Jack Guez, AFP, Getty Images http://trib.in/1nA4GZT

 
Ambasador Izraela u Republici Srbiji je u autorskom tekstu objavljenom u Nedeljniku a prenetom na sajtu b92 “Licemerje međunarodnih medija – slučaj Hamas“, pored stavova očekivanih od zvaničnog predstavnika države Izrael, izneo i neke, u najmanju ruku, neprimerene ocene.

U očekivane izjave spadaju opravdavanje vojnih akcija Izraela pozivanjem na pravo na samoodbranu; zatim, da je Izrael pod stalnim napadom antisemitske oružane organizije Hamas koja mu negira pravo na opstanak i da je, imajući u vidu navedeno, oružani odgovor Izraela srazmeran i da vodi računa da minimizuje stradanje civila.

Ipak, glavna teza Njegove ekselencije tiče se zapravo licemerja međunarodnih medija. To licemerje on objašnjava na sledeći način: prvo sumira stradanje civila prilikom NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. i navodi da su bombardovane bolnice, pijace, putnički voz itd. Zatim ocenjuje da je u ratu stradanje civila neizbežno, da se to dogodilo 1999. u Jugoslaviji i da se trenutno, na primer, događa u Siriji ili Iraku. U tom kontekstu on navodi da pažnju svetskih medija nije privuklo stradanje civila ranije u Jugoslaviji ili danas u Siriji, ali da zato svetski mediji detaljno izveštavaju o stradanju civila u pojasu Gaze i time stvaraju pogrešnu sliku o operacijama izraelske vojske. Drugim rečima, on tvrdi da je stradanje civila u ratu, u manjem ili većem broju, normalno i prihvatljivo, da je normalno kada se kao u slučaju bombardovanja Jugoslavije mediji ne bave previše žrtvama, a da je licemerno kada mediji izveštavaju o palestinskim žrtvama ubijenim od strane izraelske ratne mašinerije. Prema Njegovoj ekselenciji evropski mediji bi trebalo malo manje da obraćaju pažnju na rušenje kuća na glave žitelja Gaze i tako otklone jednostrano izveštavanje.

Ova izjava trebalo bi da privuče pažnju Ministarstva spoljnih poslova jer posredno opravdava stradanje civila prilikom bombardovanja Jugoslavije. Naravno, novom prvom potpredsedniku vlade i Ministru spoljnih poslova verovatno ne pada na pamet da razgovara sa ambasadorom Izraela. On kao iskusni realni političar zna da se ne treba suviše mešati u sopstveni posao. S druge strane, Ministar odbrane, taj prevejani kruševački keramičar, posle sastanka sa Njegovom ekselencijom ambasadorom Izraela odmereno je i državnički izneo principijelan stav: „Srbija je za mirno rešavanje sukoba u svetu.“ Mogao je mirne duše a sa istim efektom da izjavi na primer: „Srbija je protiv nepravde u svetu“ ili „Srbija je za onog ko je pravu a protiv onog ko je u krivu“ ili „Bolje biti mlad i bogat nego star i siromašan“. Ipak, verovatno nije propustio da upozna Njegovu ekselenciju sa paletom proizvoda i poluproizvoda vojne industrije. Možda će zatrebati. Toliko o Ministru odbrane.

Izgleda da nas naše nedavno iskustvo bespomoćnosti prilikom bombardovanja od strane višestruko nadmoćnog neprijatelja nije dovelo makar do razumevanja za druge koji se nalaze u sličnoj situaciji.

Treba postaviti pitanje po kojim kriterijumima se donose spoljnopolitčke odluke u Srbiji. Poznat je slučaj odbijanja da se osudi Rusija zbog flagrantnog kršenja međunarodnog prava. Ipak, to i nije bila neka svesna odluka, već reakcija na razvoj situacije i pokušaj da se održi status quo.

Zanimljivo je pomenuti ishod glasanja u Savetu za ljudska prava Ujedinjenih nacija od 22. 07. 2014. kada je izglasana rezolucija o Gazi i okupiranoj palestinskoj teritoriji. Ta rezolucija predviđa osnivanje nezavisne međunarodne komisije sa mandatom da ispita povrede međunarodnong prava (humanitarnog prava i ljudskih prava). Bila je usvojena sa 29 glasova za, 1 protiv i 17 uzdržanih. Iako ne iznenađuje to što su SAD bile jedina država koja je glasala protiv, svakako je razočaravajuće da su sve evropske države (9 članice EU, Crna Gora i Makedonija) bile uzdržane. Nema sumnje da su dve nama susedne države pratile zvaničan stav Evropske unije. Ovde treba stati i zapitati se da li je to EU koja je promociju poštovanja ljudskih prava postavila kao glavni stub svoje spoljne politike?

Sve države bivše Jugoslavije su izgubile mogućnost da razmišljaju svojom glavom i donose odluke o bezmalo bilo kom pitanju u svetu, i to je cena za pristup EU o kojoj se gotovo i ne govori. A zašto bi se i govorilo? Ovo ograničenje se prihvata kao mala cena za blagostanje koje buduće članstvo treba da donese. Konačno, iako je tako, bar ne moramo dopustiti da zamena teza i manipulacija žrtvama bombardovanja Jugoslavije i trenutnog masakra u Gazi prođe neopaženo.

 
Peščanik.net, 25.07.2014.