Titova država: totalitarna?

 

 
Uvod

Ustavni sud Republike Slovenije je 26.09.2011. prihvatio rešenje kojim je poništio Odluku Gradske opštine Ljubljana, koja sadrži imenovanje ulice u izgradnji po Josipu Brozu Titu (U-I-109/10). Ustavni sud je tom presudom intervenisao u vrednovanje slovenačke i šire društvene istorije (tačka 12). U presudi se govori o ‘Titovom simboličkom značenju’, vezanom za ‘posleratni totalitarni komunistički režim’, kao i da ‘Tito simbolizuje totalitarni režim’ (tačka 15). U ovoj presudi se navode i drugi prigovori Titu, ali osnovni je ‘totalitarnost’ nekadašnjeg političkog uređenja. Ovaj prigovor se još jednom javlja u tački 15 kao ‘totalitarni komunistički režim’, pri čemu se ukazuje da je totalitarnost najopštija oznaka tog uređenja. Time je Ustavni sud, koliko je to u savremenom društvu moguće, službeno označio uređenje koje je važilo u Sloveniji i Jugoslaviji u periodu 1945-1990. Ovaj sud je time preuzeo odgovornost za vrednovanje istorije i možda za njeno prevrednovanje kod Slovenaca i Slovenki.

Ustavni sudovi u savremenom svetu imaju velike nadležnosti, koje prevazilaze običnu primenu prava. Oni ne samo da tumače pojave na najopštiji način, već često izražavaju svoja stanovišta, jer tumače najopštije pravne principe i njihove međusobne odnose. Oni se međusobno donekle razlikuju po stepenu intervencije u politički život i stepenu aktivnog nametanja i oktroisanja normativnih rešenja, ali njihov rad uglavnom izlazi van okvira pukog otklanjanja stavova koji su u izričitoj opreci sa ustavom.

Ustavni sud može da ima aktivnu ulogu i u formiranju političko-ideoloških prevlađujućih stanovišta, na području idejne hegemonije. Tako se slovenački ustavni sud, primera radi, 1996. pozvao na neki članak profesora R. Kušeja iz 1927. o agrarnoj reformi citirajući da je religija ‘opšte korisna’ (U-I-107/96), što je kasnije preneto kao autoritativan izvor u druge presude istog suda, pa čak i u važeći slovenački Zakon o verskoj slobodi, kao nešto što je utvrđeno, priznato i neupitno, mada se od leta 1927. mnogo toga promenilo i u religiji i u shvatanju religije[1] . Ovaj primer pokazuje koliko je velika odgovornost, a i moć ustavnog sudstva pri uređivanju društvenog sistema u celini, a posebno pri određivanju vladajućih i zvaničnih shvatanja o raznim stvarima.

U našem primeru je Ustavni sud postupio drugačije. Mada pojam totalitarizam nije pravna kategorija, a još manje kategorija slovenačkog pozitivnog prava, ustavni sud se nije pozvao ni na jedan izvor pri označavanju uređenja kojim je predsedavao Josip Broz Tito, mada je bezrezervno izneo stav da je reč o takvom uređenju, ne naznačivši pri tome ni vremenski okvir takvog karaktera tog uređenja. To pitanje svakako valja razmotriti, jer se radi o značajnom istorijskom pitanju, koje se ne odnosi samo na Sloveniju. Dalje, postavlja se pitanje kako se toga posla latiti. Ovde ćemo problem razmotriti na način koji je primeran i možda ide najviše u korist Ustavnog suda. Strogo ćemo se držati naučnih stanovišta, izostavljajući publicistička shvatanja u razmatranju pojma totalitarizma, a u nastojanju da utvrdimo da li je moguće Titovu vladavinu svesti pod taj pojam i pokušaćemo da utvrdimo da li je Titova Jugoslavija bila ‘totalitarna’ bez vremenskog i sadržinskog ograničenja. To uređenje je i ranije označavano kao totalitarno, naročito u publicističkim radovima i političkom diskursu, ali se u to ovde nećemo upuštati, već ćemo se zadržati samo na ovom pokušaju zvaničnog državnog etiketiranja.

Time svakako nemamo nameru da opravdamo to uređenje, još manje kršenja ljudskih prava i zločina koji su tokom te vladavine bili počinjeni. Nije nam namera da ovde dajemo bilo kakve vrednosne ocene. I kontekstualizacija tih radnji ostaje van dometa ovog rada, u kojem ostaje značajno da se utvrdi koliko je opravdana oznaka ‘totalitarno’ za političko uređenje Titove Jugoslavije, i to na jedan opšti način.

 
Totalitarizam

U političkoj nauci najviše je prihvaćeno i afirmisano shvatanje pojma totalitarizma prema Friedrichu i Brzezinskome (1956), koje je analitičko i najčešće citirano kao autoritativno (npr. Smelser i Baltes, 1788-90; Goodin i P. Kingemann, 1998, 335). Shvatanje i izvođenja H. Arendt više su filozofske prirode i manje su sistematizovana, mada su uticajna i možda više ukazuju na posledice totalitarizma po život ljudi.

Pri analizi presude slovenačkog Ustavnog suda, poći ćemo od nečega što joj ide u prilog, a to je da je totalitarizam saznajno i naučno odgovarajući pojam, mada ga u literaturi neretko osporavaju, i za opis i za analizu društvene zbilje (Lefort, 1998; Fine, u Smelser i Baltes 2001).[2]

Za presudu o tome da li je u Jugoslaviji i Sloveniji komunističko uređenje bilo totalitarno možda su najindikativnije tačke 4. i 6. kod Friedricha i Brzezinskog. Šira obrada zahtevala bi mnogo više prostora i nije nužna. Ograničićemo se samo na: (4.) tehnološki omogućenu, potpunu kontrolu nad efikasnim sredstvima masovnog komuniciranja, npr. štampa, radio, film, i (6) centralna kontrola celokupne privrede putem birokratske koordinacije nekada nezavnisnih privrednih preduzeća (1956, 9-10) – kao suštinska i nezamenjiva svojstva totalitarizma. To su njegova dva konstitutivna elementa, pri čemu se nećemo upuštati u relativni značaj svakog od njih. Ovde je bitno primetiti da je svaki ‘tip’ društva zavistan od ispunjenja svih njegovih elemenata. Nasuprot tome, pojedini elementi nekog tipa društva mogu se naći u mnogim empirijskim primercima, a da to ne znači da takvo društvo pripada tom tipu.

 
Privreda

U pogledu shvatanja suštine privrede u Titovoj Jugoslaviji, stvar je doista prilično komplikovana kada se upitamo ko je zaista upravljao i bio vlasnik privrednih preduzeća, a ko je bio njihov formalni i stvarni gospodar. Ne možemo slediti nekada zvanične tvrdnje da su radnici u celosti i neposredno upravljali privrednim preduzećima, ali iz istraživanja Županova (koji nije bio režimski apologeta) proizilazi (1969) da je i ta komponenta bila zastupljena, mada ne i preovlađujuća. Takođe, ocena karaktera privrede Jugoslavije ne može biti jedinstvena za celokupan period njenog postojanja 1945-1990.

Nećemo se upuštati u sopstvena izvođenja o toj stvari. Ukazaćemo na inostrane ekonomske analize i ocene o tom pitanju, a iz tog vremena.

(1) Američki ekonomisti Dirlam i Plummer su već 1972. utvrdili u knjizi, koja je bila plod empirijskog istraživanja, da je ‘jugoslovenska privredna firma uporediva sa zapadnom, s time da ovde nema akcionara, da ona deluje sa iznenađujućom merom slobodne procene u odlučivanju’, a da su ‘finansiranje investicija i bankarski zajmovi uglavnom nezavisni od države’ (1972, 33, 181).

(2) Nekada poznati američki ekonomista Thomas Marschak, 1968. je zaključio da ‘ima utisak’, da će ‘radnički saveti biti sve slobodniji od spoljnog uticaja i da će se oslanjati na menadžersku elitu’. Po njemu se radi o ekonomiji koja ima tržišni karakter.

(3) Proučavajući privredne reforme, američki naučnik Denison Rusinow je 1967. napisao da je ‘Jugoslavija ponovno (1965) država koja pokazuje u kom smeru treba ići (pace setter) i da je ne možemo nazvati totalitarnom’.

(4) E. Furbotn naglašava da model koji je formiran 1965. ne podstiče dovoljno akumulaciju dobiti za investicione namere, već neposrednu potrošnju.

(5) Estrin je mišljenja da je u Jugoslaviji ‘istinski tržišna privreda uvedena reformama iz 1962, kada su preduzeća postala tržišni subjekti, ‘mada je tržište nerazvijeno i koristi previše radne snage’.

(6) H. Flakierski, kanadski ekonomista, je u pogledu stanja jugoslovenske privrede 1980. (godina Titove smrti) zaključio: ‘Proces defederalizacije je otišao predaleko. Jugoslavija je postala više nalik na konfederaciju nego na federaciju. Više nadležnosti treba dati saveznim telima u kreiranju makro-planiranja i opšte ekonomske politike’ (1988, 18). To ne navodimo da bi se utvrdili pravilnost ili pogrešnost ekonomske analize poznatog ekonomiste, već da ukažemo na njegov i ne samo njegov nalaz da su se jugoslovenske republike 1980. razišle do stepena da je postala upitna jedinstvena vlast, koja u tom obliku naravno nije mogla biti totalitarna.

Nećemo nastaviti, jer se o jugoslovenskoj privredi u zapadnoj ekonomiji opsežno raspravljalo, uvek na osnovu empirijskih analiza podataka iz Jugoslavije same. Zapravo, o institucionalizaciji i funkcionisanju privrede postoji obimna literatura u zapadnoj ekonomskoj nauci, npr. Chowdhury, Grubaugh, Stollar, 1990; Plummer, 1970; Fleming, Sertic, 1962, B. Ward, 1965; Vanek, 1963, D’Andrea Tyson, 1967.

Iz tih analiza i izvođenja nije teško zaključiti da su naučnici ekonomisti bili zabrinuti nad komplikovanošću ekonomskog modela, koji ne podstiče (dovoljno) produktivnost i akumulaciju, ali da oni ne pokazuju zabrimnutost zbog neke apsolutne, ‘totalitarne’ političke vlasti (Marschak: ‘kompleksno jugoslovensko iskustvo’).

Svakako su privredni entiteti (preduzeća) u Jugoslaviji bili strukturisani, imali su autonomne nadležnosti i svakako već 60-ih godina nisu delovali na način svojstven totalitarnim uređenjima, to jest kao izvršioci naređenja nekih centralnih birokratskih instanci, bez uticaja novčane privrede. U privredi su nadležnosti imale kako savezna tako i republička vlast (od 1971. i pokrajinska), i te nadležnosti su bile krupne, naročito kada je reč o investicijama. Savezni opšti investicioni fornd je ukinut 1963, ali je ostalo finansiranje nerazvijenih područja, čemu bi se teško šta moglo prigovoriti, u smislu da je to nešto specifično totalitarno (uporediva ustanova postoji u mnogim zemljama, pa i u Evropskoj uniji). Dakako da je to privredno uređenje bilo vrlo kompleksno, da nije bilo efikasno, mada je upravo kompleksnost svojstvo strano totalitarizmu. To ne znači da je tržište bilo takvo kao što ga je opisao A. Smith; štaviše, ne bi bilo teško tvrditi da je bilo veoma nesavršeno. Ali bilo je sasvim različito od totalitarne privrede kojom vlada komandno odlučivanje, a novac ne igra regulatornu ulogu i ulogu povezivanja. Takva je privreda bila na primer u Sovjetskom savezu, gde se poslovalo prema hozrasčotu i gde je prihod preduzeća činio deo budžeta države.

Posebno valja nepomenuti da je istraživanje privrede bilo veoma otvoreno inostranim naučnicima za proučavanje (čega su se oni rado latili). Ta otvorenost takođe ukazuje na odsustvo totalitarnosti.

 
Medijski monopol

O medijskom monopolu bi se takođe moglo opsežno raspravljati. Da li su u medijima bila dozvoljena odstupanja od komunističkog ‘jednoumlja’, kako se to nazivalo? Svakako se može tvrditi da je kulturni život bio bogat, štampale su se knjige, igrale su se pozorišne predstave, koje nisu bile spojive sa komunističkim stavovima. Kod štampe bi analiza bila zahtevna, mada bi svakako naišli na jasne međurepubličko-pokrajinske razlike.

Stoga ćemo pitanju prići možda sa najosetljivijeg stanovišta. Za određivanje totalitarizma je vrlo značajan odnos prema verskim zajednicama, jer totalitarna ideologija iskjučuje druge poglede na svet sa apsolutnim vrednostima i organizacije vezane na njih (Friedrich i Brzezinski, 247-273). Ni Jugoslavija u tom pogledu nije bila uzor poštovanja verskih sloboda. Pa ipak, da li je bila totalitarna? Zakonodavstvo prihvaćeno 70-ih godina u republikama i pokrajinama (radilo se o njihovoj nadležnosti) dozvoljavalo je registraciju verskih zajednica bez ikakvih sadržinskih uslova pri registraciji. Broj verskih zajednica je narastao, u suprotnosti sa onim što treba da je svojstveno totalitarizmu (F & B, 247-263).

U pogledu verske štampe, koja je na tom tehnološkom razvojnom stepenu bila od središnjeg medijskog značaja, moguće je utvrditi, da je 1950. bilo 7 novina koje su izdavale ‘crkvene organizacije’ (Statistički bilten 10, 1950, str. 10), pa 65 sa zajedničkim tiražem od 3.591.000 (Statistički bilten SZS 667, str. 64 i 66), a 1987. su  ‘verska društva, udruženja i crkve’ izdavali 99 novina sa tiražem preko 3.700.000 primeraka (Statistički bilten SZS, 1988, XVI). (Statistička služba nije evidentirala remitendu, neprodati i neraspodeljeni deo štampe). Pored toga su verski subjekti izdavali brojne druge periodične i druge publikacije, naročito pomoću roto-štampe, što nije statistički evidentirano. To znači da ne samo da je verska štampa bila dostupna, već je građanstvo moglo biti pod velikim informativnim uticajem verskih zajednica, u sred komunističkog perioda, daleko od znakova raspada režima i države, dok je još postojala moćna savezna UDBA. To prisustvo i aktivnost verskih subjekata na medijskoj areni jasno negira mogućnost medijske totalitarnosti, budući da su upravo komunizmu najudaljenije ideološke opcije imale prilične mogućnosti za medijsko delovanje. Moglo bi se svakako tvrditi da tako nije bilo sve vreme Titove Jugoslavije i da verske zajednice nisu uvek imale takve mogućnosti. Ipak je pluralizam verskih zajednica duboko zašao u medijsko područje već od 60-ih godina. Moguće je da verske novine pri tome nisu mogle da prodru do državnih kioska štampe, ali nije zabeleženo da je pošta odbijala takve pošiljke. Dakako, to ne znači da nije bilo drugih ograničenja, kako medija tako i verskih zajednica, i da nije bilo arbitrarnih zabrana pojedinih brojeva novina i sankcija prema autorima i urednicima. Ipak, svakako se nije radilo o monolitnom ideološkom medijskom bloku. Građani su svakako imali pristup verskoj štampi, pa i šarenom izboru unutar nje. (To je u potpunoj protivnosti sa stanjem u tadašnjem Sovjetskom savezu, gde je u celoj ogromnoj državi izlazio samo Žurnal Moskovske pravoslavne patrijaršije, sve do 1990.)

 
Ostalo

Da pomenemo još neka pitanja koja se nameću. U totalitarnoj diktaturi su, prema Friedrichu i Brzezinskome, niži funkcioneri samo lieutenants (posilni) (1956, 22), neka vrste slugu, pomoćnici u neupitnom izvršavanju ukaza diktatora. Oni nemaju nikakvu samostalnu nadležnost, a politička vlast se ne zasniva na međusobnoj ravnoteži i ograničenjima. Ovde takođe ne možemo da tvrdimo da je Titova Jugoslavija bila model sistema deobe vlasti.[3] Pa ipak, postojala je kod Tita jedna poluga institucionalnog karaktera, koja je trajno i korenito sprečavala da njegova vlast postane neograničena. To je bilo federalno uređenje. Da li je ono bilo samo ukras totalitarne vlasti? O tome bi se moglo raspravljati, bilo je i biće još rasprava o tome, ali je već danas očito da su zagovaranja republičkih-pokrajinskih interesa bili konstanta, na jedan sistemski način bar od 50-ih godina (a Veselinov je plakao nad sudbinom vojvođanskih paora na sednici rukovodstva Komunističke partije još pre toga), što je vodilo izrazitijim, ne samo sporovima, već i latentnim dezintegracionim tendencijama i krizama, koje će dovesti do nužnog raspada. Već 1962, na sednici Izvršnog komiteta KPJ, ocenjujući tok sednice savezne vlade, na kojoj su prihvatane razne privredne mere, uz demonstrativno napuštanje savezne skupštine od strane poslanika jedne federalne jedinice (Slovenije), sam Tito je izjavio: “Kakve su to rasprave! Dođe čoveku da se upita da li je naša država zbilja sposobna da opstane, a da se ne raspadne? “(14). To baca određeno svetlo na stepen integracije Jugoslavije, kao i na odnose unutar vodeće strukture, gde je uvek svako vukao ‘na svoju stranu’, makar se često odvijalo daleko od očiju javnosti. Pomenute reči nisu reči nekog totalitarnog diktatora, nadahnutog svojom ideološkom ili ličnom misijom, već reči zabrinutog vođe. A to svakako ne govori o situaciji totalitarizma. I ovde se radi o 1962. godini, što je više od deceniju pre definitivnog uređenja Jugoslavije, kakva će i dočekati smrt svoga osnivača (Ustavom iz 1974. republike su definisane kao države i opremljene i ministarstvima za inostrane poslove i odbranu). I ovo se događa pre nego što su se značajne obaveštajne službe ‘osamosvojile’ (posle pada Rankovića 1966. one počinju da deluju dosta  samostalno, tako da se, na primer, posle događaja u Velikovcu ne pominje odgovornost centralnih, saveznih vlasti, mada je za totalitarne države karakteristično da su centralističke per definitionem, a represivne snage su neposredno podređene diktatoru, F & B, 10, 31, 35 ff).

Nameće se još jedno pitanje koje se u literaturi navodi kao element totalitarizma, a zbog kojeg bi moglo da se tvrdi da je Titova vlast bila totalitarna. To je tvrdnja da je on vršio ‘čistke’, da je bilo potrebno da on samo ‘trepne’, pa da budu smenjene neke komunističke vođe, što bi za totalitarizam bilo karakteristično (Friedrich i Brzezinski, 25, 34, 36, Arendt, 389-459). Danas znamo da taj sistem nije tako funkcionisao, svakako ne posle 1960. i da Titova odstranjevanja vođa nisu bila proizvod njegove despotu navodno svojstvene ‘mušičavosti’:[4]

  • Slovenačko republičko vođstvo je odbranilo Kardelja, koji je ostao njegov ‘najbliži saradnik’ do svoje smrti, i ‘arhitekta ustavnosti’. Naime, 1962. Tito je hteo da smeni Kardelja, izolovao ga je, ali ga je slovenačko vođstvo svojim jedinstvenim nastupom odbranilo (Matunović, 2001; Pirjevec, 2011, 460),
  • Titovo odstranjivanje hrvatskog republičkog vođstva (Savka Dabčević, Miko Tripalo) je usledilo tek posle velikih nemira među hrvatskom omladinom, kad su se rukovodstvu događaji ‘izmakli kontroli’, a ne kad je to vođstvo pokrenulo rasprave o nacionalnom pitanju, možda čak i na pristrasan način,
  • Srpsko vođstvo je 1972, tek posle dugih sporova sa Titom, gde se ono suprotstavljalo otpuštanju 8 profesora Beogradskog univerziteta, koji su se ‘suprotstavljali Titu’ i njegovoj vladavini, označavajući je kao ‘harizmokratičnu’ (Simić 2009, 297-337; Nikezić, 2003).

Teže je u našem slučaju dokazati da je, po H. Arendt, zbiljski izvor, društvena osnova i uzrok totalitarne vlasti narod, mase, latentne ksenofobnične tendencije u njemu (305-479), mada bi prema Županovu (1969) moglo dokazivati da je kod radništva preovlađivala autoritarna i egalitarna svest, a ona je, prema Adornu na primer (1950), najdublji izvor totalitarizma.

Vrlo je teško analizirati vladajuću ideologiju sa stanovišta njene pretpostavljene totalitarne prirode. Friedrich i Brzezinski tvrde da je u Sovjetskom savezu ideologija proletarijata zamenila ono što u demokrtaskom društvu pripada naciji (1956, 77). Ipak, već bez dublje analize nalazimo da se u ideološkim tekstovima iz tog vremena uvek govori o ‘radničkim klasama naših naroda’ i čak ‘narodnosti’, a sam Tito nije propuštao da govori o ‘bratstvu i jedinstvu’ naših naroda. Dakle, apstraktni eshatološki pojam proletarijata nije nadomestio etničke grupe. Naprotiv, svi uvidi ukazuju na primat ove kategorije, sva savezna rukovodstva uvek su bivala formirana uzimajući u obzir višenacionalnost, iz čega je proizašao čak i princip republičko-pokrajinskog pariteta, koji je možda sprečavao efikasnost racionalnog odlučivanja. Istina je takođe da narodi so kraja nisu zamenili veoma poštovani proletarijat.

Čitajući zvaničnu ideološku literaturu iz toga doba, često se nailazi na tvrdnje kakva je ‘da socijalizam zapravo potpuno afirmiše nacije’, da je ‘navodni internacionalizam’ zapravo ‘lažni avangardizam’ (Rezolucija Osmog kongresa SKJ, Osmi kongres ZKJ, 1964, 167), ili pak, da je unutar Jugoslavije ‘poštovanje nacionalne suverenosti i ravnopravnosti’ … ‘osnovni uslov’ … ‘za saradnju među republikama’ (Rezolucija Devetog kongresa SKJ, Deveti kongres ZKJ, 1969, 119) – što možemo da shvatimo i kao ocenu o nedostatku saradnje, ali i dokaz o tome da republike sarađuju kao suvereni entiteti. Ovde pokušavamo da naglasimo da ova ideologija nije proizilazila iz nekog jugoslovanskog esencijalizma ili izvornosti savezne države, što je je logička pretpostavka za totalitarnu vlast u njoj (ako neko misli da komunisti svoju ideologiju nisu uzimali ozbiljno, neka pogleda Jović, 2009).

U vezi sa gore navedenim, H. Arendt pominje da totalitarizam drobi, atomizira društvo, stvarajući ili održavajući amorfnu pasivnu masu, a ne strukture. Arato istu misao izražava time što tvrdi da totalitarna uređenja uništavaju institucije, dok se autoritarne na njih oslanjaju, što naročito važi za ‘represivno pravo’ (Arato, 2002, 486). Istina, Arendtova u tom smislu suprotstavlja Lenjina – koji je radio na konstituisanju nacija – Staljinu, koji je ‘atomizirao’ (305-479). Svakako, Titova vladavina, mada nije uzorno podsticala formiranje civilnog društva, jeste podsticala i čak bi se moglo reći arbitrarno oktroisala još nepripremljenu institutucionalizaciju republika i pokrajina (mada ovaj autor to ne bi kritikovao ni u jednom slučaju[5] ), a bilo je i mnogo drugih instituicija i kvazi-institucija, pa je ‘bogatstvo’ institucija poprimalo i groteskne dimenzije (stepeni organizacija ‘udruženog rada’, samoupravne interesne zajednice sa svojim većima, savet federacije, saveti republika i pokrajina)[6] .

 
Zaključak

Dakle, Ustavni sud Republike Slovenije nije dokazao ono što se nije moglo ni dokazati: da je Titova država bila totalitarna, bez rezerve i sve vreme, mada ovaj autor ne poriče da je imala takve elemente, možda u prevlađujućoj meri do sredine 60-ih godina, i to ako toj državi želimo da sudimo strogo. Kakvom političkom tipu je ta država pripadala? Navedeno je da ne bi jednostavno mogli da je smestimo među autoritarne. Linz i Stepan, uvaženi politikolozi u proučavanju tranzicija u demokratsko društvo, u svom klasičnom radu s poštovanjem navode da ‘teoretičari demokratije smeštaju Jugoslaviju u drugačiju kategoriju, u poređenju sa drugim komunističkim sistemima, jer su (ti autori) verovali da je radničko samoupravljanje oblik demokratije i da je ona mogla da se razvija pozitivno’ (1996, 238). Ali Linz i Stepan su izbegli da se sistematski posvete razmatranju Jugoslavije, odnosno postjugoslovenskih država u posebnom poglavlju, što su učinili sa brojnim drugim državama u pogledu tranzicije iz ne-demokratije u demokratiju, proučavajući dinamiku tog procesa. Tako nisu postupili slučajno i svakako to nisu učinili zbog nezanimljivosti teme. Jugoslaviju je vrlo teško smestiti u neki od poznatih tipova, naročito jer je njen raspad bio dugotrajan proces, koji je sprečavao formiranje izrazitog tipa političkog sistema s jasnim nedvosmislenim svojstvima. Naročito uređenje prema Ustavu iz 1974. valja posmatrati kao institucionalizaciju koja je tek trebalo da počne da funcioniše po osnivačevoj smrti. Danas znamo da je to bio potpuno neuspešan pokušaj rasporeda poluga vlasti, ni nalik na checks and balances zahvaljujući čemu su SAD preživele stoleća.

Neću se uhvatiti sa problemom primerenosti primene proporcionalnosti u razmatranju Ustavnog suda, koji Titovo ime ne želi da podvrgne takvom postupku ustavno-sudskog razmatranja, a koji važi za opšti u radu ustavnog sudstva, posebno Evropskog suda za ljudska prava. Pitaću se: da li su dovoljna Titova dela na afirmaciji Slovenije, njenog formiranja kao republike u okviru Jugoslavije, kao kolevke njene činjenične državnosti 1991, afirmacija žena (emancipacija žena, biračko pravo, žene na uticajnim političkim položajima), povećanje teritorije Slovenije, modernizacija. Konačno, ako se poslužimo metodom Ustavnog sud, koji se poziva, kad je reč o slovenačkoj stvarnosti, samo na pravne akte: Ustav SFRJ i Ustav SR Slovenije sadržavali su odredbu o pravu na rad (čl. 159 Ustava SFRJ iz 1974). Gde je to pravo u današnjem ustavu i u današnjem zakonodavstvu? A gde je u stvarnosti? Nećemo tvrditi, kao Ustavni sud, da je ustavni tekst društvena stvarnost, ali pomenuta odredba iz Ustava iz 1974. nije bila bez ikakve veze sa stvarnošću. Nezaposlenost u Sloveniji je bila neznatna u Titovo vreme i zato odredbu o pravu na rad ne možemo da označimo kao prazni pravnički verbalizam.

Pomenuću jedno od mnogobrojnih istraživanja javnog mnenja u Sloveniji o tom pitanju. Godine 2005, na slovenačkom reprezentativnom uzroku, 61% ispitanika je izjavilo da je u periodu između kraja Drugog svetskog rata i 1990. bilo ‘mnogo dobrog i mnogo rđavog’, 22% je smatralo da je to bilo ‘vreme napretka i dobrog života’, a nepunih 6% je smatralo da se radilo o ‘periodu straha i represije’ (N. Toš /ur./ 2009, 216).

Presuda Ustavnog suda nije opravdana, nije osnovana i nije legitimna. Pre svega jer bez utemeljenja koristi političke vrednosne sudove i nenaučno ih primenjuje, što dovodi do pogrešnog zaključka. Quod erat demonstrandum. U suštini se radi o pogledima Ustavnog suda koji su pokušaj veštačkog menjanja istorijskog sećanja Slovenaca i Slovenki.

 
Reference

Accetto, M. 2007. On law and politics in federal balance: lessons from Yugoslavia, Review of Central and East European Law, 32, 191-231.
Adorno, T. idr. 1950. The Authoritarian Personality. New York: Harper.
Arato, A. 2002. Dictatorship before and after totalitarianism, Social Research, 69, 473-501.
Arendt, H. (1961). The Origins of Totalitarianism. London: Allen and Unwin.
Chowdhury, A.R., Stollar, A. J. (1990). Money in the Yugoslavian Economy. Journal of Post-Keynesian Economics, 12 (4), 636-646.
D’Andrea Tyson.1967. A permanent income hypothesis for the Yugoslav firm, Economica, 44, 393-408.
Deveti kongres ZKJ. 1969. Beograd: ČZP Komunist.
Dirlam, J. in Plummer, J. (1972). (1972, An Introduction to the Yugoslav Economy, Columbus, OH: Merryl.
Friedrich, C. in Brzezinski, Z. (1956): Totalitarian Dictatorship and Autocracy. Cambridge, MA: HUP.
Estrin, S. (1982). The impact of selfmangement on Yugoslav economic growth, Soviet Studies, 34, 1982, 67-85.
Flakierski, H. 1988. Economic System and Income Distribution in Yugoslavia. London: M.E. Sharpe.
Furbotn, E. 1971. Toward a dynamic model of the Yugoslav firm, Canadian Journal of Economics, 4, 182-197
Goodin, R.E. in Klingemann, P. (1998). New Handbook of Political Science, NY: OUP.
Jović, D. 2009. Yugoslavia: A State that Withered Away. Lafayette: Purdue UP.
Končar, R. i Boarov, D. 2011. Stevan Doronjski: odbrana autonomije. Novi Sad: Muzej Vojvodine.
Lefort, C. 1988. Democracy and Political Theory. Minneapolis, MI: UMP.
Linz, J. in Stepan, A. 1996. Problems of democratic transition and consolidation: Southern Europe, South America, and post-communist Europe. Baltimore, MD: Johns Hopkins Press.
Marschak, T. (1968.) Centralized vs. decentralized allocation of resouces: the Yugoslav laboratory, The Quarterly Journal of Economics, 1968, 82, 561-87.
Matunović, A. 2001. Enigma Broz. Ko ste vi druže Tito? Beograd: Čigoja.
Nikezić, M. 2003. Srpska krhka vertikala. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava.
Osmi kongres zveze komunistov Jugoslavije. Ljubljana: ČZP Komunist.
Pirjevec, J. 2011. Tito in tovariši. Ljubljana: Cankarjeva založba.
Popović, M. (ur.) 1999: Početak kraja SFRJ, stenogram sednice Izvršnog komiteta centralnog komiteta SKJ, 14-16. marta 1962. Beograd: Arhiv Jugoslavije.
Rusinow, D. (1967). Understanding Yugoslav Reforms, The World Today, 23, 71.
Simić, P.2009. Tito – tajna veka. Beograd: Novosti.
Statistički bilten. Beograd: Savezni zavod za statistiku, št. XVI, 10, 667.
Toš, N. (ur.) (2009). Vrednote v predhodu. Slovensko javno mnenje III. Ljubljana: Fakulteta za družbene vede.
Smelser, N. in Baltes, P. (ur.) (2001): Encyclopedia of Social and Behavioral Sciences, Amsterdam: Elsevier.
Vanek, J. (1963). Yugoslav economic growth and its conditions, American Economic Review, LIII, 556-572.
Ward, B. 1965. The nationalized firm in Yugoslavia, American Economic Review, LV, 65-74.

 
Mladina, 17.02.2012, štampano izdanje

Peščanik.net, 26.02.2012.

———–    

  1. US se nije pozvao na presude Evropskog suda za ljudska prava, gde do izražaja dolazi potpuno drugačiji duh, a još manje se pozvao na Italijanski vrhovni kasacioni sud koji je u predmetu 1237 iz godine 1997. utvrdio da je religija promenljiva pojava i da bez obzira na njenu sadržinu, ako dolazi do pitanja, valja konsultovati naučnike.
  2. Smatra se da je statičan, ili da se neopravdano izjednačavaju komunizam i nacizam.
  3.  Titova Jugoslavija nije bila bez diferenciranog sudskog sistema, mada on možda nije bio idealno nezavistan. Accetto upoređuje jugoslovenski savezni sistem sudstva sa onim u SAD i u Evropskoj Uniji. A savezni sud Jugoslavije, prema Ustavu iz 1974. nije bio najviši sud u zemlji, zbog male nadležnosti, i praktično nije bio univerzalna sudska instanca kao Vrhovni sud SAD, koje su model za analizu deobe vlasti između savezne vlasti i vlasti članica. Ako bi se tvrdilo da je Jugoslavija bila autoritarni tip političkog uređenja, naišli bismo ponovno na poteškoću, jer bi tome odgovarala snažna savezna vlast, sa ‘fasadnim federalizmom’, a savezni sud bi morao da bude najjači sud, kako bi služio autoritarnom diktatoru, kao najpristupačniji za instrumentalizaciju s njegove strane. U tom nedostatku i u relativnoj marginalnosti ustavnog sudstva u Titovoj Jugoslaviji, M. Accetto nalazi pouku za sudstvo EU, gde tek treba da se formira svest o njegovom političkom značaju (2007).
  4. Smena A. Rankovića ostaje istoričarima da je oni pojasne. Ostali primeri ukazuju da je Tito delovao promišljeno i vodeći računa o političkoj ceni svojih odluka.
  5. Republike su bile taksativno nabrojane već na zasedanju AVNOJ-a usred rata 1943, kao i federalno uređenje. Pokrajine, sa stepenom nadležnosti, uključujući ‘suverena prava’ su bile izraz prilagođavanja tokom Titove vladavine.
  6. Upravo je postojanje, funkcionisanje i vitalnost republika (i pokrajina) činilo sve vreme Titove vladavine okosnicu specifičnog političkog pluralizma, kakav je prema Stepanu svojstven autoritarnim uređenjima, ‘bez političke odgovornosti’ (nije postojala efikasna kontrola vođstva od strane naroda). Ipak, Titovo uređenje ne ispunjava drugi uslov, prema Linzu i Stepanu, da bi se moglo govoriti o autoritarnom uređenju. Za njega je, naime, svojstveno odsustvo razrađenih političkih ideologija, već postoje ‘posebne misaosnosti’ (J. Linz in A. Stepan, 1996, 44). Očito, autori misle samo na desničarska, konzervativna autoritarna uređenja kao jedini tip autoritarnog uređenja.