Mnogo kolega me je ovih dana zvalo, hoće da prodaju svoje firme jer su nezadovoljni ambijentom u Srbiji.
To je rekao preduzetnik Vaso Lekić, osnivač i direktor Fudlenda i vlasnik Bakine tajne koju je nedavno prodao kompaniji Atlantik, u nedelju u emisiji ”Sedmica” Prvog programa Radio Beograda.
Ovolike troškove niko ne može da izdrži i nešto mora da se preduzme kako bi se zaustavilo zatvaranje preduzeća.
To je apel Unije poslodavaca Srbije od pre neki dan a povodom loše kreiranog poslovnog ambijenta.
Zašto se opet bune ti mali i srednji preduzetnici? Šta im sad smeta?
Porezi?
Naš premijer kaže da se porezi moraju plaćati i da niko nema pravo da se žali što mora da plaća porez. I u pravu je.
Ali…
U pravu su i mali i srednji preduzetnici okupljeni oko Unije poslodavaca. Sve donedavno nije bilo udruženja preduzetnika i poslovnih ljudi koje se nije žalilo na takozvane parafiskalne namete, koje su uvele lokalne samouprave (opštine) kako bi bez mnogo truda i znoja obezbedile plate za svoje zaposlene i popunile svoje budžete. Među tim nametima ozloglašene su bile naknade za gradsko građevinsko zemljište i takozvana firmarina, koje su koštale ”đavo i po” i bile razlog da mnoge zanatlije zatvore pogone, radnje i prodavnice. Broj besmislenih nameta se rapidno umnožavao i samo se očekivalo koja će opština prva uvesti porez na vazduh. Parafiskalni nameti su u jednom trenutku postali takav ”gušač” poslovanja da je pretila opasnost da s lica zemlje nestane mali (ali i srednji) biznis u Srbiji.
Više od dve godine trajala je pravedna borba zanatlija i preduzetnika s državom i tek pod ogromnim pritiskom domaće poslovne zajednice i međunarodnih institucija nezasite srpske opštine smanjile su svoje apetite.
Ali, samo privremeno.
Glad opština za novcem je neutoljiva. U poslednjih deset godina – od formiranja koalicione Vlade Vojislava Koštunice do ovog poslednjeg ministarskog kabineta našeg premijera – državna administracija neprestano se širila i rasla na lokalnom (i komunalnom) nivou. Iako je naša sadašnja Vlada proklamovala štednju i zabranu zapošljavanja na lokalnom nivou, opštinske vlasti nastavljaju da primaju partijsko članstvo u državnu službu. Znam primer opštine u okolini Beograda koju ”vodi” partija našeg premijera; u njoj je u poslednjih godinu dana zaposleno 250 novih ”radnika”, među njima i oni koji su prethodno morali da popune člansku kartu te partije. Naravno, ima tu rodbine, kumova, komšija, svastika…
Prema konzervativnoj proceni, od 2004. do 2014. godine u 174 jedinice lokalne samouprave broj novozaposlenih lica povećao se za više od 100.000 (četiri koalicione vlade x 174 lokalne samouprave x 250 novih radnika. A dešavalo se, bogami, u četvorogodišnjem mandatu pojedinih koalicija da se i više od 250 partijskih ”rođaka” zaposli po šalterima, kancelarijama i u komunalnim preduzećima).
Tu armiju administracije, tu srpsku verziju Levijatana, birokratsku hobotnicu… to treba nahraniti. Novopridošli predsednici opština, načelnici službi i šefovi odeljenja (posle svakih lokalnih izbora) uglavnom su priučeni partijski kadrovi koji pate od sindroma ”našla se vila u čem’ nije bila”, nesposobni da osmisle kreativan način (koncesije, privatno-javna partnerstva, municipalne obveznice) na koji bi njihova opština obezbedila novac za sopstveno izdržavanje. Zanimljivo je da nikome od njih ne pada na pamet ideja da, na primer, smanje poreze i tako privuku što više preduzetnika, zanatlija i biznisa u svoju opštinu (što se inače radi svuda u Evropi i svetu). Logika je jednostavna: veći broj poreskih obveznika koji plaćaju niže poreze daje isti efekat kao visoki porezi koje plaća mali broj obveznika. A razlika je drastična, jer mnogo poreskih obveznika zapošljava mnogo stanovnika te opštine.
Pošto su već bili promorani da smanje parafiskalne namete, opštinskim administracijama najlakše je bilo da se vrate – fiskalnim nametima. Tako su lokalne samouprave iskoristile fiskalnu decentralizaciju i rešile da sav novac koji su izgubile smanjivanjem parafiskalnih nameta nadoknade povećanjem poreza na imovinu.
I šta se dogodilo?
Lukavi um lokalnog Levijatana smislio je model kako da ponovo ”odere” preduzetnike i ogadi im posao. Novim zakonom izmenjena je metoda za izračunavanje poreske osnovice poreza na imovinu, za poslovne subjekte koji ne izražavaju vrednost nepokretnosti u svojim knjigovodstvenim evidencijama na osnovu fer tržišne vrednosti, u skladu sa MRS/Msfi standardima. Kao jedan od glavnih parametara za obračun vrednosti imovine uzeta je zona kojoj zgrada/hala/parcela pripada, a zonu određuje nadležna lokalna samouprava kojoj su za to data diskreciona ovlašćenja.
I u praksi je – zbog neznanja opštinskih službenika, ali i zbog halapljivosti lokalnih budžeta – napravljen haos.
Preduzetnici i zanatlije u opštini Sirig, na primer, žale se da su seoske utrine naprasno proglašene gradskim građevinskim zemljištem, pa oni zato moraju da plaćaju petostruko veći porez na imovinu. U Uniji poslodavaca tvrde da ima opština u Srbiji koje su privrednicima nametnule i po deset puta veći porez nego prošle godine – u Valjevu je porez na imovinu za halu površine 1.000 kvadrata izgrađenu 1961. godine prošle godine bio 180.000 dinara, a 2014. je porastao na 1.033.665 dinara. Tu halu lokalna samouprava procenila je na 1.200.000 evra, iako je njena realna tržišna vrednost 100.000 evra. I u Pančevu je opština halu jednog malog preduzetnika procenila na 4,2 miliona evra, a on nudi da je proda opštini za mnogo manje – 800.000 evra. Pančevo je inače dobar primer nelogičnog zoniranja – ima slučajeva gde je propisano da kvadratni metar u drugoj zoni košta više nego u prvoj.
Ima i slučajeva da se porez na imovinu za susedne nepokretnosti, koje su na granici između zona u različitim opštinama, drastično razlikuje, iako praktično ne postoji razlika u nivou komunalne opremljenosti.
Nisu predviđene ni korektivne mere u zavisnosti od kvaliteta/starosti imovine, pa se u praksi događa da se poreska osnovica uopšte ne razlikuje za novoizgrađenu halu/zgradu od one koja je stara 70 godina. Ranije je Poreska uprava računala visinu poreza na imovinu na osnovu fakture po kojoj je kupljen prostor, a sada Grad Beograd taj isti prostor koji je kupljen za 700 evra po kvadratu procenjuje na 2.000 evra po kvadratu, ne pitajući se da li je to kancelarija ili podrum. Grad Beograd je primer i lošeg zoniranja – u drugu zonu spadaju luksuzni objekti u opštini Novi Beograd, ali i zgrade u Marinkovoj bari (najruralnijem delu Beograda).
Unija poslodavaca traži hitne izmene Zakona o porezu na imovinu, uvođenje korektivnih faktora pri određivanju tržišnih vrednosti nepokretnosti i zabranu lokalnim samoupravama da same rade zoniranja.
Male su šanse da se to dogodi.
Zašto?
Pa zato što se srpski lokalni Livijatani drže pravila ”dok je ćurki – biće i podvarka”. Većina predsednika opština misli sve najgore o lokalnim zanatlijama, preduzetnicima, malim i srednjih privrednicima u stilu ”sve su to tajkuni, daj da ih oderemo, imaju oni para”.
Da li će pojeftiniti usluge opština?
Neće.
Neće, jer treba ”nahraniti” toliko činovnika koje su vladajuće koalicije u poslednjih deset godina ”nakrcale” u lokalnim samoupravama i komunalnim preduzećima.
Opštine (kao i država) postaće jeftinije, a verovatno i efikasnije kad se dogode dve istovremene stvari za koje je potrebna politička volja naše Vlade i našeg premijera. Prvo, kad se uvede elektronska uprava. Drugo, kad iz opštinske državne uprave budu otpušteni – izbačeni – svi oni službenici koji su primljeni od 2004. do danas. Svi redom i svi bez otpremnine, jer su se dovoljno okoristili primajući redovne i velike plate u vreme ekonomske krize.
Kad bi danas 100.000 lažnih službenika dobilo otkaz u lokalnim samoupravama i komunalnim preduzećima, ništa značajno se ne bi promenilo u funkcionisanju opština i države na lokalnom nivou. Niti bi privrednici i građani – kao korisnici usluga – osetili bilo kakvu promenu.
Ta armija beskorisnih činovnika ne koristi poreskim obveznicima, da im pruži brzu, efikasnu i jeftinu uslugu. Ona služi samo političarima kao glasačka mašina koju plaćaju svi građani Srbije.
Peščanik.net, 01.12.2014.
