Zemlja nepredvidive prošlosti

Zemlja u kojoj jedni nose ikone Nikolaja II, a drugi čekaju red da polože cveće na Staljinov grob; zemlja u kojoj je Sankt Peterburg prestonica Lenjingradske, a Jekatarinburg Sverdlovske oblasti; zemlja u kojoj građanski rat, završen pre skoro 100 godina, kao da još traje – svim tim ćudljivim nijansama ruske politike sećanja (Geschichtspolitik) bavili su se istoričari na nedavnoj međunarodnoj konferenciji u Oslu.

O tome zašto se rusko društvo kreće u budućnost raspravljajući o prošlosti, koju interpretira na krajnje kapriciozan način, za Radio Svobodu govori istoričar Ivan Kurila, profesor Evropskog univerziteta u Sankt Peterburgu. Razgovor sa njim vodio je saradnik Radio Svobode Jaroslav Šimov.

Skup istoričara u Oslu, na kome ste i vi učestvovali, imao je pomalo ciničan naziv „Budućnost ruske prošlosti“. Po tom nazivu bi se reklo da je među zapadnim istoričarima uvreženo mišljenje da je Rusija zemlja nepredvidive prošlosti.

Da, može se i tako reći, ali to misle i istoričari van zapada. Idiom je ruski, a prihvataju ga svi koji se bave našom istorijom. Rusija je bila glavna tema skupa, mada su se rasprave doticale politike sećanja i „rata za istoriju“ i u zemljama centralne i istočne Evrope, odnosno naših suseda. Pokazalo se da su manifestacije naše politike sećanja dijaloški povezane sa onima u Poljskoj ili u Ukrajini. Često se međusobno sudaraju i prepliću reakcije na to šta je rečeno, napisano ili učinjeno s naše ili njihove strane.

Šta je razlog tome da je istorija u ovom delu sveta tako važna? Ona u velikoj meri formatira aktuelnu politiku, određuje doživljaj stvarnosti, a često i definiše nacionalne identitete. U čemu je problem? U zapadnim društvima se istorija ne doživljava sa toliko strasti i ni izbliza se toliko ne aktuelizuje.

Jedan od razloga je to što smo mi relativno skoro preživeli radikalni istorijski preokret – krah sovjetskog sistema. Logično je da se društvo tada okreće svojoj prošlosti. Posle Francuske revolucije je takođe vladalo veliko interesovanje za prošlost. Po svoj prilici je posle raspada Sovjetskog Saveza i nas to zadesilo.

Drugo, kod nas je jezik kojim se govori o politici decenijama bio korišćen u posebne svrhe. Za razliku od evropske političke tradicije, jednostavne reči kao što su liberalizam, demokratija ili izbori, u Rusiji su godinama imale drugačije značenje. Pokazalo se da je izgovoriti bilo šta neposredno o politici, političkim vezama, interesima ili aktuelnim događajima praktično nemoguće. Ali ako se pribegne istoriji, razgovor postaje razumljiv. Kako se danas u Rusiji određuju politička gledišta građana? Reći za nekog da je, na primer, demokrata ili liberal – obično malo šta znači. Nije uvek jasno o kome se zapravo radi. Može se pomisliti da je reč o pristalici Liberalno-demokratske partije Žirinovskog, što takođe apsolutno ništa ne znači. O pristalicama Jedinstvene Rusije da i ne govorimo. Ali kada se za nekog kaže da je staljinista ili obratno, da je protivnik staljinizma, stvari odmah postaju jasnije. Ispada da je u razgovorima o problemima savremenosti i politike jezik istorije jedino prihvatljiv. On otvara mogućnost razgovora o bilo čemu.

Treći razlog je to da je kod nas iščezla ideja budućnosti. Sovjetski Savez je bio represivan i autoritaran društveni sistem, ali je istovremno nudio (čak tvrdo obećavao) „svetlu budućnost“. Stanovnicima današnje Rusije budućnost je najblaže rečeno nejasna. Čemu mi težimo? Kuda stremimo? Moja uža specijalnost je amerikanistika i zato znam da, na primer, u SAD veoma važnu ulogu u definisanju zajedništva igra predstava o tome kakvim idealima stremi američko društvo, to jest kako se određuje slika željene budućnosti. Te slike u Rusiji više nema i zato su u njoj mogući samo razgovori o istoriji. Kada nema budućnosti – ostaje samo prošlost.

Ovih dana ste objavili jedan zanimljiv tekst o politici sećanja. Tu tvrdite da se vlast u poslednje vreme trudi da spreči puzeću rehabilitaciju Staljina. To jest, sudarivši se sa čudnim fenomenom da u savremenoj društvenoj svesti Staljin ponovo postaje heroj, vlast je bojažljivo počela da se tome suprotstavlja. Šta se događa? Da li Kremlj zaista želi da spreči povratak aveti sovjetske prošlosti ili je na delu neka mnogo složenija, delikatnija igra sa našim istorijskim pamćenjem?

Meni je, naravno, teško da znam šta ljudi na vlasti zapravo misle. Mogu da sudim samo po pojedinim znacima, događajima i odlukama koje oni u poslednje vreme donose. S početka 2014, a posebno tokom 2015, u celoj zemlji su počeli da niču spomenici i muzeji Staljinu, a njegov lik se sve češće pojavljivao u svojstvu marketinškog rešenja raznih političkih pokreta i partija, najčešće komunističkih. „Levada centar“ je redovno vršio istraživanja javnog mnjenja sa pitanjima o odnosu šire javnosti prema Staljinu. U proleće 2014. je zabeležen veliki skok broja ispitanika koji su imali pozitivno mišljenje o Staljinu. Ruska vlast nikada nije koristila Staljina u propagandne svrhe, ali je i pored toga talas pozitivnog raspoloženja prema njemu naglo porastao. Meni se čini da je nagla promena zvanične politike zemlje mnoge ljude dovela do logičnog zaključka da se ono što se poslednjih godina Rusiji događa može opisati jezikom Sovjetskog Saveza iz vremena Staljina. Bilo je to vreme kada je Sovjetski Savez širio svoje granice, što se tada smatralo pozitivnim procesom u „razvoju“ zemlje. Po završetku Staljinove vladavine to je nestalo. Ispada da je za većinu naših sugrađana aneksija Krima bila vraćanje onog pogleda na svet koji je u Sovjetskom Savezu važio sredinom 20. veka, baš u vreme vladavine Staljina.

Svojim člankom sam želeo da podvučem to da sumnjam da je to bila zamisao najvišeg rukovodstva zemlje. Tokom poslednjih 15 godina smo imali više prilika da čujemo izjave i Putina i Medvedeva iz kojih se jasno dalo videti šta oni misle o Staljinu i staljinizmu. Mislim da Staljinov Sovjetski Savez nije model za koji se zalaže današnji Kremlj. Ako već govorimo o Sovjetskom Savezu, pre će biti da Kremlj sledi model Brežnjeva. Početkom 2015, ako se sećate, na Jalti je otkriven spomenik „velikoj trojci“. Odmah zatim, u Lipecku je bio podignut još jedan spomenik Staljinu, a iz ostalih regiona su užurbano počele da stižu vesti o tome da i tamošnje lokalne administracije takođe spremaju slične poduhvate.

A onda je u avgustu prošle godine, usred tog euforičnog talasa „restaljinizacije“, vlada odnekud izvukla davno pripremljen predlog zakona o sećanju na žrtve političkih represija, poslala ga na usvajanje u Dumu i on je, prošavši sve procedure, ovog proleća postao važeći zakon. Taj potpuno antistaljinistički projekat pripreman je u okviru prethodno zapostavljenog programa destaljinizacije društva. Time je, bar se meni tako čini, od strane vlasti poslata poruka da Kremlj nema nameru da podrži bilo kakav oblik „revitalizacije“ Staljina.

Kada govorite o tzv. sovjetskom formatu društvene svesti, o pogledu na svet kojim je, kako rekoste, još uvek zadovoljan značajan deo društva, čime onda objašnjavate njegov žilavi opstanak? Mi već 25 godina ne živimo u SSSR-u. Nije li to posledica toga što 90-ih godina prošlog veka nije došlo do preoblikovanja istorijskog sećanja, do „destaljinizacije“ ili šire uzevši „desovjetizacije“ društva?

Moglo bi se to i tako objasniti. Ali kada govorimo o nečemu što se nije dogodilo, treba imati u vidu i to da se neki događaji, koliko god ih mi priželjkivali, možda nisu ni mogli dogoditi. Možda jedan deo društva ili vlast nisu u dovoljnoj meri aktivno podržavali ove procese, ali dozvolite mi da ovu situaciju uporedim sa, recimo, denacifikacijom Nemačke. Ona je bila sprovedena u uslovima potpunog ratnog debakla Nemačke, u uslovima okupacije od strane saveznika. Da li destaljinizacija Rusije može biti sprovedena u uslovima kada značajan deo stanovništva Staljina vidi kao pozitivnog heroja? Do čega bi to dovelo? Nije isključeno da bi to dovelo do masovnog građanskog sukoba. Teško mogu da zamislim bilo koju vlast spremnu da izazove takvu vrstu unutar-društvenog sukoba. Jer svaka vlast gotovo instiktivno pokušava da obezbedi nekakvo jedinstvo nacije. Mislim da je ova logika dovela do toga da 90-ih godina, u vremenu naizgled zgodnom za ovakav društveni poduhvat, kod nas do destaljinizacije ipak nije došlo.

A to što danas vidimo povratak raznih oblika staljinizma svakako zaslužuje da bude istraženo. Jer ljudi koji se danas izdaju za staljiniste čine raznorodnu grupu. Svi su oni iz veoma različitih razloga ushićeni Staljinom. Tu su komunisti koji u Staljinu vide „stamenog i najvernijeg boljševika“. Postoje oni koji kritikuju pripadnike sadašnje vlasti i smatraju da je Staljin bio njihova sušta suprotnost: „tada se znao red“, nije bilo korupcije, industrija je cvetala, a sada je sve upravo obratno. Neki ljudi u Staljinu vide čoveka koji je zemlji doneo pobedu u Otadžbinskom ratu, i to je za njih najvažnije. Rečju, ne postoji jedinstveni lik Staljina, već težnja da se on podeli na veliki broj etiketa i da potom svako sebi bira samo onu koja njemu navodno odgovara.

Svedoci smo i zanimljive pojave da se umesto „izvornog“ staljinizma koji u vidu neke vrste nasleđa nose oni koji se još uvek sećaju Sovjetskog Saveza i koji su iz ovog ili onog razloga cenili Staljina – javlja nekakav postmoderni staljinizam. Radi se o ljudima koji kažu: da, mi znamo za krvavu staljinističku represiju, ali mi i ne podržavamo njegov metod vladavine. Na delu je svojevrsna intelektualna igra: mi bi da Staljina koristimo „ovako, a ne onako“. Zato mislim da bi trebalo imati u vidu da je savremeni staljinizam baš „takav“, dakle prilično labava i konfuzna konstrukcija.

Radio Svoboda, 06.06.2016.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 12.06.2016.