Sasvim je jasno je kako bi mogao izgledati državni udar koji Trump priprema. To nam je otkrio sudija Brett Kavanaugh u odluci Vrhovnog suda o glasanju poštom objavljenoj prošle sedmice. Država Viskonsin je propisala da se za brojanje mogu prihvatiti samo glasovi koji su prispeli najkasnije do dana izbora. Sud u Viskonsinu je naložio da se rok za prihvatanje glasova dostavljenih poštom produži za 6 dana. Vrhovni sud je taj zahtev odbio i podržao izvorni propis.
Kavanaugh, konzervativac koga je Trump lično izabrao, objavio je tim povodom mišljenje koje je mnogo šire od pravnog tumačenja odnosa države i suda. Većina država, kaže on, želi da poslednji rok za dostavljanje svih glasova bude dan izbora „da bi se izbegli haos i sumnje koje će nastati ako se posle dana glasanja pojavi veliki broj naknadno pristiglih glasova koji menjaju rezultat.“
U demokratiji, odgovorio je jedan od liberalnih sudija koji se nije složio sa većinskom odlukom, glasovi pristigli poštom ne „menjaju“ rezultat glasanja: oni jesu taj rezultat. Takođe, u demokratiji izvršna grana vlasti ne nastoji da spreči birače da glasaju. U demokratiji, ljudi koji to žele mogu glasati unapred, poštom, da dan izbora ne bi proveli čekajući u redovima.
Ali uskraćivanje biračkih prava je izgleda postalo nova opsesija američke desnice. Ima indicija da će pored uobičajenih prepreka koje se postavljaju crnim glasačima i glasačima hispanoameričkog porekla Trump ovog puta koristiti i naoružane „posmatrače“, u državama u kojima je to moguće, i tako zastrašivati birače na sam dan izbora. Svaki incident koji se dogodi dodatno će skratiti vreme preostalo za glasanje.
„Haos i sumnja“ su, zapravo, ključni element Trumpovog plana za dan izbora 3. novembra. On zato tako uporno osporava validnost glasanja poštom. Sada je aktivirao i završni deo svoje strategije: počeo je da tvituje ludosti o „crvenom talasu“, a sajtovi za dezinformisanje i oni koji ih podržavaju odmah su prihvatili njegov narativ.
Scenario za dan izbora je jasan: dugi redovi i incidenti na biračkim mestima, sukobi tokom prebrojavanja, traženje „zakonitih“ načina da se rezultati proglase bez brojanja glasova prispelih poštom, i što ranije proglašenje Trumpove pobede – uprkos stvarnim rezultatima, koji će se naknadno osporavati na sudu. Pošto veliki broj Trumpovih glasača delimično ili u celosti veruje u QAnon teoriju zavere, neće im biti teško da progutaju i tvrdnje da su „republikanci ubedljivo pobedili, ali im je pobeda ukradena“. Sporovi će se rešavati pred Vrhovnim sudom kojim od ove sedmice dominira konzervativna većina u odnosu 6 prema 3.
Ako Trump pobedi to će praktično biti kraj američke demokratije. Ako vam je teško da zamislite taj kraj, setite se da je ova zemlja, mada formalno ustavna republika od 1776, postala demokratija tek posle 1965 (kao što naglašavaju politikolozi Steven Levitsky i Daniel Ziblatt).
U martu te godine, dok su se u gradu Selma u Alabami vodile ulične bitke, predsednik Lyndon B. Johnson je po ubrzanoj proceduri usvojio Zakon o biračkim pravima kojim je zabranjeno uskraćivanje prava glasa, čime je jug praktično pretvoren u jednopartijsku državu. Upravo zaštita prava glasa je ono što je demokratizovalo ovu zemlju, smatraju Levitsky i Ziblatt, mada je Vrhovni sud naknadno uspeo da ograniči mnoge od odredbi ovog zakona i liši Afroamerikance mnogih prava.
Trumpova izborna pobeda i njegova rešenost da Sjedinjene Države pretvori u neliberalnu demokratiju izazvali su bes liberalnih političkih filozofa i pravnika. Levitsky i Ziblatt su napisali knjigu Kako demokratije umiru, jedan od brojnih pokušaja da se problem analizira i da se predlože rešenja. Zapažene su bile i knjige koje su objavili Yascha Mounk, Narod protiv demokratije, i Tom Ginsburg i Aziz Huq, Kako spasiti demokratiju.
Svi oni veruju da je propadanje demokratije u Sjedinjenim Državama i drugim razvijenim zemljama posledica defekta u sistemu, jer kapitalizam vide kao mašinu za proizvodnju liberalnih demokratija. Ako rezultat nije liberalna demokratija, onda je mašina u kvaru i treba je popraviti.
Mounk kao moguća rešenja predlaže redistribuciju bogatstva, odbranu univerzalnih prava i multietničkog koncepta državljanstva, regulaciju društvenih medija, obrazovanje javnosti o dezinformacijama, odbranu prava koja su državama uskraćena neoliberalnim trgovinskim sporazumima i „smanjivanje nejednakosti“.
Profesori prava Ginsburg i Huq odbacuju ideje o temeljnom pretresanju ustava i predlažu intervencije nižeg ranga – usmeravanje demokratija ka parlamentarnom modelu, sužavanje predsedničkih ovlašćenja, jačanje sudstva i prihvatanje međunarodnih sporazuma o ljudskim pravima kojima će se obavezati izvršna grana vlasti.
Levitsky i Ziblatt uzrok sloma vide u eroziju „normi“. Norma je, na primer, da se političari druže i nazdravljaju jedni drugima u svojim kantri klubovima ili da institucije tretiraju građane s poštovanjem. Kada vladajuća partija počne da posmatra oponente kao nelegitimne, kažu oni, norme uzajamne tolerancije nestaju i ljudi poput Trumpa dobijaju priliku da igru nameste u sopstvenu korist. Rešenje koje predlažu je ponovno uspostavljanje normi ponašanja društvenih elita iz vremena pre Trumpa: političari moraju tretirati suparnike kao legitimne pretendente na vlast i moraju pokazivati više uzdržanosti u korišćenju moći institucija koje kontrolišu.
Suočeni sa tom poplavom liberalnih recepata za bihejvioralne i ustavne intervencije, moramo se zapitati: kako? Redistribucija bogatstva? Pa svako preotimanje vlasti u režiji autoritarnih nacionalista u poslednjih 5 godina izvedeno je upravo da bi se sprečila redistribucija. Minimalne intervencije na ustavu? Autoritarna desnica ima najbolje eksperte za manipulisanje ustavnim pravom za potrebe opstajanja na vlasti: primer je Trumpovo imenovanje više od 200 desničarskih sudija, ili „sudski državni udar“ kojim je Dilma Rouseff srušena sa mesta predsednice u Brazilu, ili zabrana abortusa u Poljskoj.
Što se tiče normi konsenzusa i odmerenosti čiji povratak traže, takve norme su bile prihvaćene kao „normalne“ samo zato što je neoliberalizam prethodno eliminisao iz partijske politike bilo kakav stvarni sadržaj i sveo je, u eri Blaira i Clintona, na izbor između različitih nijansi ekonomije slobodnog tržišta između kojih nema suštinskih razlika.
Za autore knjiga na temu „odbrane demokratije“ koje nam pristižu iz akademskog sveta i liberalnih medija karakteristična je nesposobnost uočavanja sistemskih korena tekuće krize. Trump je osvojio vlast zato što je neoliberalni model kapitalizma doživeo neuspeh, a socijalno progresivno krilo elite nije uspelo da smisli alternativu. Proveli su deceniju ocrnjujući levicu, suzbijajući proteste i ignorišući revolt manjina. Kriza neoliberalnog ekonomskog modela 2008. godine donela je krizu ideologije i identiteta na zapadu, koju sam opisao kao „krizu neoliberalne ličnosti“. Istovremeno, tehnološki i medijski monopoli su otkrili da mogu zaraditi milijarde na talasu besa, govora mržnje i dezinformacija koji je vrhunac dostigao tokom pandemije kovida-19.
Neobična je i njihova averzija prema svakom obliku sukoba. Ginsburg i Huq odbacuju ideju o novoj ustavotvornoj konvenciji i umesto toga predlažu minimalne intervencije na procedurama za izbor saveznih sudija, kontrolu izvršne vlasti i unapređenje izborne regulative. Levitsky i Ziblatt upozoravaju na opasnost od nasilnih protesta. Mounk, s druge strane, osuđuje sve oblike populizma. Reklo bi se da veruju da je svaki sukob previše rizičan poduhvat, iako dobro znaju da je liberalna demokratija izgrađena kroz borbu i sukobe. U doba akutne krize američki liberalizam se pretvorio u traku za štancovanje ideja o tome šta bi sve trebalo uraditi – jednog dana kada kriza prođe.
Ipak, u jednoj stvari liberali su u pravu. Levi populizam – ako se tako može opisati pokret koji je predvodio Bernie Sanders – doživeo je neuspeh. U pokušaju odbrane demokratiju pred plimom autoritarne desnice, antikapitalistička levica širom zapadnog sveta ušla je u savez sa zbunjenim i oslabljenim liberalima i onim što je preostalo od socijaldemokrata.
To ne treba da nas iznenadi. Tako je bilo i poslednji put kada je finansijski slom bio praćen raspadom globalnog poretka. Kao i 30-ih godina 20. veka, levica ima zadatak da postane najefikasniji branitelj demokratije.
U Sjedinjenim Državama posle 3. novembra to će verovatno podrazumevati izlazak na ulice – ali tako da se onemoguće provokacije naoružanih milicija i siledžija sa MAGA kapama. Protesti inscenirani na Floridi 2000. godine da bi se sprečilo novo prebrojavanje glasova izgledaće kao dečja igra u poređenju sa onim što desnica sada sprema. Rokovi za prebrojavanje glasova koje određuju sudovi, republikanski aktivisti koji dežuraju ispred svakog biračkog mesta, to su oprobane metode manipulacije rezultatima.
Ako snažnim, odlučnim i jedinstvenim protestima progresivna većina američkog biračkog tela uspe da istera Trumpa iz Bele kuće, levica mora bez odlaganja zahtevati hitne i radikalne izmene ustava. Da bi se sprečila mogućnost da se u Sjedinjenim Državama ponovi nešto slično Trumpovom mandatu, neophodno je uravnotežiti odnos snaga u Vrhovnom sudu tako što će se povećati broj njegovih članova, demokratizovati institucija izbornih kolegijuma i revitalizovati mehanizmi zaštite iz Zakona o biračkim pravima koji onemogućuju uskraćivanje prava glasa.
Trampizam kao takav neće nestati. Radikalna desnica će povesti četvorogodišnju kampanju protiv Bidena. Vladavina prava, žestoko uzdrmana u Trumpovom mandatu, naći će se na udaru naoružanih milicija, radikalnih desničarskih grupa i kampanja mržnje na internetu. Policijske stanice će postati poprište političkih bitaka, kao u Evropi između dva rata.
Američka levica mora prihvatiti ovu bitku, umesto bitaka koje je zamišljala da vodi u vreme Pokreta za okupaciju Vol strita ili Sandersove kampanje. Put do levo orijentisane administracije u Sjedinjenim Državama podrazumeva da prvo moramo odbraniti izrazito neradikalnu administraciju Josepha Bidena Mlađeg.
New Statesman, 28.10.2020.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 03.11.2020.