Kada je WikiLeaks objavio prvu hrpu telegrama Stejt Departmenta, Fast Company je celokupan tekst obradila u programu word cloud generator koji koristi različite veličine slova kako bi prikazao koliko se često neka reč pojavljuje u datom tekstu. Reč koja se upadljivo izašla u prvi plan bila je IRAN, praćena sa stotinak drugih reči kao što su RUSIJA, NUKLEARNO i RAKETA koje su u odnosu na nju izgledale kao zrnca soli.
Ovi dokumenti sadrže veliki broj poražavajuće iskrenih ocena državnih lidera (italijanski premijer je „slab, uobražen i neefikasan“), informacije poput one da britanski ministar rada „podseća na psa goniča kada su u pitanju žene“, kao i neke istinske novosti (Kina bi bila spremna da prihvati ujedinjenu Koreju pod kontrolom Seula). Saznali smo da naši službenici ministarstva spoljnih poslova slikovito pišu, mada će njihov način pisanja u budućnosti verovatno biti dosadniji, a njihovi sagovornici oprezniji, barem neko vreme. I najvažnije od svega, nismo došli ni do jednog velikog otkrića epskih laži, prevara ili kriminala – nečega što bi se moglo uporediti sa „incidentom“ u Tonkinškom zalivu koji je iskorišćen kao opravdanje za eskalaciju vijetnamskog rata 1964, ili ulogom CIA u dovođenju Pinočea na vlast u Čileu 1973, ili skorašnjim Bušovim i Čejnijevim odobravanjem torture.
Možda su dve najveće tajne koje je WikiLeaks pustio u javnost činjenica da privatno lice američke spoljne politike izgleda više-manje isto kao i njeno javno lice, i da službenici koji vode ovu politiku prilično dobro rade svoj posao. Ako je suditi po ovim telegramima, obe gorenavedene ocene tačne su kada su u pitanju Iran i njegove nuklearne ambicije. Ovi telegrami dodaju mnogo detalja činjenicama koje već znamo. Pristup Predsednika Obame, koji je u isto vreme pomirljiviji i tvrđi od pristupa njegovih prethodnika, pratio je dve linije. On kombinuje „angažovanost“ – spremnost za pregovore uz odustajanje od retorike „promene režima“ – sa naporima za uvođenje ozbiljnih ekonomskih sankcija. Obamina administracija se izborila za saradnju Rusije u vezi sa sankcijama kada je odustala od raketnog sistema odbrane u Poljskoj i Českoj Republici, i zamenila ga sistemom odbrane sa mora. Kao što nam pokazuju telegrami, Obamina administracija je obezbedila i saradnju Kine kada je uspela da ubedi Saudijce da garantuju Kinezima nesmanjeno snabdevanje naftom. Ova politika primenjuje se vešto i odlučno: sankcije ujedaju, dok nova runda pregovora počinje ove nedelje u Ženevi. Međutim, ništa od toga nije ubedilo mule da odustanu od pravljenja bombi.
U jednom od telegrama piše da je tokom proleća prošle godine, izraelski ministar odbrane Ehud Barak rekao kongresnoj delegaciji koja je bila u poseti Izraelu da svet ima najviše 18 meseci tokom kojih je još uvek moguće sprečiti Iran da pribavi nuklearno oružije. Posle ovog roka, „svako vojno rešenje dovelo bi do neprihvatljive kolateralne štete.“ Barakovih 18 meseci isteklo je prošle nedelje. Ranije ove godine, pametan kompjuterski „crv“, verovatno programiran u Izraelu, a zasnovan na istoj tehnologiji koja nam je dala WikiLeaks, preprogramirao je centrifuge za obogaćivanje uranijuma u Iranu da se okreću toliko brzo da su se neke od njih raspale. Atomski sat možda se malo usporio, ali on još uvek kuca.
Pre i nakon što je izabran za predsednika, Barak Obama je govorio o tome da bi Iran sa nuklearnim oružijem bio „neprihvatljiv“. Za ovo postoje dobri razlozi. Iranska autoritarna vlast predstavlja neprozirnu, brutalnu teokratiju sa dugom istorijom pomaganja teroristima. Fanatični, neobrazovani predsednik Mahmud Ahmadinedžad, koji je izabran na lažiranim izborima, jedan je od onih koji negiraju holokaust i pritom govori o uništenju jevrejske države, što je zastrašujuća kombinacija, sa istorijskom rezonancom koja plaši mnoge Izraelce, uključujući premijera Bendžamina Netanjahua, koji mogućnost da Iran napravi nuklearnu bombu smatra egzistencijalnom opasnošću. Ništa ne ukazuje na to da bi Ajatolah Hamnei, Ahmadinedžadov pretpostavljeni i „vrhovni vođa“ Islamske republike i činjenično i titularno, izazvao uništenje svega što je iransko – gradova, naroda, budućnosti, i naravno, režima – time što bi izvršio nuklearni napad, direktno ili putem terorističkog posrednika, na zemlju za koju se zna da poseduje veliki nuklearni arsenal, kao i sposobnost da ga iskoristi pošto je napadnuta. Ali posledice samog postojanja iranske bombe ipak bi bile razorne – i ne samo po Izrael, čiji bi neprijatelji bili ohrabreni, i čija bi mistična aura neuništivosti bila uništena, a stanovnici živeli pod novom i demorališućom senkom straha. Sloboda delovanja koju imaju Amerikanci u ovom regionu naglo bi se smanjivala tempom kojim bi iranska rasla. Najgore od svega, mogli bismo doći u situaciju u kojoj ne bismo bili sposobni da sprečimo druge arapske vlade, kao što su one u Egiptu i Saudijskoj Arabiji, da sprovode svoje nuklearne „programe“. Mogućnost trke u nabavci nuklearnog oružja u najnestabilnijoj regiji na svetu bi bila noćna mora kojoj nema ravne.
I ovo je zaista neprihvatljivo. Međutim, ako diplomatija i pritisak ne uspeju, i ako Iran napravi bombu ili stigne do samog praga da to učini, navodno „vojno rešenje“ bilo bi još neprihvatljivije. Bombaški napad na iranska rasuta, utvrđena nuklearna postrojenja – pri čemu ne bi bilo posebno važno da li je napadač Izrael ili Amerika – ne bi bio hirurška operacija, gde bi pacijent završio u sobi za oporavak, uz obećanje doktoru da će promeniti svoje nezdrave navike. To bio bio početak rata kome se ne bi nazirao kraj i za koji bi bila plaćena ogromna materijalna i politička cena, kao i cena u ljudskim životima. Dok bi sa jedne strane došlo do pomeranja datuma kada će Iran konačno dobiti nuklearno oružje (za dve ili tri godine, što je procena Sekretara za odbranu Roberta Gejtsa), vojna intervencija bi sa druge strane promenila odnos iranskog javnog mnjenja prema mulama (i njihovim nuklearnim ambicijama) od nezadovoljne rezignacije ka vatrenoj podršci. Izazvala bi užasno nasilje, moguće i krvavi konflikt u celom regionu. Islamski terorizam bi se naglo pojačao, kao i cena nafte, što bi imalo katastrofalne posledice po već namučene zapadne privrede. Izolacija Izraela bi se produbila, dok bi odnosi ove zemlje sa ostatkom sveta, uključujući i Ameriku, postali napeti do pucanja. U poslednjih deset godina, Amerika je uvučena u dva rata na muslimanskoj teritoriji. Oba su počela obećanjima brze „pobede“ u kojoj skoro da neće biti žrtava (naših). Nijedan od ova dva rata još uvek nije završen. Mi sebi ne možemo priuštiti treći.
Možda će, uprkos ,malim šansama, jedna od linija Obamine politike dovesti do nekog rezultata, i Islamska republika će se odreći nuklearne pečurke u zamenu za biblijski vinograd i smokvino drvo – koje će, naravno, zalivati mirnodopskim nuklearnim kapacitetima, pod nadzorom međunarodnih snaga. Mnogo je verovatnije da će u bližoj budućnosti (i, nadajmo se, u verovatnijoj od dve neprihvatljive mogućnosti), biti nastavljena ova mučna pat pozicija, minijaturni hladni rat koji se kreće između veće i manje napetosti – diplomatska verzija Zenonovog paradoksa, u kojem će se Iran stalno približavati nuklearnoj bombi, dok će, u isto vreme, ipak ostati za jedan korak udaljen od njene izgradnje i testiranja. Režim koji ugnjetava Iran cveta na anti-amerikanizmu, nepravdi i paranoji, i neće od toga odustati. Međutim, sam Iran je izdržljiva civilizacija koja ima ogroman pozitivan potencijal, obrazovanu populaciju, jaku srednju klasu, kao i snažnu, iako u ovom trenutku umrtvljenu opoziciju. Jednog dana, u bližoj ili daljoj budućnosti, mule će otići, a jedino je narod Irana taj koji može da ih otera. Ali da bi taj dan svanuo, Amerika će morati da pokaže – i da navede Izrael da pokaže – onu vrstu stalne opreznosti, strateškog strpljenja i živaca za stalnu nesigurnost koja bi dovela do toga da pravi hladni rat, i sa njim sekularna forma manihejske ideologije, umre prirodnom smrću.
New Yorker, 13.12.2010.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 13.12.2010.
