Pre nedelju dana, Barak Obama je odleteo u zemlju – u stvari, jednu od zemalja – svojih predaka. Kao i predsednici Kenedi, Nikson, Regan i Klinton pre njega, predsednik Obama smatrao je politički važnim da svrati u selo svojih predaka na starom tlu Irske. U malom Manigalu, okružen presrećnim stalnim gostima paba, koji je za ovu priliku promenio ime u O`Bama, predsednik je nazdravio i popio čašu Ginis piva. Dobro se proveo. Možda je u pitanju bio pab, možda pivo, možda ljudi. A možda mu je samo bilo drago što se nalazi u stranoj zemlji koja je, uz mali podsticaj Amerike, uspela da prevaziđe dugu istoriju verske mržnje, etničkih podela, ratova i terorizma. Kasnije toga dana, Obama je u Dablinu pohvalio mirovni sporazum u Severnoj Irskoj, izjavivši: „Ovo je Bobi Kenedi nazvao tračkom nade (a ripple of hope), koji se javlja kada mu se najmanje nadamo.“

I u Vašingtonu se pričalo o miru, ali do dogovora nije došlo. Prošlog četvrtka, pripremajući se za predstojeći dolazak izraelskog premijera Benijamina Netanijahua, Obama je izjavio da bi granice Izraela i buduće palestinske države „trebalo da se zasnivaju na linijama iz 1967, uz međusobno dogovorenu razmenu“ – što je jedan od osnovnih principa američke politike već decenijama, cilj izraelskih i palestinskih predstavnika u svim ozbiljnim pregovorima i očigledan uslov svakog zamislivog dogovora. U petak, nakon što su se Obama i Netanijahu smestili ispred kamera u Ovalnoj sobi, izraelski premijer je održao predavanje o neprihvatljivosti tih granica, kao da njegov domaćin nije pominjao razmenu teritorija. Premijer Netanijahu je zvučao kao izveštač Fox News-a, a ne kao lider savezničke države koja se oslanja na Ameriku da bi preživela. U subotu, obraćajući se Američko-izraelskom komitetu za javne poslove (AIPAC) – lobističkoj organizaciji od koje se strahuje koliko i od Nacionalnog udruženja za vatreno oružje (NRA) – predsednik ga je ispravio. „Budući da je moj stav pogrešno predstavljen“, rekao je Obama, „želim još jednom da ponovim šta linije iz 1967, sa međusobno dogovorenom razmenom, u stvari znače: da će dve strane – Izreaelci i Palestinci – pregovarati o granici koja se razlikuje od one koja je postojala 4. juna 1967.“ Nekoliko sati kasnije, Obama je bio u avionu za Evropu.

A kada mačka ode, miševi kolo vode. I reže. Netanijahu je isposlovao poziv od republikanaca da se obrati Kongresu. On je tek četvrti strani lider koji je dobio priliku da po drugi put govori pred ovim telom. (Ostala trojica su Čerčil, Mendela i Jicak Rabin, čije je ubistvo od strane desničarskog fanatika 1995. dovelo do prvog premijerskog mandata Netanijahua i do njegovog prvog obraćanja Kongresu 1996.) Dok se čekao njegov govor, neko iz sale je poslao poruku preko Tvitera: @ChuckGrassley: sedim u Kongresu i čekam da nam se obrati neki Netanijahu. Gledaj TV prenos.“

Govor koji je usledio, u velikoj meri je opravdao duhovitost senatora Graslija. „Gospodine potpredsedniče,“ rekao je Netanijahu obraćajući se Bajdenu, „sećate li se vremena kada smo obojica bili novajlije u ovom gradu?“ (Bajden se verovatno sećao jednog drugog grada i jednog drugog vremena: prošle godine u Jerusalemu, kada je njegov dolazak u Izrael bio dočekan najavom o ogromnom novom projektu izgradnje stanova za ultra-ortodoksne Jevreje u okupiranom istočnom delu grada.) Netanjahu je izjavio: „Čestitam ti Ameriko. Čestitam vam, gospodine Predsedniče. Rešili ste se Bin Ladena. Svaka vam čast!“ Pričao je o izraelskoj demokratiji, izraelskoj stabilnosti, izraelskom pro-amerikanizmu. O arapskom proleću govorio je pozitivno, mada pomalo snishodljivo. Ponovio je svoje formalno prihvatanje ideje o palestinskoj državi. Diskretno se distancirao od pogrešnih interpretacija koje je izneo u Ovalnoj sobi. („Kao što je predsednik Obama rekao, granica će se razlikovati od one koja je postojala 4. juna 1967.“) Pohvalio je Salama Fajada, modernizatora-tehnokratu koji je trenutno na položaju premijera Palestinske nacionalne samouprave.

Međutim, spor između dva naroda je predstavio biblijsko-plemenskim terminima, koje vole da čuju i izraelska i američka religiozna desnica. Da bi došlo do dogovora, Izrael će „morati da se odrekne delova drevne jevrejske domovine“. (To je tačno, ali su Palestinci već morali da se odreknu delova drevne arapske domovine.) „U Judeji i Samariji, jevrejski narod nije strani okupator.“ (Možda i nije, ali na Zapadnoj obali izraelske odbrambene snage jesu strani okupatori.) „Ovo je zemlja naših predaka, zemlja Izraela, kojoj je Avram doneo ideju o jednom Bogu.“ (U redu, ali Izrael je i zemlja predaka jednog drugog naroda, a oni su takođe sinovi Avramovi.) Onda je Netanijahu, odričući se stavova koje su njegovi prethodnici već uslovno prihvatili, postavio maksimalne zahteve: da priznavanje Izraela kao jevrejske države bude preduslov pregovora; da se oni ne vode ni sa jednim palestinskim političkim entitetom u kome Hamas ima svoje predstavnike; da Izrael ne prihvati palestinske izbeglice, koliko god ih bilo malo i koliko god bi taj gest bio simboličan; da izraelska vojska nastavi da kontroliše reku Jordan; da nepodeljeni Jerusalim bude „ujedinjena prestonica Izraela“ – što po svoj prilici znači da nijedan deo ovog grada ne bi bio na raspolaganju za glavni grad Palestine. („Znam da je ovo teško pitanje za Palestince,“ dodao je Netanijahu – možda on ovo smatra ustupkom.) Oni koji su se nadali nekom novom stavu, hrabroj inicijativi, nečemu, bilo čemu – nisu dobili ništa.

Nepromišljenost senatora i kongresmena, i republikanaca i demokrata, koji su Netanijahua nagradili nizom ovacija, skoro da je bila isto toliko užasna koliko i njegova nepopustljivost. Ovo ima manje veze sa uverenjima, a više sa strahom od političkog uticaja, stvarnog ili izmišljenog, republikanskog jevrejskog i anglikanskog biračkog tela. Međutim, bliskoistočna diplomatija se uvek menja pod pritiskom kratkoročne unutrašnje politike u obe zemlje. U ovom trenutku došlo je do otopljavanja odnosa između dela Izraela koji prihvata Fatah i dela koji ne prihvata Hamas, koje još uvek nije stavljeno na probu; Netanijahuov kabinet je pun ministara koji otvoreno govore da neće dati nijedan pedalj Zapadne obale; pred Obamom je izborna 2012. godina. Predsednik je postavio neke odrednice, ali još uvek nema jasan plan kako da ih realizuje. Vremena je malo. U velikom delu arapskog sveta, hirove diktatora podložnih spoljnim uticajima zamenjuje javno mnenje. Palestinci počinju da otkrivaju mogućnosti nenasilnih protesta, kojima će se Izrael, sa svojom etičkom i političkom tradicijom, mnogo teže suprotstaviti nego kamenicama i raketama. Što okupacija bude duže trajala i što se više bude uvećavala populacija Arapa i Palestinaca na teritoriji pod kontrolom Izraela, to će budućnost Izraela, i kao jevrejske i kao demokratske države, postajati sve teže održiva. A cunami dolazi. „Postoji nestrpljenje kada je u pitanju mirovni proces, odnosno nedostatak tog procesa, ne samo u arapskom svetu – već i u Latinskoj Americi, Aziji, Evropi“, izjavio je Obama obraćajući se delegatima AIPAC. U septembru, Ujedinjene nacije će možda uzeti u razmatranje zahtev Palestine da bude primljena u članstvo kao suverena država. Naravno da ovakva rezolucija ne bi Palestinu učinila suverenom. Međutim, ona bi nanela do sada najveću štetu legitimitetu Izraela i verovatno uzgrozila njegovu ekonomiju. Tokom puta po Evropi prošle nedelje, Obama je tražio podršku da spreči ovakvu rezoluciju, ili da barem izbegne da on bude jedini koji će na nju staviti veto. I za ovaj mali podvig biće mu potrebno mnogo više od dobrog raspoloženja taličnih Iraca.

 
The New Yorker, 05.06.2011.

Prevela Bojana Obradović

Peščanik.net, 05.06.2011.