detalj freske
Foto: Đorđe Tomić

Posmatrači kršenja ljudskih prava na području slobode misli, savesti i veroispovesti suočeni su u poslednjim desetlećima sa relativno minornim pojavama koje, budući „identitetske prirode“, privlače veliku pozornost. U Italiji je bilo sporno da li se krstići mogu nositi u školi (mogu, jer se radi o „opštekulturnim oznakama“ – slučaj Lautsi pred Evropskim sudom za ljudska prava), u Britaniji je bilo sporno da li se može dobiti otkaz zbog nošenja verskih obeležja (Eveida protiv Ujedinjenog kraljevstva), gde je utvrđeno kršenje prava od strane poslodavca, inače vazduhoplovne kompanije. Bilo je nekoliko jurisdikcionih sporova unutar i između pravoslavnih crkava koji su stigli do Evropskog suda. Crnogorski slučaj revizije statusa crkvene imovine od strane upravnih organa iz 2019. pridoneo je padu vlade, ali nije stigao pred Evropski sud za ljudska prava, gde bi mogao biti predmet pobijanja ne samo sa stanovišta slobode veroispovesti, već i pravne sigurnosti, odsustva sudske zaštite u predviđenom roku itd.

Međutim, novi Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju u Srbiji prevazilazi takva kršenja: njegovo usvajanje značilo bi frontalan sukob sa evropskim vrednostima, među kojima su slobode pojedinca na prvom mestu, nešto najfundamentalnije, vezano za tzv. revoluciju Romea i Julije. Reč je o pravu pojedinca da sam odlučuje o sebi, da bude subjekat.

Nacrt promena Zakona odnosi se na jedno pitanje, ali je ono od izuzetnog značaja sa stanovišta slobode pojedinca, prava na slobodu savesti i prava na slobodu izražavanja, što čini polazište Evropske konvencije o ljudskim pravima. Država je tu strogo obavezana da bude neutralna (i ništa drugo), da se ne meša u pitanja vere, da u tom smislu ne pruža privilegije i ne diskriminiše nijednog aktera. Ona ne može biti na strani bilo kojih vernika, ali ni nekog crkvenog upravnog organa, na primer sinoda. Pritom, po Konvenciji i praksi Evropskog suda tu nema izuzetaka, pa ni tzv. margine uvažavanja. Evropsko shvatanje slobode savesti i veroispovesti pretpostavlja verski pluralizam, pri čemu država ne sme biti pristrasna (Kokinakis protiv Grčke).

Dakle, pomenuti nacrt predviđa izuzetak od opšteg pravila, pa za nastavnike i studente jednog fakulteta u Srbiji predviđa „saglasnost-blagoslov“ za upis na studije, a posebno za nastavnički položaj. Nastranu što je izraz „saglasnost-blagoslov“ nejasan, jer to nije isto: blagoslov pripada hrišćansko-teološkom diskursu, a saglasnost uobičajenoj pravnoj terminologiji. Prvo asocira na postojanje verskog autoriteta, a drugo na civilno pravno shvatanje društvenih odnosa. Bitno je da se budućim nastavnicima, asistentima, studentima uskraćuje pravo na slobodu mišljenja, izražavanja, govora, vere i savesti. Pravo da se o tome merodavno odlučuje izmešta se ne samo iz subjekta, već i van univerzitetske sfere. To se događa u 21. stoleću, gde se ta sloboda smatra osvojenom i gde živimo u društvu viška informacija i poluinformacija. Nacrt u tom smislu vraća Srbiju daleko unazad. Loše je i kad stvar pogledamo sa stanovišta pravne sigurnosti: kako ljudi mogu raditi i živeti, u ovom slučaju baveći sa bogoslovljem, ako im „blagoslov“ dat na osnovu diskrecionog prava u svakom trenutku može biti oduzet.

Dakle, reč je o predlogu koji je na neki način još skandalozniji od crnogorskog. Dok se crnogorski odnosio na imovinu, ovaj se odnosi na čovekovu slobodu na duhovnom području.

Da li je to nečuveno? Pamte se flagrantni slučajevi kršenja slobode savesti i u nekim drugim sredinama, na primer slučaj „teologije oslobođenja“ u Katoličkoj crkvi pre pola stoleća, kada su u Južnoj Americi neki njeni zagovornici teolozi ostali bez prava na visokoškolsko podučavanje. Ipak, od tada nije bilo takvih primera u civilizovanom svetu. One su se sigurno negde događale, na primer u „evangeličkim“ krugovima u SAD, ali ovde imamo posla sa crkvom koja nije minorna, već je većinska. Promena se svakako ne donosi zbog „drugog“ teološkog fakulteta u Beogradu (Hrišćanska adventistička crkva), već zbog većinske crkve. Nije slučajno ni da ova inicijativa stiže u trenutku kada na njeno čelo dolazi novi „predstojatelj“, tako da ovaj predlog zakonske promene verovatno nije proizvod rada birokrata iz Ministarstva obrazovanja, kojima su, ipak, verovatno poznati evropski pravni standardi. A možda je negiranje evropskih standarda i pravi cilj ovog poduhvata.

Autor je profesor univerziteta u Novom Sadu i Mariboru.

Peščanik.net, 07.04.2021.

Srodni link: VIDEO – Ustav šaptom pade