Pošto se sve ostalo već pravi u Kini, zašto ne bi i kratki sažetak pokreta Okupiraj Volstrit? „Revolucija nije večerinka.“ Ili beše komunistički ubica Mao Cetung (koji se zvanično još uvek obožava u najmnogoljudnijoj i najsvirepije kapitalističkoj zemlji na svetu) rekao da revolucija nije čajanka? U svakom slučaju, Occupy Wall Street – O.W.S.? Ne, nazovimo ovaj pokret OWES (duguje) , jer zastupa interese izmučenih dužnika protiv spasenih poverilaca – teško bi se mogao okarakterisati kao revolucija. On i jeste neka večerinka, doduše sa doniranom, često organskom hranom posluženom na kartonskim tanjirima. Ima i čaja, uglavnom biljnog – od roibosa i kamilice, ali ne i od one druge biljke. (Prepoznatljiva aroma koju su novine nekad zvale „sladunjavim mirisom marihuane“ primetno je odsutna.) Ali, šta god da je OWES, pitanje je u šta će se pretvoriti? Kuda ide? Hoće li se razgoreti ili ugasiti? Da li će pomoći demokratima ili republikancima? U najkraćem, o čemu se tu radi? Za sada, najbolji odgovor je onaj koji je Žu Enlaj, veliki dželat Velikog Dželata, navodno dao predsedniku Niksonu, kad ga je ovaj pitao da oceni značaj Francuske revolucije: još je prerano da zaključimo. Trenutno se sa sigurnošću jedino može reći – čak i ako se gradonačelnik Blumberg ne slaže – da je OWES postao jedna od najinteresantnijih jeftinih turističkih destinacija.

Okupiraj Volstrit zapravo ne okupira sam Volstrit, koji je uzan, lako se može ograditi, i nije pogodan za spavanje. OWES u stvari okupira Zukoti park, prostrani pravougaoni teren sa drvećem, klupama i otvorenim površinama, udaljen dva bloka od Volstrita, i otprilike isto toliko od nekadašnjih kula Bliznakinja. Zukoti park – nekada, a neformalno još uvek, poznat pod imenom Liberty Plaza – u privatnom je vlasništvu, ali je otvoren za sve. To je rezultat dogovora koji je grad postigao sa preduzetnicima. OWES je pokrenut 17. septembra i privukao je minimalnu pažnju pravih novinara (danas poznatijih kao „mejnstrim mediji“). Ali ubrzo je dobio tri adrenalinske inekcije, jednu malu i dve velike. Lažni izveštaj da će Radiohead svirati u parku privukao je mnogo veću masu od uobičajene. Snimak sa mobilnog telefona koji prikazuje jednog inspektora njujorške policije kako prska suzavcem tri po svemu sudeći mirne devojke, koje padaju na zemlju i zaslepljene počinju da zapomažu, obišao je svet. I šetnja preko Bruklinskog mosta, završena u konfuziji i gnevu, uz nepotrebno policijsko nasilje i sedamsto mirnih demonstranata koji su pohapšeni i vezani plastičnim lisicama sa rukama na leđima. Već prošle nedelje, OWES je porastao. U sredu su neki od najvećih sindikata u gradu – vozači, kamiondžije, nastavnici, telefonski operateri, službenici – pomogli da se na Folijevom trgu okupi petnaest hiljada ljudi na mitingu podrške. Nakon toga, trebalo im je tri sata da, uz pevanje i mahanje transparentima, pređu osamsto metara, kroz policijske kordone, do Zukoti parka. I OWES je postao narodni pokret. Sada ima sličnih protesta u stotinama gradova i varoši, od Atlante do Enkoridža, i u planu su novi.

Na prvi pogled Zukoti slučajnom prolazniku izgleda kao krcati, zapušteni kamp beskućnika. Ali ubrzo se može uočiti da je tu na delu neki ozbiljan, prećutni red. Park je otprilike podeljen na „centre“, od kojih je svaki ima svoju „radnu grupu“ zaduženu za njega. U jednom većem kutku, Kampu, nalazi se raštrkana gomila cirada, ćebadi, torbi i vreća za spavanje – što stvara utisak o beskućnicima, iako praktično svi koji odluče da tu prespavaju imaju stan, najčešće udaljen samo par stanica. Pored Kampa je Komforni centar, sa gomilom vreća za spavanje i toplom, polovnom odećom. U parku su još i Lekarski centar, Biblioteka, Kuhinja (mada se sam proces kuvanja mora obavljati „van“), i Plakatni centar, gde ljudi mogu da naprave svoj transparent, od gromkih („Pohapsite korporativne kriminalce“) do zabavnih („Spasao sam banku, a zauzvrat dobio samo zaduženje na kartici“). Jedina tačka gde je dostupna struja je Medijski centar, gde pokretni generator napaja laptopove programera koji tu volontiraju. Ima mnogo sajtova posvećenih OWES-u, a jedan od njih, www.nycga.cc, pravi se i šalje u svet iz Zukoti parka.

Ovo „ga“ iz naziva sajta označava generalnu skupštinu (General Assembly), svakodnevni masovni sastanak, otvoren za sve, koji je nešto najbliže upravnom telu OWES-a. Pošto je svaka vrsta ozvučenja zabranjena, uključujući i megafone, sastanci se vode vrlo domišljato. Govornik izgovori nekoliko reči, pa zastane; publika ih ponovi, vičući uglas; govornik onda kaže još par reči; hor ih ponovi; i tako dalje. Ako je grupa veća, ponavljanje se širi u krugovima, kao planinski eho. Slušaoci svoju reakciju pokazuju bez reči, rukama. Četri prsta uvis, dlanovi napred: Bravo! Četri prsta nadole, dlanovi prema sebi: Ua! Vrtenje jedne ruke oko druge: Privodi kraju! Prekrštene stisnute pesnice: Nema šanse, šefe! Ima nečeg dirljivog u tome kada kompjuterski pismeni ljudi, navučeni na „smart“ telefone,  zajedno stvaraju ovo jednostavno, izuzetno ljudsko, neobično tribalno ozvučenje – oni su bukvalno glasnogovornici.

OWES, međutim, nema – a trpi pritiske, spolja i iznutra, da to reši – klasičan program: spisak „zahteva“, spisak zakonodavnih predloga, program u pet tačaka. Za mnoge učesnike, ovaj nedostatak predstavlja ključnu prednost. Oni to rešavaju u hodu. Ne znaju gde će ih ovo odvesti, i to im se sviđa. Okupiraj Volstrit je politički projekat, ali istovremeno je i cri de coeur, vežba konstruktivne grupne dinamike, odušak od izolacije, rezigniranosti i ispraznosti. Sam proces, a ne platforma, predstavlja poentu. U svakom slučaju, OWES nije Brookings Institution. Ali njegove prećutne zamerke dovoljno su jasne: masovna muka masovne nezaposlenosti, nedovoljne zaposlenosti i ekonomske nesigurnosti; koruptivni, sveprisutni politički uticaj krupnog kapitala; besramna, rastuća nejednakost u bogatstvu i prihodima; bezobzirnost prevaranata iz finansijske industrije, koji su svojom pohlepom prizvali najgoru ekonomsku krizu od Velike depresije; razoreni politički sistem, koji dodatno sputava republikanska desnica, spremna i najčešće sposobna da blokira svaku meru, ma koliko blagu i parcijalnu, koja bi mogla da ublaži patnje. Ako Okupiraj Volstrit smogne snage da nastavi sa nenasilnim otporom, ako uspe da se odupre preotimanju od strane neke ekstremističke grupe, ako uspe da razbudi levi centar, ako ohrabri demokratsku partiju (što posebno važi za predsednika Obamu, koji u poslednje vreme, ali možda isuviše dockan, pokazuje naznake borbenosti), onda će običan narod zaista morati da im zahvali. Sve su to velika pitanja. Prerano je da nešto zaključimo, ali nije prekasno da se nadamo.

 

Hendrik Hertzberg, The New Yorker, 17.10.2011.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 13.10.2011.