Radio emisija 04.06.2010, govore: Biljana Srbljanović, Vesna Rakić-Vodinelić i Vladimir Pištalo.

Svetlana Lukić: Godinama smo kada nešto nije u redu, govorili kako nema političke volje da se nešto uradi, to je važilo i za hapšenje ratnih zločinaca i za donošenje zakona koji regulišu imovinske odnose.

Sintagmu politička volja sve ređe koristimo jer više ništa ne znači. Svi kipte od obilja političke volje da urade sve što bi donelo mir u svetu, ljubav među ljudima i sačuvalo planetu. Pa šta onda nije u redu? Naravno, mnogi od tih koji kažu da imaju političku volju, lažu, a drugo, i kada imaju volju da nešto urade, za to su nesposobni. Mnogo se nakupilo, i na Andrićevom vencu i u opštinama po srpskim varošima, polupismenog i nesposobnog sveta.

Vladajuća DS se godinama hvalila da je njena prednost u odnosu na sve ostale to što za svako ministarsko mesto imaju po nekoliko sposobnih kandidata. To nikada nije bilo tačno ali sada je već bolno gledati koliko su DS-ovi kadrovi na državnim funkcijama nesposobni. Osim toga što su, bar većina njih, ili lažovi ili lopovi, a najčešće, oba.

Samo u nekoliko poslednjih dana pročitala sam nekoliko vesti koje govore o šteti koju trpimo jer nisu sposobni da donesu zakone i procedure koje će nam manje zagorčavati život. Sinoć je objavljena vest da bi zbog propusta vlade Srbije, norveški mobilni operater Telenor, mogao da bude onemogućen da radi. Onda bi Telenor mogao da tuži državu i traži odštetu od 100 miliona evra. Ovde nije u pitanju odsustvo političke volje, čik neka se kače sa Norvežanima i Telenorom, u pitanju je nesposobnost. Haos koji su stvorili ni mnogo inteligentniji od njih ne bi bili u stanju da kontrolišu, a kamoli da ga smanje.

U ovoj zemlji bi svakog jutra, pored informacija o temperaturi i vlažnosti vazduha, morali da budemo obaveštavani i o stepenu entropije u Beogradu i okolini.

Zbog procedure kasni i sanacija klizišta u nesrećnom Trgovištu, i demokratama i G17 i SPS je lakše da se sa Nikolićevim radikalima svađaju ko je poplavljenoj sirotinji obezbedio 2000 ćebadi, nego da otklone proceduralne prepreke koje sprečavaju sanaciju klizišta.

Zbog komplikovanih procedura i dugotrajnog prikupljanja potrebnih dozvola ne grade se ni nove garaže za parkiranje u Beogradu čiji su trotoari pretvoreni u parkirališta pa oni invalidi koje od pre neki dan po zakonu moraju da zapošljavaju vlasnici firmi, do posla ne mogu da stignu jer bi invalidska kolica morali da voze po putu.

Ministar za državnu upravu, Tadićev kadar – Milan Marković, kaže da Srbija kasni sa racionalizacijom administracije jer je zakon kojim je to regulisano loš, to je rekao i kolegama u vladi ali ga nisu poslušali. Ako Srbija do kraja juna MMF-u ne pruži čvrste dokaze da će broj zaposlenih u administraciji smanjiti za 10 odsto, neće nam dozvoliti da povučemo poslednju tranšu kredita od 380 miliona evra.

Predsednik je jednom davno otišao u Grčku i nema ga da se vrati. Turneja mu se sastojala od obilaska groblja Zejtinlik, a Papandreu je morao da ga vodi na Akropolj i da mu lično pokazuje panoramu Atine. Predsednik već tri dana gnjavi ljude kojima je zemlja u haosu, a grčkim biznismenima predlaže da ulažu u Srbiju jer ona, njegova zamišljena Srbija, pruža najbolje uslove za ulaganje. I ne samo to, nego ih je podsetio da je potpisao specijalne trgovinske sporazume sa Rusijom, Belorusijom, Turskom i mnogim drugim dalekim destinacijama, tako da budućim investitorima ne nudimo samo naše tržište nego i tržište od skoro milijardu ljudi. Zaboravni predsednik im nije spomenuo da smo po izveštaju o konkurentnosti svetskog ekonomskog foruma prošle godine bili na 85. mestu, da analiza svetske banke govori o pogoršanju poslovnog ambijenta u 2009, a u kategoriji izdavanja dozvola smo na izvrsnom 173. mestu.

Princu Sidarti je pomoglo da shvati gde živi kada je izašao iz palate i ugledao bolesne, stare i uboge, princu od Andrićevog venca ne pomaže ništa, on je odavno odlučio da laže i sebe i nas. U Španiji je u 18. veku živeo neki Kaljostro varalica, koji je tvrdio da leči i bolest i siromaštvo, voleli su ga i vlastela i narod, opevavali su ga pesnici. Na kraju je počeo da priča kako je bio omiljeni Mojsijev učenik i da ga je Sokrat lično učio da čita i piše. Kada je Kaljostro varalica preterao, dohvatila ga je inkvizicija. Sada nema inkvizicije, ali ima izbora, izaćiće i naš Kaljostro na političko tržište za godinu-dve pa ćemo videti ko će da pobedi. Nama je namenjeno da se međusobno tučemo na tzv. slobodnom tržištu kao gladijatori a gladijatorske borbe su bile i sada su, jedna vrsta javne egzekucije slabijeg.

U Sarajevu je bila i prošla konferencija o budućnosti Balkana. Jeremiću pamet još jednom nije zasmetala pa je zadovoljan konferencijom jer su evropljani ponovili ono što su morali da ponove, da je EU načelno otvorena za sve nas sa Balkana. Saznali smo i gde je ko sedeo za stolom, da je sto bio četvrtast, da se naš i kosovski ministar spoljnih poslova nisu rukovali. Jeremić je pre Sarajeva išao u Banja Luku da im poruči da su interesi i prioriteti Republike Srpske identični interesima i prioritetima Srbije. Sve bi bilo lepo kao upisano da nam sa raznih strana ne poručuju da će se ubuduće insistirati na strožijem kontrolisanju rezultata koje neka zemlja postiže u procesu pridruživanja što praktično znači da za nas u narednih nekoliko godina nema nade. Mi smo nesposobni da te kriterijume ispunimo, a stvar se dodatno komplikuje činjenicom koja postaje sve jasnija, da ćemo morati, de facto ili de jure, pre nego što uđemo u EU, da priznamo Kosovo.

Nova američka ambasadorka je pre neki dan ponovila stav svoje zemlje da je status Kosova kao nezavisne države svršena stvar. Ne pomaže što po nemačkim novinama Jeremić nariče o Kosovu kao srpskom Jerusalimu. To sadašnjim vlastima ne pomaže ni u spoljnoj ali ni u unutrašnjoj politici. Demokrate, odnosno stranke vladajuće koalicije su poražene do nogu na izborima u Kosovskoj Mitrovici i Novom Brdu. Kosovski Srbi su im pokazali da ne veruju njihovim suzama za srpskim Jerusalimom, veruju Miloševićevim, Šešeljevim i Arkanovim saradnicima iz vremena kada se na Kosovu ratovalo a onda se sprovodila asanacija terena. Srbi sa severa Kosova su u velikom broju glasali i za Koštunicu, sećaju se vremena kada im je ministar samo za njih, Slobodan Samardžić, delio novac šakom i kapom. Pomislila su naša braća sa severa Kosova da bi im Koštunica ili neki drugi oboleli od zoološkog srpstva obezbedili status trajno izdržavanih lica, samo bi se izdržavanje zvalo različito – kad se na Kosovu rodi neki Srbin, prvo dobije dečiji dodatak, pa onda školsku stipendiju, pa socijalnu pomoć, pa na kraju penziju. Nedavno smo saznali da radnici RTV Priština štrajkuju glađu, čija je redakcija privremeno izmeštena u Prokuplje. Tom prilikom smo saznali da je Prokuplje grad sa najviše novinara i kamermana po glavi stanovnika na svetu, ima ih 276. Da ne pominjem prosvetne radnike koji već celu deceniju uzimaju dve plate, jednu od mrskog UNMIK-a a drugu od voljene matice.

Na današnji dan pre 11 godina u šatoru u blizini Kumanova započeli su pregovori između Miloševićevih i NATO generala koji su rezultirali našom kapitulacijom kojoj volimo da tepamo – vojno-tehnički sporazum. I Mađari su na današnji dan, 1920. godine u dvorcu Trijanon sa silama Antante potpisali mirovni sporazum koji je rezultirao raspadom Austrougarske monarhije, a 3,5 miliona Mađara ostalo je van svoje matice. Posle kapitulacije u Kumanovu voleli smo da govorimo da bolujemo od vajmarskog sindroma, ali to izgleda nije tačno. Vajmarska Nemačka je i posle poraza ostala zemlja sa ogromnim potencijalom koje su sile pobednice gušile. Mi bolujemo od Trijanonskog sindroma, zemlja nam je poražena, rasparčana, stotine hiljada Srba je ostalo van granica matice, a ono što je ostalo od zemlje ima bedne potencijale koje samo ona, u svojoj beslovesnosti, smatra grandioznim. Što bi rekao predsednik, Srbija je poslovno, intelektualno i kulturno središte Balkana.

Ne znam o čemu će skupština sledeće raspravljati ali bi bilo dobro da neko prepiše tzv. Daningov podnesak iz 19. veka kojim je traženo da se smanji uticaj krune jer to podriva britansku imperiju. Ustavni sud se oglasio nenadležnim da odlučuje o tome da li Tadić može da obavlja i funkciju predsednika države i da bude šef vladajuće stranke, a da ne pominjemo fakultativne funkcije kao što su premijer, ministar vojske, civilne zaštite i zaštite od poplava…

Do sada smo više puta pričali o tome i nastavićemo do besvesti da pričamo o srpskom pravosuđu zbog toga što smatramo da je to najvažnije što u ovoj zemlji mora da se uradi. U tome nam je, svih ovih meseci, pomagala profesorka Vesna Rakić-Vodinelić. Znate da je Evropska komisija poslala delegaciju, koja je bila u Beogradu, međutim, niko nije našao za shodno da nas obavesti o tome šta se tu ustvari dogodilo. Vesna Rakić-Vodinelić će pričati o aferi „kofer” i o aferi „satelit”, ali i odgovaraće na jedno pitanje koje joj nismo postavili. Ako je Davinić potpisao za taj prokleti satelit, on je tada bio ministar državne zajednice Srbije i Crne Gore, kako to da samo Srbija treba da plati, a ne i Crna Gora ovih nekoliko desetina miliona evra. Slušate profesorku Vesnu Rakić-Vodinelić.

Vesna Rakić-Vodinelić: Mogli smo da vidimo da je jedna od žalbi Ustavnom sudu koje je podneo sudija Savljević iz Niša nedavno bila uvažena. Razlog zbog kojeg je ta žalba bila uvažena jeste izostajanje obrazloženja zbog kojeg konkretni sudija nije bio izabran. Takođe smo bili svedoci da je nedavno u poseti bila jedna stručna ekipa koju je u Srbiju uputila Evropska komisija. Ta grupa stručnjaka je prvo ustvrdila da obrazloženja nisu bila dovoljno specifična, dakle, da su patila od tog nedostatka uopštenosti, pa se ne može zaključiti zbog čega pojedine sudije nisu izabrane. Takođe je postavljeno pitanje sastava pravosudnih tela aludirajući, koliko sam mogla da vidim, pre svega na sastav Visokog saveta sudstva, te su insistirali na tome da se sve sudije koje nisu bile izabrane, a koje nisu pravosnažno osuđene zbog krivičnog dela i za sudije za koje se ne može tvrditi da su bili izuzetno neefikasni, moraju biti ponovo izabrani. Posle toga su usledili neki demantiji iz Ministarstva pravde u pogledu sadržine tog razgovora, a meni je taj razgovor bitan pre svega zbog toga što samo Ministarstvo pravde, u kome je razgovor i vođen, nije našlo za potrebno da obavesti javnost Srbije o nekim opštim zaključcima sa tog sastanka. To je bilo nešto što se duguje javnosti Srbije i meni izgleda da Ministarstvo pravde nije naučilo lekciju koju ova grupa stručnjaka iz Evropske komisije ponovo pokušava da ih nauči, a to je da proces izbora sudija i rad pravosudnih tela mora biti javan, mora biti proziran, hajde da kažem tu reč, mora biti transparentan.

Jednostavno, radi se o procesu o kojem se javnosti moraju polagati računi, oni očigledno tu lekciju nisu naučili. Mora se reći šta se tačno desilo i koje su zamerke upućene. Ovako se nastavlja ta ista praksa zbog koje evropske institucije smatraju da cela ova procedura nema nikakve primese demokratičnosti. Dakle, reakcija Ministarstva pravde pokazuje da tu stvari neće ići tako jednostavno. Postoji jedan niz obeshrabrujućih znakova, kao što je na primer jedna meni potpuno neshvatljiva inicijativa predsednice Visokog saveta sudstva da se izuzme jedna sutkinja Ustavnog suda kada svi znamo, čak i studenti prava to znaju, da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za mišljenje koje je izrekao prilikom odlučivanja o određenoj pravnoj stvari, a ona je upravo prilikom odlučivanja o određenoj pravnoj stvari iznela jedan niz zamerki na rad Visokog saveta sudstva. Šta ja tu vidim kao glavni problem? Možda se može očekivati da se pod pritiskom EU one sudije koje nisu izabrane, a imale su sve uslove da budu izabrane, na ovaj ili onaj način ipak izaberu. Za mene je mnogo veći problem ono što sam napisala kad sam prvi put reagovala na ovaj spisak izabranih sudija na sajtu Peščanika, dakle, dan pošto je taj spisak objavljen, a to su one sudije koje su ostale. Dakle, oni koji su reizabrani, a nisu smeli biti reizabrani, bilo zato što su učestvovali u sudskoj izbornoj krađi, bilo zato što su kao sudije ili kao javni tužioci proganjali protivnike Miloševićevog režima ili kasnijih režima. E, to je nešto što ni ova grupa stručnjaka koju je uputila Evropska komisija nije imala u vidu. Nije mi ni čudno što oni to nisu imali u vidu i verujem da će se ta stvar završiti tako što će neki od sudija koji nisu bili izabrani biti izabrani. Šta će biti sa onima koji su dozvolili sebi da naprave jedan ovakav skandalozni reizbor i izbor sudija, e, to je sada drugo pitanje i moje mišljenje je da neće biti ništa.

Ogroman broj sudskih predmeta je u velikom zaostatku, u toku 2009. godine zaostatak je bio pravdan time što su sudije čekale rešavanje svojih personalnih pitanja. A sada, posle tog izbora pokazalo se prvo da je projektovani broj sudija previše mali. I najzad, jedno pitanje o kome je veoma malo raspravljano, izuzev u sudskim krugovima, a to je tzv. famozna nova mreža sudova, gde su umesto dosadašnjih opštinskih sudova formirani, da tako kažem, mamutizovani, ogromni, prekomerni osnovni sudovi, tako da još uvek ne samo građani, nego i mnogi advokati ne znaju tačno gde treba da odu da bi recimo predali podneske. To je bilo praćeno jednom snažnom propagandom, ne mogu da upotrebim drugu reč, koja je poticala uglavnom iz Ministarstva pravde, da će ova reforma vrlo brzo pokazati da će postupci biti efikasniji nego što su do sada bili. To je bila laž zato što postupci nisu ubrzani.

U građanskom pravosuđu kad su u pitanju baš sporovi između građana stvari su mnogo gore nego što su bile pre ove tzv. reforme, i rezultati u pogledu vremena i elementarne organizacije su mnogo lošiji nego što su bili. To važi pre svega za velike gradove, u manjim sredinama stvari se otaljavaju onako kako su se i do sada otaljavale. Kada su pravljeni zakoni o sedištima i područjima sudova i umesto dotadašnjih opštinskih sudova formirani osnovni, koji su nekako najbliži građanima i najviše sporova se odvija pred njima, najviše sudskih postupaka teče tamo. Čini mi se da je to učinjeno toliko olako da predlagači zakona, tu je pre svega Ministarstvo pravde u pitanju, nisu našli za potrebno da upitaju o celoj toj ideji nekog ko nije pravnik. Recimo, da upitaju sociologe, jer znate, ako vi u jednom malom mestu ukidate opštinski sud koji je do tada postojao i u tom istom mestu sada postoji jedinica nekog osnovnog suda, a sedište je 180 km daleko od tog malog grada, to je pojava koja se već sada primećuje, da se advokati koji čine zametak nekakvog srednjeg sloja u svim tim malim gradovima, i koji su važni za održavanje kulturnog identiteta malih gradova, povlače prema tim većim sedištima. Male sredine ostaju još više opustošene u intelektualnom, kulturnom i nekakvom svakodnevnom društvenom životu. O tome niko, apsolutno niko nije vodio računa. Druga strana te priče je preopterećenost tih velikih centralizovanih sudova. Najveća šteta nanesena je građanima, ne samo zato što će sporije nego do sada doći do okončanja njihovog predmeta, nego što će manje pažnje, jer ima manje sudija, biti posvećeno standardu pravičnog i nepristrasnog suđenja. Nekako su svi bili impresionirani time da suđenje mora biti efikasno i zaboravili da taj famozni član 6. Evropske konvencije osim ovog standarda da se suđenje okonča u razumnom roku, sadrži još dva strašno važna standarda, da suđenje bude pravično i da suđenje bude nepristrasno. Ta dva standarda su potpuno postradala u ovoj imitaciji reforme, a nije se dostigao ni onaj treći standard, standard efikasnog suđenja. Umesto da se malo porazmisli o toj mreži sudova i da se eventualno povede neka debata o tome da li je takva mreža sudova doprinela i da li može doprineti efikasnosti ili ne, sada nas Ministarstvo pravde ubeđuje da nam zakoni ne valjaju. A onda u skladu sa celom tom strategijom tajnovitosti i zavereništva u proceduri – zakon o parničnom postupku se radi u takvoj tajnosti kao da je u pitanju recimo zakon o odbrani ili nekakva strategija odbrane Srbije, što bih još i mogla da razumem. Što se tiče zakona o izvršnom postuku, tu sam recimo videla dve verzije, jednu javnu verziju, koja je bila debatovana u organizaciji Ministarstva pravde, da bi posle preko jednog mog prijatelja iz Niša dobila tajnu verziju zakona koji je katastrofalna. Dakle, štete koje se prave su neposredne i posredne. Neposredne u tome što teško dolazite do sudova, što dugo čekate, što nemate garantije nepristrasnog i pravičnog suđenja, a posredne utoliko što je cela stvar jedan potpuno nezreo eksperiment in vivo.

Prošlog meseca javio se Stanko Subotić tako opširnim saopštenjem, navodeći da na strani nekih poznatih bogataša u Srbiji postoje izvesna kriminalna dela. Čini mi se da sam u nekoj od vaših emisija pre nego što je on taj svoj detaljan iskaz obelodanio u javnosti, kazala da slutim da bi on mogao biti idealan zaštićeni svedok ili svedok saradnik. A možda ne bi bilo loše objasniti šta je to svedok saradnik. Budući da nisam pravnik krivičar ja ću se poslužiti jednom standardnom definicijom koja je sadržana u udžbeniku krivično procesnog prava profesora Momčila Grubača, koji kaže da je svedok saradnik zapravo okrivljeni u krivičnom postupku koji status svedoka saradnika stiče na osnovu sudske odluke pod određenim uslovima. A ti uslovi u našem pravu su: njegovo priznanje da pripada određenoj kriminalnoj organizaciji, takođe da je značaj tog njegovog iskaza, sada iskaza u svojstvu svedoka, a ne okrivljenog, od značaja za otkrivanje, dokazivanje ili za sprečavanje nekih drugih krivičnih dela organizovanog kriminala. I da je značaj njegovog iskaza pretežniji od posledica krivičnog dela koje je izvršio. Prvi svedok saradnik bio je Dejan Milenković zvani Bagzi u onom velikom procesu koji je vođen posle atentata na premijera Đinđića, tu je i Ljubiša Buha Čume i jedan niz svedoka saradnika. E sada, kada sam pročitala šta je sve Stanko Subotić rekao u tom svom objavljenom iskazu odmah mi je palo na pamet dakako da bi on mogao biti svedok saradnik, pre svega zato što je on već okrivljen u nekom krivičnom postupku, ali naravno da bi jedan mogao biti svedok saradnik morali bi još pored njega neki drugi biti okrivljeni. I ako pažljivo pročitate njegov iskaz koji se odnosi recimo na kupovinu Novosti, možete videti da on i sam priznaje da je tu zajedno sa drugima, a pominjao je izričito Beka i Miškovića, sad ja moram reći navodno, zajedno sa drugima, zato što ja ne znam da li se Subotiću može verovati. To može samo sud da kaže. Dakle, i on je, navodno sa drugima, vršio određena krivična dela kao što je podmićivanje, izbegavanje poreza ili pomaganje u izbegavanju poreskih obaveza, i na kraju je bio, kako on tvrdi, izigran na taj način što je dao neki novac koji mu nije bio vraćen. E sada, da bi on mogao da se pojavi kao svedok saradnik naravno da nije jedini koji može biti okrivljen u toj stvari. Kao što ste videli, on je tu i mnoge političare, pre svega članove Demokratske stranke Srbije obuhvatio kao moguće učesnike u eventualno postojećoj kriminalnoj organizaciji. Oni su to demantovali, neki izričito, neki ne baš tako izričito, neki uopšte nisu demantovali. Cela stvar sa svedokom saradnikom nije u njegovoj verodostojnosti apriori, ali kada interesi učesnika određenog oblika organizovanja koji ne mora u početku i u svom začetku biti apriori kriminalna, dođu u suprotnost, e onda, kada se ti interesi suprotstavljaju delići istine počinju da izbijaju na površinu. Svaki ozbiljan pravni poredak bi morao imati snage da iz tih delića istine sastavi neku sudsku istinu. Pokazalo se da je istrajno ćutanje najbolji način da se problemi reše tako što nikad neće biti rešeni. Muk je apsolutno najbolja strategija.

Potreba da Srbija bude lider u regionu je jedna adolescentska potreba, a meni je postalo strašno smešno da čujem to da je Srbija lider u regionu kad sam pogledala najnovije izmene i dopune tog Zakona o parničnom postupku koji, i sama reč kaže, nema nikakvog političkog značaja i prizvuka, nego se prosto radi o parnicama iz građanskih, porodičnih odnosa. Kada sam videla da je revizijska suma, dakle, spor u kome možete izjaviti reviziju Vrhovnom kasacionom sudu u Srbiji 100.000 evra pred sudovima opšte nadležnosti, a 300.000 evra pred privrednim sudovima, da je spor male vrednosti pred privrednim sudom 30.000 evra. Srbija jeste lider u regionu ako znamo da je revizijska suma u Hrvatskoj 15.000 evra, u Sloveniji negde oko 8.000 evra, a čak u Nemačkoj ta revizija koja se izjavljuje bez odobrenja drugostepenog suda, pobijani deo mora biti veći od 20.000 evra, dok je kod nas 100.000 evra. Dakle, prosto, mi jesmo u tom pogledu lider u regionu, ali da li shvatate u kom pogledu – u pogledu pristupa običnog građanina njegovom veličanstvu Vrhovnom kasacionom sudu. Vi kao običan građanin imate šansi da izjavite pravno sredstvo Vrhovnom kasacionom sudu u parničnom postupku, dakle, jednom imovinskom postupku, samo ako vodite spor za stan koji je vredniji od 100.000 evra. Koliko nas u svom životu često vodi ovakve vrste sporova? Dakle, pristup Vrhovnom kasacionom sudu je rezervisan za ekonomsku elitu ove države i kad su u pitanju fizička lica i kad su u pitanju preduzeća koja mogu da vode tako velike sporove čija je vrednost veća od 300.000 evra. To je jedan primer tog našeg jadnog liderstva u regionu, da, eto, najviše što možemo otežavamo pristup najvišem sudu u državi koji treba da se stara o jednakoj primeni prava na teritoriji cele naše zemlje da bi se obezbedila ravnopravnost građana i drugih pravnih subjekata pred zakonom. To je to.

Svetlana Lukić: Pratila koliko raste broj žalbi pred sudom u Strazburu u kome praktično redovno država Srbija gubi protiv sopstvenih građana.

Vesna Rakić-Vodinelić: Već sam to napisala za sajt Peščanika, da u tom Visokom savetu sudstva imamo dvoje sudija zbog čijih odluka je Srbija izgubila dva slučaja pred Evropskom sudom za ljudska prava i meni je zaista neshvatljivo da se ne može naći šest sudija u Srbiji zbog kojih Srbija nije izgubila nijedan spor. Može se naći, ali eto, nekako nisu se našli.

Što se tiče afere „kofer” ona je okončana u prvom stepenu suđenja, gde je okrivljeni oslobođen odgovornosti. Ali ono što je stalni problem saznanja građana o pitanjima koja ih interesuju, jeste da nismo dobili objašnjenje šta se tu zapravo desilo. Mislim da bar na tom elementarnom nivou zaslužujemo informaciju o sadržini prvostepene presude, a ne da dobijemo obaveštenje – oslobođen je odgovornosti, i onda da nagađamo zbog čega je oslobođen odgovornosti. Možda je zaista oslobođen odgovornosti zbog nekog razloga koji leži u suštini sudskog postupka, ali mi to ne znamo, a budući da su tu bili involvirani ljudi od kojih je jedan danas ministar unutrašnjih poslova, nekako mislim da bi detaljnije obaveštenje bilo ono što građani zaslužuju.

Svetlana Lukić: Veoma često dobijamo obaveštenje – ovaj nije kriv, onaj nije kriv, ovo se nije desilo i ono se nije desilo, a šta se desilo? Ovaj nije odgovoran za satelit, nije ni onaj, a ni ovo telo nije odgovorno.

Vesna Rakić-Vodinelić: Što se satelita tiče ono što je tu zanimljivo jeste nešto o čemu ne vidim da je bilo postavljeno pitanje u javnosti, a naime, kao što znamo, Davinić je bio ministar državne zajednice Srbije i Crne Gore, a ovom odlukom arbitražnog suda u Londonu obavezana je Srbija. Zašto je ova obaveza pala isključivo na Srbiju, a ne makar jednim delom na Crnu Goru, koja je bila federalna jedinica u toj državnoj zajednici? Zato što u Povelji državne zajednice Srbije i Crne Gore, koja je bila napisana pod ogromnim uticajem Vojislava Koštunice, stoji da je Srbija pravna sledbenica Savezne Republike Jugoslavije i državne zajednice Srbije i Crne Gore. Tada je to pravno sledbeništvo objašnjavano i opravdavano time da bi se navodno u sastavu Srbije zadržalo Kosovo. Videli smo koliko je to pravno sledbeništvo bilo uspešno u zadržavanju Kosova u sastavu Srbije. Na sve primedbe koje su tada bile stavljane na tu klauzulu, a i ja sam recimo stavila jednu svoju primedbu, da pravno sledbeništvo znači ne samo sledovanje, tj. nasleđivanje prava nego i obaveza, a da je funkcionisanje tog ministarskog saveta bilo takvo da se moglo naslutiti da se predstavnici iz Crne Gore ponašaju dosta olako i komotno znajući da će Crna Gora u kratkom roku izaći iz te zajednice i da će onda teret nasleđenih obaveza pasti isključivo na Srbiju. Niko se u tom trenutku na to nije obazirao. Mislim da mi, građani Srbije, treba da se zapitamo kako to da je Srbija dužna da snosi celu štetu, a ne i Crna Gora, i da onda ustanovimo da je to bilo zbog ovakve odredbe u Povelji državne zajednice, da se na tome u Srbiji jako mnogo insistiralo. I da onda ne postavljamo samo pitanje krivične odgovornosti Davinića, nego i krivične odgovornosti drugih učesnika u celoj toj stvari. A onda jedne ozbiljne političke odgovornosti svih onih koji su doprineli tome da se Srbija olako obavezuje da nasleđuje sve, ne samo prava, koja u ovom slučaju nisu baš neka naročita, nego i teške, teške obaveze. To su pitanja koja jedan pravnik retko ima prilike da ozbiljno razmatra, znate, raspad države se ne dešava svaki dan, ali smo mi, ljudi sa ovih područja imali mnogo toga da naučimo još kad se raspala Austro-Ugarska. I stari pravnici su mnogo znali o tom pravnom sledbeništvu, a onda kada se raspala SFRJ, moja generacija je mogla mnogo toga da nauči. Štaviše, ja sam bila jedna od autorki knjige koja je napisana i koja se bavila ne državno-pravnim posledicama raspada SFRJ, nego privatno-pravnim, imovinskim posledicama. Ali nekako nikom od naših političara, među kojima ima dosta pravnika, nije palo na pamet da o tome razmišlja i da shvati praktične posledice jedne političke ideje koja nema previše smisla na život sopstvene države i na život budućih generacija njenih građana. Strašno smo neoprezni u izboru ljudi koji svojim potpisom mogu veoma mnogo da obavežu ovu državu. I nekako mislim da bi na to trebalo staviti akcenat, a ne da li je Davinić ovakav ili onakav, Marović ovakav ili onakav, oni su takvi kakvi jesu, a ta njihova neodgovornost baca senku i na njihove tadašnje šefove, nadređene, koalicione partnere i ostale.

Ono što me najviše čini depresivnom jeste nedostatak jasne perspektive. Veoma dugo je čoveka držao nekakav entuzijazam očekivanog približavanja, pa i ulaska u tu Evropsku uniju i prihvatanja možda nekog drugog modela ponašanja, nekakve malo drugačije i bolje, kulturne matrice. A sada se to čini pre svega daljim nego što je izgledalo pre nekoliko godina, a sa druge strane, čak i sama mogućnost ulaska u EU ne čini se, makar meni, više onoliko atraktivnom koliko se činila ranije. Razlozi za to su možda donekle sadržani u ekonomskoj krizi koja je EU jako mnogo pogodila, ali sa druge strane i u jednoj ksenofobičnoj evropskoj atmosferi. I to je ono što pojačava već postojeću depresiju u Srbiji. Čini mi se da umesto da mi više ličimo na neki zamišljeni ideal moderne i dobro uređene evropske zemlje, te evropske zemlje se približavaju idealu loše uređene i nepravne države Srbije. Ne znam da li mi to samo tako izgleda zato što imam toliko godina koliko imam ili možda preuveličavam neke znake ksenofobičnosti i anomičnosti raznih društava u Evropi, ali sa izuzetkom skandinavskih država sve teže i teže je u Evropi razaznati, osim na tehničkom nivou i na nivou svakodnevnog ponašanja, što nije mala stvar, nekakav primer za ugled koji biste želeli da dostignete.

Svetlana Lukić: Sledeći sagovornik Peščanika je pisac Vladimir Pištalo.

Vladimir Pištalo: Ovu priču o decentralizaciji čovek bolje shvata kad je u tim malim gradovima, jer kad si u Leskovcu ili u nekom malom gradu, onda imaš taj osećaj da prvo ničega nema, a onda to malo čega ima, da odlazi sa strane, i to je stvarno jedna tuga. To sam shvatio na jednoj slavi, kad sam razgovarao sa jednim gospodinom. On mi kaže da su tamo bila recimo neka četiri preduzeća, i onda su neka četvorica lokalnih gazija dogovorila da oni to privatizuju. Prvo prodaju vozni park, i taj vozni park je recimo pokrio tu inicijalnu cenu kojom je kupljeno preduzeće, a posle su te prostorije gde je bio neki društveni restoran izdavali za svadbe. To je ono što boli svakog čoveka koji ima neki osećaj za socijalnu pravdu. Nije stvar u tome što će sad doći neki mrski kapitalista pa će da proizvodi nešto i sebi pravi profit, kao što nam je Marks opisao, to uopšte ne bi bio problem sam po sebi jer bi i dalje ti ljudi bili zaposleni, nego što je stvar i čitava ideja u tome da se ništa ne proizvodi i da se to ugasi. Na primeru jednog takvog malog grada čovek može da shvati kako izgleda i veća slika i zašto je taj mali grad u jednoj očajnoj situaciji. Sećam se, u Leskovcu smo bili u jednom restoranu koji je bio kao glavni restoran u gradu, i bili smo jedini gosti. Restoran je bio dobar, ali je sve bilo izgrađeno negde ’70-ih godina, neke trouglaste strukture, pa neki besmisleni lusteri koji su kao bili moderni, tako da je to jedna kombinacija neke nostalgije jer se u malim gradovima zadrži više od neke prošlosti. Sada traje proces privatizacije i renoviranja, i ono što sam primetio, jedan broj privatnih hotelijera je počeo da se javlja i da gradi male, dosta funkcionalne hotele. Bilo mi je drago jer se postavlja najosnovnije pitanje – gde ćete prenoćiti kada odete tamo? Jedna najnovija priča koju bih hteo da pomenem, malo skraćena, ali ovo su impresije – Zoran Mihajlović, to je organizator susreta u Vranju, koji su bili na jednom zaista zavidnom nivou. On je dovodio puno pisaca iz Beograda, a sada su ga nešto smenili sa te funkcije, neki lokalni tamo, šta ja znam, pesnici, i ideja je da to bude jedna lokalna priča. Znači, taj čovek je uspostavio određene kriterijume, tamo su dolazili ljudi koji bi bili rado viđeni na bilo kojoj tribini u Beogradu, ali nije to poenta nego je poenta da oni ne budu tu, pa da se posao radi na najnižem mogućem nivou. I samo da pomenem ovo za Suboticu, prekjuče sam došao odande, bio je na Paliću neki skup o različitosti. Ako ste pumpali ljude 15 godina onim porukama mržnje i gluposti, onda biste očekivali da treba najmanje toliki period oporavljenja, a u stvari je potreban duži. Ima ona narodna poslovica da bolest dolazi na kola, a odlazi na slamku, a ovde je ideja da ne mora uopšte ništa da se radi. Ovo na Paliću je bio taj skup o drugosti i drugačijosti. Tu je jedan gospodin iz Šapca primetio jednu reklamu, koja mi se jako dopala kao ilustracija toga, na nekom dudu zakucana: „Prodajem tri mačeta, dva su različita, a jedno je isto.“ Sedeli smo uveče i tu zen enigmu pokušavali da otključamo. Moja ideja je bila da su na primer dva različita u smislu egzotična, jedno je potpuno crno, a drugo je potpuno belo, a treće je šućmurasto kao svaka mačka.

Udica na koju su se uhvatili neki naši ljudi koji su otišli u inostranstvo, u neke zemlje sa jakom socijalističkom tradicijom, kao što je Holandija ili Danska, i onda bi neki od njih dobili onu socijalnu pomoć, koja prvo izgleda jako velika kad dođeš iz Srbije ili Hrvatske ili Bosne, a onda ukapiraš da nije naročito velika nego da ti je taman dovoljna da preživiš, i ona ti uradi nešto sa psihom, ubije te ustvari. Kada prekrstiš ruke i nasloniš se na zid, to je najgore. Frenklin Delano Ruzvelt, koji je uvodio socijalnu pomoć, govorio je da je ta vrsta socijalne situacije o kojoj sam govorio narkotik i da ubija ljudski duh, ubija ponos. I ta vrsta beskorisnosti, to mora da je strašno, i onda čovek mora da nalazi neprijatelje i razloge za to. Umberto Eko je govorio da samo jaki znaju tačno ko su im neprijatelji, a slabi ne znaju nego ih onako izaberu, i onda kada su ti neprijatelji prejaki moraš da tražiš slabije neprijatelje, tražiš zamenu i onda ustvari dolazi do pražnjenja zbog te užasne situacije. Bacalo bi me u očajanje da nisam odlučio da me ne baca u očajanje to što se ništa ne proizvodi i taj opšti nedostatak vizije. Znate šta? Državne ekonomske odluke nisu bauk, to se svuda radi. Ta ponuda-potražnja, ta magija, to nigde ne postoji. Hoćeš privatizaciju? Prvo vrati ljudima svoju imovinu. A onda postoji jedna vrsta državnog planiranja, gde se može nešto uraditi šta je potrebno da se ne bi uvozila nepotrebna stvar. To je sve neki trange-frange uvoz, preprodaja nečega i to bez ikakve proizvodnje, ne znam šta to ova zemlja proizvodi.

Nedavno sam bio u Zagrebu i počeo da govorim protiv ironijskog odnosa prema svetu kao jedinog odnosa. To je mala kontradikcija jer je moj odnos prema svetu duboko ironičan, ali mislim da ironija nije zamena za viziju, morate da imate neku viziju, neki plan. Jedan od putopisaca iz 18. veka, kojeg citira Andrić, kaže da Srbi koje je on sretao u 18. veku na budućnost gledaju kao na ništavilo. Ne znam da li si mi ti rekla da dve trećine studenata planira da ode negde. Tu se vraćamo na neko pitanje koje je pitanje ovoga haosa, koji nije slučajan, koji je sada stanje koje se preferira zato što odgovara mnogim ljudima, ali ne mislim da može večito da traje. Prvo, ne može da traje, urušiće se po nekoj entropiji, ali za sada je to tako. Što kaže, to je kao Sveti Agustin koji se molio za čistotu seksualnu i kaže – bože, daj mi tu čistotu, ali ne još. Ali, postoji ta ideja da će neko da ti ukrade identitet, kao ukrašće ti dušu, kao u Invasion of the Body Snatchers, ti ćeš samo da izgledaš kao ti, a ustvari ćeš biti neko drugi jer ćeš unutra biti naseljen drugom suštinom koju će ti neko uvesti. To je onako jedna kulturna linija na nivou Koštunice, mada je u kulturi drugačije, to je ono – mi hoćemo u Evropu, ali da zadržimo naše kulturne vrednosti. Pazi, ti ne možeš da ih ne zadržiš, to da vam neko kao ukrade sad, to je buncanje, to je ta vrsta iracionalnog straha od drugog. I onda imaš taj slogan „Mi ćemo da uđemo u Evropu, ali sa našim kulturnim vrednostima“, to je otprilike kao demokratski socijalizam ili socijalizam sa ljudskim likom, a ovo je otprilike „Evropa sa srpskim likom“. Problem je upravo u nedostatku tog identiteta kojim se najviše maše kao zastavom, to je ono – niko nam ne može ukrasti ono što nemamo. Onoga trenutka kada si ti relativno pouzdan u ono što jesi, onda ti misliš da bi ti jedan širi podijum za predstavljanje toga mogao samo koristiti, zato mi je bio problem sa onom rečju Srbijica. Primetila si, jedno vreme je bilo moderno da se kaže Srbijica. Strašno. Moj problem sa tim nije bio u tome što ljudi vole svoju zemlju, neka vole i treba, nego sam se bojao da će za Srbijicu da uvedu kriterijumčiće, umesto kriterijume za Srbiju. Kad kreneš sa deminutivima, sa njima dolaze i kriterijumčići.

Ima nešto što me stvarno ljuti i o čemu mislim mesecima. Čini mi se da su prvo počeli da nestaju bronzani spomenici revolucionara iz Drugog svetskog rata, prvo su oni počeli da nestaju, a naravno prodati su za samo cenu bronze. E, onda se odmahne rukom kao kad god počne bilo koje zlo, neko počinje da strada pa kaže – dobro, oni stradaju zato što su oni oni, šta sad? Progon na Jevreje i bicikliste. Zašto na bicikliste, a zašto na Jevreje? I onda su neki ljudi slegnuli ramenima i rekli: „Pa dobro, dosta je bilo i njihovog.“ E, onda su odatle počeli da kradu i druge bronze, jer naravno ideologija je tu uvek samo alibi. Uzgred budi rečeno, teško je ovde odlučiti šta je potpuna ostrvljenost, a šta je ekonomski očaj. Onda su počele da nestaju potpuno druge skulpture, nestala je bista Milutina Bojića, rad Nebojše Mitrića, u ulici Milutina Bojića. Sedeći tamo u kafiću Mali princ, stalno gledam taj prazan šiljak na kojem je bila ta glava. E, sada se malo menja ideološka priča, taj čovek je bio pesnik, bio je na Krfu, napisao je Plavu grobnicu za koju možeš, bez ostatka, vezati čitavu ovu patriotsku priču. Posle toga nestane leptir oko one devojčice što je bila na Tašmajdanu, koja je poginula u poslednjem bombardovanju Beograda. Znači, sad padamo baš u potpuni haos ideološki, i nema veze. E sada, ukraden je taj bronzani leptir. Ništa, pojeo vuk magarca. Znači, počelo je od ovih komesara iz Drugog svetskog rata, a došlo je do svega, pa vi vidite da nema poštovanja ni prema nečemu što bi trebalo da se naziva tradicijom. I ovde se vraćam na tvoje pitanje. Znači, imate sva ta dobošarenja o tradiciji. Daj, ako ti je stvarno stalo do nečega, do bilo čega, ti voliš svoj narod, budi dobar prema svojim komšijama, učini da neko bude malo zadovoljniji nego što je bio ranije, a u krajnjoj liniji budi dobar prema sebi. Znači, čitava tradicija je bezvredna, ona je manje vredna nego cena bronze. Teslina bronzana ploča je nestala dva puta ispred njegovog muzeja, i sad će izlivati plastičnu jer više ne mogu da se nose sa tim, a onda su nestali oni golubovi ispred Cvijete Zuzorić, oni lepi golubovi. Interesantno je da se ta skulptura ispred Cvijete Zuzorić zove Buđenje. Znači, dva puta se krade simbol buđenja, i onda konačno ovaj dečak ispred Čukur česme, sada stvarno idemo duboko u istoriju i neki nacionalni značaj. Srbija je dobila Beograd zbog toga, a figuru su ukrali i razbili upravo u Noći muzeja. Ima tu nešto grozno, gledao sam tu razbijenu figuru, zaista izgleda kao ubijeno i raščerečeno telo. I onda sam gledao taj razbijen kip i rekao – ima li kraja ovome? Već sam pomenuo da je pitanje do koje mere je tu ekonomski očaj, a do koje mere je potpuno gubljenje kriterijuma i besvesti upravo o vrednosti tradicije. Vi sada dolazite u situaciju da tzv. kosmopoliti moraju da brane ili čak objašnjavaju tradiciju, dok ovi tradicionalisti dobošare uprazno bez ikakve svesti o vrednosti ovih stvari. Ljuba Simović je napisao da je šetao Kalemegdanom i nabili su neku korpu za đubre Crnjanskom na glavu. Ljudi govore o tradiciji koja je neobjašnjena, njena ljudska vrednost je nejasna. Sad kad sam bio u Zagrebu upita me jedan pomalo razočarani zagrebački novinar iz perspektive koja je slična ovdašnjoj perspektivi, pošto je i Hrvatska u dugovima i problemima, i on kaže: Čujte, Vladimire, šta mislite, je l’ se može išta upotrebiti iz tradicije? Ja kažem: Kako ne može? Nego, ima nešto što je Gete rekao, da čovek mora pobediti tradiciju da bi je nasledio, ne može joj se ropski prilagođavati onako kao što vam kažu. Ako ne voliš da igraš kolo, nemoj da igraš kolo, izaberi delove tradicije koji su ti dragi i koje možeš bez osećaja da glumiš ili da prilagodiš sebi. Kada ona bude prevedena na lični jezik, kada je na neki način pobeđena, onda čovek može da je nasledi, a ne može da je nasledi glumeći. Ona mora biti objašnjena, i to objašnjena jezikom današnjeg vremena, da bi bila usvojena i da se onda ne bi dešavale ovakve stvari.

Ideja drugog, to je onaj od koga se osećate toliko različitim da se protiv njega ili prema njemu definišete. Znači, kod nas bi drugi bio ili neprijatelj u istoriji ili Turčin ili Nemac, i onda mi padnu na pamet dve priče koje su interesantne, kako su te stvari relativne u različitim kontekstima. Moj očuh je radio u Libiji, i kaže: Tamo kada bi Turčina video, kao da bi brata video. U toj drugoj kulturi, Turčin mu je izgledao potpuno isti kao neko naš. A jedan naš diplomat koji se školovao u Nemačkoj kaže da kada je živeo u Švajcarskoj da mu je mentalitet Švajcarske izgledao toliko daleko da kad bi video Nemca, kao da bi brata video. Znači, ta ideja ’drugi prema nama’ to isto zavisi od konteksta, nemoguće je imati drugačije ideje bez drugačijih iskustava. Recimo, Al Gor, koji se sad razvodi od svoje žene Tiper, kad je hteo da bude predsednik jednom je slučajno poljubio posle govora i onda je, pošto se pratilo kako ljudi reaguju, ispalo da je na taj poljubac encefalogram javnog mnjenja skočio i onda je navalio da je stalno ljubi na tim sledećim promocijama, jer je to nešto što ’works’, to je nešto što funkcioniše. Naši političari kad održe govor stalno gledaju kako je na to podgovoreno i to je jedna ideologija status-kvoa, ti stalno reaguješ na ono kako jeste. Ti ljudi nemaju viziju, ti treba da im daš viziju. To kako će oni odgovoriti na nešto u ovom trenutku na neki način odražava status-kvo i podržava ga, i to je sad statistički ispravno. Neko je rekao da je statistika konzervativna paradigma. Ako se ti držiš statistike, ti ćeš utvrditi da su u ovom trenutku u bolnicama zidovi utučeni i da vire cigle, da ne znam koliko ljudi živi ispod nivoa siromaštva, to je statistički tačno. Pa šta? I šta ćemo sad da radimo oko toga? Ne možeš samo konstatovati stvari nego moraš da ih negde uperiš. Većina naših političara se ponaša kao Al Gor sa ovim poljupcem. To je ono kako nešto funkcioniše sada i kako je odgovoreno u ovom trenutku, to nam ništa ne kaže o tome kuda treba ići. Kod Koštunice je ono bilo: Nisam znao, a ovi kao znaju, ali se nešto ne može, težak je život. Recimo, meni je jedna od tu najamblematičnijih stvari, što bi rekli, opet ovi huligani na stadionu. To su braon košulje, to su tipovi koji bi sutra mogli da budu upotrebljeni protiv bilo koje vlade. Šta misli Tadić, protiv čije vlade bi bilo upućeno? Je l’ protiv Tome Nikolića?

Nekad nazovem Čarlija Simića pa mu pričam o ovim stvarima, a on uvek ponudi neku drugu perspektivu, kaže: Slušaj, Vlado, puno tih stvari je univerzalno. Amerikanci su u proseku ljubazni ljudi, gledao sam ih na nekim Olimpijadama kako se ponašaju vrlo nedolično kad ne dobiju prvu nagradu, jer misle da im pripada po pravu. Jedan student me pita: Šta je specifično srpski proizvod? Baš me briga. Ako pravite dobre motore, onda je motor specifično srpski proizvod. Ako pravite dobre stolove, onda je sto specifično srpski proizvod. Grci su dobili pismenost od Feničana, dobili su arhitekturu iz Male Azije, dobili su matematiku iz Egipta. Grci nisu začetnici svega nego svako uvek pozajmljuje sve od svakoga, i ništa nama ne fali da pozajmljujemo znanja od drugih ljudi i da ih prilagodimo. Ovo bi moglo da bude jedno zanimljivo mesto kada bi se neki problemi oslovili svojim imenom. Stalno govorim prijateljima da se veća energija troši na foliranje i na izbegavanje problema nego što bi trebalo da se reši. Ne možeš ti stalno da se praviš da nemaš probleme koje imaš jer si previše dobar za njih. Ti nisi danski princ u izbeglištvu nego si student prava koji živi sa mamom i tatom, što te užasno nervira. Tvoj problem je da budeš nezavisan, da se odseliš u novi stan, nazovi stvari svojim imenom i radi na njima. Ova zemlja sada nema rešene granice, treba da ih reši, treba da se inkorporira u svet umesto da bude izuzeta, to joj neće ukrasti ni dušu, ni kulturu, ništa. Jedan po jedan problemi se rešavaju, zimi se sneg čisti umesto da se ostavlja na ulicama. Znači, najobičniji razuman pristup stvarima, jer užasna količina velike domišljatosti se kod nas koristi da se stvari ne nazovu svojim imenom i da se ne suočite sa običnim stvarima, jer ste navodno previše dobri za to, a niste. Niko nije previše dobar za svoje probleme, a najveći neprijatelj je onaj ko vam krade vaš problem i uvali vam nešto što je irelevantno.

Svetlana Lukić: Pre nego što čujete sledećeg sagovornika, čućete dve priče našeg prethodnog sagovornika Vladimira Pištala, jedna se odnosi na masakr na Tiananmenu, ali pre toga ćete čuti jednu kratku priču o Ircima. Čita Svetlana Vuković.

Svetlana Vuković (čita): Irac. Izvadio sam brkove iz bele pene crnog Ginis piva i rekao: „Reci mi kakvi su Irci?“ „To je glupo pitanje, a ti si glup čovek.“ „Hajde, ne mudruj“, izbacio sam ja nestrpljivo, „reci mi kakvi su?“ Prijatelj me je i dalje gledao netremičnim zelenim očima, zatim je udario sebi šamar: „Evo, ovakvi.“ Ja sam uplašeno podigao ruku, besna iskra se zavrtela u njegovom oku, zatim je udario sebi drugi šamar. „Vidiš sad“, rekao je, „i stalno tako, takva je uvek bila moja porodica. Mi smo imali jedino mesto za parkiranje u našem kraju, u Bruklinu, i nama je bilo neprijatno što mi imamo a drugi nemaju, i zato smo napustili to mesto za parkiranje. U mojoj porodici se stidljivost uvek mešala sa nekakvim osećanjem gubitništva. Živeli smo pritisnuti crnim oblakom, osećajem da nam je nešto uskraćeno, da nam je neko nekad nešto učinio nažao. Moja baba je čitavog života radila kao pas, ta moja baba je uvek imala osećaj da joj se ne da da živi. U kasnim sedamdesetim godinama ona je ostala sama u kući i počela da razmišlja o svom životu, i dobila je napad opakog besa. Poslednjom staračkom snagom počela je da pretura stvari po kući, gurnula je televizor, oborila ormar, izvrnula kauč i umrla je od besa. Ona je bila mala starica, mala kao vrabac, našli su je kako leži među počupanim zavesama i oborenim lampama u stanu u kojem je isprevrtala sav nameštaj.“ Prijatelj je podigao ruku kao da će sebi udariti treći šamar, ja sam skočio digao ruke i viknuo: „Nemoj!“ Prijateljeva ruka je ironično zalelujala, odmahnula i spustila se na kriglu, osmeh je zasijao u uglovima njegovih besnih zelenih očiju. On je podigao svoju kriglu, ja sam podigao svoju kriglu, oborili smo glave kao konji, obojica smo zamočili brkove u belu penu crnog piva.

Prostor među ljudima. Dok je pričala crvene mašne su gorele u crnim pletenicama Gong Ji, kad se smejala nije joj se mreškala samo koža oko očiju, već celi obrazi. „Ja sam bila na trgu Nebeskog mira u Pekingu kada se desio masakr“, prisećala se ona čudeći se, „uopšte se nismo nadali da će vojska pucati. Nismo mi bili nikakvi posebni antikomunisti. Vojnici su bili naši vršnjaci, nije nam padalo na pamet da će pucati, možda jedino u vazduh ili gumenim mecima. Čuli smo praskove i mislili smo da to nisu pravi pucnji, ljudi su padali, mislili smo da to nije prava krv, nebo se zaljuljalo. Mi smo bili studenti, ljudi iz publike koji su se iznenada obreli na istorijskoj pozornici. Na toj istorijskoj pozornici mi smo stajali mnogobrojni i zbijeni kao jedno telo, onda je smrt zalepršala okolo i napravila prostor među ljudima. Sad mi se čini da su stotine popadale kao domine i ostale da leže na ulicama. Gomila se razbežala, ja sam otrčala kući. A televizija je govorila narodu da ga voli, govorila je da nije bilo žrtava, a ja sam kroz prozor svoje kuće mogla videti mrtve. Videla sam sliku kolege sa univerziteta koga je televizija predstavila kao neprijatelja čovečanstva. Sa ekrana su slike lažnog sveta nežno kao ružine latice padale preko slika pravog sveta, a najveće ludilo su bili ti mrtvi na ulici, oni su ležali nepomični, a nebo se ljuljalo nad njima. Ako sam imala ikakve vere, sve je nestalo u tom trenutku, i tad sam odlučila – otići ću iz Kine po svaku cenu, kao u filmu „Kazablanka“ spavati sa nekim, nema veze, samo da se ode. Sada živim u Novoj Engleskoj. Svaki dan prelazim drveni most sličan onima u Kini i slušam kako zvona na tornju sviraju muzičku temu, miruje nebo i ljulja se moja duša. Pišem, poredim konfučijanske pesnike sa Emersonom i Toroom, kao i oni ja mogu pokušati da stvorim harmoniju samo za sebe. Ništa se ne može promeniti u svetu, i sve je u redu, čak i usamljenost u koju sam se ja, Gong Ji, ovde uhvatila kao lisica u zamku. Ja pitam sebe – A ko u Americi nije usamljen? U tolikom prostranstvu teško se sa nečim sjediniti u srcu, previše je prostora, znaš, previše je prostora među ljudima.“

Svetlana Lukić: U prethodnih pola sata slušali ste Vladimira Pištala i njegove dve priče. Vladimir poslednjih 15 godina živi i predaje u Americi, ovu godinu provodi u Srbiji koju je celu proputovao, promovišući svoje knjige, a u Beogradu nam je i Biljana Srbljanović, koja živi na relaciji Azerbejdžan – Srbija. Ne zna se šta lepše zvuči. Govori Biljana Srbljanović.

Biljana Srbljanović: Mi imamo taj zakucani stav od pre 20 godina o Evropskoj uniji, koju smo prvo 10 godina odbijali, a u prethodnih 10 godina nominalno rekli da idemo tamo, kao da mi odlučujemo o tome, a uopšte ne primećujemo koliko stvari svakoga dana, da citiramo Kusturicu, u svakom pogledu sve više napreduju. Mimo nas, pa čak i ovaj napad Izraelaca na brod humanitarne pomoći, je doveo do prestrojavanja u samoj Evropskoj uniji, zbog toga što se pokazalo da Turska postaje veliki lider tog Trećeg puta. Turska se tu odjenom namestila kao država koja će obuhvatiti sve te laičko islamističke i bivše sovjetske države i da se nametne šef, ona više nije ni govor Amerike u Evropi, ona sada postaje sila za sebe, a Evropa se sada potpuno zatvara i prema tome.

Ono što mi kao scena, ne kao država, nego mi kao scena i kao društvo ne primećujemo, da se ovde vrlo sistematski vodi jedna druga vrsta politike. Juče je Vuk Jeremić ponovo rekao, sada je vreme da se ide dalje. Kao da neko njega pita, kao da je on taj koji je kočio do sada. Zapravo on i jeste kočio do sada, ali kao da se on pita da li će se sada ta stvar otkočiti. Paralelno pratiš spoljnu politiku Srbije, kojoj se svi podsmevamo i pišemo skaske i duhovite opaske i viceve, kako on putuje, Gabon podržao Kosovo, nikada Kosovo dati neće i tako dalje, a ustvari vidiš, spoljna politika se vodi prema Turskoj, prema tim islamskim zemljama, sada su bili u mom rodnom Azerbejdžanu, okreću se tom, takozvanom, Trećem poluevropskom putu. To su države koje su u Savetu Evrope, ali nemaju ni geografske, ni klimatske uslove za ulazak u Evropsku uniju, niti to žele, nego prave taj neki svoj put, treću varijantu. To su neke poludiktature i, čini mi se, da Srbija vrlo jasno korača tim putem, a da se ovde društvo ne osvešćuje. Mi se bavimo time da li je, ne znam, pobuna u Grčkoj ovakva ili onakva, kriza evra, pa se malo njima podsmevaš, pa sada pratiš to da li se kurs kreće gore-dole 5 para, a ne primećuješ uopšte kako se vodi globalna politika ove zemlje, koja nas, čini mi se, svakoga dana, u svakom pogledu vodi dalje i dalje od Evropske unije. Nedavno se dogodila državna poseta Azerbejdžanu predsednika, ministara spoljnih i unutrašnjih poslova. Tamo se priča da je tada zapravo dogovorena neka trgovina, da je u pitanju oružje, a ja ne vidim koji drugi interes tu može da postoji ako već ne uzimamo njihov gas i slično. Međutim, ti sada ideš u neku zemlju u kojoj su ljudi uhapšeni jer su SMS-om glasali za Jermeniju na Evroviziji. Znači njima je došla policija, identifikovala sedmoricu ljudi koji su glasali, kao kada bi sada ovde glasali za Kosovo. Kad Kosovo bude prvi put nastupilo na Evroviziji, verovatno iduće godine, ovde treba da ukeba policajac onoga koji je glasao. Sedmoro ljudi se zeznulo i SMS sa nekog azerbejdžanskog Telekoma glasali za Jermeniju, ovi su došli, kucali na vrata i uhapsili ih. I sada je to država sa kojom mi smo odlučili da pravimo bratske i prijateljske veze. A da ne pričamo o Turskoj koja se zaista nameće kao lider tog novog, laičkog konzervativizma, koji je na neki način nastavak Peščanikove špice, omiljenog Kemala Paše, koji je jedna vrlo diskutabilna ličnost, ako bismo o tome razgovarali.

Sa jedne strane imamo taj problem, koji ovde niko ne registruje, niti se ikoga tiče, i uopšte kada nekome kreneš da objašnjavaš, ti daviš sada tom pričom, a sa druge strane postoji ono, što ja uporno govorim, to je velika kriza identiteta levice, koja ne postoji više nigde. Levica se traži i ona struktuira između ili toga potpuno benavog, bezubog, prljavog, alterglobalizma – Ugo Čavez je naš heroj unca, unca, akter globalizma. To je do te mere beslovesno i tiče se nekih ličnih sklonosti prema štroki, a ne kao neki globalni politički stav. Znači, sa jedne strane imaš to ili sa druge strane imaš ove urnaciste, koje kada procenjuješ, ovako kad si benevolentan pa ćeš da kažeš, to je neka intelektualna poza to što oni pričaju, a kada nisi tako blagonaklon, onda kažeš, to je sramotno glupo. To dezavuiše svaku ozbiljnu diskusiju. Ako tebi treba neko da dođe da kaže Ugo Čavez je budućnost sveta, čovek koji 6 sati vodi emisiju Alo prezidente, nedeljom. 6 sati u direktnom prenosu on priča na radiju. I sada kada bi to radio američki predsednik, šta bi to bilo? Kako bi na to gledali? Znači nama je za ugled Ahmadinedžad ili ti neki ljudi, to je kao šatro neka alternativna varijanta zapadnom poretku stvari, ili imaš ovo drugo i to neki vaši sagovornici govore, to, udri bogate, otmi im, oni su krivi za krizu. Naime, za krizu u Evropi nisu krivi bogataši nego je kriva javna potrošnja i zaduživanje. Eto, tako je nastala kriza u Evropi, a ne da su neki bogataši uzeli pa radničku klasu u XIX veku držali u rudnicima i nisu im davali pare, pa sada treba da plate dugove. Takav stav devalvira svaku vrstu diskusije. U Francuskoj se sada već polako spremaju za izbore 2012. godine. Levica ne postoji. U Engleskoj smo videli kako su prošli izbori. Sada postoji nešto što se nameće kao levičarska tema, a to je ta politika nege. I to je ono što je pričao Štiglic, ne meri se ekonomski razvoj samo time kolika ti je zarada, nego koliko si srećan, koliko si zdrav, koliko dugo živiš, kakvi su ti uslovi života, koliko trošiš vreme na hobi. Ljudi sada u Francuskoj žive do 90 godina, u proseku. Pa što bi išli u penziju u 60? Nekada je bila i ta priča i sada levičari, obični urlevičari će da ti kažu, radnik je slomio kičmu u rudniku i sada mora da ide u 60 godina u penziju. I šta će on da radi u sledećih 30 godina života? Ti moraš da se prilagodiš medicini. Sa druge strane, kod nas, meni je otac umro, a da ja ne znam od čega je umro. Samo zato što je imao 78 godina. Ne znam od čega je umro, jer se podrazumeva da kada imaš 78 godina, idi u onaj ćošak i crkni tamo. Došlo ti je vreme. Šta je bilo, čiča? Mi počinjemo da odumiremo ranije, mi živimo kao Dubai. U Dubaiu nema starih ljudi. Mi ćemo postati takva sredina. Da imamo svest o tome da se životni vek na svetu oko nas produžava, da se u skladu sa tim menjaju zakoni, ideologija, globalna politika i sve, a mi i dalje živimo u nekom traženju i vrtimo se u nekom krugu, mislim, umireš, truliš, živ crkavaš, a da ništa novo nisi napravio. Mislim da smo u ozbiljnom raskoraku sa čitavim svetom, ali ne bunim se ja uopšte, mislim da je to ovde vrlo svesno izabrano.

Za 1. maj sam prošla Slavijom i videla pandure kako protestvuju, odnosno njihov nezavisni sindikat, bilo ih je četvoro. Idem ulicom i čujem onog na megafon viče – hoćemo u Evropu, ali pod našim uslovima. To je kao ona špica iz radio emisije. Onda vidiš ove što su išli svi zajedno i kao došli na primer u Kruševac i kao koliko ih je bilo? 12 na primer. To ništa ne govori o sindikatu, to govori o radnicima. Isto su bili, na primer, radnici iz privatizovanih fabrika, njihov je bio moto „dajte nam pare i idite“. To je svest naših radnika. Znači tu ne postoji niti socijalna svest, niti sindikalna svest, niti solidarna svest, niti svest o nekoj potrebi da postaviš neki realan zahtev, kao na primer, zašto bih ti ja dala pare. Mislim da je kod vas u emisiji pričao neko, da kada privatizuju, ne znam, tu i tu fabriku, pa sada daju im otpremnine i sada oni, umesto da se udruže pa naprave privatan biznis, da štampamo etikete, mora neko da pravi i dalje puni te flaše kisele vode, ne, to se sve skrca. Mislim i ta priča da kao postoji taj Treći put, ne mislim sada na ovo Koštunica i to, pošto je to stvarno ispod svakog nivoa da se razgovara. Ali postoji neka generalna, globalna priča o koaliciji na vlasti, da postoji neki Treći put i to je kapitalizam, ali on nije liberalni kapitalizam ili taj tržišni kapitalizam koji ja smatram da treba da bude kontrolisan. I to je evo već druga tema. Nego, to je taj državno kontrolisani kapitalizam, kao u Rusiji ili Kini. I onda ti oni govore o njihovom velikom ekonomskom bumu, svi se zadužuju kod Kine. Da li postoji nesrećniji narod na svetu od Kineza? Oni ne mogu da rode dece koliko hoće. Oni, kako da kažem, su biološki, fizički, mentalno, ideološki kontrolisani, da li postoji nesrećniji narod od tog naroda, na milijarde tih jadnih ljudi na svetu. I sada je to nama neki model. Kao, postoji treća varijanta. Da ne pričam o Rusiji. Ovde ljudi stalno traže neku treću varijantu. Kao, probali smo ovo, pa nije išlo, probali smo ovo, nije išlo, nije išlo zbog nas, a ne zbog toga što si ti to probao, pa mora da ima neki vrag koji će da bude baš primenljiv na nas, pa sada to traži. Mislim da politički establišment vrlo sistematski vodi ka tome, a da ljudi nekako pristaju na to, jer je to neka linija manjeg otpora, pa će se zateći u tome da žive kao Rusi i Kinezi. Kada pričaju o napretku Rusije i dokazuju kako, mislim, i oni imaju ekonomski bum, evo, kad ti kada budeš ušla u radnju i kupila ruski kompjuter, ja ću ti kažem važi. Evo kada to doživimo da uđeš i da kupiš ruska kola, ja ću da kažem važi. Ne može tako.

Sada je pitanje oko toga da li je MMF odobrio radnicima kulture po 5 hiljada dinara regresa za odmor. To je bilo kombanje da li će oni da daju ili neće da daju. Pazi, ti sada pomnoži sa brojem radnika u kulturi. Koliko je to? To je gomila para. I šta ćeš ti sa 5 hiljada dinara na odmoru? Kakva je to bre socijalna demagogija. O čemu ti pričaš? Ti uvaljuješ zemlju u novi ekonomski problem time što si dao banku svakom, a ja ne smem ni da se bunim jer će da mi kažu, pa tebi je ništa banka, a neko nema ni leba da jede. Pa nema leba da jede zbog toga što ti deliš svima po banku. Umesto da pokreneš privredu, pokreneš proizvodnju, da kažeš nema više. Otpuštamo 90 posto ljudi koji rade u javnom sektoru, na taj način ne rade ništa. Ovako, ta neka demagogija, evo ti 5 hiljada dinara, hajde ćuti. Osećaš se kao kada u kafani baciš pare, kao, evo ti. Pojeo sam dva zalogaja, pa ugasio cigaru u šniclu. Eto, tako se osećam, na neki način poniženo, ali vidim da nema mnogo ljudi kao ja. Opet se javlja neki drugi odnos prema tome šta je tržište, šta je komercijalno, kako baš sada svi pričaju o televiziji, pa to je komercijalna televizija, pa sve što je komercijalno, a nije protivzakonito, u redu je i šta ja znam. Stvarno se ne sekiram mnogo, vidim da se svi sekiraju oko te Farme i ovo i ono, ali postoji nešto što ipak mora da bude regulisano na neke druge načine i da nije sve opravdanje iz udarca uzeti pare. To ostavlja nesagledive posledice – zato što ti programi izgledaju tako, neće posle samo deca da se šibaju u školi, da pričaju tako, nego će to isto dalje da nastave da prave. I u celoj državi, Peščanik više neće biti kul, nego će biti kul da neko mislim ide tamo, pa da se valja u silikonima po senu ili da se dopisuju zatvorenici preko TV kanala nacionalne frekvencije ili šta znam. To se sada prenelo na pozorište.

Imate sada tu veliku priču o tome koje su predstave rentabilne, ne komercijalne, nego rentabilne. Nameću ti taj neki seljački model kao jedini uspešan. Poslednja je ova afera sa Ateljeom 212. Ja uopšte ne bih ulazila u to šta su sponzori i ko je koga, na koji način, napao u novinama i tako dalje. Mene to uopšte ne zanima. Ono što mene zanima, je da su to umetnički bezvredne stvari koje zamazuju oči i srozavaju kriterijum i tradiciju jedne čuvene pozorišne kuće. Umetnički i zanatski potpuno bezvredne. Estetski potpuno bezvredne, neuvežbane, znači, gledaš mjuzikl, gde ljudi nemaju glasa i kondicije, o čemu dalje ima da razgovaramo. Nije sve to važno, ali važno je onda, da kada se ti neki mlađi ljudi malo pobune protiv toga, ti onda krećeš da izvlačiš te populističke argumente, ti nisi rentabilan, a ljutiš se što sam jesam. Naravno da će uvek ono što podilazi najglupljem ukusu biti rentabilnije od onoga što zahteva neku vrstu cerebralnog angažmana. Poslednju predstavu koju sam gledala u Ateljeu je Kosa, izašla sam posle pauze kao gonjena. Kao zver sam se osećala. Znači, ja sam morala da pobegnem od te količine jedne intelektualne uvređenosti. To je isto ta pseudolevica, koja ti objašnjava da su problem čitavog sveta zapravo tržišni kapitalisti koji su ustvari debili. Osim što su nemoralni, oni su i mnogo glupi, a njih možeš da pobediš toplim, pravoslavnim, ljudskim srcem. Kada bi to stvarno bilo tako, onda bi Nikita Mihalkov zapravo bio svetac, je li tako? To nije tako. Srećom nije tako i vređa me ta vrsta angažmana. Htela sam da gledam razne neke predstave koje volim, koje se ukidaju kao nerentabilne. Mijačeve predstave, na primer. Ne znam da li ste pratili sada tu aferu oko nastupa Šopalovića i Šuma blista, dve predstave Ateljea 212, koje je režirao jedan slovenački reditelj, na dva velika festivala u Beču i Briselu. Ti napadi na RTS-u, u Novostima i tim raznim medijima, kao ’92. i ’93 – nećemo da kupujemo slovenačko, napadi na tog čoveka sa nacionalističke osnove, samo zbog toga što se taj čovek usudio da kaže jednu veliku istinu u svojoj predstavi, a to je da su Beograđani bacali cveće na tenkove koji su ’91. odlazili u Vukovar. Ja ću da izađem da kažem da je to istina, ja sam studirala pored tog nadvožnjaka. Taj sam nadvožnjak prolazila svaki bogovetni dan i viđala sam ljude koji su bacali karanfile. Kada čovek u predstavi izađe i kaže karanfila nema, sve su Srbi pobacali po tenkovima, ja ustajem i aplaudiram tome. A onda, zbog toga što je takva predstava estetski dobra, velika, ona ugrožava ove druge, koje su kao rentabilne, jer te ona proziva, jer ona zahteva od tebe angažman da je gledaš. I ona nije, otpevaću ti sada „daj nam sunca“, ona ti daje sunca, ti ćeš tu predstavu da ukineš tako, što ćeš reći, nama je Slovenac došao da nas Srbe vređa. I onda ćeš voditi jednu prljavu kampanju u gotovo svim režimskim medijima, kao nekada, da progoniš jednog čoveka na nacionalnoj osnovi, samo skrivajući svoj netalenat i svoju želju za zaradom. I sve se svodi na nešto najprostačkije. Ti se vrtiš u jednom krugu pljačke, korupcije, snižavanja svih mogućih kriterijuma, estetskih, intelektualnih i moralnih i nacionalizma koji sve to pokriva. Ponovo se vraćamo u tu istu priču, pritom mislim da je taj reditelj veliki reditelj i mislim da je divno da ga je Srbija imala, toliko koliko ga je imala, jedno 4-5 godina je ovde radio nekoliko predstava. I sada ga isterujemo govnjivom motkom napolje jer je Slovenac. Jer je rekao nešto što je istina. I onda, što je najsmešnije od svega, bila je predstava u Briselu, na tom festivalu, i prošla je fenomenalno. Naš ambasador, Backo Diklić, je pošteno i pametno izašao u novine i rekao, ja sam se i kao privatno lice i kao ambasador, osetio ponosno da prisustvujem takvom činu koji veliča beogradsku i srpsku kulturu. Sada su se svi na njega obrušili. To je zaista neverovatno. Kada imaš retko poštene ljude u tom poslu, oni treba da budu utučeni jednom stravičnom kampanjom. Pozorište je jedna komplikovana aparatura, tu ima raznih ljudi. Tu ima i scenskih radnika i vozača, kojima neko dođe i kaže, ti učestvuješ u projektu u kome Slovenac pljuje Srbiju. Onda on kaže, ja neću da vozim. Neću da pomerim svetlo u levo, nego ću da pomerim desno. Moji prijatelji sa bečkog festivala, gde je otišla jedna druga predstava, rekli su mi šta je ovo ljudi? Mi moramo da se borimo sa upravom pozorišta da se igra njihova predstava. Pazi, to je jedan od najvećih festivala u Evropi. Šta je ovo? To sada više nije ono ni na nivou partije. To je na nivou pojedinačnog lova. To su praistorijski lovci kao, hajmo sada svi trčimo u šumu, pa ko prvi umlati dinosaurusa. I svi urlaju kao vukovi. Pojavio se taj neki grafit Filozofija palanke, Medenica je pričao kod vas u emisiji, koji je meni bio odličan kao gest, nekako sam odmah pomislila da su to moji studenti. I onda su mi ti, na koje sam posumnjala, rekli, ja sam hteo da sam ja, ali znam k oje ali neću da vam kažem. Nisam uspela da saznam ko je, pritom, evo sada, stvarno ću da se hvalim, ali mislim da imam njihovo poverenje, bar za tu vrstu gluposti imam, ali onaj od kojih su oni ugroženi je uspeo da sazna njihove identitete, da ih ugrožava naknadno. I zbog čega smo mi sada krenuli i na tu neku decu? Pa ako ti izađe dete i našara ti nešto na zid, kao estetski, intelektualni odgovor na to što si ti uradio, ja bih, veruj mi, da mi to uradi neko u učionici, ja bih sela i rekla, čekaj, stani da vidim. Šta je ovo? Ko su ovi klinci, zašto su se udružili, zbog čega su rizikovali i šta sam ja to uradila da ih isprovociram? Ne, nego ja treba da saznam ko je od vas to uradio i sada ću za uši da vas isteram iz škole. Ima nešto što se sistematski ubija, a to je svaka vrsta glasnogovorenja. To sam vam rekla na početku, nije kul. Ko će da davi više, nekada je bilo kul. To je bilo kao, seljaci su desničari, a kul ljudi su levičari. Sada to više nije. To su dosadni, oni ljudi što mrače, što imaju kao ideje, ne snalaze se u životu. To je ono što je meni ćale stalno govorio, da ne umem da se snađem. I u tom svetu neću da se snađem. Ja više nisam kul. I zbog toga mislim da se nama i ukida taj prostor govorenja, nemamo više ni kome da govorimo, a isto tako mislim da ste vi uradili jedan veliki posao, pružajući priliku ljudima da izgovore nešto što svi ovi što slušaju misle, a nemaju priliku da kažu. A sada, mislim da je na ovima što slušaju i misle, da sebi možda iskopaju neku priliku, pa to kažu u naše ime, jer ako oni to ne urade, nego stalno u pasivnom odnosu čekaju da neko drugi uradi za njih, onda se to stvarno svodi na neko mračenje. Nas dve sada sedimo ovde, imamo jedna drugoj nešto da kažemo, izjadale smo se, sestro slatka i hajdemo na Elton Džona.

Možemo sada da razvučemo svaku, bilo koju temu, iz današnjih novina. Od kursa dinara, preko samita u Sarajevu, do Dnevnika Ratka Mladića, u kome spominje patrijarha Pavla, u kome su na B92 bili oduševljeni, kako je i u Dnevniku Ratka Mladića patrijarh Pavle super lik jer mu je izgovorio rečenicu, a sada vam je vreme da se povučete. By the way, to je izgovorio ’96. Znači, završio si Srebrenicu, pa sada bi mogao i da se povučeš. O tome, čak ni čitaoci devedesetdvojke ne razmišljaju, nego im je užasno kul patrijarh Pavle. O svemu tome mi sada možemo da razglabamo ovde, a sve te pojedinačne stvari su, ja mislim, potpuno nebitne. Ono što je ustvari mnogo bitnije od toga je šta se desi kada se završi emisija Peščanik. I šta onda? Kako se dalje nastavlja tvoj dan? Kako se nastavlja tvoja nedelja do idućeg Peščanika i mnogo dragih, simpatičnih ljudi, koji dolaze na promocije, kada ti kažu, ja čekam, meni se nedelja vrti oko toga, ja čekam da mi kažete, ja to isto mislim. Pa ako 10 godina ti tako isto misliš i čekaš tu nedelju, jer postoji samo taj prostor u kome se to izgovori, nešto debelo nije u redu ni sa tobom ni sa mnom. Meni je vreme da zaćutim, a tebi je vreme ili da progovoriš ili da zaćutiš zauvek. To je mislim sada neki globalni trenutak i na političkoj sceni. Uopšte me više ne zanima to, partijska podela plena, vlasti, mislim da je jako dobro pričala Vesna Pešić prošle nedelje kod vas, do koje mere je to primitivno, partikularno, za svakoga nađeš neki primer. Nema tu ni principa, jedini je princip taj lov, to je lovina. To su oni ljudi što su Miloševića zvali Sloba. Ali Sloba, pa ga kritikuju. Sloba je baš nevaljao. Tako i ovo. Kao, vidite vi ovu situaciju, strašno je. Nego, idemo dalje. Nedelja ti traje tako što živiš u tom blatu i smradu, u toj nekoj opštoj magmi, a onda imaš jedan alibi, jednom nedeljno neki Peščanik, koji ti slušaš, vrlo pasivno klimaš glavom, sve se slažeš, iskreno se sekiraš, iskreno si za to, zakopan za taj radio i onda se tvoj život nastavlja do sledećeg Peščanika, kao da ništa nije bilo.

Šta će sada biti sa Davinićem? Hajde da ti i ja stavimo ovde po hiljadu dinara, da se kladimo da taj čovek neće videti dana zatvora niti bilo kakve sankcije, ništa. Da sam na njegovom mestu, ja bih sada ustala pa tužila celu partiju po naosob i celu državu. Tužila bih državu sudu u Strazburu i uzela neke silne pare, pa bih za te pare platila kampanju radikalima da pobede. I šta sada to znači? Ja ti potpisujem da neće biti ništa sa Davinićem, samo ćemo sve svaliti na Crnogorce. To je ta naša čuvena fobija prema Crnogorcima, čak i najintelektualniji, najgrađanskije raspoloženi ljudi, koji su politički korektni, u svakom smislu sebi dozvoljavaju da budu krajnje ksenofobični i rasistički nastrojeni prema Crnogorcima. Hajde vi Crnogorci, nemojte više svoje probleme nama da donosite. Tako će biti i ovo. To je neki Sveta Marović tamo uradio, to su neki ovi pokvareni Crnogorci mafijaši, svi će reći, pa da, to su ovi pokvareni Crnogorci. Davinić ima samo odgovornost što je ispao glup u društvu. Da vidim da se ta afera istera do kraja. Ti imaš na svim medijima ili o tim aferama koje pratiš stvarno kao neki rialiti šou, ali onako najvulgarniji, najprostačkiji rialiti šou, koji nema kraj. Kao kad u Dinastiji, dođe onaj, sve ih pobije, a oni vaskrsnu sutradan. To nema kraja. To stanje je metastazirano, stalno iskrsavaju nove maligne ćelije i nastavljaju se te afere. U novinama imaš to neko nacionalpatriotsko pumpanje za te neke sportske rezultate, potpuno besmislene, pazi, sada ćemo mi biti prvaci sveta u fudbalu. Ili imaš te tenisere koje onog momenta kada krenu da gube počneš da maltretiraš. Sada su maltretirali ovu mučenu Anu Ivanović, samo zato što gubi, maltretiraju je da je vređala Srbiju u švajcarskim novinama, zato što je rekla – u Srbiji ne možeš da imaš trening, kada si rekao u 9, u 9 treba da dođu svi. Ne, nego ti dođu u 9 i 15, pola 10… što? Možda dođu u 9? Čak i ono kod frizera, kada čitaš šarenu štampu, onda vidiš Novak Đoković na Rolan garosu proslavio rođendan u Parizu, u restoranu Zavičaj uz srpske specijalitete. Pa idi bre čoveče, jedi sendvič. Idi u bistro, probaj nešto drugo. Pa da li je moguće da moraš da ideš u Pariz da jedeš ćevape i tako da slaviš rođendan. Znači, to je stanje duha. On je heroj zbog toga što se nije on podao toj francuskoj hrani. Ne, ne, ne, i u Parizu taj dečko je otišao da jede ćevape i onda se slikao za Gloriju. Pa za mene je to kao jedno stanje suženja svesti. Zašto ne probaš nešto drugo? Probaj baget čoveče, super je. Mislim, ne ukida ti nacionalnost, neće niko da ti oduzme pasoš zbog toga. Zašto ovde ljudi toliko insistiraju na tome. Znači imaš tu priču i imaš ovu porno priču. Po meni su te afere čisti porno.

Uopšte, kako se ovde izveštava na primer, o ovom stravičnom međunarodnom skandalu koji pomera odnose u međunarodnoj politici, kao što je napad Izraelaca na humanitarni konvoj? Čoveče, da li si ti pročitao jedan ozbiljan analitički tekst, kako se menja svetska politička scena nakon ovoga. Zašto nakon ovoga više ništa neće biti isto. Ni u odnosima Amerike i Izraela, pa ni u odnosima Evrope i Izraela. Ni u ljudskim odnosima, ako je moguće upasti na brod koji ide sa humanitarnom pomoći i pucati na ljude, onda je sve moguće. Onda dalje više nema ništa. Znači, mi gledamo izveštaje kao da je Survivor u pitanju. Pratimo krizu u Grčkoj, potpuno bez ikakve dubine. Čak je nama super, kao, kako su ih Grci zeznuli. Uopšte ne razumevaju koje su to posledice na moju i tvoju platu? Gledala sam emisiju na televiziji koja priča o štetnosti pušenja. I onda na celu tu raspravu, javljaju se ljudi da kažu, ništa im to nije jasno. Da li je štetno, nije štetno, u to nismo sigurni, to nisu dokazi, ali jedino šta je sigurno je da narkomanska mafija finansira kampanju protiv cigareta. To je ponovilo 20 ljudi. Meni se čini da je cela zemlja, pogotovu diktirana tim medijima i uljuljkivanjem u toj nekoj priči, kao majka od ovog Kačinskog. Majka od Kačinskog je saznala pre nedelju dana da joj je sin poginuo. Uspeli su da je drže toliko izolovanu, dva meseca cela planeta zna da je ovaj utepan, mislim samo mu keva ne zna. Mi smo takva država. Mi stondiramo u nekom ćošku i sada će neko da dođe i kaže, izvinite gospođo državo, nemoj da vas srčka strefi, ali svet propade a i vi zajedno sa njim, pa vi sada vidite šta ćete. Mi ćemo se tako jednog dana probuditi, neko će da nas drmne iz šloga, da nam to samo kaže i da vidimo onda kako ćemo dalje da živimo. Mislim, sa nekim velikim zakašnjenjem će nas neko probuditi, pa onda da nam kaže kada sve bude gotovo. Pa tako nam i treba.

Svetlana Lukić: Na kraju emisije slušali ste Biljanu Srbljanović i Biljana je pomenula, kao što ste čuli, majku poginulog poljskog predsednika, a pre neki dan vlada Poljske je odlučila da objavi transkript sadržaja crne kutije iz kojeg se jasno vidi da je praktično ceo vrh Poljske poginuo jer je neko, izgleda komandant ratnog vazduhoplovstva, na nečije naređenje, izgleda samog poginulog Kaščinskog, minut pre pada aviona ušao u kabinu i naredio pilotu da sleti. Bilo bi lakše kada bi za sve katastrofe i nesreće postojale crne kutije, znali bismo tačno ko je odgovoran, a ovako, čitajući vesti iz dana u dan ne znaš šta bi mogla da bude ta crna kutija. Mogla bi da bude i sve i ništa.

Iako sve izgleda tako bolno jasno ne znamo šta se ustvari događa, jer su nam sposobnosti, i to pre svega sposobnost za racionalno mišljenje, bespovratno otišle u drugom pravcu. Racionalno znamo da mislimo samo kako da savladamo prostor od tačke A do tačke B, kada da kupimo ugalj za sledeću sezonu i da li je vreme da sada prodamo auto dok je u voznom stanju ili da još malo sačekamo. A šta se ustvari stvarno događa nismo više u stanju da pojmimo, a nekima je od nas ostalo malo radoznalosti i malo nostalgije da nas muče, pa onda i vas gnjavimo u ovoj emisiji. Ne znam koliko je to bio slučaj danas, ali to vam je Peščanik. Do idućeg petka vas pozdravljaju Svetlana Vuković i Svetlana Lukić, doviđenja.

Emisija Peščanik, 04.06.2010.

Peščanik.net, 04.06.2010.


PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija