Lažni Trocki

Transkript radio emisije Aleksandra Genisa „Uprkos preprekama – američki čas“: razgovor sa Borisom Paramonovim.

Aleksandar Genis: Ove godine smo ispratili izuzetno važan jubilej naše istorije – stogodišnjicu Oktobarske revolucije (pa i Februarske) – događaja čije su realne posledice neizostavno dotakle svakoga od nas, a posebno ruske televizijske gledaoce kojima je jesenas ponuđena televizijska serija „Trocki“. To je bio povod za razgovor s Borisom Paramonovim u okviru njegove autorske rubrike „Priče o štivu“.

Boris Paramonov: Seriju nisam gledao, ali tih dva ili tri puta po par minuta koje sam zavirujući na ekran na nju potrošio, bilo mi je dovoljno da shvatim kakvu to istinu vlast hoće da nam proda. Tako sam na primer „ulovio“ Trockog u razgovoru s Kerenskim. Tada aktuelni predsednik privremene vlade Kerenski trudi se da ideologu boljševika objasni kako nema potrebe ljuljati politički čamac, a Trocki mu na to odgovara: „Revolucija tek počinje. A vama kolega poručujem: sve ću vas žive u zemlju pokopati“. I šta je ovde najbitnije? Na šta se prvenstveno stavlja akcenat? Trocki je u ovoj televizijskoj seriji predstavljen kao bolesno ambiciozna osoba, čovek koji revoluciju vidi kao svoj lični projekat. Za njega je ona samo instrument za realizaciju ličnih ambicija.

Aleksandar Genis: Da, o tome su gotovo svi televizijski kritičari pisali. Revolucija je u serijalu prikazana kao individualni projekat nekolicine častoljubaca.

Boris Paramonov: I da je osnovni motiv tih častoljubivih avanturista ljubav prema novcu, pogotovu ako taj novac stiže iz inostranstva. Kako su sasvim ispravno primetili kritičari, tumačenje revolucije koja se dogodila pre sto godina u potpunosti odgovara razumevanju sveta, odnosno stanju svesti aktuelne ruske vlasti: svaka revolucija je đavolja rabota mračnih intriganata potpomognuta novcem inostranih neprijatelja. Poruka je primitivno očigledna, vulgarno jasna: to što je juče bio Trocki – danas je Navaljni. Ruska vlast na taj način misli da reši svoj danas najakutniji problem i očekivati od nje da će nekome dozvoliti da na televiziji ispriča istorijski iole korektnu priču o Trockom, u najmanju ruku je naivno. To što je na televiziji emitovano nije priča o Trockom, već lascivna agitka, i to u svom najčistijem vidu.

Aleksandar Genis: Znači to je razlog što je u javnom diskursu ovogodišnji jubilej Oktobra bio tako smandrljan – praktično sveden na nulu. Vlast se boji revolucije i radije bi da je zaboravi.

Boris Paramonov: Da. Ona bi da se sakrije iza lažnih priča u nadi da će one moći da je zaštite. Nego da mi ovde završimo razgovor o serijalu, o svim tim propagandističkim izmišljotinama ideologa sadašnje ruske vlasti i da pokušamo da kažemo nešto o Trockom, o tome kakav je on stvarno bio. Dakle, Lav Trocki je bio izuzetno plodan pisac. On je za sobom ostavio masu tekstova i svi oni su danas dostupni na internetu. Kompletna sabrana dela – rekao bih. Od mnogih njegovih knjiga, za našu rubriku „Priče o štivu“ sam izabrao jednu koju je Trocki napisao početkom 30-ih godina prošlog veka. Njen naslov je „Izneverena revolucija“ – vrlo rečiti rezime svih sukoba i razmimoilaženja Trockog sa tadašnjim rukovodstvom SSSR-a.

Aleksandar Genis: Sukoba i razmimoilaženja sa svima onima zbog kojih je bio primoran da beži iz zemlje u kojoj je pre svega njegovom zaslugom pobedila revolucija.

Boris Paramonov: Pre nego što se upustimo u razgovor o njegovoj biografiji i detalje o njegovim pogledima na svet, prvo što u vezi sa Trockim treba neizostavno naglasiti je da on po svojoj prirodi nije bio čovek koji stremi čelništvu, tip političara gladnog vlasti. Takav je bio Staljin. Tokom Lenjinove bolesti, a potom i nakon njegove smrti, dakle u trenucima kada je vlast boljševika visila u vazduhu, Trocki nije preduzeo ništa da bi je preuzeo. On čak – budući da je tada bio na lečenju u Kislovodsku – nije ni na Lenjinovu sahranu došao.

Aleksandar Genis: Mnogi su tada, a i kasnije govorili da je to bila njegova kobna greška.

Boris Paramonov: S tačke gledišta nekakvog aktivnog učesnika dvorskih intriga – da. To je svakako bila velika greška. Ali baš to uverljivo govori o tome da Trocki nije bio ni vlastoljubiv, a još manje intrigant. Tokom mukle pauze izazvane Lenjinovom bolešću, Trocki je s lakoćom mogao da preuzme vrhovnu sovjetsku vlast. On je tokom čitavog građanskog rata, a i kasnije, bio na čelu Vojnog revolucionarnog saveta (Реввоенсовет) i cela armija ga je volela i poštovala. U svakom slučaju, uživao je ogromno poverenje i podršku mlade sovjetske armije. Međutim, njega vlast nije zanimala. On je imao sasvim druga interesovanja.

Aleksandar Genis: Koja, Borise Mihailoviču?

Boris Paramonov: On je po svojoj prirodi bio teoretičar, ideolog i po tome on mene podseća na Ivana Karamazova: najbitnije je svoju „misao osloboditi“. Nazvao bih ga dogmatom, ali možda to ne bi bilo u redu, jer Trocki je zapravo dopunio marksističku teoriju (ili marksističku dogmu za one kojima se tako više sviđa) jednom zanimljivom i smelom novinom – idejom o permanentnoj revoluciji.

Aleksandar Genis: Trebalo bi možda podsetiti neke naše slušaoce šta je to.

Boris Paramonov: Da, slažem se. Tim pre što se kao originalni autor ove ideje često pominje ne Trocki, već Parvus. Ideja o permanentnoj revoluciji se rodila tokom prve ruske revolucije 1905, a najvažniji događaj te za Rusiju prelomne godine bio je generalni štrajk koji je od cara iznudio parlamentarnu reformu i osnivanje Dume. U prethodnom periodu se raznim liberalnim pokretima, večerinkama i bučnim salonskim razgovorima gotovo ništa nije postiglo. Ali je zato radnički štrajk, i to sveopšti, odmah doneo odgovarajuće rezultate. U Rusiji je konstituisana prva Duma, a narodu poklonjen prvi ustav.

I tada je Parvus iznenada shvatio: radnici su ti koji Rusiji mogu doneti promene, i to bez uplitanja buržoaskih stranaka i pokreta. A ako je već tako, zašto bi se radnički pokret zaustavljao na pola puta? Zašto bi se zadovoljio buržoaskim parlamentarizmom? Treba ići dalje i odmah uspostaviti socijalizam.

Aleksandar Genis: Znači, što se permanentne revolucije tiče, Parvusu ipak treba dati prioritet?

Boris Paramonov: Ma nije važno ko je prvi to izgovorio. Mnogo je važnije to da je tokom prve revolucije u Peterburgu osnovan Savet radničkih deputata i da je Trocki stao na čelo te organizacije. A Lenjin se u to vreme motao negde po Finskoj.

Aleksandar Genis: Pa nije baš tako. Poznato je da se sa govornice Saveta i on jednom oglasio.

Boris Paramonov: Da, samo jednom, i to bez trunke uspeha; posle čega je ponovo pobegao u Finsku, a odande dalje u Evropu. Jasno je da godine 1905. Lenjin ni izbliza nije shvatao svu snagu, sav raspoloživi potencijal ruskog radničkog pokreta. Kasnije jeste. Tačnije, u februaru 1917. on se prisetio ozbiljnosti svih događaja koje je sobom donela prva proleterska revolucija i sa svojim tezama pod miškom u aprilu iste godine ponovo stigao u Rusiju. A Trocki, prepoznavši u njegovim (kasnije) čuvenim „aprilskim tezama“ svoj koncept permanentne revolucije, rado se pridružio Lenjinu, mada su se ranijih godina njih dvojica uglavnom prepirali.

Aleksandar Genis: I te kako. Sećamo se onog „podmuklog licemera Trockog“, pa „izdajnika Trockog“ itd. Ali Borise Mihailoviču, vi ste nam na početku obećali par reči o njegovoj knjizi „Izneverena revolucija“, a do sada ste govorili o stvarima koje su barem ljudima naše generacije uglavnom poznate, bez asocijacija na sadržaj knjige sa kojom smo se tek mnogo kasnije upoznali.

Boris Paramonov: „Izneverena revolucija“ je po mnogo čemu njegova „završna“ knjiga, jedinstven konzistentan tekst u kojem on svodi svoja razmimoilaženja sa sovjetskim rukovodstvom, sa svima redom i sa Staljinom – naravno. Ali u toj knjizi postoji jedna skrivena tema – rekao bih temica – koja pod znak pitanja stavlja čitav idejni korpus Trockog, između ostalog i permanentnu revoluciju.

Na prvi pogled bi se reklo da na stranicama „Izneverene revolucije“ Trocki svojim čitaocima ne nudi ništa novo. U njoj su punim glasom ozvučeni stari motivi o termidorskoj degeneraciji revolucije. On je ovim terminom okarakterisao vođe tek izvojevane revolucije, zadovoljne postignutim rezultatima i spremne da se tim rezultatima nadalje obilato koriste. O tom termidoru je Trocki govorio već tokom 20-ih godina prošlog veka, u vremenima kada je i on sam bio u ešalonima vrhovne vlasti. Već tada se on u glasnim apelima omladini otvoreno borio protiv odroda u nomenklaturi vlasti, nazivajući omladinu barometrom partije.

Međutim, u „Izneverenoj revoluciji“ Trocki daje karakteristike postoktobarskog termidora na širem društvenom planu. Psihološki koreni ove pojave su potpuno jasni, prosto elementarni: borci revolucije su odlučili da se odmore. O tome je pisala gotovo sva tadašnja sovjetska književnost, od Bulgakova u „Zojkinom stanu“, do Alekseja Tolstoja u „Guji“. Trocki kao revnosni marksista ovu pojavu objašnjava na objektivnoj, sociološkoj ravni. Ali tu njegova teorija neprimetno upada u neku vrstu zamke.

Aleksandar Genis: Možete li nam to malo detaljnije objasniti?

Boris Paramonov: Pokušaću prepričavanjem jednog prostog, kasnije tipično sovjetskog primera kojeg u svojoj knjizi navodi Trocki. Ako u prodavnicama ima svih proizvoda u odgovarajućem asortimanu i ako su oni svim kupcima dostupni, onda nema problema. Ali ako proizvoda nema dovoljno, stvaraju se redovi i što su ti redovi duži, to su i kupci uznemireniji i bučniji. I razume se, tada na scenu stupaju naoružani čuvari reda i poretka.

Trocki ovaj primer navodi u prilog kritike Lenjina i njegovog dela „Država i revolucija“. Osnovna teza ovog Lenjinovog rada je da pobedom revolucije i uspostavljanjem socijalizma država odumire. Jer država je po definiciji osnovni instrument nasilja, oruđe kojim uzak društveni sloj eksploatatora sebi potčinjava široke mase eksploatisanih. I na tom mestu Trocki ističe svoj glavni polemički argument: kako današnje vođe revolucije mogu da tvrde da je socijalizam u SSSR-u uspostavljen kada je golim okom vidljivo da država ne samo da ne odumire, već naprotiv, svakim danom postaje sve jača? Da – slaže se Trocki – revolucijom je klasa eksploatatora zaista likvidirana, ali to očigledno nije dovoljno za uspostavljanje socijalizma. I tu se on ponovo vraća na primer s redovima: budući da ljudi koji kontrolišu raspodelu jačaju, u SSSR-u je na snazi surova materijalna nepravda. To je glavni izvor antagonizma i masovnog nezadovoljstva u Sovjetskom Savezu, a za efikasnu kontrolu tog antagonizma i gušenje nezadovoljstva neophodna je jaka, svakim danom sve jača država.

Aleksandar Genis: Dobro, sve to što je Trocki tada pisao nama je danas potpuno razumljivo. Ali gde je tu teoretska zamka u koju je on po vama upao?

Boris Paramonov: Ispada da je sam tok rasprave nenadano doveo Trockog do tačke koja kompromituje njegovu (ili Parvusovu) teoriju o permanentnoj revoluciji, koju je i Lenjin kasnije prihvatio. Njome su oni opravdavali izvođenje socijalističkog prevrata u slabo razvijenoj i pretežno ruralnoj zemlji kakva je tada bila Rusija. Prevrat su boljševici uspešno izveli, ali se ubrzo pokazalo da sama pobedonosna revolucija nije dovoljan uslov za uspostavljanje socijalističkog društvenog poretka. Marksovim rečima rečeno, nije bilo dovoljno moćnih proizvodnih snaga za uspostavljanje novih produkcionih odnosa. Otuda i večiti deficiti, ne samo robe široke potrošnje, i ne samo tokom 20-ih i 30-ih godina prošlog veka kada je pisao Trocki, već i kasnije, tokom čitave epohe takozvane sovjetske vlasti.

Aleksandar Genis: Kako je pisao Isak Babelj: „Savladalo nas je naše sopstveno siromaštvo“.

Boris Paramonov: Ili kako je na jednom drugom mestu napisao: „Nema slonova u našoj guberniji – konje nam dajte, pa da nastavimo da se mučimo“.

Aleksandar Genis: Borise Mihailoviču, hajde da se još jednom vratimo našem televizijskom Trockom. Da li je Trocki zaista bio avanturista?

Boris Paramonov: Neposredna primena teorije permanentne revolucije bi se zaista mogla nazvati avanturističkom. Ali to ne znači da je sam Trocki bio avanturista. On je bio krajnje nekoristoljubiv čovek, teoretičar zaražen revolucionarnom groznicom i sputan uskim okvirima evolucionističke teorije. Jer marksizam je – kao i darvinizam – evolucionistička terorija, ali ubrzo se pokazalo da složeni sadržaj revolucionarne prakse ovu teoriju strukturno nadilazi. Zato su po meni zaista valjani marksiti bili Plehanov, socijaldemokratski orijentisani menjševici, kao i zapadni socijaldemokrati.

Aleksandar Genis: Ali ceo svet se takoreći složno odrekao marksizma. Što reče Fukujama, marksisti se danas mogu naći samo u Pjongjangu i na Harvardu.

Boris Paramonov: To je zato jer je najzad postalo jasno ono najbitnije: da bi se zadovoljile potrebe trudbenika, uopšte nije neophodna eksproprijacija tuđe imovine i ukidanje tržišne ekonomije. A još manje ima potrebe prizivati iz zaborava Trockog i njegovim falsifikovanim likom i delom krpiti zjapeće rupe savremene Rusije.

Radio Svoboda, 11.12.2017.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 05.01.2018.