Reizbor francuskog predsednika Emanuela Makrona sa komotnom razlikom u odnosu na protivnicu prikrio je uzajamnu zavisnost njihovih političkih tabora. Makron i njegova protivnica, ultradesničarka Marin Le Pen, ne podnose jedno drugo, ali opstaju u nekoj vrsti simbioze koja ukazuje na mnoge aktuelne probleme u Francuskoj, Evropi i šire.
Bauk moguće pobede Marin Le Pen obnovio je tradiciju podrške suprotnom kandidatu i njegovog povratka u Jelisejsku palatu. Pre 20 godina Žak Širak je ujedinio 82% biračkog tela protiv oca Marin Le Pen, Žan-Mari Le Pena.
Ovog puta je bilo drugačije. Strah od Žan-Mari Le Pena je 2002. doveo do Širakovog trijumfa. Ove godine je to bila dvosmerna ulica: dok je Le Pen svakako pomogla Makronu da okupi jasnu većinu, i Makron je podupirao Le Pen. Rezultat govori sam za sebe: ona je osvojila 42% glasova. Tokom proteklih 5 godina rasla je uzajamna zavisnost Makrona i Le Pen i to ne uprkos njihovim međusobnim antipatijama, već bar delimično zbog njih.
Širakov ponovni izbor 2002. bio je izgrađen na koaliciji desnice, centra i levice, a protiv ksenofobične ultradesnice. Pre 5 godina, suočen sa istom pretnjom krajnje desnice, Makron je napustio šablon, predstavljajući se kao neko ko nije ni levo ni desno. Strategija je bila uspešna, možda i previše: Makronova mantra „ni levo ni desno“ zarazila je njegove najžešće protivnike.
Mladi ljudi i pripadnici prekarijata odbijaju da procenjuju predsedničke kandidate kao leve ili desne. Oni vide da Francuskom vlada otuđeni svet novca zbog koga njihovi životi nazaduju. I Makrona vide kao oličenje tog sveta. Po njima, nova politička podela je ona između priznatih političara koji obećavaju da će očuvati taj svet i pobunjenika koji se zaklinju da će ga srušiti.
U predizbornoj televizijskoj debati između dvoje kandidata Makron je uspeo da se predstavi kao oličenje efikasnog, kompetentnog administratora koji razume sistem i ume bolje da upravlja njime. Ali to ne impresionira birače koji žele da se taj sistem ukine, a ne da se njime bolje upravlja.
Makronov pristup me je podsetio na tvrdu proevropsku struju u Britaniji koja nije računala na inat birača sklonih brexitu. Što im se više govorilo, uz grafikone i statistike, da će im brexit doneti samo nevolje, sve su više bivali oduševljeni idejom podnošenja kolektivne žrtve da bi srušili sistem za koji su verovali da je naštelovan protiv njih.
Opet u poređenju sa francuskim izborima 2002, velika je razlika između široke koalicije koja je podržala Širaka i podrške koju je dobila Makronova opcija „ni levo ni desno“. Pre 20 godina levi glasači podržali su desnog političara da bi sprečili dolazak na vlast Le Pena. Širak je shvatao da je te glasove pozajmio od etabliranih političkih snaga, poput Socijalističke partije i Komunističke partije, i vladao je po tom nepotpisanom dogovoru sa inače žestokim kritičarima establišmenta. Nasuprot tome, Makron je 2017. uspeo da eliminiše partije levice i desnice pre nego što je prizvao bauk Le Pen kako bi u potpunosti dominirao francuskom političkom scenom.
Pošto je ušao u Jelisejsku palatu, a u parlamentu obezbedio apsolutnu većinu, Makron je krenuo da ispunjava svoju agendu, rasterećen Širakovih obaveza, ograničen samo interesima krupnog kapitala i štedljivom Evropskom unijom posvećenom interesima tog kapitala. Za nekoliko godina učinio je Pariz gradom povoljnijim za poslovanje, revitalizovao je francusku startap scenu i smanjio zvaničnu stopu nezaposlenosti.
Ali prekarijat se proširio. Sve lošije prilike u kojima žive mnogi birači direktna su posledica politika koje oni vide kao klasni rat, vođen protiv njih lično: poreske olakšice za ultra bogate, deregulacija otpuštanja, regresivni porez na emisije ugljenika i rešenost da se značajno podigne starosna granica za odlazak u penziju u zemlji u kojoj je prosečan životni vek siromašnih muškaraca 13 godina niži od dobrostojećih.
Ta stvarnost je postala temelj povratne veze u kojoj se politički opusi Makrona i Le Pen uzajamno jačaju. Iako svakako nisu u dosluhu – očigledno su alergični jedno na drugo – dinamika među njima oblikuje politički ćorsokak koji omogućava novu vrstu akumulacije kapitala za novu vladajuću klasu. Makron u krajnjoj liniji služi toj klasi, čija je vlast jača kada je neko poput Le Pen zvanična opozicija.
Ništa od ovoga ne treba tumačiti kao nespremnost da se zauzme strana. Pre 5 godina pozvao sam levicu da glasa za Makrona protiv Le Pen. Bila mi je dovoljna i sama pomisao na krajnji užas koji su osećali moji francuski prijatelji – posebno oni tamnije kože – suočeni sa mogućnošću da se Le Pen dočepa policije i ministarstva unutrašnjih poslova.
Pokazalo se da je to ove godine bio teži zadatak, mada je DiEM25 (pokret kom pripadam) odlučio da uputi istu preporuku našim francuskim članovima. Povratni efekat sprege Makron-Le Pen suzio je jaz koji ih je nekada razdvajao u vezi sa ljudskim pravima i elementarnim ljudskim dostojanstvom. Kako da zaboravimo Žeralda Darmanina, Makronovog ministra unutrašnjih poslova, koji je prošle godine optužio Le Pen da je „preblaga prema imigrantima“?
Političari slični Makronu nigde ne uspevaju da dorastu liberalnom racionalizmu za koji se navodno bore. Krijući se iza svog „ni levo ni desno“ narativa, oni podržavaju iracionalnu kombinaciju stroge javne štednje i spasavanja banaka koja je dovela do 12 godina stagnacije, sprečavajući ozbiljna ulaganja u zelenu energiju. Tokom pandemije, poklekli su pred besmislenim kršenjima građanskih prava. Danas demonizuju umerene glasove koji upozoravaju na opasnosti sukoba između Natoa i Rusije i podržavaju sporazum između Sjedinjenih Država i Rusije koji bi neutralnoj Ukrajini omogućio da uđe u EU, ali ne i u Nato.
Pouka Makronovog reizbora glasi da je, u klasnim društvima, podela na levo i desno i dalje suštinska. Kad centrističkim političarima pođe za rukom da to prikriju, upletu se u povratnu dinamiku sa ultradesničarima što čini da zvuče oštrije i iracionalnije, dok ultradesnica počne da deluje prihvatljivije. Čak i kada pobeđuju, centristi gube.
Project Syndicate, 25.04.2022.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 29.04.2022.
POPULIZAM