Odmah ću reći: više me je pogodilo to što su Novaka Đokovića izbacili sa teniskog turnira u Njujorku, nego eventualna mogućnost da je Vučić pre par dana u Vašingtonu potpisao nezavisnost Kosova. Čitalac se sada pita zašto uopšte želim da podelim ove svoje emocije sa njim, kada ni jedno ni drugo ni na jedan bitan način ne utiče na njegov, čitaočev, i moj život. Ili utiče?
Čitalac se priseća, čitao je negde kod Marthe Nussbaum o tome da su emocije zapravo racionalni izvodi iz naših uverenja i opažanja sveta. Uglavnom nema ničega iracionalnog u strahu, recimo. Plašimo se kada shvatimo da nam je, na primer, ugrožen život. Radujemo se ili tugujemo kada vidimo da u svetu stvari stoje u skladu sa našim uverenjima i željama ili im protivreče.
Ilustrujmo to: recimo da verujem da na svakom turniru, teniskom ili ne, treba da pobedi najbolji takmičar. To je jedna meritokratska refleksija, rukavac načelnog stava da bi na svakom poslu trebalo da radi osoba koja je za taj posao najbolja. Mnogo je razloga zašto stvari u svetu tome ne odgovaraju. Jedan od njih je puki sticaj okolnosti ili slučajnost. Baš onako kako je Novak nehotice pogodio sudiju.
Teško je pomiriti se sa tim da jedna takva banalnost ozbiljno poljulja mogući meritokratski poredak stvari u svetu. Sreća ili nesreća ne bi trebalo da imaju nikakav uticaj na ishode meritokratiski ustrojenog sveta, ili barem sportskog takmičenja. Ali, kako vidimo, i te kako imaju. I to bi one koji veruju u meritokratiju moglo duboko da uznemiri. Jeste sticaj okolnosti to što se Novak Đoković pojavio kao glavni junak jedne onespokojavajuće priče, ali sama priča nije nerazumna.
Hoću da kažem, ako je čitaoca, kao mene, pogodilo izbacivanje Đokovića sa turnira, onda bismo i on i ja mogli da za to damo dobre razloge, koji nadilaze iracionalnosti navijačkih strasti, etničke pripadnosti ili kukanja na dvostruke standarde. Čak i u sportu, jednoj tako nebitnoj sferi života, moramo prihvatiti da se do nagrade ne stiže isključivo talentom, pameću, upornošću, vrednim radom i velikim trudom na terenu – potrebna je dakle i sreća.
Sreća je sinonim za sve ono što ide mimo naših moći. Izaziva nelagodu svest o tome da talenat, rad i trud (svakako i znanje, veština, snalažljivost… neka čitalac sam dovrši spisak vrednih sposobnosti) nisu dovoljni. Ako se dogodilo Đokoviću, po mnogo čemu savršenom sportisti, šta da očekujemo mi – obični smrtnici? Zato je priča o Đokoviću u Njujorku tako upečatljiva i zapravo univerzalna – čitav svet bruji o izbacivanju. A izbačen je ne nečijim hirom, nego striktnom primenom propisa, osmišljenih da garantuju meritokratiju.
Dok bruji o izbacivanju, taj svet kao da ne mari za sastanak u Vašingtonu. Priča o Novaku Đokoviću univerzalno je zanimljiva, Kosovo se pak čini samo kao stvar partikularnih interesa. Ali, u toj užoj sferi partikularnih interesa, mogućnost da je Vučić potpisao nezavisnost Kosova u Vašingtonu izaziva jake potrese. Ako i u ovom slučaju prihvatimo uvide Marthe Nussbaum o emocijama, na čemu stoje jaka osećanja u vezi sa Kosovom? Šta je racionalno jezgro tih osećanja, ako ga uopšte ima?
Dve ograde: prvo, ovde se osećanja u vezi sa Kosovom po navici uzimaju zdravo za gotovo. Ona su, da kažemo to tako, pod tabuom. Ako se zapitate na čemu ta osećanja stoje, prekršili ste tabu: to se naprosto ne preispituje. Napravićemo ovaj prekršaj. Drugo, argument o priznanju izvodi se iz tačke u dokumentu gde se kaže da se Srbija više neće protiviti odlukama o priznanju Kosova drugih država ili međunarodnih organizacija. To, međutim, nije isto što i priznanje Kosova od strane Srbije. To što se ubuduće neće protiviti, ne znači da je Srbija priznala Kosovo. Znači samo to što se kaže: pustiće druge da rade šta misle da treba da urade.
Već je iz ove druge ograde jasno zašto je priča o Kosovu, za razliku od priče o Đokoviću, partikularna, a ne univerzalna. Što se više razmotava, ona će sve više pokazivati razna svoja partikularna lica. Kada se, na primer, gleda iz Srbije, jasno se vidi da ovdašnji govor o Kosovu ne tretira sve žitelje Kosova kao moralno ravnopravne osobe. Naprotiv, neki – „Srbi“ dakle – imaju više prava na tu teritoriju od drugih – „Albanaca“ dakle.
Naravno, čitalac prigovara, sve i ako je tako, morale bi važiti neke pravne norme za sve podjednako. Pod „svima“ tu se misli na države. Dakle, zašto se na Srbiju primenjuje ili ne primenjuje pravo koje važi ili ne važi i za sve druge zemlje? Ovo izgleda kao ubedljiv argument. Ali on to nije. Naprosto zato što je prva Srbija spremna da izvrda pravne norme ako ima dovoljno moći da to učini i ako joj to odgovara. Dakle, ne možete tražiti da se na vas primenjuju norme koje sami ne poštujete.
Povrh toga, ne samo što se tako ponaša prema spolja, Srbija se pre svega tako ponaša prema svojim žiteljima. Drugim rečima, sada se traži da se na Srbiju primene pravila koja sama Srbija nije spremna da poštuje u odnosu prema sopstvenim građanima. I prema spolja i prema unutra, sadašnji režim u Srbiji ponaša se prema banalnoj krilatici – jači tlači. Šta god da je Vučić uradio ili nije uradio u Vašingtonu, on se vodio tim naopakim pravilom.
Ali, zar se ne ponašaju i svi drugi tako, svuda na svetu, opominje čitalac. I upravu je, ponašaju se. Baš zato je ta priča o Kosovu tako beznadežno dosadna i nezanimljiva svima drugima. Priča o Đokoviću u Njujorku je paradoksalna priča o savršenom sportisti i beskompromisnoj primeni pravila koja upravo takvim sportistima treba da garantuju uspeh. Zato nas ona provocira. U središtu druge priče su akteri koji tobože poštuju, a zapravo na svaki način izvrdavaju norme. Loši ishodi su u tom drugom/našem svetu pravilo.
Peščanik.net, 08.09.2020.
NOVAK ĐOKOVIĆ- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Everyone keeps talking about Banjska - 20/04/2024
- Bojkot - 19/04/2024
- Dajte rezoluciju - 16/04/2024
