Radio emisija 15.02.2008, govore: profesori Vesna Rakić-Vodinelić i Ljubiša Rajić, Dejan Ilić iz Fabrike knjiga i Desimir Tošić iz Demokratske stranke.
Svetlana Lukić: Ova ljuta špica je naš mali doprinos obeležavanju Dana državnosti. Pomalo je zastrašujuće mirno na beogradskim ulicama. Dan državnosti je neradni dan i radni narod drema, ali ova tišina ne sluti na dobro. Po jarugama serbskim danas se šunja predsednik vlade, onda ide u Orašac, pa na Oplenac i opet u neku jarugu. Za sobom vuče svitu svojih nacionalno osvešćenih i nacionalno obogaćenih ministara, vuče sveštenike, Karađorđeviće i ostale simbole srpske državnosti. Teško da taj karavan može da stigne i na inauguraciju predsednika republike koja je zakazana za 13 sati. Posle dramatičnih izbora u Dobrom Polju kod Boljevca, republička izborna komisija juče je proglasila Tadićevu pobedu i on će danas u skupštini pred svojom svitom, pred svojim ministrima, koji su u slobodno vreme, kad se stigne, veliki Evropejci, pročitati onu glupo sročenu zakletvu. A Koštunica – ako ga se seti, seti. Možda i dođe na inauguraciju, a ako ne dođe – onda ništa. Neće se predsednik naljutiti, on za Koštunicu ima veliko i uvek širom otvoreno srce.
Održan je i taj dramatično najavljivan susret dva srpska politička diva, Koštunice i Tadića, i tu se desilo malo čudo. Sastanak je najavljen kao poslednji pokušaj da se deblokira funkcionisanje države, kao pokušaj da Tadić podseti Koštunicu na rezultate izbora i na politički sporazum sa Evropskom unijom. Međutim, desilo se da je Tadić na sastanak ušao pevušeći Odu radosti, himnu Evropske unije, a izašao sa istog sastanka iz grla pevajući Vidovdan. Sve u svemu, kada se Tadićeva pobeda na izborima malo detaljnije opiše prestaje da se razlikuje od poraza.
Najgore je što je onaj deo njegove kampanje o tome da se predsednik bira do 2013. godine – tačan. To znači da ćemo pet dugih godina morati da trpimo Tadićevo izigravanje lidera.
Koštunica će iz Marićevića jaruge nastaviti da sa Samardžićem, Simićem i ostalim mračnim svetom zahteva pravdu, što je u Koštuničinom slučaju uvek svodivo na golu želju za osvetom. On više nije u stanju da se kontroliše i prikrije svoje motive. Odavno je rekao da nam nacionalno dostojanstvo nalaže da nanesemo štetu svakome ko prizna nezavisnost Kosova. Obraz, Nacionalni stroj, Naši i ostali dripci koji sebe nazivaju svetosavskim nacionalistima i srbskim rodoljubima shvatili su Koštuničinu poruku i sada im je široko polje. Crkveni velikodostojnici izgleda nemaju primedbi na to koje se sve protuve zaklanjaju iza krsta. Naše vladike ne biraju sa kime će graditi novu srbsku veru. Ako to zahteva neku kašikaru, bejzbol palicu, pa i neko ozbiljnije naoružanje, u redu, Kosovo je u pitanju.
Vladika raško-prizrenski Artemije, koji predvodi crkveno krilo odbrambene linije Kosova, krajem decembra je rekao kako su najavljene reakcije srpskih političara na proglašenje nezavisnosti Kosova – nedolične. A onda je božiji izaslanik izneo svoj predlog akcionog plana koji treba sprovesti pre proglašenja nezavisnosti. Pod jedan – zatvoriti administrativnu granicu za putnike i robu na tri dana, pod dva – pozvati posmatračku misiju zemalja članica šangajske organizacije za saradnju u kojoj su Kina, Rusija, Pakistan i Indija, pod tri – pozvati na mobilizaciju sve vojne obveznike i organizovati vojne vežbe u oblastima bliskima pokrajini. Verovatno su delovi ove šangajske kanaste vladike Artemija inkorporirane u osvetničke akcione planove vlade. Deo sa vojnom vežbom je u toku, odvija se u Nišu pod nazivom Sretenje 2008. Nišlije, koje su doživele masakr kod pijace za vreme bombardovanja 1999, verovatno su pune razumevanja za ovaj vojni igrokaz. Uzgred, pre dva dana su Nemci obeležili godišnjicu bombardovanja Drezdena. Tada su saveznici za jednu noć, 1945. novim zapaljivim bombama ubili 135.000 ljudi.
I najzad, vladika Artemije je predložio da se u Beogradu i širom Srbije organizuju masovne demonstracije u kojima bi, kaže, crkva morala da učestvuje tako što će pozvati svoj pravoslavni narod. To podseća na 1937, kada je posle liturgije u Sabornoj crkvi patrijarh Varnava stao na čelo povorke od nekoliko stotina hiljada ljudi i krenuo ulicama Beograda, u znak protesta na ratifikaciju konkordata sa Svetom stolicom. Protest je prerastao u masovne nemire i događaj je ostao upamćen kao krvava litija.
Ovo je Peščanik, na samom početku emisije slušate Vesnu Rakić-Vodinelić, profesorku prava.
Vesna Rakić-Vodinelić: Ja bih ovu nedelju nazvala veselom pravničkom nedeljom zato što su se u njoj dogodili neki događaji koji imaju veze sa pravničkom profesijom, a koji se, iako naizgled ozbiljni, nalaze na ivici farse i opštenarodne zabave. Izdvojila bih za ovu priliku četiri pravnička doživljaja. Prvi bih nazvala Poništaj unapred, drugi Zabrana, treći Ugovor o kupoprodaji sa elementima poklona, a četvrti Promocija knjige u prisustvu vlasti.
Što se tiče ovog prvog događaja, Poništaja unapred, on je potekao od doktora prava, predsednika vlade Vojislava Koštunice, koji je u nekoliko puta ponovljenoj, direktno snimljenoj izjavi rekao kako ćemo unapred poništiti sve nezakonite akte koje bude donele lažna država. Poništaj pravnog akta znači da se taj pravni akt zbog njegovih formalnih ili sadržinskih nedostataka stavlja van snage. Naravno, taj pravni akt prethodno mora da postoji. U ovom slučaju, najavljuje se poništenje pravnih akata koji ne postoje, tako da mi je bilo teško da poverujem da neko ko je školovani pravnik daje takav iskaz. Tačnije, bilo bi mi teško da nije bilo evidentno da se pod krinkom prava daje jedan emotivni iskaz koji je na granici histerije. Čudi me što naš premijer nije otišao i dalje. On bi trebalo da zna da osim poništaja postoji i jedna teža sankcija, a to je proglašenje određenog pravnog akta nepostojećim, pa mu savetujem da u daljem napredovanju ka novim tekovinama pravne teorije, najavi pravni institut proglašenja akta nepostojećim – dakako unapred.
Njegova izjava me je podsetila na situaciju nastalu posle otcepljenja ili osamostaljenja ili secesije nekadašnjih republika bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, koje su bile propraćene nizom legalističkih akata. Posle donošenja akata o samostalnosti Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine tadašnji savezni Ustavni sud SFRJ, a posle SRJ, bio je veoma zaposlen time što je neprestano donosio odluke kojima stavlja van snage ili poništava te akte o otcepljenju. To se dešavalo u vreme Miloševića, koji nije bio tako inovativan kao naš premijer, pa je te akte poništavao tek pošto su bili doneseni, a ne unapred. Budući da je naša država prema ustavu iz 2006. i prema ustavnoj povelji pravna sledbenica bivše SFRJ i bivše SRJ, u njenom pravnom poretku, dakle, i dalje po stoje odluke ustavnog suda o poništavanju akata o osamostaljenju bivših jugoslovenskih republika. Moje pitanje bi glasilo: ako se već bavimo legalizmom, kako to da mi sa tim bivšim jugoslovenskim republikama održavamo diplomatske odnose. Jasno je da se ne bavimo legalizmom i jasno je da je ta izjava data kao politička, a ne kao pravna. Sem toga, čini mi se da je data u nekoj vrsti emotivnog afekta i da je kao takvu treba i posmatrati.
Drugi pravnički događaj, Zabrana, desio se daleko od naše zemlje, ali ima unutrašnje veze sa onim što se kod nas dešava. To je bila odluka vlade Saudijske Arabije o zabrani proslavljanja Dana zaljubljenih. Zabrana se odnosi na poklanjanje bilo čega crvenog uključujući tu i crvene ruže između mladih ljudi. Mislim da je ova zabrana zasnovana na istom pravničkom duhu na kome je zasnovan naš novi institut poništaja pravnih akata unapred, pa i to smatram jednim od značajnih događaja ove vesele pravničke nedelje.
Treći događaj je najava direktora NIS-a da će već ove nedelje stići prijatelji iz Rusije, koji će pregovarati sa našom vladom o detaljnijim elementima kupoprodaje NIS-a. Dakle, radi se o jednom kupoprodajnom ugovoru sa evidentnim elementima poklona. Svi koji se bave procenama vrednosti NIS-a tvrde da on vredi mnogo više od cene za koju je prodat. Na ovom primeru se vidi kako jedna velika i ipak odgovorna država vodi računa o svom pravnom, ekonomskom i političkom interesu i kako nijednog momenta ne zaboravlja da ostvari korist za sebe.
Najzad, za mene kao, kako da kažem, člana institucije zvane Peščanik. jedno od pravnih obeležja ove nedelje jeste i promocija novog pisanog broja Peščanika u prisustvu vlasti. To je već treći put da se Peščanik promoviše u prisustvu vlasti. Kod nas se suviše mnogo toga dešava u prisustvu vlasti. Neću govoriti o najtežim posledicama, kao što su bile neke smrti u prisustvu vlasti. Ovo nije bila smrt Peščanika u prisustvu vlasti, ali mislim da je vrlo bitno podvući da se najagresivniji i ujedno najkukavičkiji elementi ovoga društva lupaju u rutava prsa pred Peščanikom, to jest pred nas dvoje deda i pet baba. Oni veoma rado pokazuju svoje pesnice i svoju mržnju i prete ljudima koje nema ko da brani. Oni obrću sliku stvari, koriste se demokratskim vokabularom i tako ispada da mi, ljudi koje policija nikada nije štitila, sada imamo neku svoju policiju, a oni treba da se brane od te policije. Ne, uopšte se ne radi o tome da je policija tu zato da održi ono malo javnog mira i reda što ga je još u ovoj zemlji preostalo. Ona je tu zato da bi se promovisale desničarske, fašističke, nacionalističke, šovinističke, retrogradne snage, koje oštre svoja koplja na onima koji su najmanje zaštićeni.
To je za mene bila pravnička nedelja, a vesela je zato što je za pravnika uvek veselo kada se sve što je ikada naučio – na jedan čudesan način, u ovoj čudesnoj zemlji, u čudesnim trenucima izvitoperi u svoju suprotnost.
Nedavno sam u jednom časopisu pročitala nekoliko tekstova mladih i afirmisanih srpskih istoričara, koji nikako ne pripadaju onome što se u modernom političkom govoru zove ekstremizmom. Ne, naprotiv, radi se o ljudima koji imaju relativno konzervativne karijere i način mišljenja. Oni su brojkama pokazali da bi država Srbija, kada bi u sebe uključivala i teritoriju Kosova, bila jedna neodrživa država. Na primer, na teritoriji Kosova prosečna gustina naseljenosti stanovništva je preko 200, a na teritoriji Srbije ispod 100. Onda se navodi da država koja nema 80 odsto stanovnika koji su joj lojalni, nema izgleda na uspeh. Zvanična stopa nezaposlenosti na Kosovu je 50 odsto, a u Srbiji 21. Dakle, novac koji bi se morao uložiti da bi Srbija zajedno sa Kosovom bila održiva država – u ovom trenutku nije na raspolaganju.
Znam da se u ovom trenutku iznošenje bilo kakvih cifara smatra nečim krajnje prizemnim i nespojivim sa kosovskim mitom i unutrašnjim osećanjem privrženosti tom mitu. Lično nemam taj mit i ne gajim osećanje privrženosti prema njemu, ali mogu da razumem ljude koji ih imaju. Jedan kolega mi je rekao – kada argumentuješ tom igrom brojki, ti si kao otac devojke koja je silno zaljubljena u svog momka i hoće da se uda za njega, a on je pita – a koliko on zarađuje. Tako izgledaš u očima tih ljudi. Ne znam da li bih tako izgledala ako bih na mestu toga oca postavila pitanje – a kako ti zamišljaš svoj život sa njim za pet godina, da li misliš da ćeš i za pet godina biti sa tim čovekom, da li ćete biti srećni, da li imate dovoljno dodirnih tačaka da živite zajedno. Dakle, mogu da razumem da čovek trenutno bude savladan svojim emocijama, ali ne mogu da opravdam to da neko ko se usudio da vodi jednu državu u teško nepovoljnim okolnostima može sebi da dozvoli da njegove emocije savladaju njegov racio. To je dopustivo vama, meni, običnom svetu, ali takav pristup nije opravdan kod nekoga ko hoće da bude političar, državnik, ko snosi odgovornost za sudbinu jedne države.
Postoji još jedan mit u Srba i to veoma ozbiljan, koji je vezan za Hilandar. Već stotinama godina Hilandar nije na teritoriji ove države, pa su nekako generacije i generacije uspevale da se organizuju tako da njihov život i život njihove dece ne bude ugrožen zbog toga što se Hilandar nalazi na teritoriji Grčke. I mnogi drugi narodi imaju peh da se mitološka mesta, ti genius loci za koje oni vezuju svoje poreklo i emocije, ne nalaze na njihovoj teritoriji. Ne pokušavam da bilo koga tešim, samo konstatujem da ovde nije otvorena debata na tu temu. Ljudi ne uspevaju da prevladaju strah koji vlast seje među nama. Tu ne mislim samo na Koštunicu, mislim i na fiktivnu ili stvarnu opoziciju u vidu radikalne stranke, mislim na neke političare iz Demokratske stranke koji se, kako bi to rekla koleginica Turajlić, ponašaju kao da im je neko juče rekao da će se Kosovo osamostaliti.
Šta je to državna tajna? Kod nas nema kriterijuma o tome šta građani po mišljenju vlasti treba da znaju, a šta ne i to pokazuje da mi za tu vlast uopšte nismo građani, nego jedna obična pučina, na kojoj će oni trenirati svoja glumačka umeća i svoje navodne frustracije i histeriju. Dakle, jedan od razloga za položaj u kojem se nalazimo je taj što ovde nema osnovnih elemenata pravne države, a drugi razlog pokazuje da ni mi građani nismo bezazleni. Nisam čula nikakav protest protiv toga što ne znamo šta će se desiti prekosutra. Ne shvatam ni zašto se o vanrednom stanju priča kao o vrhunskom parlamentarnom dostignuću. Ministar vojske tvrdi da ne postoje nikakve bezbednosne pretnje, a šef najveće opozicione stranke, umalo predsednik Srbije i u jednom periodu predsednik skupštine, otvara svoju omiljenu temu vanrednog stanja. On pripada stranci koja voli da vlada, a ne da upravlja, a najbolje se vlada kada se građani pretvore u puk, kada im se oduzmu pravo na okupljanje i slobodno kretanje, kada otpadnu zabrane koje se tiču tajnosti pisama, opštenja i tako dalje. Ako hoće to da nam rade, neka nam kažu. Nije sporno, mi smo prošli kroz niz vanrednih stanja, ali je lepo da to znamo, da ne zakazujemo promociju baš tada kada je zabranjeno okupljanje na javnom mestu.
Elementarna stvar je da nam se kaže da li akcioni plan podrazumeva uvođenje vanrednog stanja na mala vrata. Bilo bi lepo znati unapred i koje je vremensko ograničenje tog vanrednog stanja i koji će biti okviri ograničenja naših osnovnih ljudskih prava. U tom trouglu: vlast – mediji – građani, niko nije nevin. Mi kao građani nismo nevini, jer su samo studenti digli svoj glas i rekli – Evropa zdaj, Evropa sada. Za njih je Evropa na prvom mestu i to ne Evropa kao geografski ili politički prostor, nego kulturni, civilizacijski prostor, koji vam omogućava da uživate izvesne beneficije, izražene i materijalno. To po njima dolazi na prvo mesto. Oni su mali, ali najosvešćeniji segment našega društva. Ima mnogo ljudi koji tako misle, ali ne izlaze na ulicu. Postavlja se i pitanje zašto mi sve stvari moramo da rešavamo na ulici. Izlaženje na ulicu uopšte nije bio loš period moga života, ali čini mi se da postoje i drugi kanali kroz koje se može emitovati normalnost prema ovoj vlasti. S druge strane, možda su oni već postali toliko zaslepljeni, gluvi i slepi sledeći autoritarne obrasce iz Miloševićevog vremena, da više nisu u stanju da čuju ono što im kažu mali segmenti društva.
Pa šta ako nije održana promocija Peščanika u Futogu, biće održana u Valjevu. Voda izbija tamo gde može. Ako oni hoće da frustraciju velikog dela građana zbog otcepljenja Kosova pretvore u neku negativnu energiju – mislim da je sa tim dosta. Onda građani treba da se prisete koliko puta su njihove emocije, energija, životne ambicije bile pretvorene u frustrirajuću negativnu, razornu energiju. Nije daleko vreme kada je Milošević to radio na svakih nekoliko meseci. Znam da istorija nije učiteljica života, ali ovo nije istorija. Ono što se dešavalo pre 15 godina je naša savremenost, to je maltene isti trenutak u kojem živimo i sada.
Svetlana Lukić: Kada ste napisali tekst, koji smo sa zadovoljstvom objavili na našem sajtu, bila je to vaša reakcija na prvi krug predsedničkih izbora, kada je Tomislav Nikolić govorio kako će kao predsednik preispitati odluke suda koji je Ulemeka osudio za atentat na Đinđića. Zapanjujuće je koliko su retki takvi glasovi, kao da nema udruženja sudija ili tužilaca.
Vesna Rakić-Vodinelić: Čitala sam jedan zanimljiv napis u kojem jedna sutkinja reaguje na tekst Nataše Kandiću, u kojem je Nataša Kandić imala primedbu da je ta sudija bila zavisna u odlučivanju. Onda ta sutkinja sebi dozvoljava da kaže – kada dođu dugo očekivane promene, sudije će postati nezavisne. Ona kao da ne shvata šta je rekla. Ona, naravno, misli na političke promene, da će vlast dobiti neko ko je njoj politički blizak i da će onda ona postati nezavisna. Ona ne shvata da je time pokazala koliko je duboko u sebi jedan zavistan čovek.
Svetlana Lukić: Iritantno je čitati male vesti – gospodinu Mirčiću iz SRS zastareo slučaj. Građanski list ga je tužio zbog toga što ih je nazvao ustašama i đubradima. Andreja Mladenović se opet nije pojavio pred sudom. Po broju nepojavljivanja pred sudom on pristiže Dejana Mihajlova.
Vesna Rakić-Vodinelić: To pokazuje da nisu u pitanju samo indicije da je naše sudstvo zavisno. Sada su to već dokazi da je naše sudstvo zavisno. Podvlačim dobar potez sadašnjeg ministra pravde, koji je tražio odgovornost sudija koji su dopustili da zastari predmet vladike Ilariona. Znate li kakav je bio ishod tog poteza? Te sudije su dobile samo opomenu, jer niko nije smogao snage za više od toga. Ja kao sudija moram znati rok zastarelosti, a ako to ne znam ili ne vodim računa o tome, znači da postupam nestručno i nesavesno. To su dovoljni razlozi za razrešenje i prestanak sudijske funkcije. Zastarelost koja nastupa prema političkim čelnicima je rezultat rada sudija i sudije su one koje za to treba da odgovaraju. Izostanak sa rasprave za nas normalne građane se završava prinudnim privođenjem. Jasno je da smo mi tu diskriminisani u odnosu na građane, za koje neću da kažem da su nenormalni, ali su iz vrha političke vlasti, kao što su građanin Mladenović i građanin Mihajlov.
Političari koji najviše utiču na kreiranje javnog mnjenja i na političku scenu u Srbiji paradoksalno nisu oni koji imaju većinu. Na kreiranje iskrivljene slike prava nažalost najviše utiče jedan pravnik, a to je premijer. Osim njega, na kreiranje desničarskog i agresivnog javnog mnjenja, čak i više nego Tomislav Nikolić, utiču Aleksandar Vučić i još neki pojedinci iz Srpske radikalne stranke. Veoma mnogo na jedan podzeman način na to utiče i crkva, neke takozvane nevladine organizacije koje ne promovišu ljudska prava nego atake na njih. Sve akcije koje su do sada povedene u cilju rešenja pitanja Kosova nisu bile usmerene na rešenje nego na odugovlačenje rešenja pitanja Kosova. Dakle, meni je potpuno jasno zašto se oni tako ponašaju. Ono što meni zaista nije jasno jeste zašto se civilno društvo, dakle građani i profesionalna udruženja, ponašaju kao da sve to ne zavisi i od njih.
Svaka vlast vodi neku političku igru u svakoj zemlji, ali radi i po nešto drugo. Ovde vlast samo igra neke igre – pregovaraj o prodaji NIS-a bez tendera, otvaraj puteve koji nisu sagrađeni, zamajavaj se nekakvom konferencijom o Kosovu. Ako su već hteli da reše to pitanje, zašto niko nikad nije ozbiljno pregovarao o ratifikaciji granica. Ne, mi nađemo Olandska ostrva i Hong Kong i sve to u poslednjih pet minuta, kako kome padne na pamet. To izgleda neozbiljno i ostavlja rđav utisak. I onda dođu izbori posle kojih vlada i odnosi između njena dva dela ostaju isti. Sporazum među njima se zasniva na tome da će se u ovoj nedelji prioritet dati Kosovu, a u narednoj Evropskoj uniji. To je potpuno besmisleno vođenje politike. Hoćemo li u trećoj nedelji prioritet dati prodaji NIS-a. Gde mi idemo kao društvo ako imamo nedeljne prioritete. Nedeljne prioritete možemo da imamo vi i ja, ali da jedna država ima nedeljne ili dnevne prioritete, bez plana za narednih pet godina, godinu dana, pa to je potpuno neodgovorno i nedopustivo.
I mi kao građani smo neodgovorni i zaslužili smo to što nam se dešava ako ne nađemo načine i mehanizme, bilo preko izbora, bilo preko drugih oblika organizovanja da kažemo – e, sad je dosta, hajde da i mi malo dođemo na red. U Turskoj je na vest o mogućem ukidanju odluke da je ženama zabranjeno da nose marame na univerzitetu u Istambulu izašlo milion i 200.000 ljudi i protestovalo protiv toga. Istorijska uloga ili percepcija uloge Kemala Ataturka je vrlo važna kod savremenih Turaka. Kada uspomena na Đinđića postane ravna uspomeni na Kemala Ataturka u Turskoj, verujem da će se kod nas nešto pomeriti napred.
Svetlana Lukić: U prvom delu emisije slušali ste profesorku prava, Vesnu Rakić-Vodinelić, a sada govori profesor Filološkog fakulteta, Ljubiša Rajić.
Ljubiša Rajić: Taj akcioni plan može da sadrži političke mere. Te političke mere mogu biti da mi ne priznajemo proglašenje nezavisnosti. Pa šta? Mislim, ja mogu da ne priznam da sunce izlazi na istoku, ali će ono i dalje da izlazi na istoku. Oni mogu da se odluče za ekonomske sankcije, da im zatvore vodu, ali u stvari to ne mogu da urade, jer su pumpe na albanskoj strani. Mogu da zatvore struju, ali to je kršenje evropskih ugovora, pa onda i nama neko može da zatvori struju. Možemo da zatvorimo granice, ali to bi bio jeziv gubitak za našu privredu. Ko god je bio na Merdarima, video je one kilometarske kolone šlepera koji robu iz Srbije voze na Kosovo. Ako neko od njih planira da krene sa vojskom, pa mi smo taj rat već jednom izgubili. Ako neko misli da može dole da utrči sa vojnicima, a to predlaže Artemije, ili sa ruskim dobrovoljcima, onda je to već grandiozna glupost. A nisam primetio da generali, savetnik Aleksandar Simić ili ovi iz Obraza imaju nameru da lično odu dole. Bilo bi lepo kada bi napravili neku udarnu jedinicu, pa oni krenuli u prvom napadu. Kada im je već toliko do rata, da vidimo kako će oni da prođu. Tako da meni taj akcioni plan deluje kao jedna velika nebuloza, koja je izgleda pripremljena da pokaže kako se ovi nešto silno trude, ali eto, šta ćemo kada je ceo svet protiv nas. I da se možda posle toga uvođenjem vanrednog stanja reše jednog dela neprijatne opozicije. To se vidi po akcijama Obraza, Dveri, Nacionalnog stroja i ne znam koliko se razmnožilo tih neonacističkih i fašističkih organizacija, koje pokušavaju da unesu grandiozan strah. Mi počinjemo da se bojimo, ljudi su već pod pritiskom, ljudima se noću preti telefonom, neki su morali da dobiju policijsku pratnju, kolege na univerzitetu se ne libe da prete jedini drugima.
Ceo taj skup ljudi oko DSS i SRS je počeo da diže glavu i otvoreno preti. Čini mi se da će u vanrednom stanju lako moći da se vanrednim merama prodaju preduzeća i dodeljuju stanovi i daju krediti i štošta drugo za njihove ljude. Tu nema mnogo politike. U tom zatvorenom malograđanskom krugu ima sitnog, primitivnog inata Demokratske stranke Srbije, velike mržnje prema Demokratskoj stranci i Evropi i ekonomskih interesa jedne grupe tajkuna i političara, jer dok je vanredno stanje ne smeš da postaviš pitanje kome su otišle pare. Kada je neko jednom rekao – nikada više srpska ruka u hrvatskom džepu, ja sam prokomentarisao – izgleda da je ljudima u Hrvatskoj prijatnije da im u džepu bude hrvatska ruka. Ovde će izgleda najlepše biti kada je srpska ruka u srpskom džepu, jer tada će tranzicija biti prelivanje naših para u njihove džepove.
Kada prekinemo diplomatske odnose, voleo bih da vidim kako će Sandra Rašković ili Vladeta Janković ili Maršićanin da reaguju kada dobiju obaveštenje odavde – e, ne možete više da budete onde, vraćajte se ovde. I šta ćemo time da postignemo? Vratićemo se u bedu i opet će se javiti neki Kostić da nam predlaže da jedemo korenje, samo što će nam to sada predložiti Koštunica. Neke strane ambasade će da odu odavde, poneki ambasador i šta? To će trajati nekoliko meseci i na kraju će biti kao sa Crnom Gorom i Slovenijom i bilo kojom drugom republikom koja je otišla. Ovde će se duriti, ljutiti se što nije po njihovom, tupkaće tabanima o zemlju, besneće, pričaće nešto, ćapiće neke pare usput, a onda će polako, u miru i tišini da vrate ambasadore. Dakle, mi nećemo potpisati stipendije za neke studente, ali smo potpisali gomile drugih ugovora o naučnoj razmeni i naučnici, uključujući i one koji su bliski radikalima i DSS-u, putuju u inostranstvo na osnovu toga. U našem političkom životu ima toliko licemerja da se čoveku zgadi i mora da se namaže nekim kremom koji štiti od javnog licemerja, u nadi da će tako preživeti.
Sve je to prazna priča, Srbija nema apsolutno nikakvo sredstvo da spreči nezavisnost Kosova i što duže budemo odlagali da nešto učinimo za narod dole, toliko će njima biti teže. Ali koliko sam ja shvatio, bitno je sačuvati njihove glasove, zaštititi onih 20-25.000 ljudi koji su bili direktori ovog ili onog ili šefovi katastra ili bilo šta drugo na Kosovu, koji su prebegli u Srbiju, kupili ovde nešto, smestili se i dobijaju platu od juna 1999. da budu Srbi sa Kosova. Čujem da su pojedini dekani fakulteta sa univerziteta u Prištini i razni drugi rukovodioci ovde kupili stanove, otvorili ordinacije, svoje firme u Beogradu i uglavnom žive ovde – odu dole samo da održe neko predavanje i da se busaju u grudi. Čitava bulumenta ljudi koji su poreklom sa Kosova sedi ovde i silno se buni što gubimo Kosovo, ali im apsolutno ne pada na pamet da se vrate na Kosovo.
Pa ako im je baš toliko stalo do njihove postojbine, zavičaja iz koga su morali da odu, što se ne vrate da žive dole? To nije priča – Beograd Beograđanima ili Srbija nama iz Srbije, nego je priča o onima koji sede u Beogradu, poreklom su iz Prizrena ili Peći ili Mitrovice, licemerno se bore za to da Kosovo ostane deo Srbije, ali njima lično ne pada na pamet da odu tamo. Taj slučaj smo imali sa Republikom Srpskom, Krajinom, sa mnogim drugim krajevima. Univerzitet u Beogradu je pun ljudi koji pate zato što nisu u Krajini ili u Banjaluci ili u Sarajevu, odakle su morali da odu i da, siromasi, rade na Beogradskom univerzitetu. Pa postoji univerzitet i tamo, što se ne vrate? Kada im je već toliko teško, zašto sede ovde i pričaju kako im je teško?
Svi znamo latinsku izreku – ovde Rodos, ovde skoči. Jedan se pravio važan da je na Rodosu skakao u vis 3 metra, pa mu je rečeno – pokaži to ovde. Srbi će sa Kosova pobeći, delimice će biti potisnuti. Ne mislim da će ih Albanci proterivati zato što Albanci mrze Srbe. Ali mnogi će pobeći zato što su napumpani strahom da su, ako Kosovo postane nezavisno, gotovi. I taj se strah kod njih stvara sistematski, kao što se stvarao u Hrvatskoj i kao što se stvarao u Bosni. Naravno da je jedan deo njih ugrožen i naravno da ne možemo zaboraviti šta se zbivalo u Medačkom džepu, kao što ja lično neću zaboraviti šta se zbivalo u Hrtkovcima i mnogim drugim mestima. Danas je godišnjica ubistva onih jadnih muslimana u Sjeverinu, koji su izvučeni iz voza, s tim što je opština odlučila da se podigne spomenik samo onima koji su iz tog mesta, a ne svima koji su ubijeni. Dakle, čak ni ubijeni nisu svi jednaki, iako su iste nacije, iste vere, nego se delimo na naše i one koji su malo manje naši.
Nemojmo stvarati takav paničan strah kod ljudi, jer će ih on na kraju naterati da pobegnu. Ovde kao da su se prekjuče setili da dole žive neki ljudi. Bilo je bitno napraviti ministarstvo za Kosovo i Metohiju, da Samardžić zaposli svojih stotinak ljudi. Kada sutra Kosovo ode, šta ćemo sa tim ministarstvom? Ono će postojati dokle god postoji ova vlada, jer eto, neko mora da brine o našem jadnom Kosovu koje je otišlo. U stvari brinuće o tome da neki ljudi ostanu zaposleni, sve te strine, tetke, braća i deca. Još uvek nisam video koja je stručna sprema onih koji tu rade i šta oni znaju.
Onog časa kada je Marti Ahtisari dobio ulogu da vodi pregovore oko Kosova, naši su digli dreku na njega i počeli da mu mašu ispred nosa Rusijom. Samo neko ko apsolutno nema pojma o evropskoj istoriji, a još manje o Finskoj, može da maše Rusijom pred nosom jednog konzervativnog finskog političara. Postigli smo potpuno suprotan učinak i zbog toga će na kraju račun platiti Srbi na Kosovu.
Naša vlast odmerava svoju snagu sa SAD, ne toliko sa Evropskom unijom. Nemojte zaboraviti da je Evropska unija najveći spoljnotrgovinski partner Rusije. Na kraju će se dogovoriti, a mi ćemo biti moneta za potkusurivanje, kao ona žvaka koja nam je 90-ih godina davana umesto kusura; nemaju sitno, pa evo ti jedne žvake umesto toga. Mi ćemo nekome biti ta žvaka i kada nas sažvaće ispljunuće nas, jer smo bili za jednokratnu upotrebu. Nije mi jasno zašto niko neće ništa da nauči od istorije. Toliko puta smo bili za jednokratnu upotrebu. Jedini trenutak kada to nismo bili je onaj period u kojem je Tito uspevao da igrom između Istoka i Zapada dobija kredite. Sada nas opet neko koristi i mi se tome voljno pedajemo i još hvalimo onoga koji nas na taj način koristi. Ja mogu da razumem da jedan Artemije to ne shvata, jer i nije u opisu njegovog posla da to shvata. Opis njegovog posla je da opšti sa bogom, a ne da bude razuman, analitički političar. Nevolja je u tome što ovde imamo političare kojima je razmišljanje potpuno strana navika. Mnogi su počeli da se pozivaju na ono što je pre neki dan rečeno na nekom skupu o Srbiji u Vašingtonu – velika sila postaje zrela onoga trenutka kada počne da se ponaša pragmatično. E, ovi naši su izgleda u prezrelom stanju, oni se ne ponašaju ni pragmatično, ni principijelno. Stvar je u tome da čovek izađe iz ove zemlje, da porazgovara malo sa drugim ljudima. Oni uopšte ne shvataju zašto se mi ovako ponašamo, čak ne shvataju ni oni koji silno pokušavaju da nas shvate i kažu – razmišljajte praktično. Ali izgleda to jurišanje na nebo nema nikakve veze sa politikom i sa međudržavnim odnosima. Većina naših političara odjednom ispodobijaše velike stanove, pa kao slučajno mogu da ih otkupe po malo povoljnijoj ceni. Odjednom se ispostavilo da imaju i svoje firme. To je kao kada je Mirko Marjanović otkrio da ima 8 miliona švajcarskih franaka u banci u Švajcarskoj, a da on, siromah, pojma nije imao otkud mu. Nekome se dogodio narod, a nekome su se dogodile pare u švajcarskoj banci.
Veliki sam pesimista, jer onih milion nezaposlenih i 15 odsto stanovništva koje živi ispod granice siromaštva na kraju će dati svoj glas onome ko ih bude najviše lagao. Ovde će ih najviše lagati radikali i narodnjačka koalicija i na kraju će oni upravljati nama. Jaz između bogatih i siromašnih će se samo još više proširiti, ako je to uopšte moguće.
U jednoj zdravstveno katastrofalnoj situaciji u Srbiji, kada se beleži rast svih mogućih i nemogućih bolesti, ministar zdravlja Tomica Milosavljević šalje kodeks ponašanja. Prosto ne znam da li da se smejem kada ga čitam. Naravno da treba pristojno da se ponašaju i pacijenti i zaposleni, ali smešno je propisivati dužinu suknje kada medicinske sestre moraju da nose kući tu svoju odeću, da je same peru i peglaju. Bolnica im je dala jedan komad za sledećih godinu dana, umesto da je dobijaju svakog dana čistu, dezinfikovanu i sterilisanu. Tomica Milosavljević ima i čuveno pravilo da zaposleni ne smeju javno da kritikuju ni instituciju ni rukovodstvo, već naprotiv, moraju samo pohvalno da govore o njima, a kritiku smeju da iznose samo na internim sastancima. To je direktno kršenje člana 46. i 56. ustava. Ni u jednoj razvijenoj zemlji u državnim institucijama ne postoje takva pravila. Čak postoje pravila da i zvanični portparol jedne institucije može da iznese mišljenje suprotno od te institucije, ukoliko izričito kaže da je to njegovo ili njeno privatno mišljenje. Šta sada možemo da očekujemo iz ministarstva? Proširenje toga kodeksa, da dan počinje tako što će pred domom zdravlja svi zaposleni kolektivno otpevati himnu domu zdravlja, onda ući na rukoljub direktoru, stajati u stavu mirno dok mu podnose izveštaj, a on će, ako nisu dobri, da ih osudi da kleče na kukuruzu ili da stoje u ćošku.
Problem je u tome što se ne rešava problem korupcije u zdravstvenoj službi i što aparati za bolnice završavaju u privatnim ordinacijama. I umesto da se to rešava, ključna stvar je kako da se spreči bilo kakva kritika. Po toj odluci zaposleni ne sme novinaru, javnosti da iznese slučaj krađe, silovanja, uzimanja provizije, trovanja bolesnika. Rukovodilac može bukvalno da ubije bolesnika, a niko nema pravo da to iznese u javnost. O tome može da se govori samo na internom sastanku, a direktor će onda da kaže – nije tačno, interni sastanak je završen. Ni sindikat ne sme da iznese u javnost takav slučaj . Dakle, to je gore nego u Miloševićevo vreme. Taj jedan jedini član je gori od celog Šešeljevog zakona o univerzitetu 1998, jer smo čak i tada mogli glasno da se bunimo. Nisam čuo da je tada neko dobio otkaz zato što je novinaru rekao šta se zbiva unutar fakulteta.
Kada je pravljena vlada, prvo su se beskonačno džapali o tome ko će da sedi u kojekakvim upravnim odborima, pa su se onda džapali oko privatizacije velikih preduzeća i nikada nisu došli do ozbiljnih stvari. Kao da nikoga ovde ne zanima što 40 odsto škola u Srbiji nema tekuću vodu, što 20 odsto nema wc, a preko 50 odsto do skoro nije imalo telefone. Kao da ministarstvo zdravlja ne zanima u kakvom su stanju bolnice. Svejedno mi je da li će sestrina suknja biti pet santimetara duža ili kraća u času kad ležim u krevetu, a sa tavanice pada malter po meni, prozor je zatvoren kartonima i napolju je 40, a unutra 50 stepeni. Ne, najbitnije je da niko ne sme da kaže da pacovi vršljaju po podrumu bolnice. Naše vlasti stalno isturaju simbole bez ikakvog sadržaja, jer se onda ne vide pravi problemi. Imao sam razgovor sa dve članice komisije za akreditaciju na univerzitetu. Činjenica je da je akreditacija nužna i da se stanje mora srediti, ali po onome što su one govorile ispada da one po višim školama love falsifikovane radne knjižice i fiktivno zaposlene ljude, što je stvar za kriminalističku policiju. Jedna od njih mi je rekla – da, ali policija to neće da ganja.
Oni profesori sa Pravnog fakulteta u Kragujevcu su se svi vratili na fakultet, primaju punu platu, a za dva meseca će neko da otkuka – ali nema ko da nam drži nastavu, dajte samo da premostimo ovu godinu, nekako da se snađemo. Pa će ih pustiti da drže nastavu – pa kad su držali nastavu, hajde neka ispituju u junu – i u septembru se više niko neće sećati da je pola fakulteta bilo uhapšeno zbog korupcije. Toga se neće setiti ni novinari ni ministarstvo, a taj fakultet je danom hapšenja trebalo da bude zatvoren, jer je polovina profesora bila korumpirana, a druga polovina je verovatno znala šta se zbiva, ali je ćutala, kao što mnogi na Pravnom fakultetu u Beogradu koji slove za velike demokrate ćute zato što imaju platu 200.000 dinara. Ali ključni problem našeg postojanja je Kosovo i to nam objašnjavaju akademici, koji su proturili predlog novog zakona po kojem bi se njihove plate utrostručile. Dakle, u Srbiji nije ključno pitanje kada će reforme ili kada ćemo u Evropu, nego kada će plata i da li ja mogu da dobijem veću platu. I na tome se završava priča ogromnog dela naše političke i intelektualne elite. Dakle, sveta kinta ili sveti euro je u centru pažnje, a sve ostalo su prazne priče. To može da se izmeni jedino ukoliko se javnost pokrene i zato i dolaze ovakva pravila – ne smeš da kritikuješ. Javnost je počela da se pokreće i treba je sprečiti da nam prstom ukazuje na bilo šta. Zato se priča o vanrednom stanju.
Bojim se da će pritisak na ljude u opoziciji biti veoma jak i bojim se da će analitičari tipa Vukadinovića i Antonića ponavljati – ali dva miliona i toliko stotina hiljada ljudi su glasali da sve koji imaju plave oči treba streljati ili da holokaust nije postojao ili da su Romi ljudi nižeg ranga ili da se Mesec okreće oko Sunca, a Zemlja oko Meseca. Većina često nije u pravu. Tih dva miliona i nešto glasača Tomislava Nikolića jednostavno nisu u pravu. Oni imaju pravo da izglasaju šta god hoće, ali je to za šta su glasali katastrofalno. Tome je u ogromnoj meri doprinela Demokratska stranka, neaktivnost Borisa Tadića i nesposobnost Demokratske stranke da pokaže šta su bili radikali. Radikali su učestvovali u ovome što sada imamo sa Kosovom, upetljani su u to do iznad ušiju. Ili će Demokratska stranka ozbiljno da menja svoju politiku ili će na kraju njeni glasači otići na neku drugu stranu. Tadić je na ovim izborima navukao sve što je moglo da hoda i puzi i glasa za njega u strahu da ne dobijemo Tomu Nikolića. Mislim da će čak i Čeda Jovanović i LDP morati malo da menjaju svoj stav. Pa ne možeš večito napadati jedinog mogućeg saveznika. Čeda je dobio onoliko koliko je dobio, a na sledećim izborima će možda dobiti i manje.
SPO je bio najveća stranka, pa je odjednom postao najmanja, odnosno ne znam da li uopšte i postoji. Ući ćemo u situaciju da će radikali sa narodnjacima biti u koaliciji, a to neće biti dobro za nas. Bez obzira koliko se Antonić trudio da dokaže da smo mi Evropejci samo jedna samozadovoljna elita, mi smo onaj deo obrazovane elite koji prima platu da bi ljude obrazovao. Naš posao je i da ih politički obrazujemo. A nije dobro kada neko propagira politiku mržnje prema drugima i priziva ruske dobrovoljce. Već su ovde dolazili ti takozvani ruski dobrovoljci i samo je pitanje vremena kada će se ovde pojaviti neki penzionisani ruski general i kada će umesto Danijela Šifera doći Peter Handke ili Mihalkov. Doći će ovde, lepo će jesti i otići će. Čovek uopšte ne mora da bude silno inteligentan da bi shvatio šta se dešava. O većini tih stvari su napisane čitave biblioteke knjiga. Samo treba izvući minimalnu pouku. Ali ovde u političkom životu vlada pravilo da je iskustvo osobina koja nam omogućava da prepoznamo glupost tek kada je nanovo učinimo. Hajde, u redu je da to činimo dva puta u jednom stoleću, ali mi to redovno činimo tri puta godišnje.
Svetlana Lukić: Čitam šta su skandirali studenti u protesnoj šetnji do vlade Srbije: Dole Koštunica – dole novi Milošević, DSS – novi SPS i Ubili ste Đinđića. Govori Dejan Ilić, urednik izdavačke kuće Fabrika knjiga.
Dejan Ilić: To nije tačno – ostanite u svojim kućama, mi ćemo vas zaštititi. Pa nećeš ih zaštititi, ne možeš da ih zaštitiš, zašto to izgovaraš. Ne možete poslati vojsku i policiju preko Ibra, ne možete. Drugo, mi smo doneli istorijsku odluku da će Kosovo zauvek ostati u Srbiji. Čoveče, u kom vremenu ti živiš? Ništa nije večito, kako izgovariš uopšte tu stvar, šta misliš dok to izgovaraš, da li išta misliš dok to izgovaraš? Ti vidiš da se tu mešaju jedan mitski registar i jedan praktični, pragmatičan registar. Mitski registar je strašno opasan, jer će neko te poruke shvatiti doslovno. Recimo, premijer je rekao – mi moramo učiniti sve da pokažemo da je Kosovo Srbija. On misli na sve nas, pa je i meni uputio poruku – svuda i na svakom mestu morate stalno pokazivati da je Kosovo Srbija. Šta znači to – svuda i na svakom mestu? Recimo, uđe ti kontrola u gradskom prevozu i više te ne pita – da li imate kartu, nego te pita – šta je Kosovo. Kosovo je Srbija, odgovaraju ljudi. Priđe meni, ja se zamislim, zatekao me nespremnog i kažem – ne znam. I šta se onda dogodi – napustite vozilo, jer niste dali tačan odgovor. Ili mi uzme ličnu kartu i kaže – javite se u prostorije GSP-a da uzmete ličnu kartu. I ja kao idem po ličnu kartu, tamo me čeka službenik i onda ja kažem – meni su uzeli ličnu kartu, a on kaže – aha, a šta je Kosovo. Ja kažem – Kosovo je Srbija, a on – izvolite ličnu kartu.
Šta znači to – svuda i na svakom mestu? Recimo, u nekom mestu u Vojvodini gde deca idu u mađarsku osnovnu školu, ispraćaju ih roditelji ne ekskurziju, mašu im i kažu – ne zaboravite da je Kosovo Srbija. Mislim, šta znači – svuda i na svakom mestu? To opasno liči na neku vrstu nametanja mišljenja, a pritom se uopšte nismo dogovorili da li mi hoćemo da prihvatimo tu vrstu mišljenja. Zapravo se neko ipak dogovorio, onog trenutka kada je pristao na onaj ustav, koji je izglasan onako kako je izglasan, koji je prošao na referendumu tako kako je prošao. Tada je neko dao Koštunici za pravo da izrekne jednu ovakvu rečenicu i mi sada gledamo kako on izgovara potpuno nesuvisle stvari, ali za koje ima pokriće u ustavu. Kada ljudi na Kosovu budu rekli – sada je ovo jedna nezavisna država – kako ćemo mi reagovati ovde? Sve što se odavde kaže u vezi sa tim više nema nikakve veze sa Kosovom, ni sa Evropskom unijom, Ujedinjenim nacijama, Amerikom, jer nas oni više naprosto ne slušaju. Dakle, sve što se kaže u vezi sa Kosovom odnosi se na nas ovde i to tako treba slušati.
Reklo bi se da je po ustavu sasvim u redu da neko krene da lomi sve po Beogradu. Kako mi kažemo da je Kosovo Srbija? Kako? Ne znam, tako što bacimo bombu na Merkator. Tako je, meni smeta Merkator, jer je to slovenačka firma, a Slovenija predsedava Evropskom unijom, koja će da pošalje tu misiju na Kosovo. Dakle, Slovenija je moj neprijatelj i ja ću da bacim bombu na Merkator, u čemu je tu problem? Da li je problem taj koji baca bombu? Pa naravno da jeste, zato što bi morao da misli svojom glavom, ali ko ga je poslao da baci tu bombu?
Za Borisa Tadića je glasalo 2 miliona i 300 hiljada ljudi i on je odgovoran, jer su ti ljudi glasali za njega. Ti ljudi su očigledno bili protiv svake primene sile, očigledno su bili za to da se nastave dogovori sa Evropskom unijom, očigledno su bili za to da se Srbija otvori i očigledno su bili za to da proglašenje nezavisnosti Kosova ne treba bitno da utiče na naše živote ovde. Boris Tadić je dobio te glasove. I o čemu on sada pregovara sa Vojislavom Koštunicom? Voleo bih da verujem da on time štiti naše interese, da on u tim dogovorima kaže – znaš, ne možemo tako. Onda Vojislav Koštunica kaže – ne razumeš ti to, država je iznad svega. Onda ovaj kaže – znam, ali u toj državi žive neki ljudi, oni sutra moraju da odu na posao, moraju nešto da zarade, moraju nešto da jedu. Ne, ne, to je nebitno, država je ugrožena i nije bitan odlazak na posao i nije bitno šta će da jedu. Pitam se kako ide taj razgovor, o čemu oni pričaju. Ne mogu to da zamislim zato što po izjavama koje daje jedan od njih dvojice ja vidim da taj čovek kao da ni sa kim ne razgovara, kao da ništa ne čuje i kao da ništa ne vidi. Ili vidi, ali u nekoj realnosti koja nije moja realnost.
Treba da znaš, ja imam premijera koji živi u jednoj realnosti, a ja živim u drugoj. I ne samo što živimo u različitim realnostima, nego njegova realnost ugrožava moju. Ja nemam ništa protiv da je nekome Kosovo najvažnije na svetu, ali nemoj ugrožavati život tim ljudima tamo i nama ovde. Znaš, strašno je važno kako će se ponašati zvanične institucije u nedelju, ponedeljak, utorak i narednih dana. Dolazimo u situaciju da se pitamo neke potpuno besmislene stvari – a kakvi su odnosi snaga, ko je jači od njih dvojice, je li jači Boris Tadić ili je jači Vojislav Koštunica. Onda razmišljaš, čekaj da vidimo, čovek iz Demokratske stranke je ministar odbrane, oni bi mogli da kontrolišu vojsku, to je dobro. Aha, a Koštunica ima policiju, a ko ima službe bezbednosti. Svi se pitamo na čijoj strani su službe bezbednosti. Znaš, nije normalno da ja razmišljam na taj način. Sama činjenica da građani Srbije treba da razmišljaju kakav je odnos snaga u vrhu države je potpuno nenormalna. Onda oni kažu – vanredno stanje. Ministar za Kosovo i Metohiju, Slobodan Samardžić, u nedelju uveče je rekao da je i vanredno stanje jedna od opcija. Zanima me ko će da uvede vanredno stanje. Hvala bogu, ne uvodi ga predsednik vlade, ali ga uvodi skupština. Onda se pitaš kakav je odnos snaga u skupšini, pa ko spovodi vanredno stanje i sa kojim ciljevima. Ključni problem je zapravo u čije ime i za koje ciljeve i za koje vrednosti sada nastupaju političari, koji u ovom trenutku imaju moć da kontrolišu organe sile u ovoj državi. Jer meni nije svejedno da li će Boris Tadić uvesti vanredno stanje ili će ga uvesti Vojislav Koštunica. Ako ga uvede Boris Tadić, mogu da pretpostavim da ćemo iz toga nekako izaći, a ako ga uvede Vojislav Koštunica, ne smem da mislim šta će da se dogodi. E, osim ako se oni nisu dogovorili da izigravaju dobrog i lošeg policajca.
Ako uvodiš vanredno stanje zbog Kosova, a tamo više nemaš nikakve ingerencije, onda se vanredno stanje odnosi isključivo na onaj deo Srbije koji država efektivno kontroliše. Ali ako se vanredno stanje u Srbiji uvodi zbog Kosova, kada će ta smetnja biti otklonjena i do kada će vladati vanredno stanje? Vojislav Koštunica nam je rekao – zauvek. Znači, vanredno stanje ćemo imati zauvek. Živećemo u vanrednom stanju, koje će u jednom trenutku postati normalno, pa će onda neko uvoditi redovno stanje kao vanredno stanje. Zapadamo u jako apsurdne stvari. I šta je uopšte za nekog normalan život? Normalan život za Vojislava Koštunicu je nešto sasvim drugačije od onoga što je normalan život za mene. Mi dogovor o tome šta je normalno nemamo već 20 godina. Svaka situacija koja vodi utvrđivanju jedne normalnost vodi u nasilje, jer očigledno su u pitanju dva shvatanja normalnosti i niko ne želi da odstupi od svoga shvatanja. Odnos snaga je sve vreme isti. Jedan deo Srbije živi u jednoj normalnosti, a drugi deo Srbije živi u drugoj.
Ako uvedeš vanredno stanje, onda je ta normalnost obavezujuća za sve. Koja od dve normalnosti je obavezujuća za sve? Ajmo da probamo da definišemo te dve normalnosti. Dakle, 2 miliona i 305.000 ljudi misli da je normalno da Srbija bude u Evropskoj uniji, 2 miliona i 305.000 ljudi misli da je normalno da to što se događa na Kosovu ne sme bitno da ugrozi funkcionisanje države i život ljudi koji žive na ostatku teritorije Srbije. Šta je na drugoj strani? 2 miliona i 197.000 ljudi misli da je normalno da predsednički kandidat obećava ljudima osumnjičenim za ratne zločine da nikada neće biti izručeni. Ups, imamo problem. Ovaj prvi predsednički kandidat koji je pobedio je otišao i izvinio se građanima Hrvatske i građanima Bosne i Hercegovine. Zamisli, drugi predsednički kandidat kaže – ne da to nije bio zločin, nego oni koji su odgovorni za to uopšte ne treba da odgovaraju. Te dve Srbije su glasale u drugom krugu predsedničkih izbora. Pa kako sada da te dve Srbije žive zajedno? Kako vanredno stanje čini da se ti vrednosni kriterijumi, ta moralna načela podvedu pod isti imenitelj? Samo pukom silom. I zato je vanredno stanje kao nametanje jednog obrasca vrlo rizična stvar, jer ne znamo na kojim osnovama počiva, ne znamo koja je to normalnost, koje vrednosti to vanredno stanje želi da uspostavi? A sve se dešava povodom Kosova, sa kojim zapravo sve to nema nikakve veze.
U drugom krugu izbora je izašlo 67 odsto i glasalo kako je glasalo. Iste večeri su ljudi koji komentarišu političke prilike u zemlji primetili da u izbornim kampanjama između dva kruga glasanja tema Kosova uopšte nije bila bitna. Dan posle izbora, bez obzira na to što Kosovo nije bilo jedna od bitnih tema u kampanji, Kosovo se iz sve snage, svom žestinom vraća u politički život Srbije. Ko ga vraća i otkud mu tolika snaga? I kako odjednom svi, i ti koji su učestvovali u tim kampanjama i nadmetali se za mesto predsednika, kako odjednom i oni to prihvataju, kako je to sad i njima odjednom bitno? Ponašanje pobednika takođe ne razumem, kao što nemam ni objašnjenje za ponašanje Vojislava Koštunice. Očigledno je da Srbijom može da vlada neko ko uopšte ne komunicira sa građanima Srbije. Obesmišljavaš politički život zemlje i volju građana činiš potpuno nevažnom. Ljudi viču – ej bre, hoćemo da živimo, uradite nešto za te ljude na Kosovu, ali dajte nam, bre, da živimo. Čovek kaže – nemate vi pojma i to što ste glasali nema veze, nego da vam ja kažem – Kosovo je zauvek Srbija i vi to morate da pokazujete svuda i na svakom mestu. Ti kažeš – ali znaš, ne mogu da budim decu za školu i da im kažem: Kosovo je Srbija. On kaže – moraš.
Teza da su za kandidata Srpske radikalne stranke glasali gubitnici tranzicije je prosto bezobrazna. Šta sad, kao ja sam dobitnik tranzicije? Pa daj, majke ti, kako sam ja dobitnik tranzicije? Ne, nisam dobitnik tranzicije, nego ja imam jedan set vrednosti za koji mislim da ga u ovom trenutku uspešnije brani Boris Tadić. Kakvi crni gubitnici tranzicije. Ne, nego je to podela koja traje već 30 godina u Srbiji. Šta su to srpski nacionalni interesi i kako se oni ostvaruju – to je linija podele. Da li se oni ostvaruju tako što rušiš gradove, ubijaš ljude, ratuješ, izoluješ zemlju, zatvaraš se ili gradimo zemlju, bitna je ekonomija, bitna je kultura, bitno je da budemo otvoreni, bitno je da ljudi putuju. To je to. Ko su Srbi? Ja bih rekao – Srbi su građani ove države i kraj, tačka, nema više. Ne, drugi će ti reći – Srbi su svi koji su u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, svi koji slave slavu, gde god da su. I uopšte, čija je država? Čija je država? Da li je to država građana koji su se sticajem okolnosti zatekli ovde, pa su u jednom trenutku počeli da dobijaju lične karte i pasoše ili je sve to kao mnogo komplikovanije. E, to je problem, oko toga se nismo dogovorili.
I ništa mi nismo osvojili 24. septembra i ništa se nije dogodilo 5. oktobra, jer je ta podela ostala tamo gde je i bila. Da li je tada nešto moglo da se promeni – pa naravno da je moglo. To je poraz koji nismo morali da pretrpimo. To je naš drugi poraz. Da nas posmatram kao književne junake, bio bih zadivljen pred piscem koji je tako nešto izmislio. Dakle, ti izgubiš jednom, pa ti nije dosta, nego napraviš tako da izgubiš još jednom. Prvi put si to nekako i preživeo, to je prošlo, pa si imao tu neku katarzu, to je taj 24. septembar, to je bila neka kompenzacija. Ali ne, nismo dovoljno patili, moramo da izgubimo sve još jednom.
Meni je raspad Jugoslavije nešto kroz šta mogu da se identifikujem sa ljudima koji žale zbog gubitka Kosova i ja ih apsolutno razumem. Znam kako sam se osećao 1990, 1991, dok sam gledao kako se ta država raspada. To jeste poraz, poraz je zato što pokazuje da i kada smo u pravu, mi smo nemoćni. To je onaj frustrirajući poraz, u kojem je jedina pozicija sa kojom možeš da se identifikuješ pozicija žrtve. To se dešava kada poraz istrgneš iz konteksta i sleda događaja, a upravo to radi Koštunica. A kada se identifikuješ sa žrtvom, spreman si za agresiju i zato je to opasno i zato taj poraz stvarno moramo staviti u nekakav sled događaja. Zašto se pozivamo na pravo koje smo sami kršili tokom niza godina? Zašto sada mi ne kažemo – ratni zločinci ne mogu imati zaštitu u Srbiji, oni moraju biti isporučeni. To je isti korpus prava na koji se i sami pozivamo. Kada nam odgovara, mi to pravo prizivamo, a kada nam ne odgovara, mi ga kršimo ili se pravimo ludi. Strašno je bitno da mi iz ovoga izađemo kao neko ko je akter, ko nije samo puki podnosilac tuđe samovolje nego ima sposobnost delovanja, jer smo mi svojim delovanjem doveli do ovoga. Najlakša identifikacija je identifikacija sa žrtvom, jer ti ona obezbeđuje moralno neupitnu poziciju, a kao moralno čist imaš pravo da radiš šta hoćeš. Svi mi volimo da radimo šta god hoćemo. U ovom trenutku nas Koštunica minira i jedina pozicija za identifikaciju koja se javno artikuliše je pozicija žrtve. To je najpogubnija pozicija koju možemo da izaberemo.
Aleksandar Molnar u svojoj poslednjoj knjizi pravi paralelu Srbije sa Francuskom sredine XIX i prve polovine XX veka. U jednom trenutku je Nemačka oduzela deo teritorije Francuske, da bi se u Prvom svetskom ratu Francuska revanširala Nemačkoj tako što je povratila oblasti koje su joj pripadale, i još uzela deo nemačke oblasti, što je bio uvod u Drugi svetski rat. Aleksandar Molnar objašnjava koji mehanizmi su tu bili na delu i kako se ta država ipak stabilizovala. Jedan od ključnih elemenata za stabilizovanje francuske države bilo je obrazovanje i uporno insistiranje da vojska bude stavljena pod civilnu kontrolu. Sprovedena je sekularizacija obrazovnog sistema i u njega su počele da se uvode građanske vrednosti i ideje. I Aleksandar Molnar kaže da je prve rezultate ta reforma obrazovanja počela da daje kroz desetak godina, kada su ljudi koji su prošli kroz taj sistem dobili priliku da glasaju. Tada su snage starog režima izgubile šansu da se ikada vrate na vlast u Francuskoj. Usled velikih ratnih poraza Francuske u XIX veku većinu ljudi je uhvatio defetistički pacifizam. Taj niz poraza je doveo Francuze do toga da kažu – dosta je bilo, gubimo te ratove i daj da stanemo i vidimo šta ćemo sami sa sobom. Taj defetistički pacifizam, koji je bio prouzrokovan nizom teških poraza, vremenom je prerastao u pacifizam kao svetonazor, kao stav da nasilje i ratna opcija nisu rešenje za konflikte i nesporazume.
Kada mi istrošimo sve načine na koje smo naučeni da mislimo, možda će se pojaviti ljudi koji će reći – ovo nije dalo rezultate, ajmo da mislimo drugačije. To bi bila optimistička varijanta. Šta je pesimistička varijanta? Da Koštunica sačuva poluge očigledne vlasti, da nas uveri da je on mesija koji je izgubio Kosovo, ali da jedino on može da ga vrati. Bitno je i kako će se postaviti Srpska pravoslavna crkva. Kada sam video snagu Koštuničinih uverenja, pomislio sam – da li je zaista bilo toliko teško da sa istim uverenjem pre par godina izađe i kaže – niko nikada u Srbiji više neće oružjem nasrnuti na teritorije susednih država, niko nikada više sa teritorije Srbije neće preći na teritoriju druge države i ugroziti živote pripadnika grupa koje se ne prepoznaju kao Srbi. Da je on to uradio pre pet godina, ja bih mu rekao – imaš pravo da kažeš ovo danas. Priča o pomirenju, suočavanju sa lošom prošlošću, izvinjavanje, opraštanje, sve je to besmislica. Ceo smisao je u tome da ti ljudima na koje si jednom nasrnuo daš garancije da više nećeš nasrtati. To bi trebalo da bude konačni ishod svih tih priča. Da je on sa istim takvim uverenjem sa kojim je izrekao ovo o Kosovu ranije rekao – mi više nikada nećemo nasrnuti na susedne države, ja bih rekao – čoveče, svaka ti čast, imaš pravo da kažeš i ovo. Kako on nalazi u sebi tu osnovu, taj etos s kojim izgovara ovo, a nikada ga nije pronašao da izgovori i ono drugo, ne znam. Jer, samo zajedno to bi imalo smisla. Kada ti nekome obećaš da više nikada nećeš nasrnuti na njegovu teritoriju, ti si zapravo dao sebi za pravo da štitiš svoju teritoriju, ali ako si ti nasrtao na tuđe teritorije, šta je sad, kao ne valja što je neko nasrnuo na tebe? Pa ne valja, naravno.
Svetlana Lukić: Prošle nedelje je umro Desimir Tošić. Bio je verni vojnik Demokratske stranke od 1938. godine. 1943. gospodina Tošića je uhapsio Gestapo, poslao ga u logor na Sajmište, a odatle deportovao na prinudni rad u Austriju i Nemačku. Posle 45 godina provedenih u emigraciji u Francuskoj i Velikoj Britaniji, vratio se u Srbiju 1990. Nekoliko nedelja posle toga, prvi put smo razgovarale sa njim za emisiju Niko kao ja. Gospodin Tošić je jedan od najčešćih i najmilijih gostiju Peščanika. Jedino su on i dečak Vasa imali pravo da naručuju svoja gostovanja. Slušate delove razgovora koje smo sa njim vodile 2002. i 2003. godine.
Desimir Tošić: Doći će neka vlast koja će mi dati penziju, ali za sada sam umesto penzije dobio dosije. Da li ja mogu da predložim preko radija da se ti ljudi koji su pisali te dosijee pojave negde, da ih vidimo kao na onoj policijskoj paradi, da vidimo kakve su to glave. I onda bih predložio Dušanu Mihajloviću, ministru unutrašnjih dela, umesto što šalje revolvere ministrima, da svim tim udbašima i oznašima da po jedan revolver da izvrše samoubistvo, pošto ja mislim da je naša služba bezbednosti najveći krivac za propast ove zemlje. Tu piše – rođen tu i tu, evidentirani britanski obaveštajac. Eto, to smo mi.
Svetlana Lukić: Evidentirani britanski obaveštajac?
Desimir Tošić: Koji živi na Vidikovcu i tek se sprema za akciju. Zamislite vi, ja imam prijatelja, profesora univerziteta, i pričam mu o ovom dosijeu, a on meni kaže, potpuno mirno i sa ubeđenjem – svuda se radi ista stvar. Ja mu objašnjavam da sam za trideset dve godine samo jednom bio u britanskoj policiji, a da je, magarčino jedna, Milovan Đilas zbog knjige Susreti sa Staljinom, izdatom na engleskom jeziku u inostranstvu, ovde dobio 13 godina robije. I ti meni kažeš da je to isto, jer svaka zemlja ima obaveštajnu službu. Dakle, mi smo potpuno izgubljeni. Molim vas, Goli otok. I vi sada meni hoćete da kažete da je moguće da Englezi zatvore u tajnoviti logor i pobiju 10.000 ljudi svojih članova partije, ne Japanaca, Kineza, Nemaca, nego svojih ljudi, prvoboraca. Mlad, mali narod sa slabim nervnim sistemom. Mi smo strašno nervozni. Imamo malo dostojanstvenih govornika. Nemamo mi ljudi, nemamo kadra.
Svetlana Lukić: A Đinđić?
Desimir Tošić: Pa on se troši, ali ne zbog toga što radi, nego zato što govori. Mislim da on mnogo govori. Ja bih mu savetovao da smanji količinu govora, znate. Vidite, vi danas imate toliki broj kandidata za šefove partija, vi svakog trenutka čekate da li će neki Milan da se odvoji i proglasi svoju partiju, razumete. Ovde imate jednoga žutokljunca, da mu ime ne pominjem, koji je promenio tri ili četiri partije, jer hoće da bude šef. I kada ga je novinar pitao u NIN-u, pa odakle vam ta ideja da budete šef partije, on je odgovorio – ja od malena osećam tu ambiciju. Pazite, to je nešto potpuno novo, u tome je velika razlika u odnosu na društvo kome sam ja pripadao. Naše je društvo bilo seljačko društvo u stagnaciji, mali je broj ljudi bio nekih velikih ambicija. Bilo je teško naći poslaničkog kandidata. I ja se sećam, Demokratska stranka koja važi za najmoralniju i najpošteniju, u Prilepu je našla kandidata, pošto nikog drugog nije imala, otpuštenog policijskog pisara koji je imao nadimak Đubre. I sad pazite, Đubre dobije 450 glasova i postane poslanik narodni. I odbegao je siromah za vreme rata u Egipat, kada je bilo povlačenje vojske, stigao je u Pariz, tamo je i umro. Vrlo lep čovek, znate, i ovako bistar tip. Bio je policijski pisar, pa je krao neku malu paru po pismima, pa su ga otpustili i zato je imao taj nadimak.
U Velikoj Britaniji ta žuta štampa služi za zabavu, skandali, seks, preljube, krađe, afere, ali to na građanina nema nikakvog uticaja kad on glasa. Kod nas žuta štampa ima politički uticaj. Situacija je, što bi rekli komunisti, složena, ali ona ne može da bude bolja. Mi smo jedan mali narod zabasao u mrak, izgubljen. I nekako je naš svet postao gorak. Vi kad razgovarate sa prosečnim čovekom na ulici, pa ispada da ovde nema nikog poštenog. Sve sam lopov, mafijaš, pljačkaš. I kad sam ja jednog taksi šofera pitao – pa dobro, sem vas i mene nema nikoga poštenog, on mi je rekao – ne, i ja sam lopov. Dakle, mi smo izgubljeni, mi smo kao deca. Politički smo mi mnogo slab elemenat i zato nam ide ovako kao što nam ide. Zato je Milošević držao vlast, ne zbog toga što je on pametan. On je najpametniji u Hagu. On tako dobro izgleda u Hagu, da ga je trebalo odavno zatvoriti da se pokažu njegove sposobnosti, jer pre toga nismo mogli da ih primetimo.
Kod predsednika savezne republike očevidno postoje duboka nacionalna, čak bih rekao nacionalistička uverenja, on je ličnost religiozna. I ja sebe smatram religioznim, ali smatram da je religija nešto moje lično, intimno. Kad se molim Bogu, to niko ne treba da gleda, a još manje da snima. Tako da ja lično mislim da bi on najviše voleo, iako ljudi misle da je on željan vlasti, da sve to napusti. Iako ne napušta.
Naravno, najbolji je knez Miloš Obrenović, on je u tom pogledu naš otac represije. Ja pripadam jednom gledištu koje je potpuno antifašističko i antinacističko, kao što je i antikomunističko. Ja sam u politički život ušao kao gimnazista, u doba španskog građanskog rata, ja sam tada kao i svi ljudi, bez obzira da li su komunisti ili ne, bio protiv Franka i državnog udara od strane armije. Meni armija od 1936. godine stoji na glavi, ja se sa njom gonim koliko mogu i ona je jača od mene, naravno. Ali ja uvek mogu da joj se nasmejem u brk, pošto naša armija nema čime da se pohvali posle 1945. godine. Bilo bi dobro da ona bude u nekome ćošku, skoro nevidljiva. To što je bilo Sarajevo, to je bio pakao. I sad mi diskutujemo da li treba zaštititi jednoga generala, koga naša slavna vojska u koju imamo puno poverenja, štiti i čuva već više godina. Molim vas, mi smo jedina zemlja u istočnoj Evropi koja ima političku stranku koju je formirao jedan profesionalni ubica i pljačkaš. To su ljudi koji su išli po Bosni, opljačkaju, ubiju, pa onda naprave krst nožem na grudima. To su, znate, pravoslavci.
Ja sam vrlo rano čitao Slobodana Jovanovića. Slobodan, koji je bio vrlo pažljiv u izražavanju, za Milana Obrenovića je rekao najtežu osudu – čovek bez nacionalnog, patriotskog osećanja. Obrenoviši su bili inteligentniji od Karađorđevića. Sada, to ubistvo, ja razumem Engleze, koji su odmah prekinuli diplomatske odnose, jer to je zaista bilo divljaštvo. To kako su ih ubili je bio mnogo teži problem od ostalog, ali nije bilo izlaza. Znate, u istoriji dođu trenuci kad nemate alternative, to je kao 27. mart. Državni udar od 27. marta nije ni herojsko, ni super političko delo, ali nemate gde. Tako je to bilo, Aleksandar je ne samo napravio jednu zemlju u kojoj se ustav menjao takoreći svake nedelje, on je smenjivao vlade, dovodio male pacove. Tako da je bilo neminovno, znate. Ja žalim što su ih oni tako masakrirali, ali nije se to moglo izbeći. Aleksandar je bio popustio i moralno i mentalno, postao je psihopatski tip, tako da ja nemam nikakvu žal, kao što sada imaju ljudi za 25. majem i Josipom Brozom. U svakom slučaju, ne žalim za Aleksandrom Obrenovićem.
Čitao sam jednu staru knjigu o Dragoljubu Jovanoviću. Uvek me je Zoran Đinđić podsećao na Dragoljuba, dakle, to su bezgranične ambicije. Ja bih čak rekao da je ambicija Zoranova bila manje lična, a više nacionalna ili modernistička, ako hoćete. I sad ne možete da verujete, ti naši genijalci, oni žive u nekoj vrsti irealnosti. Pored svih zamaha, planova, uspeha, on nije mogao da se zaustavi. Ja imam utisak kao da je on podsvesno hodao ka svojoj smrti. Ja se još uvek nadam da je to ubistvo istorijski korisno za nas, iako se to ne primećuje trenutno po vladi Srbije, ali ja mislim da u publici on ima mnogo više razumevanja. Ja mislim da je rejting Demokratske stranke i DOS-a porastao posle tog ubistva, jer su svi koji su ga sumnjičili shvatili da je on bio najopasniji protivnik onima koji su ga ubili. Mileta Prodanović je posle njegove smrti rekao – predsednik Koštunica se posle smrti Zorana Đinđića jedva pokazao kao čovek.
Niko nije uradio za Srpsku pravoslavnu crkvu ono što je uradio Zoran Đinđić i oni mu to vrate nad kovčegom kako su mu vratili. Ne znam za slučaj da je sveštenik govorio na grobu čoveka protiv čoveka koji je mrtav. To je policijski govor. To je govor jednog komandira milicijske stanice, koji se sveti kriminalcu koga je uhvatio i ubio.
DSS ima jednu veliku idealističku snagu, jednu tačku programa, a to nije ni Milošević, ni naše stanje, ni naš ugled, ni naš standard, nego – uništiti Demokratsku stranku. Ogroman broj školovanih ljudi su veliki pokvarenjaci, znate, i ovde možete takoreći kupiti svakog čoveka za novac. Ta bezidejnost, praznina, tako i ovo skakanje između partija, to je dokaz da tu nema nikakve ideje. Neće da vas primi vaša stranka da budete poslanik i kandidat, vi pređete u drugu stranku, a ona vas primi.
Vidite, i ljudi koji izgledaju dosta naivno i neinteresantno, politički i intelektualno, gore u strašnim ambicijama. Pazite, to nisu samo šefovi partija, kako se kod nas misli. Vlast kao opsesija, nedostatak ideja i verovanje da kad komunizam nije uspeo, više ništa neće. Mi smo u stvari verovali u komunizam, neko dublje, neko pliće, i pošto je to nestalo, nije ostalo ništa. Prema tome, mi možemo da budemo sve, i levo i desno i centar i to što je G17 i to je žalosno gledati, to je jedan strašan pad. Ja dolazim do ciničnog zaključka da je u stvari ne sveti Sava, nego Šešelj bio naš kulturolog – ako bude bombardovanja Kosova, neće biti više nijednog Albanca. Zamislite takav čovek dobije milion i 100.000 glasova. Pa kaže – ako ja dođem do vlasti, prvo što ću urediti je iseliti Broza iz Beograda. Čovek je na vlasti, Broz je ostao ovde, a on dobije milion i 100.000 glasova. On je čovek koji je kazao da ćemo imati sigurnu granicu na Karlobagu i ljudi glasaju, milion i 100.000 njih kaže da je on konsekventan, jer je rekao – prva stvar koju ću uraditi, to je još 1998, sazidaću spomenik Draži Mihajloviću na Terazijama. Tog spomenka nema ni posle 15 godina, ali on dobije milion i 100.000 glasova. Ko su ti ljudi koji daju milion i 100.000 glasova? Takva je većina. Vidim nekog vladiku koji će da se vrati na Kosovo, baš mi je drago, ali ja mislim da je to onaj isti vladika koji se nudio da pogine u Bosni, pa iz Bosne prešao u Srbiju da ne bi poginuo i – publika aplaudira.
Ja sam proveo sa stricem sveštenikom, tamo ste videli njegovu fotografiju, deset godina po celo leto. Pošto sam bio u njegovoj kući, njegova kuća je bila kod crkve, ja sam bio na svakoj službi. Ja sam njega posmatrao – subotom uveče on je pisao svoje govore. Pazite, za seljake, ne za članove akademije nauka. On je imao divan rukopis, i to je interesantno, iako je to pirotski kraj, čovek je znao u ono doba jezik i imao vrlo lepu dikciju. Ja nisam za deset godina čuo nijednu nacionalističku tiradu, nijednu. Nikad ga nisam video da plače i 1940. mi ga gledamo, dolazi iz grada i ide ka nama u vinogradu i plače. Pazite, pravoslavni sveštenik na Staroj planini, Bogu iza leđa, sigurno nije čitao novine svaki dan, a nije imao ni neku veliku biblioteku. Plače, mi se zbunimo i on nam priđe i kaže nam u plaču – Francuska je kapitulirala. Mi se razbesnimo, da ne kažem samo ja – šta je Francuska uradila, nije se tukla, neborci, defetisti, a on nama u plaču kaže – nemojte tako, Francuska će vaskrsnuti. Pazite, taj sveštenik je morao znati da su Francuzi katolici i on je morao znati da je tu Vatikan šef, ali vi vidite da u njemu nema mržnje. To ne liči na vladiku Atanasija, na vladiku Amfilohija, pa čak ni na ovoga sa Kosova. Ti mali ljudi po palankama, po selima, bili su hrišćani, stvarno hrišćani.
Emisija Peščanik, 15.02.2008.
Peščanik.net, 15.02.2008.
