dvoje na biciklu, sneg pada

Foto: Predrag Trokicić

Pre tri dana predsednik Aleksandar Vučić je saopštio da je uhapšen Dragoljub Simonović, predsednik opštine Grocka i funkcioner Srpske napredne stranke, i to „jer je naredio napad na novinara Milana Jovanovića“.

Na trenutak je delovalo da je dobro to što je uhapšen čovek koga Jovanović od prvog dana navodi kao osobu koja je „naručila njegovo ubistvo“. Zaličilo je i da se Vučić zabrinuo zbog sve masovnijih protesta kojima se traži njegova ostavka, pa je rešio da nekog od svojih saradnika pusti niz vodu. Na taj način bi, makar privremeno, pokušao da spasi jedinog do koga mu je stalo – sebe.

Ove naizgled dobre vesti bile su kombinovane sa standardno lošom vešću – da je predsedniku zabranjeno da izlazi u javnost sa podacima o hapšenjima, istragama, utvrđenim krivcima ili onima oslobođenim svake krivice (setimo se samo nedavnog slučaja Radoičić). Ovo pravilo važi uvek, čak i kada predsednik ima dobre vesti.

Portparolka nadležnog tužilaštva je samo dva dana nakon predsednikove konferencije za Tanjug (nepostojeće novinske agencije!) izjavila da će Simonović biti ispitan povodom sumnji da je izvršio krivično delo „izazivanje opšte opasnosti u podstrekavanju“. Ovde nećemo ulaziti u razloge ovakve ekspeditivnosti, naročito imajući u vidu koliko dugo se neki drugi osetljivi predmeti gube po bespućima srpskog tužilaštva.

Zadržaćemo se samo na dvema okolnostima. Prvo pitanje je kako je tužilaštvo tako čvrsto kvalifikovalo radnje Simonovića, praktično pre nego što ga je ispitalo? Očigledno da je to nekome bilo dosta važno – ne samo da se krivično delo „na vreme“ ustanovi, već i da se tužilaštvo o tome javno oglasi.

To nas vodi ključnom pitanju, odnosno tome kako tužilaštvo (a sumnjamo – i sam predsednik) vide događaj iz Vrčina i kakve posledice za učešće u tom događaju priželjkuju za žrtvenog jarca Simonovića. Naime, krivično delo izazivanje opšte opasnosti čini onaj ko požarom1 izazove opasnost za život ili telo ljudi ili za imovinu većeg obima. Ovo krivično delo pripada grupi krivičnih dela protiv opšte sigurnosti ljudi i imovine, u koja spadaju i dela poput oštećenja brane ili nasipa, nepropisno i nepravilno izvođenje građevinskih radova, neobezbeđenje mera zaštite na radu i sl. Ova dela karakteriše to da za posledicu imaju ugrožavanje ljudi i imovine, ali ona u osnovi nisu usmerena na neku konkretnu osobu ili nečiju konkretnu imovinu (otud i izraz opšta sigurnost). Kada je napad drugačiji, domaće krivično zakonodavstvo na raspolaganju ima dve posebne grupe krivičnih dela čiji je cilj zaštita ljudi i imovine (krivična dela protiv imovine i krivična dela protiv života i tela).

Dakle, po mišljenju onih koji su na ovaj način kvalifikovali događaj iz Vrčina, predsednik opštine Grocka je podstrekavao lokalne policajce, a ovi dalje za taj posao platili nekakvoj lokalnoj trojci da nasumično zapali vatru. Onda je slučajno i sasvim neočekivano nastupila opasnost po život i imovinu novinara Milana Jovanovića i njegove supruge.

Sada vidimo da je predsednik itekako birao reči kada je na konferenciji za medije rekao da je na automobilu marke mercedes „došlo do požara“ i da se „nakon paljevine“ požar „proširio na garažu i prizemlje kuće“. Dakle, došlo je do požara i on se jednostavno proširio. RTS će svesrdno podržati ovu verziju – tako što će u vesti o određivanju pritvora Simonoviću usput konstatovati da je u noći između 11. i 12. decembra „zapaljen automobil Jovanovićeve supruge“ i da se požar zatim „proširio na garažu i deo kuće“. Zaključiće i da je u „požaru pričinjena materijalna šteta“, ali da tom prilikom „niko nije povređen“.

Nema tu nikakvog napada usmerenog na Milana Jovanovića. Nema ni reči o tome da su Jovanović i njegova supruga napadnuti čak i vatrenim oružjem, kako ne bi mogli da pobegnu iz kuće. Jovanović nije bio meta jer je pisao o kriminalnim radnjama predsednika opštine Grocka. Radi se samo o nesrećnom sticaju okolnosti i požaru koji se otrgao kontroli.

Kazna zatvora koja potencijalno može biti izrečena Simonoviću je od šest meseci do pet godina. Zašto ne bismo verovali da će, ako postupak ikada bude okončan, Simonović svoje grehe okajati šestomesečnom kaznom zatvora (od kojih će većinu svakako provesti u pritvoru, zamazujući oči javnosti). Zašto ne bismo verovali u to, ako znamo da je Jovanović nakon napada izjavio da se više puta obraćao policiji za zaštitu zbog pretnji i da mu ona nikada nije bila pružena (i ne samo to – vidimo da je policija učestvovala u ugrožavanju njegovog života). Izjavio je i da se dva puta obraćao za zaštitu predsedniku lično, bez uspeha. Zbog čega bi ga taj predsednik zaštitio sada, makar to bilo i vaninstitucionalno.

Zbog svega navedenog ne treba deliti predsednikov optimizam zbog ovog hapšenja. Ono što je od početka nevaljano ne može se tokom vremena konvalidirati, kaže stara latinska izreka. Predsednik je, kao najbolji student prava ikada, sigurno dobro poznaje.

Drugim rečima, ono što počne neovlašćenom i sugestivnom izjavom predsednika ne može se dobro okončati. Ono što počne kao napad na novinara zbog njegovog rada, a okonča se kao nasumični požar ne može imati dobar epilog na sudu. Sasvim apsurdno, skoro da bi bolje bilo da se postupak protiv Simonovića u ovim uslovima uopšte i ne vodi, nego da se za to sačekaju neka srećnija vremena.

Peščanik.net, 28.01.2019.

Srodni link: Nemanja Nenadić – Šta sme predsednik opštine?


________________

  1. Moguće je korišćenje i drugih sredstava – poplava, eksplozija, otrov ili otrovni gas, radioaktivna ili druga jonizujuća zračenja, električna energija, motorna sila ili druga opšteopasna radnja ili opšteopasno sredstvo.
The following two tabs change content below.
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica, posrednica u mirnom rešavanju sporova i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja (CEPRIS), a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Generalna je sekretarka Peščanika, sa kojim sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Autorka, koautorka i urednica je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od skorašnjih su: Izbori pred Upravnim sudom 2022 – pregled postupanja i odluka (ur. CEPRIS, 2022), Izveštaj o javnosti rada Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca (CEPRIS, 2022), Sloboda izražavanja pred sudom (ur. SĆF, 2021-2022), Rad sudova tokom epidemije zarazne bolesti COVID-19 (OEBS, 2021), Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018-2023), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (ŽPRS, 2017). Kao predstavnica civilnog društva učestvovala je u procesu izrade komentara i mišljenja na izmene Ustava iz 2022, kao i zakona koji proizlaze iz ovih promena. Autorka je knjige „U krugu negacije, godine parlamentarnog (ne)suočavanja sa lošom prošlošću u Srbiji“ (2023).

Latest posts by Sofija Mandić (see all)