Laži

Nakon avgustovskog mensis horribilis sa silnim čajankama, dobacivanjima na lokalnim skupovima i nošenjem oružja, mnogi komentatori tvrde da je Obama trebalo da pretpostavi da ga ovako nešto čeka. Svima je bilo jasno da će aktuelni pokušaj generalne popravke neviđeno rasipničkog i nepravednog sistema zdravstvenog osiguranja i neosiguranja u Americi izazvati demagoške napade zasnovane na lažima, kojima su dočekani svi raniji pokušaji značajnije reforme, kako oni uspešni (Mediker), tako i neuspešni (svi ostali).

Ovaj plan je socijalistički; državne birokrate će vam birati lekare i određivati terapije; privreda će biti uništena; porezi će vas dotući – sve to, i još ponešto, moglo se očekivati. Ali dominantni ton protivljenja zdravstvenim reformama i predsedniku lično iznenadio je Belu kuću i šokirao mnoge koji su glasali za Baraka Obamu u novembru prošle godine.

Možda je bilo naivno, a očigledno i optimistički, nadati se da će se, kad Obama postane predsednik – budući da je ubedljivo i nesporno pobedio na izborima, za razliku od njegova dva prethodnika – prljavi napadi stišati. To se nakratko i desilo. Ali, kada je postalo jasno da ovaj temperamentalno konzervativni predsednik namerava da ispuni svoja prilično progresivna obećanja, bes se vratio, gori nego ranije, ovaj put nesputan minimalnim uzdržavanjem tipičnim za predsedničku kampanju, koja je trebalo da privuče što više birača. Laži i izmišljotine o reformi zdravstva pomešale su se sa lažima i izmišljotinama o samom predsedniku. Obama kuje zavere o formiranju „komisija za smrt“, tj. državnih sudova ovlašćenih da dokusure stare i bolesne. Obama se rodio u Keniji, pa je zato njegov izbor za predsednika neustavan. Obama će smanjiti beneficije od Medikera, kako bi nelegalnim imigrantima obezbedio zdravstveno osiguranje. Obama želi da zatruje decu marksističkom ideologijom, a tinejdžere da pošalje u „logore za prevaspitavanje“. Obama je komunista. Obama je fašista.

Ovakva ludačka paranoja, sa primesama populizma, nativizma, rasizma i antiintelektualizma, već dugo karakteriše one sa margine, posebno u vreme ekonomske usplahirenosti. Novina je to što je evoluirao jedan novi politički organizam, koga pokreće paranoja. Možda su bukači sa lokalnih gradskih sastanaka sa poslanicima ruke i noge ovog organizma, ali njegovo srce, kao i – sačuvaj bože – mozak jeste konzervativni medijski savez čije jezgro čine radijski kontakt program i kablovska televizija, a naročito Fox News. Demonstranti ne traže vođe među političarima, već slede marginalne medijske ličnosi kao što su Raš Limbau, Šon Heniti, Glen Bek i Majkl Sevidž i njihovi mnogobrojni klonovi za lokalnim i nacionalnim mikrofonima. Pošto ovi likovi ne snose nikakvu odgovornost, oni ne mogu nikog da razočaraju. Možda su njihovi zajedljivi komentari lažni i pakosni – jer konstantno opisuju predsednika i demokrate kao krvožedne diktatore – ali ih zapošljavaju velike, navodno ugledne korporacije, uz podršku velikih oglašivača, što im pruža značajan institucionalni ugled. Dominantno krilo republikanske partije sve više liči jedan od udova tog organizna – možda rep – koji se češće vrti od straha nego od sreće. Mnogi republikanski funkcioneri, među njima čak i oni koji se smatraju umerenim, kao što je senator Čak Gresli iz Ajove, poslušno ponavljaju te otrovne budalaštine.

Taj organizam je preko leta najverovatnije uspeo da ubrza pad Obamine popularnosti, koji je ionako bio neizbežan nakon što je sjaj inauguracije izbledeo, a ekonomska kriza nije nestala. Uz malu pomoć naizgled pasivne Bele kuće, uspeo je i da demorališe levi centar, tako što je prestrašio neinformisane građane i ubedio novinare da je reforma zdravstva pod velikim znakom pitanja.

Deo Obaminog zadatka u sredu, kada je održao govor na zajedničkoj sednici oba doma Kongresa, bio je da rastera kužna isparenja koja su proizveli radijski kontakt programi i Fox News, da ohrabri svoje simpatizere u Predstavničkom domu, da ih uveri u to da zna šta radi i da im pokaže svoje samopouzdanje. U tome je uspeo. Bio je to njegov najbolji predsednički govor.

Neki su bili razočarani centrističkim pozicioniranjem u prvim minutima govora – posebno jer je implicitno kao podjednako „radikalne“ opisao zahteve „onih na levici“ koji se zalažu za državno zdravstvo i „onih na desnici“ koji bi hteli da svako sam plaća svoje osiguranje. (Mediker je državni sistem. U njemu nije ništa radikalno.) Ali pomirljive opaske predsednika su samo istakle njegovu odlučnost. Pokazao je uljudnost, ali i borbenost. Glasine o „komisijama za smrt“ – „koje ne šire samo oni na radiju i televiziji, nego i neki istaknuti političari,“ a pojedini su bili tu pred njim – nazvao je pravim imenom: „To su jednostavno laži.“

A rekao je i ovo:

„Ako dođete sa ozbiljnim predlozima, saslušaću vas. Moja vrata su uvek otvorena. Ali zapamtite ovo: neću da gubim vreme sa onima koji su proračunali da im je politički isplativije da sruše ovaj plan nego da ga poprave.“

Obamu ponekad optužuju da državom upravlja držeći govore. Ali ovaj govor je bio deo strpljive strategije koja, uprkos burnim avgustovskim prilikama, deluje sve razumnije. Predsednik Klinton je 1993. održao govor o zdravstvu koji je isto tako bio dobro primljen. Ali onda je Kongresu dostavio već razrađen predlog zakona. To se moglo razumeti kao – uzmi ili ostavi. Obama je ostavio pisanje zakona zakonodavcima (naravno, uz intervencije Bele kuće) i čekao je do poslednjeg trenutka da preuzme kormilo. Pošto su Hari i Luiz^[1] uspeli da okrenu javnost protiv Klintonovog plana, demokrate su se uspaničile i počele da beže sa plana koji tone. Ovakav pristup je otežao Obami da se zalaže za „njegov“ plan, pošto je njegov konačni izgled i dalje nepoznat; a sada gubi i podršku. Ali članovi Kongresa koji su učestvovali u oblikovanju zakona i koji su imali dovoljno vremena da razmisle o posledicama propasti prethodnog plana (prvi put posle četrdeset godina izgubili su većinu u Predstavničkom domu) manje su podložni panici.

Obamin pristup „javnoj opciji“ – nekoj vrsti malog Medikera, koji će se u ograničenoj meri takmičiti sa privatnim kompanijama – dobro ilustruje njegovu strategiju. Strastveno je branio javnu opciju, ubedivši mnoge liberalne sumnjičavce da u nju iskreno veruje i da zna da bi ona pružala bolju zaštitu po nižoj ceni. Isto tako je jasno rekao da mu je prihvatljivija reforma bez javne opcije – ali sa skoro univerzalnim osiguranjem i ukidanjem arbitrarnog otkazivanja osiguranja zbog „postojeće bolesti“ – nego da reforme uopšte ne bude. Kada bi to zavisilo samo od glasova u Predstavničkom domu, javna opcija bi bila neminovna. Ali sa nesigurnom većinom u Senatu, sudbina reforme će možda zavisiti od trenutnog raspoloženja nekolicine uglađenih umerenjaka iz država u kojima skoro da nema ljudi, pre svega od Maksa Bakusa iz Montane, predsedavajućeg Finansijskog komiteta, i Olimpije Snou, republikanke iz Mejna.

Dvopartijska strategija je lepa zamisao i primamljiva taktika, ali kada se radi o zdravstvu, nije dobra ideja. Primitivni republikanac iz Južne Karoline koji je povikao „Lažeš!“ kada je predsednik rekao da se reforma neće primenjivati na „one koji su ovde nelegalno došli“, jasno je pokazao besmislenost dvopartijske strategije. Zakon koji je rezultat nužnog kompromisa unutar Demokratske partije sigurno će biti jači nego zakon koji je rezultat nepotrebnog kompromisa demokrata i republikanaca. I to nije laž.

 
The New Yorker, 21.09.2009.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 17.09.2009.