, međusobno trguju, dele visoke plate i položaje. Mi nemamo ideologiju, ali naše elite ne shvataju da sve ima svoj kraj. Imamo enormno sticanje bogatstva, a niko da se seti da napravi neku fondaciju. Kako se to radilo u svetu – otimaju, otimaju, a na kraju vraćaj to narodu, daj onog Rembranta, pravi muzej da ga narod džabe gleda. Znači, neko je okrvavio ruke, iz neke jevrejske kuće uzeo tog Rembranta, ali na kraju je sve došlo na svoje. Neke stvari moraju biti opšte i javne, a naša elita to još nije shvatila. Zato mi i nemamo elitu i niko ne zna šta će biti sutra. Žrtvovali smo one koji će se tek roditi, oni će biti prave žrtve. Ti stalno ostavljaš u nasleđe nerešiva pitanja i celi model se izvodi iz toga. Sve je to antikomunistički komunizam.

Zar je trebalo da se sav Beograd poploča ovim pločama koje se sada sve ljuljaju, a da ne napraviše jednu stvar koja se zove obilaznica ili most? I stalno isti ljudi tvrde – samo što nije. Prema tome, niti narod hoće da čuje pravu istinu, niti ovi žele da mu je saopšte. Mi smo kao u nekom polusnu, u nekoj eutanaziji u kojoj svi znamo da se međusobno lažemo. Očigledno je da naša privatizacija nije usmerena ka industrijskom razvoju. Mi više i nemamo nikakav industrijski razvoj, sem što imamo taj Sartrid koji je globalni biznis. Neke uspešne industrijske privatizacije u smislu metaloprerađivačke industrije, elektronske industrije, toga više nema. Kao što toga nema ni u Republici Srpskoj. Recimo u firmi Čajevac, koja je nekada proizvodila televizore, prislušne uređaje, nišanske sprave za vojsku, pa za Idi Amina, pa hiljade ljudi radilo, šta je sada Rudi Čajevac u Banjaluci? To je skladište robe za hipermarkete. Ali zato u tom gradu ima sedam fakulteta za menadžment. Naš industrijski kompleks se raspao i nije ni čudo što imamo deficit platnog bilansa. Mi nemamo šta da izvezemo. Priča se o nekom malom biznisu, a on se i zove mali zato što je mali i ne može da funkcioniše bez velikog. Znači, ovde dođe jedan veliki sistem kao što je Ikea, pa onda ovi mali sklapaju za nju, ko levu nogu od stola, ko desnu. Mislim da se daju ogromne pare, a da se ništa kapitalno nije rešilo.

Bazično pitanje je imamo li mi vrednosni sistem, da li naša elita kaže – ljudi, mi idemo prema kraju tunela, pa ćemo preći brdo Ararat, pa ćemo preći reku Jordan, pa ćemo svratiti u Palestinu. Sve ponovo liči na kraj XIX veka. Problem Srbije je vizija. Sve se svodi samo na to da stvari dotraju do kraja moga mandata. Znači, politički proizvod je loš, sve nezavisne institucije su u stvari zavisne i uvek se neko proglasi ekspertom da bi se dočepao vlasti. Ako je to politika onda ne treba da se čudimo što je situacija takva kakva je. Ne vidim ko bi to mogao da promeni, jer sistem se urušava u sebe. Najbolji studenti gledaju kako da se maknu u inostranstvo, a ovi koji malo slabije uče se učlanjuju u partiju, u sindikate, u pitaj boga šta. Ovde se svako proglašava reformatorom i plaši ljude sa Bolonjskom deklaracijom. Tu piše i koliko treba da imaš prostora po studentu, koliko ti je potrebno zaposlenih profesora. Mi te uslove uopšte ne možemo da ispunimo. Onda imamo privatne fakultete sa po tri zaposlena profesora i 3.000 studenata, ali i oni kažu da su za Bolonjsku deklaraciju. Unajmljuju se sportske hale za držanje nastave, a u Bolonjskij deklaraciji lepo piše koliko nastavnik može da ima studenata. Svako mesto koje ima poštu sada će imati univerzitet ili istureno odeljenje.

A kad god se pomene povećanje budžeta za prosvetu, nema novca. Da li ikada fali za policiju, za vojsku, diplomatiju, za razne kerefeke? Koja poruka se šalje ako najniži službenik ima veću platu od profesora gimnazije? Ali onda ti ukidaš matematiku. Ako je moderna ekonomija u suštini matematika i ako je njih 5-6 dobilo nagradu iz ekonomije, dobili su je matematičari koji nikada nisu studirali ekonomiju. U javnim pozivima za naše studije ekonomije i menadžmenta nema matematike. Ali ima marketinga i tako dalje. Čak i da dođe investitor, pa ko će da radi? Radnički lideri sada sede u parlamentu, bolji majstori su otvorili svoje firme. Kada bismo imali investicioni bum u realnom sektoru, u sektoru proizvodnje, mi bismo imali ogroman problem sa radnom snagom. Taj problem sada imaju Poljaci. Ti dovedeš jednog iz Amerike da ti bude direktor, ali ne možeš dovesti i 500 ljudi da ti rade.

Prvo smo imali veliku preraspodelu kroz monetarni sistem. Inflacija nije izazvana slučajno, ona je smišljena da se izvrši primarna preraspodela novca kao najvrednije stvari i da se formira veliki inflatorni dobitak, koji će se smestiti u inostranstvo. I to je završeno, to je prvi čin. Dolazi druga faza, faza realne privatizacije realnoga sektora. Stranci dolaze i poželjno je da im se za ponešto kaže – ovo je naše, nemojte tu da se mešate. Telekom, banke, to je naše, i krupne industrijske stvari i one koje mogu služiti za vojsku, to ne dirajte. Toga ili neće biti ili će biti pod našom kontrolom. U domaćem sektoru je došlo do prelaska iz finansijske u preraspodelu realnih resursa. Ljudi su nakupovali zemlju i nepokretnosti i sada je uspostavljena jedna baza vlasništva nad neobnovljivim resursima. Knez Mihailova je neobnovljiv resurs, ko je to kupio, taj je kupio, ko je kupio imanja taj je kupio. Neće tu biti velike preprodaje ili će biti preprodaje za enormne pare, i tu će cene biti 10, 15 puta više. Naš model privatizacije, kada je reč o kupovanju strateških resursa, poslovnog prostora, zemlje i tako dalje, omogućio je najveći kapitalni dobitak bez ikakvih investicija. A svaki biznis zahteva rad, ulaganje i konkurenciju.

Ja sam 2001. govorio – ljudi, kakve veze Putnik ima sa privatizacijom biznisa. Preduzeće Putnik je napravljeno da bi Udba kontrolisala spoljnu trgovinu i turizam, da se vidi ko gde ide, ko ide sa zapada na istok, ko ide sa istoka na zapad. Srbija nije turistička zemlja, kakvi strani investitori, kakvi bakrači. Ne, to se prodalo za 2,5 miliona i naravno da je sve propalo. Da je Putnik prodat kao imovina, mogao je biti prodat za 10 puta više, kao što su uradile Robne kuće Beograd. Videćemo kako će se završiti privatizacija zemlje. Neko je kupio ogromnu količinu zemlje pod firmom biznisa, ali on nema tih namera, on će malo sačekati i preprodaće. Pitanje je u kolikim parčićima će se prodavati državna zemlja. Ako će se prodavati odjednom hiljadu hektara, kupac je samo jedan, ako je komad sto hektara, onda ima bar deset kupaca, a ako je komad 10 hektara, onda ima hiljadu kupaca. I privatizacija osiguranja i javnih preduzeća je jedno otvoreno, važno pitanje i ne sme se raditi na brzinu. Slažem se sa nekim rešenjima vlade, da JAT treba prodati strateškom partneru. Mi ne možemo imati nacionalnog prevoznika, to su bajke, mi nemamo nijedan unutrašnji aerodrom, sve se vozi internacionalno. Nacionalne prevoznike imaju Turska, Rusija, Amerika. Ali Aerodrom Beograd je primer odlične rente, to je parking prostor. Pa skuplja je aerodromska taksa nego avio karta. Prema tome, šta fali, i to ćemo privatizovati, ali na sasvim drugi način. Prodaćemo aerodrom domaćim građanima, to je kao garaža koju nikad ne prodaješ. Tu ti nije potreban nikakav strateški partner. Svaki slučaj treba domisliti.

Naftna industrija Srbije je sasvim drugi slučaj od JAT-a. To je domaća tražnja, domaći kupci, domaći biznis. Šta će tu nama većinski strateški partner. Nama je potreban strateški partner, ali takav da država kaže – prodaćemo strateškom partneru 25 odsto, ali onda ćemo jedan deo prodati domaćem stanovništvu kroz javnu ponudu akcija (IPO). A ovde i ko ima pare, ne može ništa da kupi, ni akcije osiguranja, ni banaka. Mi smo tvrdili da imamo najbolju reformu bankarskog sistema, ali šta se desilo, desilo se da su kamate velike i da je država glavni kreditor. Čekaj, ako je transformacija bankarskog sistema toliko dobra, zašto se država meša u kreditnu funkciju. Svaki ministar ide i deli kredite. Ili ako je bankarski sistem toliko dobar, čemu tolike intervencije centralne banke? I ako je dobra fiskalna politika, zašto je država potrošila 30 milijardi da suzbije kurs? U ministarstvu finansija kažu – ako su plate veće, glasaće za nas. Guverner kaže – ne, ne, ako plate odu probiće i cene, onda ja nemam svoj rezultat, a moj rezultat moraju biti niske cene, ja sam odgovoran za cene i ja ću potrošiti milijarde dinara da bih cene oborio. Pa besmisleno je, nema smisla to raditi. Mogu sa desetinom primera da ilustrujem koliko su to velike štete. A onda i stanovništvo kaže – daj da i mi nešto dobijemo, pa nema veze, nama kašikom, njima kutlačom.

Kako može mala zemlja koja ima deficit bilansa od 7 milijardi da kaže da su njene makroekonomske performanse dobre? Novac je izraz stanja u ekonomiji, a stanje u ekonomiji je loše, potrošnja je veća od proizvodnje, deficit je na sve strane i svi se krpimo prodajom imovine. Ponašamo se kao pijani milijarderi. Sada smo prodali Telekom, pa ćemo ići da okrečimo par domova zdravlja i nikad više. Ja ne mogu da shvatim da se od toga nijedan most, nijedan autoput ne napravi i da je prihod od privatizacije u stvari sav otišao na saniranje socijalnih rashoda. I na kraju, šta si uradio – nisi uradio ništa, krug je zatvoren. Nisi dobio nikakvu protutežu fiksnoj imovini. Video sam onaj mali tunel kod Ovčar banje koji je napravio taj Velja Ilić. Ja sam mislio da je on to tako probušio da ću, kada uđem kod Čačka, izaći direktno kod Petrovca na moru – toliko se pričalo o tome. A ono jedna mala okukica, stao sam pa sam se krstio. Očekivao sam da direktno izađem na Skadarsko jezero, tolika se buka dizala oko toga. Problem će biti nerešiv, jer para za kapitalnu infrastrukturu više nemaš, nemaš. Iznajmimo upravu preduzeća. Ako Zvezda može dovesti trenera Španca, pa što ne bi mogao direktor velike osiguravajuće kompanije biti Španac? Zašto bi to morao biti član ove ili one partije. Samo se drži šiber i samo se meri. Ako neko hoće da promeni stvar, neka se kaže – za direktora EPS-a treba to, to, to, pa ako ga mi nemamo, iznajmićemo drugog. A šta je danas potrebno? Ne treba ti ništa sem članske karte. Šta je potrebno za direktora Telekoma – članska karta. E, ajmo tako i da operišemo, ko je u partiji neka radi, pa ćemo videti. Ali neće oni to, oni se leče u inostranstvu, znaju oni da nema vađenja bubrega sa članskom kartom. Ali lekar može da radi za 50.000 dinara. A da u Telekomu ili u državnoj administraciji ima platu 5.000 eura. I brate, skup je politički život, skup je taj aparat, suviše je to veliki samar za nejaka magareća pleća. Nije balans postignut, a kada ćemo znati da je postignut. Znaćemo kada neko ko ima dobar posao u Americi dođe ovde, kada neko ko je zaista inženjer u San Dijegu dođe da radi u Elektronskoj industriji Niš.

Tranziciona elita je došla da vlada, nije došla da radi. Svi koji su došli spolja ovde – samo vladaju. Ne vidim ja da oni neki realni biznis započinju. Znate li vi nekoga ko je iz Njujorka, iz Belgije, a da je inženjer, došao ovde sa nekim biznisom? Ja ne znam. Jesu li najveće marže trgovačke u Evropi – jesu, jesu li najveće kamate – jesu. Pa o čemu se onda priča?

Svetlana Lukić: Kako bismo i vi i ja mogli da objasnimo ovo spontano zaobilaženje Miškovića tokom celog ovog razgovora?

Miodrag Zec: Privredna istorija dinastije Mišković se poklapa sa istorijom tranzicije. On jeste počeo čovek iz finansijskog sektora, pa je posle ušao u realni sektor, koji se zove poslovni prostor, zemlja i trgovina. On se kreće na tranzicionom talasu, na njegovom je vrhu. On prodaje kada mora da proda, kada dolaze krupniji od njega – tako je prodao svoju banku, jer je znao da je to globalni biznis. Ali sada čovek ima nekretnine, ima mrežu i sada niko bez njega ne može trgovati. I ima zemlju. U konkurentskim situacijama postoji rizik da sve izgubiš, ali u situaciji kada ti kontrolišeš neobnovljive resurse, ti ništa ne možeš da izgubiš. To je Mišković i oni su mu to dali.

Svetlana Lukić: Sutra je 1. decembar i 89 godina od stvaranja prve Jugoslavije, zajedničke države južnih Slovena. Nismo bili dorasli tako velikoj ideji i razbili smo je u prah i pepeo. Evo šta je u januaru 1990. u tekstu Pledoaje za petu Jugoslaviju napisao Zoran Đinđić:

U Jugoslaviju kao zajedničku državu ulaze narodi čiji se nacionalni programi nalaze u različitim fazama formulisanja i realizacije. Ne samo što je Jugoslavija zakasnela država zakasnelih nacija, nego uz to zakasnelost nacija nije simultana. Bilo bi jednostavnije da je nacionalna država voz koji je otišao i time ujedinio sve putnike koji su ostali na peronu, nezavisno od toga da li su zakasnili 5 minuta ili 5 sati. Oni bi se tada mogli dogovoriti da staničnu zgradu pretvore u svoj trajni smeštaj. Međutim, pravi haos nastaje ako neki od putnika potajno veruju da će njihov voz ipak stići i da je smeštaj privremen. Počinje međusobno sumnjičenje, evidentiranje prtljaga, stvaranje koalicija iz straha ili želje da se stekne preimućstvo.

U nastavku Peščanika slušate istoričara Dejana Đokića. Dejan Đokić je doktorirao u Engleskoj, a sada radi kao predavač na londonskom univerzitetu. On je autor knjige: Nedostižni kompromis – o istoriji međuratne Jugoslavije.

Dejan Đokić: U knjizi se bavim pokušajima postizanja kompromisa između Srba i Hrvata u međuratnom periodu. Znači, kako Jugoslavija treba da izgleda, a da zadovolji većinu Srba i većinu Hrvata. Pomislio sam zašto ne bih iz jednog potpuno drugačijeg ugla prišao toj istoriji međuratne Jugoslavije, da je pogledam kao seriju pokušaja da se postigne sporazum između Srba i Hrvata. Iz perspektive potpunog raspada i ratova 90-ih čini se da je sve to od samog početka bilo osuđeno na propast. Jedan od najboljih poznavalaca jugoslovenske istorije, profesor Ivo Banac sa Jejla, u svojoj knjizi Nacionalno pitanje Jugoslavije kaže baš to, da je već od 1921. sve bilo gotovo. Meni se činilo da to nije baš sasvim tačno. Istoričari uvek kažu – Svi Hrvati su bili okupljeni oko Hrvatske seljačke stranke. Hrvati imaju i drugačije poglede. Na primer, imate ljude poput Ante Trumbića, jednog od kreatora te Jugoslavije. Imali ste i te neke hrvatske liberale, koji su bili Jugosloveni, ali su bili za federalizam. Oni su na kraju smatrali da Jugosloveni mogu da budu jedna nacija, ali da uređenje te države ne mora da bude centralističko. Većina Srba je smatrala da to treba da bude centralistička država, ali ne svi Srbi. Od samog početka Stojan Protić, koji je bio drugi čovek Radikalne stranke, najsrpskije od svih stranaka, zalaže se za neku vrstu autonomije po britanskom modelu lokalnih autonomija. Nije se mnogo razlikovao od Trumbića u tom pogledu.

Kasnije, a posebno 30-ih godina, većina srpskih stranaka u opoziciji su za neku vrstu federacije, tako da imate Ljubu Davidovića, vođu Demokratske stranke, koji već u januaru 1933. u Pismu političkim prijateljima kaže da treba da se stvore četiri jedinice, dakle, Slovenija, Hrvatska i Srbija. Tu četvrtu on ne pominje po imenu, ali to je Bosna, u kojoj još uvek nije potpuno jasno šta su oni, da li su Srbi, Hrvati ili Jugosloveni. Davidović smatra da bi Bosna bila dobra barijera između srpskog i hrvatskog nacionalizma. Iznenadio sam se kada sam pronašao takve stvari. Puno mi je savetima pomogao vaš stalni sagovornik, Desimir Tošić, koji bolje poznaje međuratni period od svih naših istoričara. Od mene sigurno.

Desimir Tošić: Šta se dogodilo prvoj Jugoslaviji? To je bila šumadijsko-beogradska Jugoslavija, svaki je ministar morao biti iz Kragujevca ili iz Beograda. Tu nije bilo ni istočne Srbije, ni Crnogoraca, ni Srba iz Bosne i, naravno, nije bilo ni Hrvata. Jedan istoričar to lepo kaže – Jugoslavija je bila država srpskog naroda u kojoj su živeli i Hrvati i Slovenci. Nema boljeg objašnjenja naše hegemonije. Zašto Srbija pati i stalno oseća neku misiju da ujedini? Moji prijatelji u drugoj Srbiji sve svode na imperijalizam i hegemoniju. Srbija ima osećanje misije, jer ima naroda koji imaju misiju i ima naroda koji je nemaju, iako su uspešni. Moje mišljenje je da Britanci nemaju nikakvo osećanje misije. Britanci su potpuno nezainteresovani za to da usreće našu planetu. Francuzi imaju misiju, francuska revolucija je misija uveđenja demokratije u svet. Pa onda Rusija ima misiju, pravoslavnu, a onda i komunističku. Dakle, to se ne može ad hoc shvatiti kao negativno. Sada je pitanje šta vi radite, a mi smo radili sve pogrešno od 1918, tako da je naša misija propala i meni je žao zbog toga. Ja ovde izjavljujem saučešće svima koji su u učestvovali u toj misiji. I samom sebi. Mi Srbijanci imamo jedan težak problem koji se sada vidi, a to je naša nesposobnost za pluralizam.

Jugoslavija je bila ispit za Srbijance. Oni su bili neosetljivi ne samo na Hrvate, katolike da kažem da bude jasnije, onako seljački, jer kada kažete da je katolik znate da je đubre. Mi, znate, ne možemo da se uživimo u različitost, i to je određivalo naše odnose prema Hrvatima i katolicima, kao što sam rekao, ali i prema Srbima iz drugih oblasti. Čovek iz Makedonije, ne znam da li je bio Makedonac ili Srbin, postao je prvi ministar iz Makedonije 1940. Iz Bosne su za 23 godine bila dvojica, a za jedinu vladu u kojoj su bili i Hrvati, Aleksandar je odbio da potpiše ukaz. Tako da mi ni o kome nismo vodili računa i ta Jugoslavije nije bila srbijanska ili srpska, nego je bila beogradsko-šumadijska.

Da vam kažem jedan drugi argumenat koji je užasavajući, nećete verovati. 1938, kada u Vojvodini ima sigurno hiljadu doktora prava koji su doktorirali u Pešti ili Beču, naša vlada je za dekana pravnog fakulteta u Subotici postavila sudskog potpukovnika. Pazite, mi to nismo radili zlonamerno, nego smo mi potpuno lišeni svesti šta je to država i šta je to mnogonacionalna zajednica. Tako da mi plaćamo taj greh. I proces raspada tog istorijskog spomenika kao što je bila Jugoslavija za mene lično je bolan i ja mislim da smo još od 1918. glavni krivci za to – mi.

Dejan Đokić: Jugoslavija je postala diktatura, ali sve države u istočnoj, centralnoj Evropi, osim Čehoslovačke, su postale diktature. I ne samo u istočnoj i centralnoj Evropi, šta je sa Italijom, nacističkom Nemačkom. Prethodnih godina zahvaljujući radovima Marije Todorove, pa Vesne Goldsvorti postali smo kritični prema stereotipima o Balkanu, ali meni se čini da stereotipi o Jugoslaviji i danas opstaju. Ne izdvaja se ona nešto isuviše od ostatka Evrope u tom periodu. Pokušavam da objasnim zašto se desilo to što se desilo u Drugom svetskom ratu i kasnije. Tito nije bio naš prvi diktator, diktatura nije uvedena 1945, nego je uvedena 1929. Imate jednu od najboljih studija Vojislava Koštunice i Koste Čavoškog o odumiranju partija posle Drugog svetskog rata. Međutim, ako pogledate međuratni period, stranke su zabranjene 1929. i Slobodan Jovanović je u jednom tekstu napisao da on smatra da kralj Aleksandar nije ukinuo stranke, nego je samo oglasio njihovu smrt, koja je nastupila još sredinom 20-ih. Znači, možete da pravite neke paralele. Socijalistička Jugoslavija nije potpuno drugačija od Aleksandrove. Posle njegove smrti, njega zovu neumrli kralj, mučenik, ujedinitelj. Naravno, posle 1980. imate – i posle Tita Tito.

Da budem potpuno iskren, i mnogi socijalistički istoričari su se ograđivali od međuratne Jugoslavije, ona je njima bila the other, nešto drugo. Ali ako pogledate stvari u malo širem kontekstu, postoji neki kontinuitet. Dakle, sukob ali i saradnja se ne odvijaju isključivo na nacionalnoj liniji. Imate sukob unutar srpskih političkih stranaka, imate neke frakcije, iako je u to vreme bilo sasvim normalno da imate frakcije. Čak i Hrvatska seljačka stranka, koja je više narodni pokret nego stranka, ima sukobe unutar stranke. Dakle, nemoguće je gledati na Srbe i Hrvate kao jedan kolektiv koji isto misli. U knjizi idem i malo dalje, pa tvrdim da je to pre svega bio politički, ideološki sukob, a ne nacionalni, iako je i nacionalizam ideologija i nacionalni sukob jeste ideološki sukob. Nacionalizam je samo ideologija koja nastoji da sve pripadnike neke umišljene zajednice skupi pod jedan krov ili pod jednu šljivu.

U vreme stvaranja Jugoslavije ne postoji dilema oko nekoliko pitanja. Ne postoji dilema da Srbi i Hrvati treba da istupe kao jedan narod. Pazite, to je vreme kada države-nacije pobeđuju multinacionalne imperije koje propadaju u Prvom svetskom ratu i one smatraju da je možda oportun trenutak da malo potenciraju svoje sličnosti. Oni kažu – mi svi govorimo istim jezikom. U toku međuratnog perioda jezik se zvanično zove srpsko-hrvatsko-slovenački. Interesantno je da ne postoji neko veliko protivljenje ideji da ta država bude monarhija i da bude pod dinastijom Karađorđevića. Imate u to vreme Ivana Meštrovića koji je postao dvorski umetnik kod Karađorđevića još pre Prvog svetskog rata. Hoću da kažem da u to vreme monarhija nije bila generalno odbačena kao što je to danas. A šta je alternativa? Neko republikanstvo poput sovjetskog, koje je bilo veliki bauk za sve njih. Sukob postoji oko toga kako će država da bude uređena, da li će da bude potpuno centralizovana, što je na neki način srpska tradicija. Dakle, Srbija u XIX veku postaje vrlo autonomna, pa onda nezavisna država i stalno pripaja neke nove krajeve. Ti krajevi, kako se obično kod nas kaže, bili su etnički srpski, ali oni to i jesu i nisu bili. Bilo je puno muslimana i Turaka i Albanaca, koji su bili potpuno proterani odatle. Dobro, u to vreme je to bilo prihvatljivije, ali tu jeste bio vršeno ono što bismo danas sigurno nazvali genocidom. S druge strane, ne postoji država koja nije nastala na nasilju.

Poslednjih godina se govori da su Jugoslaviju stvorile velike sile. To čujem ne samo ovde nego i u Britaniji. Neki moji studenti tako misle. A to nije tačno, velike sile ili strane države su priznale Jugoslaviju tek mesecima nakon njenog stvaranja. Ona je stvorena 1. decembra 1918. od strane samih južnih Slovena, a prva velika država koja ju je priznala su bile Sjedinjene američke države, u februaru 1919. Dakle, Jugosloveni su je sami stvorili, ali je onda nastalo neslaganje oko toga kako ta država treba da izgleda. Većina Srba su za neku vrstu centralizovane države, ali opet ne svi. Onda imate taj slučaj iz avgusta 1938, kada vođa hrvatske opozicije Vlatko Maček dolazi u Beograd, gde ga po tvrdnjama srpske opozicije dočekuje preko 100.000 ljudi. Policijski izveštaji kažu nekoliko desetina hiljada, a ja bih rekao da je istina negde između. Čak i nekoliko desetina hiljada u vreme kada je Beograd imao 200.000 stanovnika je dosta. Ljudi su došli iz Beograda i svih delova Srbije da pozdrave vođu Hrvata u avgustu 1938, samo par godina pre nego što su Srbi i Hrvati počeli da se ubijaju u Drugom svetskom ratu. To ipak pokazuje da je narod zaista bio za neku vrstu sporazuma, za neku vrstu kompromisa.

Kada je u pitanju spoljna politika, to je zanimljivo, nije bilo mnogo neslaganja. Postoji stereotip među Srbima da su Hrvati uvek pronemački nastrojeni, što uopšte nije tačno. U međuratnom periodu u jednom trenutku Radić je najviše proruski nastrojen u smislu panslovenstva, više od svih vodećih srpskih političara. Onda 30-ih godina imate Mačeka, koji je Radićev naslednik, i hrvatsku elitu koja je zaista na probritanskim, profrancuskim pozicijama. Tako da možete reći da jedan od vodećih srpskih političara, Milan Stojadinović, ima više simpatija prema silama osovine, dakle prema Rimu i Berlinu, a vodeći hrvatski političar, Vlatko Maček, više je okrenut zapadnim saveznicima, pre svega Velikoj Britaniji.

Situacija se potpuno menja 25. marta 1941. Posle toga više ništa nije isto. Posle manje od dva dana izvršen je vojni puč, smenjena je vlada, knez Pavle je smenjen sa mesta prvog namesnika, kralj Petar je proglašen punoletnim šest meseci pre svog 18. rođendana i u času kada Nemačka i Italija i njihove saveznice unutra i spolja napadaju Jugoslaviju 6. aprila, sve je drugačije. Vlatko Maček, koji u tom trenutku uživa poverenje 90 odsto Hrvata, a Desimir Tošić tvrdi i veće, odbije da bude na čelu takve države. Njegovi najbliži saradnici odlaze sa jugoslovenskom vladom i on veći deo rata provodi u nekoj vrsti kućnog pritvora. To je malo poznato i u Hrvatskoj, a kamoli ovde, jedno vreme on je i u Jasenovcu, doduše kao politički zatvorenik. Kada su videli da Maček i Hrvatska seljačka stranka nisu zainteresovani, Nemcima i Italijanima su alternativa postale ustaše. Pazite, ustaša do 1941. nema više od nekoliko stotina. Nakon osnivanja banovine Hrvatske u avgustu 1939, ustaše se vraćaju, većina iz Italije i Mađarske. Onda imate slučaj Stepinca, koji je podržao osnivanje NDH, ali se vrlo brzo povukao i počeo da kritikuje politiku NDH.

Nisu samo Srbi verovali da je Bosna istorijska srpska teritorija, nego i Hrvati, uključujući Hrvatsku seljačku stranku, veruju u tom periodu da je Bosna povjesna hrvatska teritorija i da su Bošnjaci muslimani nekada bili Hrvati. Tako NDH uključuje čitavu Bosnu i delove sadašnje Vojvodine do Zemuna i mnogi Hrvati kažu – dobro, konačno smo doživeli našu državu.

Najveća kriza režima Beograda 30-ih godina se desila u leto 1937, za vreme krize oko konkordata. Konkordat je inače ugovor koji jedna sekularna država potpisuje sa Vatikanom, sa Svetom stolicom. Kada je konačno izglasan taj konkordat, izbijaju velike demonstracije koje predvodi Srpska pravoslavna crkva. Tada se čuju govori koji zvuče kao govori nekog pravoslavnog sveštenika iz Bosne 1994, koji su neverovatno nacionalistički. Srpska pravoslavna crkva, rimokatolička crkva i Islamska verska zajednica su formalno imale podjednaki status, ali Srpska pravoslavna crkva je ipak uživala mnoge privilegije. Kada su pomislili da će neke od tih privilegija nestati ili će možda rimoktolička crkva biti u boljoj poziciji, oni su se strašno uzbunili. Tu ste imali ogromne demonstracije, tu takozvanu krvavu litiju. Da stvari budu gore, iste noći kada skupština izglasava konkordat umire patrijarh Varnava. Počele su da kruže glasine da je patrijarh otrovan. Tu imate sukob između srpskog nacionalizma koji predvodi Srpska pravoslavna crkva i jugoslovenske države, što opet pokazuje da stvari nisu bile jednostavne i da međuratna Jugoslavija nije po svemu bila jedna velika Srbija, sem po imenu.

Ja sam pre nekoliko godina uredio jedan zbornik radova na engleskom, koji se zove – Jugoslovenstvo. Glavni cilj je bio da se pokaže da je bilo više tih jugoslovenstava. Jedno su zastupali intelektualci iz Zagreba okupljeni oko odličnog časopisa, Nova Evropa, koji je uređivao Milan Ćurčin. Često se mešaju pojmovi centralizam i unitarizam. Pojednostavljeno rečeno, centralizam je politički sistem u kojem se vlada iz jednog centra, a unitarizam u ovom kontekstu je verovanje u postojanje jednog unitarnog, jugoslovenskog identiteta. E sad, neki od tih intelektualaca i pisaca okupljenih oko časopisa Nova Evropa su ukazivali da Jugoslavija može da bude decentralizovana država u kojoj živi jedan narod. Oni su davali primer Nemačke. A onda u Beogradu imate list koji se zove Napred, koji se takođe zalagao za federaciju. Tu se okupljala grupa profesora, jedan od njih je Mihailo Ilić, koji je 1941. streljan od strane Gestapoa. Ova grupa profesora je pod uticajem američkog federalnog sistema. Oni su stupili u veliki konflikt sa listom Srpski glas, koji je izdavao Srpski kulturni klub. Oba lista su se pojavila kasnih 30-ih i posebno su počeli da debatuju nakon osnivanja banovine Hrvatske u avgustu 1939. Tada se postavlja pitanje – dobro, a šta ćemo sa Srbijom. Dakle, opet imate jednu srpsko-srpsku debatu.

Nema nijedne vodeće ličnosti iz toga vremena koja je antijugosloven, ni među Srbima, ni među Hrvatima, ni među Slovencima, tako da ponekad mojim studentima postavim hipotetičko pitanje – šta bi bilo da je glavni grad bio u Sarajevu. Nije slučajno da je Demokratska stranka Ljube Davidovića, koja se u početku zvala Jugoslovenska demokratska stranka, osnovana baš u Sarajevu. Oni su pokušali da budu prva panjugoslovenska stranka. Nisu u tome uspeli. To je pošlo za rukom jedino Komunističkoj partiji, koja nestaje sa scene posle Obznane 1921. KP ostaje jedina stvarno jugoslovenska stranka, iako je beznačajna sve do 1939, možda i do 1941, a neki bi rekli i do 1944. godine.

Kada sam počeo da radim svoju doktorsku tezu na ove teme, jedan kolega iz Beograda mi je rekao – konačno čemo imati našu verziju priče o međuratnoj Jugoslaviji. Ja sam se malo zbunio i pitao – kako to mislite našu. Ja nisam studirao ovde već u Engleskoj i ako bih baš morao da budem nečiji istoričar, onda sam britanski istoričar, ali sigurno nisam srpski. Mislim da je problem to što su istoričari ovde viđeni kao neki predstavnici nacije, pa čak i ako na primer Srpska pravoslavna crkva nešto nije dobro uradila, možda nije trenutak da se to sada kaže. To mi smeta kod nekih mojih kolega. Govorili smo dosta o međuratnom periodu, kada deluje neko ko se zove Dimitrije Ljotić, koji na izborima u maju 1935. i u decembru 1938. ne uspeva da osvoji nijedno poslaničko mesto, iako on tada nastupa sa jugoslovenske pozicije i izvestan broj Hrvata i Slovenaca ga podržavaju i glasaju za njega. On ne uspeva da osvoji nijedno mesto u skupštini. Bojim se da bi danas Dimitrije Ljotić sigurno bio u srpskom parlamentu.

Kao što su nekada nove komunističke vlasti u jednu torbu trpale i Dražu Mihailovića i Slobodana Jovanovića i Nedića i Ljotića, a među njima ipak postoje razlike, tako i današnji razni rehabilitatori i revizionisti idu u drugu krajnost. Čini mi se da su za to nažalost zaslužne i neke od mojih kolega, ali ima tu mnogo i kvaziistoričara, publicista, feljtonista. Naravno, pitanje je zašto mediji daju prostor takvim ljudima. Verovatno i u Engleskoj postoje ludaci koji tvrde da su Englezi narod najstariji, ali nikada nećete u nekoj knjižari, u Blumsberiju na primer, moći da vidite njegovu knjigu. Ovde vam se dešava da u nekoj odličnoj knjižari možete da vidite takvu knjigu pored ozbiljne studije Dubravke Stojanović ili sabranih dela Slobodana Jovanovića. Dakle, kod nas nekako još uvek ne postoji osećaj za to šta je primereno, a šta nije.

Svetlana Lukić: Bio je ovo istoričar Dejan Đokić, a za kraj Peščanika slušate Vesti broj 12 Ivana Čolovića.

Ivan Čolović: Sve što mi u Srbiji danas govorimo jedan čovek sluša i snima. Sluša nas i snima ma gde da smo, u stanu, u kancelariji, u školi, u kafani, u crkvi, u toaletu. Čovek se zove Džordž Soroš. On ne prisluškuje naše telefone, niti je u prostorijama gde živimo, radimo i pričamo razmestio mikrofone, takozvane bubice. Ima on para i mogao bi i to da izvede, ali mu ne treba. Džordž se oslanja na novu, jeftiniju i mnogo efikasniju tehnologiju. On uspeva da sluša ono što pričamo zahvaljujući kablovskoj televiziji. Pomislićete da je ovo neka glupa šala, međutim, čovek koji je ispričao da Soroš prisluškuje Srbe preko TV kabla misli to sasvim ozbiljno, a i on sam je, reklo bi se, ozbiljna osoba. To je Dragan Mraović, uvaženi književnik i prevodilac sa italijanskog, dobitnik mnogih priznanja za kulturno pregalaštvo među kojima su i Oktobarska nagrada Beograda, Zlatni beočug i Vukova nagrada.

Tokom 90-ih godina bio je Mraović generalni konzul Jugoslavije u Italiji, a od pre godinu dana on je docent na Filozofskom fakultetu u Bariju. Svoje otkriće da nas Soroš prisluškuje izneo je Mraović u jednom intervjuu, koji je nedavno objavljen u časopisu Geopolitika, što takođe ukazuje na to da je ovde reč o ozbiljnoj stvari, jer ovo glasilo se bavi, kako stoji u njegovom zaglavlju, političkim i društvenim pitanjima, te geopolitičkim i strateškim istraživanjima, dakle, vrlo serioznim temama. Neki misle da je to nacionalna institucija prvog reda. Na primer, sociolog Slobodan Antonić, Geopolitiku po njenom nacionalnom značaju stavlja uz bok Srpske pravoslavne crkve, Srpske akademije nauka i naravno, časopisa Srpska politička misao čiji je on urednik. To su po Antonićevom mišljenju naše retke institucije koje danas pružaju otpor mondijalističkom porobljavanju srpske elite, to jest kako se on poetski izrazio, naših mozgova, naših osećanja i naših duša. Dakle, sa ovim se nije šaliti, uozbiljimo se i pogledajmo šta je Dragan Mraović na stranicama Geopolitike rekao o Soroševom prisluškivanju Srba.

Nažalost, o tehničkoj strani ove operacije on govori dosta uopšteno – iza naše kablovske televizije stoji poznati srbomrzitelj Soroš, kaže Mraović i dodaje – kablovska televizija je u nas prvo imala jednosmerne kablove, a nedavno su zamenjeni i dvosmernim, što znači da je Soroš ozvučio sve prostorije u Srbiji, privatne i službene. Saznajemo još i to da je operacija u Srbiji uspešno završena, a da ista takva uskoro počinje u Crnoj Gori. Mnogo više naš književnik govori o tome zašto je Soroš ozvučio Srbiju, zbog čega mu je stalo da čuje šta se ovde priča po kućama, kancelarijama i na drugim mestima. Evo zašto – to mu treba da bi saznao koje su one najveće, prave vrednosti Srbije, ono što Srbi najviše cene i ljubomorno čuvaju, što samo kad misle da ih niko ne sluša i ne gleda slobodno jedni drugima pokazuju i hvale. A kad to zna, onda će Sorošu biti lako da odredi ciljeve na koje treba da usmeri svoju srbomrzitetljsku delatnost i da odabere za to najbolja sredstva, jer sve što on ovde radi, kaže Mraović, usmereno je na uništavanje naših najvećih nacionalnih vrednosti, odnosno na demonizaciju našeg identiteta, na likvidaciju našeg kolektivnog istorijskog sećanja.

Na primer, slušajući šta Srbi pričaju Soroš je primetio da je to narod nacionalno i duhovno jedinstven kao retko koji, pa je odlučio da to jedinstvo napadne i da ga nekako razbije. Toga radi on danas u Srbiji podstiče i plaća sve vrste srpskog nejedinstva, pa se pod njegovim uticajem danas u Srbiji promovišu, nabraja Mraović, prava žena, lezbejki, homoseksualaca, manjina, verskih sekti, a sve to, dodaje on, ide na uštrb kohezije nacionalne zajednice i njene duhovnosti. Soroš i njemu slični guraju danas Srbiju u Evropsku uniju, jer znaju ono što i naš književnik zna, to jest da bi, kako se Mraović izrazio, ulazak Srbije u Evropsku uniju označio početak našeg demografskog i duhovnog sunovrata. Međutim, Srbi se ne daju lako prevariti i odbijaju da krenu tim samoubilačkim putem. Jedan od glavnih razloga što oni ne mare mnogo da uđu u Evropu Soroš je otkrio slušajući šta među sobom pričaju. Oni se, saznao je, boje da bi ako uđu u Evropu ostali bez svoje autentične kulture, a pre svega bez svoje književnosti i nacionalne kuhinje. Zato je Soroš Srbima, a posebno onim mlađim , poslao Harija Potera da ih začara i porobi. Stvar nije naivna, upozorava nas Mraović, jer se kroz Harija Potera mladi usmeravaju ka kanonima koji su ne samo antisrpski, već i anticivilizacijski. Naime, reč je, kao u Velikom bratu, o stvaranju homokretena koji će biti poslušni robovi liberalno kapitalističke globalizacije.

Slično tome Soroš je slušajući Srbe zaključio da mnogo vole pljeskavice i uvideo je da bi to mogla biti sklonost koja će otežati ostvarenje njegovog plana da potkopa srpski nacionalni identitet i da Srbe pretvori u roblje globalnog kapitala. Zato se on već neko vreme trudi, zajedno sa svojim prijateljem Mekdonaldsom, da kod Srba stvori naviku da umesto mirisne pljeskavice jedu bezukusni hamburger. Ali njihovo lukavstvo naš književnik je lako prozreo. Da bi prikrili koliko im je meso loše oni ga prelivaju ljutim kečapom. Onoliki kečap, kaže Mraović, koriste Amerikanci zato što bi im bez njega njihovo meso bilo bljutavo, i on savetuje Srbima da se okanu hamburgera i jedu domaće pljeskavice ili još bolje, zlatiborsku jagnjetinu, jer, kako se izrazio, za zlatiborsko jagnje osim soli ne treba ništa. Doduše, naš književnik je zaboravio da za jagnjetinu pored soli treba imati i samo jagnje, ali to je previd svojstven receptima iz patriotske kuhinje. Uvek se tu mnogo soli, a na meso zaboravlja.

Izgleda da Srbi rado pričaju i o obrazovanju, posebno o univerzitetu, i da su vrlo ponosni na kvalitet znanja koje se tu stiče. Avaj, i to je putem dvosmerne kablovske televizije doprlo do Soroševih srbomrziteljskih ušiju. Upregao je sve sile da i ovu srpsku ljubav prema svojoj rođenoj školi, i uopšte, ceo naš nacionalno usmeren školski sistem dovede u pitanje. Kao što stoji iza kablovske televizije, nevladinih organizacija, Harija Potera, Mekdonaldsa i drugih poluga globalizacije u Srbiji, stoji Soroš i iza Bolonjske deklaracije, a to je, otkriva nam Mraović, sistem školovanja od koga je gori samo američki, dok je naš još koliko-toliko sačuvao fundamentalni karakter. Soroš prisluškuje Srbe pre svega da bi saznao šta narod misli. Tu mu neke stvari još nisu jasne, kao da se boji da bi s te strane moglo doći neko iznenađenje. Što se, pak, srpske političke elite tiče, ovaj srbomrzitelj je zna u dušu, jer ona je formirana pod njegovom kontrolom na Zapadu. To su, kaže Mraović, eksperti školovani na Zapadu i drilovani da misle drukčije od svog naroda, a da žive na njegovoj grbači. Oni su 2000. godine nasilno osvojili vlast u Srbiji uz pomoć Zapada koji im je pomogao da sruše prethodni od naroda izabrani poredak i njegovog – volim i ja vas – vođu.

Jednom reči, objašnjava naš književnik, današnji srpski političari na vlasti nisu došli na vlast demokratskim metodama, već nasiljem, paljenjem sopstvene skupštine i televizije, što im je omogućeno prethodnim sankcijama i bombardovanjem. Interesantno je da Mraović, uprkos tome što ne samo u Sorošu, nego u Zapadu u celini vidi podmuklog neprijatelja Srbije, baš jednu zapadnu državu, Italiju nudi kao primer zemlje koja s uspehom odoleva globalizaciji i ponosno brani svoje nacionalne vrednosti. Njihova televizija je, priča on, prepuna programa o nacionalnim prirodnim lepotama i izuzetnim spomenicima kulture, a svako prepodne je ispunjeno programima koji se bave nacionalnom kuhinjom i narodnom tradicijom. Himnu Braća Italije sviraju bar jednom dnevno, a neprestano mašu svojom trobojkom. Niko im ne prebacuje da su nacionalisti. Uveče Italijani idu na picu, a ne na hamburger, pa su u okolini Barija upravo zatvorena dva Mekdonaldsa. Kako je to mogućno? Ne verujem da Soroš ili neki drugi agent liberalno kapitalističke globalizacije, neki italomrzitelj nije pokušao da i u Italiji zagospodari kablovskom televizijom, da i tu zemlju ozvuči kako bi saznao do čega Italijani najviše drže, a zatim naoružan tim znanjem nasrnuo na njihov nacionalni identitet. Ali ako je verovati Mraoviću, to mu izgleda nije pošlo za rukom. Italijani su očigledno našli efikasnu odbranu od tog zla i zato danas mogu mirno i bez kompleksa da se slade svojom picom nacionale, mašu svojom zastavom i svaki dan pevaju himnu. Srećan narod, štono se kaže, svoj na svome. Nažalost, Mraović nas ne obaveštava o tome kako im je to pošlo za rukom. Šteta, da se on potrudio da nam podrobnije objasni kako to s dvosmernim televizijskim kablovima funkcioniše i šta su u vezi s tim Italijani preduzeli možda bismo mogli nešto i mi da učinimo, da i mi pokušamo da prisluškivanju naše zemlje stanemo na put.

Evo, na primer, meni je kablovsku uvela firma Ikom, a sad, pošto sam pročitao intervju s Mraovićem zapažam da puni naziv te firme glasi Interaktivna kablovska objedinjena mreža, i počinjem da se pitam šta ovde u stvari znači reč – interaktivna, da to nije – ti slušaš mene, ali ja, brajko, slušam tebe. A već pravo podozrenje bude u meni reči – objedinjena mreža, u kojima zahvaljujući upozorenju Dragana Mraovića jasno prepoznajem sistem tajne, globalne kontrole naše nacionalne privatnosti. I šta sad da radim? Da presečem kabl, da tražim da se vrati jednosmerni, da ponovo instaliram staru, dobru krovnu antenu ili satelitsku? Zaista ne znam.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Ivan Čolović i bio je ovo Peščanik. Na sajtu www.pescanik.net naći ćete nove tekstove Svetislava Basare, Petra Lukovića, Dimitrija Boarova i drugih koji su pisali uglavnom za Danas i za Feral. To su veoma zanimljivi tekstovi, šteta da ih propustite. Za vikend vas na našem sajtu čeka i novi tekst koji specijalno za Peščanikov sajt piše Teofil Pančić, a u ponedeljak ćemo po drugi put pokušati da održimo promociju Peščanika u Aranđelovcu. Tamo će uz prisustvo Naših i policije govoriti, za sada je sasvim izvesno, Teofil Pančić, Petar Luković, Mirko Đorđević i Vesna Rakić-Vodinelić.

Emisija Peščanik, 30.11.2007.

Peščanik.net, 30.11.2007.