Skupštinskim stepeništem koje ne beše pokriveno svečanim crvenim sagom od dve milijarde čvorova zloslutno su odjekivale potpetice za koje će se službeno ustanoviti da pripadaju prijateljici noći, brrrrr, svečani špalir nije bio instaliran pa gardisti nisu dovođeni u iskušenje niti u zabludu da je reč o narodnoj poslanici koja uživo izgleda lepše nego na televiziji te im se otud čini nepoznatom, orkestar nije svirao „Bože pravde“, bio je to običan radni dan narodnih deputata, obezbeđenje se međutim pokazalo budnim i doraslim izazovu: tiru-liru, tiru-liru, ispostavilo se da je za legitimisanom osobom raspisana poternica, odeljenje za poroke odavno joj je za podvezicama, a sad je sama došla mečki na rupu, samo dotle, do tog kamena, do tog bedema nogom ćeš stupit, možda, poganom, drzneš li dalje, čućeš gromove…
Sto mu gromova, ubrzo za začulo u sali svečanoj tihoj kao tuga, mili Bože šta smo dočekali, uložismo godine i zdravlje da ovom visokom domu što više podignemo ugled, a kurve usred bela dana ulaze, uh, ako nije bila naoružana što je nisu pustili, baš da vidimo koga se uželela, kome je nameravala i na šta da se potuži…
Nada me je Kolundžija prijatno iznenadila rekavši da ulazak jedne građanke ne može da naruši ugled parlamenta, Ružić iz SPS-a opravdao je moje poverenje rekavši kako je važno jedino da obezbeđenje radi svoj posao (premda, ako ćemo tako, i prodavačica ljubavi radi svoj posao koji u našoj zemlji doista nije dozvoljen), Grubješićka je u stilu junakinje Stevana Sremca govorila o „dotičnoj gospođici“.
Pod sumnjom da je lepotica dana baš njemu krenula u posetu (jer ovekovečen je kako sa njom igra u noćnome bogme klubu!) našao se radikal o čijem je presvetlom liku oca i hranioca porodice te uzornog muža iz glave govorio mlađani portparol, naš član ima porodicu pa naš član ima porodicu, kao da prostitutka ne potiče takođe iz porodice i kao da su porodice ostrva savršenstva i bezgrešnosti.
Javnost se isto uključila u nagađanje šta se htelo ovim banućem rđavo se svršivšim po protagonistkinju, smesta je osumnjičen muški deo parlamenta, kao da je heteroseksualnost u Skupštini Ustavom garantovana, drugo, odmah je pala sumnja na pojedinca, a seks je moguć i kao grupni, treće, jedna ista osoba mogla je sukcesivno biti bliska sa većim brojem kak se to stručno veli partnera.
Zbog uskogrugosti i nepristojne revnosti opštinskih inspektora usporićemo galopirajući rast ugleda Srbije koji treba da kulminira na premijeri i bezbrojim projekcijama „Koriolana“, gde šekspirovština služi samo da prikaže arsenal srpskog oružja i borilačke veštine njenih specijalaca
Građevinski inspektori nanovo su zapečatili Bregovića gumno. Zbog drskog kidanja svečane trake i pečata kojim se gradnja svečano zaustavila vlasniku preti zatvor, premda su trakoskvrnuće možda počinili oni koji Srbiji ne žele dobro na Evrosongu: prva srpska bespilotna letelica „Vrabac“ (koja kako kažu njeni tvorci vidi svaku boru i svaku takoreći poru zverokradici sred mrkle noći u gustoj šumi) još nema detaljne snimke Voždovca i mi ne ne znamo ko je pokidao pantljiku i pustio radnike da kopaju, mešaju beton i tešu građu.
Eto, od „Koriolana“ očekujemo da Srbiju proslavi širom sveta (skoknite, pozhaluista, do „Zlatnog doba“ u poslednjem „Vremenu“), a čoveku koji je imao čast i monopol da isto to učini pomoću muzike hoćemo da rušimo kuću! Da sam na Bregovićevom mestu ja bih pet dana uoči finala „Eurosonga“ poslao pismo opštini i Javnom servisu: „Zahtevam da Opština smeni i primerno kazni inspektore te da smesta odobri i štaviše potpomogne gradnju moje kuće koja biće atrakcija barem koliko i crkva u obliku nasukane lađe na Adi.“
Zaista, ako opštinski zulum ne štedi ni slavnog muzičara, čemu se mogu nadati obični građani koji za divlju gradnju imaju kudikamo više razloga nego raspevani bogataš!
Svako zlo ima svoje dobro, ili kako sam zamrzeo neviđenu državu u koju ću možda jednog lepog leta na odmor
Zahvaljujući lažnoj državi Kosovu svakog dana naučim ponešto o nekoj državici koja se u vreme mog pučkoškolskog odgoja drukčije zvala ili je još grcala pod jarmom neokolonijalizma, prošle nedelje to je bila tihooceanska država Vanuatu koja u okviru svojih mogućnosti kida naše tkivo – da smo barem imali ambasadora pa ga odonud povučemo, a ambasadora Vanuatua da proteramo!
Proterivanje sovjetskih maršala i generala bez katrana i perja ka obroncima slobodarske Avale
Mislio sam da posle posete Medvedeva i posle naših lagarija da smo Dvadeseti oktobar jednako ljubili i slavili i kad nas nije posećivao nemamo više ništa čime bismo se dodatno brukali, oprali smo i navrat-nanos uredili Groblje oslobodilaca Beograda, ispred njega je je spomenik, da li smo ga, kao i Puškina, brzomontirali, ili smo ga radi Medvedeva oribali pa se prvi put beli kao parus odinokii, kad, čitam da ćemo sovjetskim oficirima vratiti ulice. Aferim!
Srbija vraća oteto Crkvi, Karađorđevićima, daje penzije četnicima, zašto da diskriminišemo poginule Ruse! Sorry, Mr. Makenzi, Mr. Tolbuhin is back, oprosti, reko Resavo, pećino i klisuro, istoimeni manastiru, oprosti prepisivačka školo, majko i pretečo kopir-aparata, general Zhdanov budet snova v svoei ulice, kad – dobili Rusi ulice u Podavalju, tako se valjda zovu obronci naše najbliže planine, glavne bitke tamo su vođene i tamo će palym geroiam biti ukazana čast, bilo je puškaranja i umerene pogibije i oko Slavije, gde su im svojevremeno bile dodeljene ulice, ali ako je Tornju, tome simbolu vojne neutralnosti i civilnog prkošenja NATO paktu, dobro na Avali, dobro bi moralo biti i crvenoarmejcima.
Peščanik.net, 06.05.2010.
