U haosu
Izgleda posve neverovatno, ali je istinito: izborna kampanja je započeta prilično pre nego što su izbori i raspisani. Na Peščanikovom sajtu Coraxova karikatura: vojnik u maskirnoj uniformi s automatom, juriša na glasačku kutiju. Zemlja je uzavrela. Očevi su besni, a deca po školama potežu nož jedni na druge. Jedni su besni jer aktuelna vlada vodi previše meku politku po pitanju Kosova, a drugi zbog toga što je previše mekana njena politika pridruživanja Evropskoj uniji. Sad je već posve jasno da će središnja tema izborne kampanje biti Kosovo, a da će ekonomija biti potisnuta u drugi plan, odnosno, da će ostati na nivou pustih obećanja, bez da iko, makar i u naznakama, ukaže na put koji bi mogao da bude kakav-takav put izlaska iz krize. Gladni plebs će dobiti nove, izdašne porcije nacionalizma. Ima stranaka koje bi već otvarale nacionalističke sirotinjske kuhinje.
Političari gledaju da stave svoje teške šape na medije, nadajući se da će oni, umesto njih, dobiti izbore. Učili su od Miloševića. U međuvremenu, odmeravaju svoje i tuđe šanse, u potaji namiguju mogućim koalicionim partnerima.
„Strategija” mađarskih manjinskih stranaka je haotična. Savezu vojvođanskih Mađara zdušno se udvara Srpska napredna stranka, koja zagovara politiku čvrste ruke prema Kosovu. Oni znaju zašto. U mađarskoj manjinskoj zajednici – nedoumice. Sve manje je verovatno da će ponovo biti uspostavljena Mađarska koalicija, koja je pre četiri godine obećavala dobre rezultate. Šta ako ta opcija zaista propadne? Nije sigurno ni to da će Mađari na izbore izaći u dve kolone. Na jednoj strani Savez vojvođanskih Mađara, na drugoj preostale četiri stranke, čiji je zajednički imenitelj isturanje nacionalnih interesa u prvi plan. Sve njih povezuje samo ta jedna nit, ali je pitanje, da li postoji zadovoljavajuća materijalna osnova da se uspostavi ta (nazovimo je tako) Mađarska nacionalna koalicija, jer su te stranke siromašnije i od poslovičnih crkvenih miševa. A zna se da je izborna kampanja i te kako skupa. Pre četiri godine video sam aktivistu jedne „male” stranke kako se pentra na bandere i lepi na kompjuterskom štampaču pripremljene letke, dok je na obližnjem ćošku konkurentska stranka sa ogromnog bilborda obećavala – čuda. A pri tom je uživala i bezrezervnu medijsku podršku, dok su siromašne i mediji izbegavali. Sva je prilika da David jedino u Bibliji može da pobedi Golijata, na izborima bogate stranke pobeđuju siromašne. U ovoj zajednici, dakle, nije jasno šta bi bilo bolje, jer ne postoje ni procene u kojim bi se slučajevima, i u kojoj meri „rasuli” glasovi mađarskih birača. Najbolje bi rešenje bilo, svakako, ponovno uspostavljanje Mađarske koalicije, ali šta ako za to nema izgleda? Šta onda uzrokuje veće rasipanje glasova? Izlazak u dve kolone svakako bi doveo do podela, ako pak na izbore bude izašla samo jedna stranka, može se pretpostaviti da će nezadovoljnici apstinirati, ili će glasati za većinske stranke. Trebalo bi blagovremeno prevagnuti i delovati. Posle kiše japundže – uzalud politička elita punim ustima grdi „janičare”. Reči su grube, brojke su nemilosrdne i ukazuju na to da se sve više smanjuje broj manjinskih građana koji glasaju za mađarske stranke.
Potrošena generacija?
Teško je danas biti mlad, uz to i vojvođanski mađarski intelektualac, pa još i pisac, i – sledstveno tradicijama mađarske književnosti – hodati otvorenih očiju. Cenzura je sve žešća, mladi su prognani na internet. Ponekad u rubriku „komentari čitalaca”, ali najčešće na Facebook. Čitam ih kao tajanstvene poruke daleke svetske mreže. Ali rečiti su i kad ćute o ovdašnjim dešavanjima, jer kako je Mihalj Babič pisao u jednoj svojoj besmrtnoj pesmi: „Postoji nemoć, takav muk, koji se nadaleko čuje…” Tamo gde je moguće samo klimati glavom, i ćutanje je herojsko. Predstoje im – predstoje nam – čemerne godine. Razočarenja, odricanja, vlast demagoga. Jedino knjige govore o nečemu drugom. Mislim pri tom, recimo, na roman Budimpešta, retur Arpada Nađ Abonjija. „Osećam se najednom star, umoran i potrošen, i to me je prestrašilo”, kaže glavni junak romana po povratku u svet vojvođanskih Mađara. Aron Blum prkosi tako što se okružuje malim stvarima (Biciklističke ture sa Zolikom Terek), jer vidi da su velike reči izgubile svaki kredibilitet. Ali pri tom naslućuje da će jednom i on morati da se suoči sa pustinjom. Proza Zoltana Danjija puna je munja koje šaraju nebo iznad naših glava. I on gleda netremice u oči pustinje kao rođeni rezistent. Iz te pustinje čujem prigušeni jauk Ane Terek. „Meni je već svejedno, gde me po nacionalnosti svrstavaju, / mada bilo bi jako dobro negde / zaista biti stranac.” Stihovi se rimuju, jedna generacija ne želi da bude potrošena generacija. Mada, kako ja to vidim, na to ide Velika Politička Igra. Neka bude potrošena, neka briše na internet, neka klima glavom, ili neka se zavuče u neki budžak.
Atila Jožef
U Budimpešti se rasplamsava polemika oko premeštanja kipa Atile Jožefa, a ja u Novom Sadu, s prozora svoje sobe zurim u svet sumračne bačvanske magle, pa skidam sa police Sabrane pesme Atile Jožefa, one u izdanju Čerepfalvija, sa zelenim koricama, koje je za štampu priredio Đerđ Balint. Bio sam presrećan kad sam krajem šezdesetih naišao na tu knjigu u jednoj budimskoj antikvarnici. Na polici imam novija, bolja i potpunija izdanja, ali ja i nehotice uvek uzimam u ruke ovo. Meni čak i ne smeta toliko premeštanje njegovog kipa, već ona duhovnost koja je Atilu Jožefa osudila na zaborav. Premeštanje kipa je samo posledica. Koliko je samo bolno, baš sad, čitati njegovu veliku pesmu pod naslovom: „Evo, pronađoh svoju domovinu”.
Preveo Arpad Vicko
Autonomija.info, 03.12.2011.
Peščanik.net, 05.12.2011,
